Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što bih počeo sa izlaganjem na tačku dnevnog reda – pomoć građevinskoj industriji u ovoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi, dakle, u ekonomskoj krizi, postavljam pitanje ministru koji nije trenutno u sali: koliki je rok trajanja ovog zakona, iako u zakonu piše da je godinu dana, na koga će se primeniti ako ne samo na Vladu i koje su kaznene odredbe ako se ovaj zakon ne primeni?
Pošto ništa ne postoji u samom zakonu, kako će se sankcionisati Vlada ako ovaj zakon ne bude poštovala, a podsetiću vas da ne postoji zakon u skupštinskoj proceduri koji je bio i koji je usvojen a da za građane, firme, preduzeća i uopšteno nema kaznene mere koje treba da pune budžet države Srbije. Dakle, kada su u pitanju građani i kada su u pitanju stanovnici, državljani, preduzeća, firme i sve ono što treba da pomogne građanima, oni imaju kaznene mere koje se vrše u vidu prinudne naplate, dakle, novčanim potraživanjem.
Kada je u pitanju Vlada i kada ona ne sprovodi ono što je u Skupštini bilo predmet rasprave i usvojeno kroz zakonski akt, tu kaznene mere ne postoje. Zato je svima jasno zbog čega je rok trajanja ovog zakona kao rok trajanja jedne konzerve od godinu dana. Voleo bih da ministar da dodatno pojašnjenje zbog čega, ako želi da pomogne domaćoj građevinskoj operativi i uopšte građevinskoj industriji, ovaj zakon ne važi barem narednih 10 godina? Da li je sam ministar vidovit da je obrazloženje razloga svetske ekonomske krize takvo da će ona trajati samo godinu dana a ne i više, i da li uopšte Srbija ima razloga da zbog te krize građevinskoj operativi pomaže na takav način?
Pošto je članovima predloženog zakona, kojim mi usvajamo samo rok, to je produženje na godinu dana, definisana jasna stavka da sama Vlada donosi zaključak kom će preduzeću da da posao, vrstu i obim posla, način finansiranja i plaćanja, iako je sam ministar rekao da to iz budžeta Republike neće ići uopšte, u samom članu 3. predloženog zakona, u stavu 2. kaže se: "U realizaciji ovih projekata učestvuju građevinska preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije koja ima odgovarajuće iskustvo i reference i zapošljavaju značajan broj radnika, odnosno prema svojim tehnološkim kapacitetima mogu zaposliti značajan broj radnika, a prema kriterijumima koje će utvrditi posebnim aktom Vlada". Dakle, Vlada će biti telo koje će posebnim aktom da izabere kriterijum.
Podsetiću vas kako se kriterijum bira u gradu Beogradu, kada su se nabavljali tramvaji, kada se zidao most preko Ade i bilo koji drugi građevinski objekat koji je išao iz budžeta države Srbije, zapravo jedinice lokalne samouprave, što u ovom slučaju dođe isto. Ako Vlada daje saglasnost na osnovu poverenja lokalnoj samoupravi, kako je naveo ministar u svom jutrošnjem izlaganju, onda imamo otvoren put korupciji. Podsetiću vas da su se takva vozila nabavljala, konkretno tramvaji u Beogradu, u skladu sa referencama koje su odgovarale samo tom proizvođaču, nikome drugom. Onda je bio monopol više nego očigledan, da takve reference može da ispuni samo onaj za koga je Vlada htela da ispuni i time su došli do željenog cilja – da dobiju proizvod. U ovom slučaju, napravio sam paralelu, Vlada da dobije građevinski objekat, uz reference koje je ona htela.
Prostor poverenja prema lokalnoj samoupravi može da postoji u nekim drugim segmentima, ali kada su u pitanju kapitalni projekti za koje saglasnost daje ministarstvo, to mora ići na proveru i to je više nego jasno. Takođe, predloženi zakon kaže da se način finansiranja za svaki pojedinačni projekat, za projekte izgradnje stanova iz člana 4. tačke 3. ovog zakona: "Vlada na predlog nadležnog ministarstva utvrđuje najnižu i najvišu cenu za građenje objekta". Dakle, ako utvrđuje i najnižu i najvišu, ona je limitirala neko preduzeće u šta mora da se uklopi. Podsetiću vas da je to takođe jedan prostor za zloupotrebu, zato što veliki broj preduzeća i izvođača radova koje je angažovala Vlada svojim aktom je angažovalo podizvođače koji su ispunjavali uslove od najniže do najviše cene i time je onaj preduzetnik ili preduzeće koje je dobilo posao uzelo procenat bez ikakvih sopstvenih učešća u izvođenju radova.
Sam zakon koji je definisan rokom od godinu dana, zapravo rokom jedne konzerve, nije obavezujući za postojeće projekte koji postoje, može da bude aktivan, ali za buduće projekte koji trebaju da se naprave, a čini mi se da je ministar rekao da ih ima preko 250, oni nisu obavezujući. Zato je moje pitanje više nego jasno – zašto nema kaznene mere za poštovanje samog zakona?
Prvo, ako se odnosi na građevinsku operativu koja se naziva domaćom proizvodnjom, moramo pomenuti proces privatizacije i moramo reći da je domaća operativa privatizovana na najgori mogući način, da su firme kupovane za onu vrednost koliko košta samo jedna desetina njene imovine, da su potraživanja takvih firmi bila veća nego koliko je firma sama prodata i da su strana lica kroz određenu privatizaciju, preko imena i državljana Srbije, kupovala preduzeća i time ostvarili neku dobit - prvo, da se preduzeće rasproda i imovina uništi, ne ostvarivši dobit samog razdraživanja posla. Ili, ako se desi da dođe do toga da se razradi posao, to je jedini jasan dokaz, zbog izlaska na rusko tržište. Jer, svi znamo da nemamo bescarinsku zonu, jedino je imamo sa Ruskom Federacijom i to je bio prvi i osnovni razlog.
Krš privatizacije u Srbiji, u kojoj su domaća preduzeća u uništenju prednjačila, podsetiću vas na "Ratko Mitrović", podsetiću vas na "Trudbenik", podsetiću vas na "Rad" i na zloglasnu firmu, građevinsku firmu Dragana Kopčalića, bivšeg predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke, potpredsednika opštine Zvezdara i kuma menadžera grada Beograda, Dragan Kopčalić, koji je sa svojom firmom "Montera" uništio građevinsku domaću operativu, time što mu je preko 200 puta bio samo blokiran račun, i time što ne može da plati obaveze koje je za sebe preuzeo, jer sve što postoji u preduzeću je rasprodao. Da bi te primere mogao da opravdam, to ću navesti kasnije u delu izlaganja.
Postavlja se pitanje onda, ako je Vlada htela da pomogne građevinskoj operativi i industriji, kako je onda mogla da omogući ovakav vid privatizacije? Ako je ukupno, ovim zakonom od sedam članova napravljen sistem selekcije i konkurencije da se izbace strani izvođači, tj. da se animiraju domaći proizvođači u samom zakonu kaže da mora učešće biti domaćih proizvoda do 70%, postavljamo onda pitanje, šta ćemo sa onim preduzećima koja imaju zaposlene, koji proizvode građevinski materijal, koji se takođe vode kao strana preduzeća na teritoriji Srbije, mogu li oni u ovih 30% posebnim aktom Vlade da učestvuju sa svojim građevinskim materijalom, ili ne? Ko će taj akt odlučiti i na kakav način će on da izgleda, s tim da se postupkom javne nabavke biraju izvođači rodova, ostaje da se vidi do kraja 2012. godine, do kada će da važi ovaj zakon. Ukoliko ne budemo imali situaciju da ovaj zakon naknadno produžavamo, od godine do godinu, pošto niko od vas, pa ni sam ministar ne može da proceni koliko će trajati ekonomska kriza.
Ono što je takođe bitno, jeste izgovor koji koristi Vlada za svoje projekte. Pošto pomaže sama sebi, ne građevinskoj operativi, jer sama bira ko će šta da radi, gde i kako će to da se plati, jeste ekonomska kriza. Podsetiću vas da je izgovor ekonomske krize devedesetih, mračnih sila devedesetih, zapravo koalicionog partnera Demokratske stranke, ili uopšte opozicije u Republičkom parlamentu korišćen za više zakona, koji se naknadno prepravljaju. Ti zakoni ne samo što se ne mogu primeniti u Republici Srbiji u našem uopšte sistemu i životu, kao i ovaj, jer svih 250 projekata ne može se završiti za godinu dana, iako to postoji volja i želja zbog predizborne kampanje, jeste dokaz da je ovaj zakon apsolutno besmislen.
Ono što bismo mi iz Srpske radikalne stranke preporučili Ministarstvu, jesu drugi vidovi pomoći koje Ministarstvo može da preduzme, kako bi stvarno pomoglo građevinskoj operativi i industriji u Srbiji. To je ukinuti prvo preporuku koju je donelo Ministarstvo finansija bankama, da se ne izdaju veći krediti za izgradnju. Što je apsolutno kriminal, koji ne može biti tek tako sakriven, jer nijedna banka nije izdala kredit za neku vrstu izgradnje privatnom preduzetniku, pa čak ni domaćem uz debeli zalog koji po duploj vrednosti same nekretnine koja se zida. Što znači, da je banka napravila onakve uslove koje ne može da ispuni niko, a onaj ko može da ispuni on je otprilike veliki investitor ili veliki igrač. Time napravljen je monopol, da narodnim jezikom kažem, velika riba pojede malu. Samim tim se onemoguće mali građevinci da razvijaju svoj posao.
Ukinuti kamate, da se otpiše dug na firmarinu, na PDV, da se smanji, usitni ili podeli dug na porez na imovinu i da se sve to omogući u plaćanju u ratama ili učešće države u podeli tog poreza, kako bi se pomoglo onim firmama koje su već u privrednom, zapravo u registru privrednog suda dve godine u statusu zaduženih preduzeća koji čekaju svoju blokadu.
Dakle, ako uđete na taj sajt videćete da preko 600 preduzeća živi dve godine i više u blokadi i da je time onemogućena da radi samo zbog dažbina koje ima prema državi. Dakle, ne prema radnicima na gradilištu, ne prema onima koji su unapred kupili stan ili bilo koji drugi građevinski objekat, nego prema državi.
To je jednostavna paralela i jednostavan predlog jer i sam MMF otpisuje državi neke dugove, poklanja im one obaveze koje je preuzela na sebe, da to može u skladu sa tim i država da usmeri prema građevinskoj operativi i industriji.
Zašto je monopol više nego očigledan? Postaviću jedno otvoreno pitanje i samom ministru, koliki je broj rešenja o izvršenju, zapravo prijave radova ili građevinskih dozvola izdato u gradu Beogradu od datuma zadnje tri godine od datuma završetka Univerzijade do dana današnjeg? Koliko je izdato rešenja ili građevinskih dozvola od kada je kampanja krenula sa socijalnim stanovima u gradu Beogradu? Zbog čega se taj monopol i poverenje lokalne samouprave ne može vratiti?
Evo vam najbolji primer. Kada je gospodin Mišković napravio naselje "Belvil" nijedan investitor ne može u katastru da ispuni svoja prava kako treba. Nijedan investitor u Gradskom sekretarijatu ne može da ispuni svoja prava na vreme kako treba i uvek se izmišljaju novi uslovi i poduslovi, dok se stanovi u"Belvilu" ne prodaju.
Šlag na torti jesu socijalni stanovi koje radi država i grad. Ako vi imate nešto protiv skupih stanova, to ne znači da utiče na prodaju jeftinih stanova. Zbog čega se investitori onemogućavaju da rade svoj posao kroz administrativni postupak, tako da se pravi monopol, da onaj koji je napravio na vreme i koji ima poziciju da to uradi, dok svoj posao ne završi drugi ne mogu da počnu da rade. To vam je jasan dokaz da poverenje između lokalne samouprave i Ministarstva ne treba da postoji i najbolji primer za to vam je grad Beograd. Koliko je ukupno tih rešenja izdato, nadam se da ćemo dobiti taj odgovor u pismenom obliku da bi mogli to da koristimo i za neku drugu raspravu, a posebno što će ovaj zakon doći i sledeće godine na dnevni red, jer ćemo produžiti rok i do 2013. godine.
Šta je još potrebno da bi se pomoglo građevinskoj industriji? Ukidanje PDV-a za sve usluge koje čine deo pripreme proizvodnje u građevinarstvu. Kao što je ukupna izrada investicione tehničke dokumentacije, od urbanizma do projektovanja i izrade svih mogućih elaborata. Ukidanjem plaćanja taksi i računa za izdavanje uslova, izdavanje uslova i saglasnost, s obzirom da su preduzeća javno-komunalnih preduzeća koja su kroz participaciju i priključenje već ostvarili dobit na zidanje ili formiranje novih kvadrata.
Dakle, ne možete dobiti bilo kakvu dozvolu dok ne izvršite obaveze prema Direkciji za imovinu ili Gradskoj građevinskoj direkciji za uređenje zemljišta, koja je i te kako skupa i enormno velika. To je u suštini reket državi zato što vi pravite bilo šta što pravite, da i država od toga ima neku korist. Zakonom je to omogućeno da lokalna samouprava to može da podiže u određenom nivou, 60% na nivou godine i to je onemogućilo građevinsku industriju da bilo šta radi.
Skraćenje procedura izdavanja rešenja za građenje, od katastra preko svih sekretarijata koji smo dokazali da su leglo korupcije, što može da se zaključi prostim uvidom u broj rešenja koje sam pomenuo, jer za svaki dopis Sekretarijatu vi morate da konkurišete, svaki papir morate da platite, PDV na svaku aktivnost morate da izmirite, a do konačnog rešenja može i da ne dođe. Time su troškovi unapred prejudicirani.
Ono što takođe tišti ovaj zakon, jeste i ta situacija da Vlada vrši selekciju, da je zatvorila jedan vid pomoći samoj sebi i da time oni koji ne mogu da prođu tu selekciju ostaju u statusu kvo, zapravo u statusu u kom jesu. Time je dokaz kad god Ministarstvo i ova vlada želi nečemu da pomogne, da se rodi neka sumnja i tu sumnju smo mi na neki način otkrili jer je rok trajanja nepunih godinu dana. Zato treba rok trajanja produžiti i zato treba ući detaljnije u to šta su uslovi da bi neko dobio u državi Srbiji posao, a najbolje govore uslovi koje je dobila građevinska firma "Montera" koja nije mogla da dobije posao, a dobila je i to je dokaz da ne postoji poverenje ni u komisiju, ni u poseban zaključak, a ni u samo Ministarstvo. Hvala.