Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6904">Milan Avramović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, pošto nema predstavnika Vlade ne znam ko će nam dati odgovore na postavljena pitanja da li je naš amandman prihvatljiv ili ne, jedino kamerman može, jedino da postavimo pitanje vama, pa da se nekim SMS-om reaguje. Ako je to izvodljivo, za neku rezoluciju u Skupštine Srbije, pretpostavljam da je i za jedan zakon u Skupštini Srbije.
Postavljamo pitanje – zbog čega amandman koji je predložila SRS, da se rok važenja ovog zakona promeni, da ne bude rok važenja trajnosti jedne konzerve godinu dana, nego da traje mnogo više? Obrazloženje Vlade je da je ekonomska kriza na osnovu pokazatelja, što Zavod za statistiku, što prometa robe, stavila svima do znanja da se građevinska industrija oporavlja.
Postavljam jedno pitanje – koja građevinska industrija, s tim da zakon obavezuje 70% domaću, 30% privatnu građevinsku industriju, dakle i stranu, i kako to može da se primeni u ovom demokratskom procesu države Srbije koju vodi DS, kada liberalizacija tržišta je osnovni princip demokratizma ili uopšte DS u Srbiji? Kako ste vi napravili liberalizaciju tržišta 70 prema 30 u korist domaćih preduzeća?
Odmah da se razumemo, što se SRS tiče, mi smo za 100% u korist domaćih preduzeća u odnosu na inostrane, kada su u pitanju privilegije. Ove privilegije država nije dala domaćim kompanijama i proizvođačima građevinskog materijala, nego sama sebi. Zašto? Zato što Vlada posebnim zaključkom, koji je definisan ovim zakonom, donosi odluku kome će poveriti posao, minimalnu i maksimalnu cenu posla, poseban zaključak u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama itd, itd. Dakle, uradila je sve što je mogla da uradi da pomogne sebi.
Pazite ovaj stav zakona koji kaže: "Administrativni deo ovih posla odradiće nadležno ministarstvo". Znači, nema taksi, nema zahteva, nema idejnog projekta, sve ono što postoji i što tišti svakog običnog građevinca koji, recimo, u gradskom sekretarijatu i za urbanizam i za građevinu u gradu Beogradu šest, sedam ili osam meseci radi pripremu dokumentacije da bi na kraju dobio rešenje o izvođenju radova. Može da se desi tolika priprema a da rešenje i ne dobije, pošto tamo postoji cenovnik, zona, lokacija, pa iz kojih partijskih redova dolazi, čiji si ti investitor, kako si uspeo uopšte da konkurišeš, ko ti dozvoljava, jesi li se sa nekim savetovao, itd, itd.
Gospodine Novakoviću, najbolji dokaz za to, a ja sam vam i prošli put o tome govorio, je naselje "Belvil". Gospodin Mišković napravio paket zgrada, izdao državi za Univerzijadu, unovčio, omogućio sebi prodaju stanova – za jeftinu gradnju skupu prodaju – i ne postoji mogućnost nijednog građevinskog preduzeća da dobije bilo koje dozvole u toj kvadraturi i da radi bilo šta dok se ti stanovi ne prodaju.
Onda mi postavljamo pitanje – ako Vlada organizuje zaključke sama za sebe, kako misli da spreči kriminal i korupciju koja postoji u ovoj oblasti građevinarstva? Na stranu to da zakon ne treba da traje samo dok je ekonomska kriza i da nijedan ministar ne može da bude vidovit dokle će kriza da traje. Takođe, na stranu to što je ograničenje na godinu dana. Jer, građevinska industrija uvek treba da ima podršku države, zbog poslova u inostranstvu, zbog poslova koji treba da služe da se postigne bolji standard života, da se veći broj ljudi zaposli, uhlebi, itd.
Dakle, ovde se napravio jedan legalni monopol za poslove koje obavlja Vlada. Ministar je rekao da su to preporuke lokalnih samouprava. Lokalne samouprave divljaju. Neki imaju mogućnost da zidaju, prave i grade, uz novac koji će im obezbediti država Srbija jer su isti fukcioneri iste stranke na vlasti i na nivou lokala i na nivou države Srbije i onda im je to omogućeno. Zbog čega to nije drugim lokalnim samoupravama omogućeno? Zato što im budžet to ne dozvoljava. Nemaju para lokalne samouprave, gospodine Novakoviću, ni da isplate zarade zaposlenima, a ne da zidaju, zato što je to pravo njima ovde oduzeto na najtransparentniji mogući način – ne damo vam novac, snađite se, a tamo gde su naši ljudi, mi ćemo da im damo. Sada su tu obavezu preneli čak i na mesne zajednice.
U zakonu o budžetu imate mogućnost, gospodine Novakoviću, da mesna zajednica konkuriše republičkom Ministarstvu finansija za neki projekat i onda je tu napravljen monopol da Ministarstvo donosi odluku kojoj će mesnoj zajednici neki projekat da pomogne a kojoj ne. Vi mislite da to građani Srbije ne vide? Vi mislite da ova pomoć da država samoj sebi pomaže, da postupkom javne nabavke bira izvođača, cenu i vrh svega toga jeste modus i opis posla je stvarno kriterijum koji ne može da ispuni svako, nego onaj koji je podoban za tu vlast, koji će malo od kolača da da i onome ko mu je posao dao.
Gospodine Novakoviću, koliko podizvođača trenutno ima u kasarni "Stepa Stepanović" a ko je dobio posao? Da li to znate? Koja je firma sposobna ili ima uopšte kapacitet da izvrši kompletno sve radove od temelja do krova u bilo kom stambenom objektu? Logično je da postoje mali podizvođači, ali ne tako da jedan investitor dobije posao a da u njemu ne učestvuje, angažuje druge i uzme procenat. Upravo se to dešavalo. Kakva je to država koja je dala Draganu Kopčeviću posao za kasarnu "Stepa Stepanović"? Firma koja je ojadila "Trudbenik", firma koja je u blokadi, firma koja nema sudski postupak, koja nije izgubila, od preduzimanja gospodina Dragana Kopčevića, zapravo "Montera" kada je privatizovala "Trudbenik" mi pričamo o građevinskoj industriji. Jedan hotel "Trudbenika" košta koliko je on platio celu operativu sa mehanizacijom i svim ostalim obavezama koje ona ima i kao poverioc, zapravo kao neko ko ima potraživanje i kao neko ko treba da isplati određene obaveze.
Ako je proces privatizacije pretvorio domaću građevinsku industriju u to što je pretvorio, zapravo uništio je, nije ni čudo što Most na Adi grade stranci, kao što most na Beški rade stranci. Kome ćemo mi u ovih 30%, ministar je pozvao strana preduzeća da u ovih 30% učestvuju, da finansiramo mi strana preduzeća? Oni su dovoljno finansirali što su kupili građevinska preduzeća za džabe i time preuzeli poslove koje su ta preduzeća imali u inostranstvu i od tih poslova isplatili obaveze i novac za kupovinu celog preduzeća. Kad se taj obrtni momenat završio, izbacili su ljude na ulice, pa onda ispred Ministarstva finansija štrajkovi, pištaljke, šerpe, lonci i ono na šta ste narod naučili da traži svoja prava demokratskim putem, slobodom govora, izražavanjem svoje muke.
Dakle, predlog našeg amandmana jeste da građevinska industrija treba da ima podršku države non stop, ne vezano da li je ekonomska kriza ili ne, plus u situaciji kada je ekonomska kriza na transparentan i jasan način. Najbolja ponuda, nema zatvorenih ponuda, tender, pa građevinska firma, pa nadzorni odbor, pa da se prate radovi, rokovi i sve ostalo što je potrebno za razvijanje.
Ako je sada popularna mera socijalni stanovi u gradu Beogradu, jer je to doprinos kampanji DS, koja pošto poto želi da sačuva svoje pozicije i pošto poto želi da završi započete projekte, jer, znate, ne može nešto da košta dva miliona ako košta milion, ali taj drugi milion treba da se opravda i zato je potreban još jedan mandat, da se opravda vrednost mosta na Adi koji košta najskuplje na svetu i koji košta kao tri ista takva mosta bilo gde u Evropi. Ti projekti su takvi da Vlada Srbije mora da da podršku njima da bi se završili.
Ono što je takođe loše, zašto smetaju drugi proizvođači u građevinskoj industriji sa svojim izvođenim radovima, kada se vrši selekcija u gradskim sekretarijatima? Gospodine Novakoviću, katastar kad dođe, za svaki papir plaćate PDV, za svaki zahtev plaćate porez. Naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta definisana je u odnosu na zonu. Zona je određena tako da veliki mogu da grade u prvoj zoni, a mali u drugoj, ne može obrnuto. Naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta je čist reket države prema građevinskoj industriji, da bi država od te gradnje imala nešto. Plus ostali porezi, da ne pričam o firmama koje samo firmarinu plaćaju nenormalnim sumama, zato što su je okačili na prostorijama gde se nalaze.
Ako je država htela da pomogne građevinskoj industriji, ona je imala druge načine, da im oprosti jedan deo duga. MMF oprašta državi dugove, zašto ne bi država oprostila porez za naknadu za gradsko građevinsko zemljište preduzećima koja su radila bilo gde u Srbiji, a ne samo u gradu Beogradu? Zašto ne usitni na rate te obaveze koje preduzeća imaju? Ne, nego ćemo da napravimo monopol, velika riba će da pojede malu i onda pošaljemo kamion građevinskog materijala u predizbornoj kampanji da bi narod za nas glasao. To su radili ovi iz SNS na Voždovcu. Jadan narod koji je gladan i kada im stigne bilo kakav kamion, svi trče i vole vozača, a niko ne pita što je gladan? To je problem, gospodine Novakoviću, što će ovim zakonom legalizovati takve poslove i takve radnje.
Ono što takođe treba pomenuti jeste modus kako će se završeni projekti završiti za godinu dana. "Stepa Stepanović", zapravo kasarnoj "Stepa Stepanović" na Voždovcu poslovi traju već dosta dugo, ne mogu se završiti do kraja ove godine. Da li će se završiti do kraja predizborne kampanje ili do izbora, to ćemo da vidimo, ali je činjenica da 250 projekata, koliko su zapravo projekata određene lokalne samouprave koje su dobile posao, taj posao ne mogu da završe do 2013. godine.
Zato je neophodno prihvatiti ovaj amandman, zato je neophodno staviti resornog ministra da se sa njim objašnjavamo zašto ne možemo da dobijemo mogućnost da pomažemo građevinskoj operativi i posle decembra 2012. godine, a zašto im omogućavamo da funkcionišu duži niz perioda, zato što privatizacija još nije završena i zato što ono što treba da se uradi kroz reviziju vrati građanima kao njihova imovina, da se naplate štete i zapravo porezi, prouzrokovane štetama koje su napravljene od tih građevinskih preduzeća, koji su izbacili radnike na ulicu i da se sva potraživanja svih radnika namire.
U "Trudbeniku" imate preko 500 zaposlenih koji imaju prihode od tog preduzeća, još pre 15 godina kada su radili u inostranstvu. I ono preduzeće koje je privatizovalo "Trudbenik" ugovorom je to preuzelo na sebe kao obavezu. Narod je danas ogorčen sudskim postupku, dobiju rešenje da treba da svoja potraživanja namire, oni to nisu u mogućnosti, jer je preduzeće u blokadi. A, dok je to preduzeće u blokadi, vlasnik tog preduzeća gradi 15 ili 16 gradilišta u ime države. Kako je to moguće? Kako onda država pomaže da se zaposle ljudi, da se prehrane, da žive boljim životom?
Dakle, otvorite oči i nemojte stavljati u skupštinsku proceduru ono što je svima jasno, to da je danas četvrtak. Nemojte stavljati ono što će zamajavati narodne poslanike, jer ovo nije zakon roka trajanja jedne konzerve od godinu dana. Građevinska operativa ne može da se oporavi za deset godina, koliko je nju privatizacija uništila. A vi ovde dajete rok od godinu dana, onim firmama koje su već isplivale uz pomoć države, a imaju obaveza prema državi neverovatno, i prema svojim zaposlenima, i prema drugim kooperantima sa kojima su imali poslove na teritoriji Srbije, a i u inostranstvu.
Zato gospodine Novakoviću, sledeći put obezbedite ministra da ovu pričaju objasnimo i ispričamo njemu, možda čovek promeni mišljenje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, činjenica je da vaše neučešće u ovoj raspravi znači na neki način i odobravanje. Uz konsultacije sa vašim saradnicima možete i sami da uočite što je i sa našeg mesta iz klupe vidljivo, da su argumenti koji su izneti od strane poslanika SRS i te kako potkrpljeni dokazima i služe samom poboljšanju, ne teksta zakona, nego i njegovoj funkciji, s tim da ovaj zakon nije u agendi Evropske komisije koja vas je obavezivala da do nekih određenih rokova, kao što je sramni 9. decembar, zbog koga smo imali spajanje nespojivog u skupštinskoj proceduri, zbog koga smo zasedali i danju i noću. Smatram da, zbog toga što se ne nalazi na tom spisku agende Evropske komisije, ovaj zakon o jedinstvenom biračkom spisku imate mogućnost da prihvatite ono što je za primenu zakona dobro. Zapravo imate mogućnost da prihvatite amandmane poslanika SRS.

Što se tiče samog člana 3. u kome omogućavate biraču da glasa gde god se nalazio na dan izbora, bez potvrde o biračkom pravu, jeste nešto što se ne može prihvatiti ni u jednom demokratskom svetu u procesu, ni u jednoj demokratskoj zemlji na način koji ste predvideli samim brisanjem stava postojećeg člana u ovom zakonu.

Ako ćemo se prijavljivati na osnovu toga što smo se u datom trenutku zatekli tu gde smo se zatekli, to nam omogućava da u toku jednog pre podneva obiđemo 20 opština, u svih 20 opština se prijavimo i u svih 20 izbornih mesta glasamo.

Ono što je takođe nedoumica kako će se birački spisak, jedinstveni birački spisak, pošto se ne zna da li će on biti u primeni, jer vaš izgovor za njegovu primenu odnosi se na to da li će izbori biti vanredni ili redovni, zapravo njegova funkcija i testiranje traje samo dve godine i zbog toga ostaje nepoznanica da li će on biti uopšte u funkciji na narednim izborima, kako ćete te biračke spiskove primenite na izbore lokalnog nivoa i lokalnog karaktera, da li ćete formirati zbog vanrednih izbora na opštini Savski Venac biračke odbore širom Evrope i Srbije, zato što će se neko možda zadesiti van opštine Savski Venac, a ima želju da glasa za nekog predstavnika ili za neku listu lokalnih izbora. Jednostavno pitanje koje omogućava prvo vama uštedu u budžetu, da se takvi birački odbori ne organizuju.

Drugo, da date pojašnjenje – zbog čega je neophodno, da li će neko zbog svojih službenih, profesionalnih ili bilo kakvih obaveza koje ste naveli u obrazloženju biti van svog mesta boravišta i zbog čega je neophodno da takav glas bude u funkciji, kada se vrlo dobro zna kada će biti izbori, koliko traje predizborna kampanja, gde su biračka mesta. Svi dobijaju pozivnice od strane Zavoda za statistiku i svih opštinskih, republičkih, gradskih izbornih komisija obaveštenje gde se nalazi njihovo biračko mesto, u kojoj ulici, u kom radnom vremenu radi itd, sve ono što je opšte poznato.

Gospodine Markoviću, ne možete na ovaj način omogućiti, da kažemo da je od 38 hiljada stanovnika koji su evidentirani popisom na opštini Savski Venac, a bilo ih je 47 hiljada, jedna količina 10% stanovnika glasala van same opštine, bez kontrole biračkih odbora. Ko će iskontrolisati da li je to glasanje ispravno, tačno i da li su ti ljudi uopšte glasali? Kad ne postoji kontrola od strane biračkih odbora, onda u suprotnom, ako vi ovo ne prihvatite, nama birački odbori neće ni trebati, jer vi omogućavate da ja glasam iz opštine Štrpce sa KiM za lokalne izbore u opštini Savski Venac. Kako ćete vi to da proverite?

Nemojte zaboraviti da treba formirati birački odbor i u opštini Štrpce. Kako ćete to da izvedete, postavlja se pitanje, jer sam ja u datom trenutku službeno tamo obilazio ski centar zato što treba da se proda od strane države na Brezovici. Protivim se toj prodaji i otišao sam to da obiđem. Zadesio sam se u danu "D" kadu su izbori i ja sad hoću da glasam za predstavnika SRS, da on bude predsednik opštine Savski Venac, kako ću to da uradim? Tako što sam se tamo u tom trenutku pronašao i prijavio i u ovom navodnom jedinstvenom biračkom spisku ostaću do sledećih izbora ili do moje sledeće prijave zabeležen da sam u opštini Štrpce glasao za predstavnika SRS na lokalnom nivou u opštini Savski Venac.

Dakle, kada ove stvari razgraničimo i podelimo funkciju, obavezu i ulogu jedinstvenog biračkog spisak, jasno će doći svima mogućnost da mogu da glasaju za jedno pre podne, gde god da se nađu, na svakom biračkom mestu, na svakoj opštini po jednom. Tu birački odbori ne mogu da kontrolišu takvu situaciju i to je otvoreni prostor za manipulaciju.

Ako uzmemo novu brojku popisa koju je Zavod za statistiku objavio, videćete da je to pretumbavanje sa opština na opštinu, sa jedne adrese na drugu i te kako veliko i da to dodatno omogućava da teže funkcioniše ovaj još nepostojeći jedinstveni birački spisak.

Bez potvrde o biračkom pravu, gospodine Markoviću, nema izlaska na biračko mesto, nema glasanja bez potvrde o biračkom pravu. U suprotnom, moći ćemo da dajemo biračko pravo onome ko to možda ne može da ispuni zakonskim uslovima i onda će doći do zloupotrebe. Ima da uvozimo ljude iz opštine u opštinu ili iz druge zemlje u Srbiju do procesa izbora. Kada se završi proces izbora vratićemo ih nazad i puj pike ne važi, glasovi su stigli, nebitno koliko ima birača.

Posebno ću da podsetim na zloupotrebu koja se dešavala na vanrednim izborima u opštini Voždovac, da je SNS imala zadatak i obavezu da po svakom kandidatu prijavi na opštini Voždovac najmanje po 100 ljudi da bi obezbedila sigurnu pobedu za određeni cenzuz koji je njima bio neophodan. Nakon izbora ti ljudi su nestali sa opštine Voždovac, vratili se u svoje kuće, gde su bili, i evidentirano je neka favorizovana pobeda u kojoj je jasno stavljeno do znanja da su glasovi stigli sa strane, zapravo, da su uveženi po potrebi.

Da se to više nikada ne bi dešavalo jer ti ljudi funkcionišu po principu kišobrana, naočara, lekarskog, ginekološkog pregleda, đubreta, blokova, ne znam ni ja šta su sve delili, ne mogu da funkcionišu na osnovu prijave, ako tu prijavu na vreme nisu dostavili kao potvrdu o biračkom pravu i onda, posle tih izbora, ako se promeni adresa mora da prođe određeni vremenski rok koji će omogućiti da svoja prava ostvaruju kao i svi ostali, da izađu na biralište i da glasaju.

Zato, gospodine Markoviću, obavezno prihvatite ovaj amandman, da bismo sve ove nedoumice otklonili. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što bih počeo sa izlaganjem na tačku dnevnog reda – pomoć građevinskoj industriji u ovoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi, dakle, u ekonomskoj krizi, postavljam pitanje ministru koji nije trenutno u sali: koliki je rok trajanja ovog zakona, iako u zakonu piše da je godinu dana, na koga će se primeniti ako ne samo na Vladu i koje su kaznene odredbe ako se ovaj zakon ne primeni?

Pošto ništa ne postoji u samom zakonu, kako će se sankcionisati Vlada ako ovaj zakon ne bude poštovala, a podsetiću vas da ne postoji zakon u skupštinskoj proceduri koji je bio i koji je usvojen a da za građane, firme, preduzeća i uopšteno nema kaznene mere koje treba da pune budžet države Srbije. Dakle, kada su u pitanju građani i kada su u pitanju stanovnici, državljani, preduzeća, firme i sve ono što treba da pomogne građanima, oni imaju kaznene mere koje se vrše u vidu prinudne naplate, dakle, novčanim potraživanjem.

Kada je u pitanju Vlada i kada ona ne sprovodi ono što je u Skupštini bilo predmet rasprave i usvojeno kroz zakonski akt, tu kaznene mere ne postoje. Zato je svima jasno zbog čega je rok trajanja ovog zakona kao rok trajanja jedne konzerve od godinu dana. Voleo bih da ministar da dodatno pojašnjenje zbog čega, ako želi da pomogne domaćoj građevinskoj operativi i uopšte građevinskoj industriji, ovaj zakon ne važi barem narednih 10 godina? Da li je sam ministar vidovit da je obrazloženje razloga svetske ekonomske krize takvo da će ona trajati samo godinu dana a ne i više, i da li uopšte Srbija ima razloga da zbog te krize građevinskoj operativi pomaže na takav način?

Pošto je članovima predloženog zakona, kojim mi usvajamo samo rok, to je produženje na godinu dana, definisana jasna stavka da sama Vlada donosi zaključak kom će preduzeću da da posao, vrstu i obim posla, način finansiranja i plaćanja, iako je sam ministar rekao da to iz budžeta Republike neće ići uopšte, u samom članu 3. predloženog zakona, u stavu 2. kaže se: "U realizaciji ovih projekata učestvuju građevinska preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije koja ima odgovarajuće iskustvo i reference i zapošljavaju značajan broj radnika, odnosno prema svojim tehnološkim kapacitetima mogu zaposliti značajan broj radnika, a prema kriterijumima koje će utvrditi posebnim aktom Vlada". Dakle, Vlada će biti telo koje će posebnim aktom da izabere kriterijum.

Podsetiću vas kako se kriterijum bira u gradu Beogradu, kada su se nabavljali tramvaji, kada se zidao most preko Ade i bilo koji drugi građevinski objekat koji je išao iz budžeta države Srbije, zapravo jedinice lokalne samouprave, što u ovom slučaju dođe isto. Ako Vlada daje saglasnost na osnovu poverenja lokalnoj samoupravi, kako je naveo ministar u svom jutrošnjem izlaganju, onda imamo otvoren put korupciji. Podsetiću vas da su se takva vozila nabavljala, konkretno tramvaji u Beogradu, u skladu sa referencama koje su odgovarale samo tom proizvođaču, nikome drugom. Onda je bio monopol više nego očigledan, da takve reference može da ispuni samo onaj za koga je Vlada htela da ispuni i time su došli do željenog cilja – da dobiju proizvod. U ovom slučaju, napravio sam paralelu, Vlada da dobije građevinski objekat, uz reference koje je ona htela.

Prostor poverenja prema lokalnoj samoupravi može da postoji u nekim drugim segmentima, ali kada su u pitanju kapitalni projekti za koje saglasnost daje ministarstvo, to mora ići na proveru i to je više nego jasno. Takođe, predloženi zakon kaže da se način finansiranja za svaki pojedinačni projekat, za projekte izgradnje stanova iz člana 4. tačke 3. ovog zakona: "Vlada na predlog nadležnog ministarstva utvrđuje najnižu i najvišu cenu za građenje objekta". Dakle, ako utvrđuje i najnižu i najvišu, ona je limitirala neko preduzeće u šta mora da se uklopi. Podsetiću vas da je to takođe jedan prostor za zloupotrebu, zato što veliki broj preduzeća i izvođača radova koje je angažovala Vlada svojim aktom je angažovalo podizvođače koji su ispunjavali uslove od najniže do najviše cene i time je onaj preduzetnik ili preduzeće koje je dobilo posao uzelo procenat bez ikakvih sopstvenih učešća u izvođenju radova.

Sam zakon koji je definisan rokom od godinu dana, zapravo rokom jedne konzerve, nije obavezujući za postojeće projekte koji postoje, može da bude aktivan, ali za buduće projekte koji trebaju da se naprave, a čini mi se da je ministar rekao da ih ima preko 250, oni nisu obavezujući. Zato je moje pitanje više nego jasno – zašto nema kaznene mere za poštovanje samog zakona?

Prvo, ako se odnosi na građevinsku operativu koja se naziva domaćom proizvodnjom, moramo pomenuti proces privatizacije i moramo reći da je domaća operativa privatizovana na najgori mogući način, da su firme kupovane za onu vrednost koliko košta samo jedna desetina njene imovine, da su potraživanja takvih firmi bila veća nego koliko je firma sama prodata i da su strana lica kroz određenu privatizaciju, preko imena i državljana Srbije, kupovala preduzeća i time ostvarili neku dobit - prvo, da se preduzeće rasproda i imovina uništi, ne ostvarivši dobit samog razdraživanja posla. Ili, ako se desi da dođe do toga da se razradi posao, to je jedini jasan dokaz, zbog izlaska na rusko tržište. Jer, svi znamo da nemamo bescarinsku zonu, jedino je imamo sa Ruskom Federacijom i to je bio prvi i osnovni razlog.

Krš privatizacije u Srbiji, u kojoj su domaća preduzeća u uništenju prednjačila, podsetiću vas na "Ratko Mitrović", podsetiću vas na "Trudbenik", podsetiću vas na "Rad" i na zloglasnu firmu, građevinsku firmu Dragana Kopčalića, bivšeg predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke, potpredsednika opštine Zvezdara i kuma menadžera grada Beograda, Dragan Kopčalić, koji je sa svojom firmom "Montera" uništio građevinsku domaću operativu, time što mu je preko 200 puta bio samo blokiran račun, i time što ne može da plati obaveze koje je za sebe preuzeo, jer sve što postoji u preduzeću je rasprodao. Da bi te primere mogao da opravdam, to ću navesti kasnije u delu izlaganja.

Postavlja se pitanje onda, ako je Vlada htela da pomogne građevinskoj operativi i industriji, kako je onda mogla da omogući ovakav vid privatizacije? Ako je ukupno, ovim zakonom od sedam članova napravljen sistem selekcije i konkurencije da se izbace strani izvođači, tj. da se animiraju domaći proizvođači u samom zakonu kaže da mora učešće biti domaćih proizvoda do 70%, postavljamo onda pitanje, šta ćemo sa onim preduzećima koja imaju zaposlene, koji proizvode građevinski materijal, koji se takođe vode kao strana preduzeća na teritoriji Srbije, mogu li oni u ovih 30% posebnim aktom Vlade da učestvuju sa svojim građevinskim materijalom, ili ne? Ko će taj akt odlučiti i na kakav način će on da izgleda, s tim da se postupkom javne nabavke biraju izvođači rodova, ostaje da se vidi do kraja 2012. godine, do kada će da važi ovaj zakon. Ukoliko ne budemo imali situaciju da ovaj zakon naknadno produžavamo, od godine do godinu, pošto niko od vas, pa ni sam ministar ne može da proceni koliko će trajati ekonomska kriza.

Ono što je takođe bitno, jeste izgovor koji koristi Vlada za svoje projekte. Pošto pomaže sama sebi, ne građevinskoj operativi, jer sama bira ko će šta da radi, gde i kako će to da se plati, jeste ekonomska kriza. Podsetiću vas da je izgovor ekonomske krize devedesetih, mračnih sila devedesetih, zapravo koalicionog partnera Demokratske stranke, ili uopšte opozicije u Republičkom parlamentu korišćen za više zakona, koji se naknadno prepravljaju. Ti zakoni ne samo što se ne mogu primeniti u Republici Srbiji u našem uopšte sistemu i životu, kao i ovaj, jer svih 250 projekata ne može se završiti za godinu dana, iako to postoji volja i želja zbog predizborne kampanje, jeste dokaz da je ovaj zakon apsolutno besmislen.

Ono što bismo mi iz Srpske radikalne stranke preporučili Ministarstvu, jesu drugi vidovi pomoći koje Ministarstvo može da preduzme, kako bi stvarno pomoglo građevinskoj operativi i industriji u Srbiji. To je ukinuti prvo preporuku koju je donelo Ministarstvo finansija bankama, da se ne izdaju veći krediti za izgradnju. Što je apsolutno kriminal, koji ne može biti tek tako sakriven, jer nijedna banka nije izdala kredit za neku vrstu izgradnje privatnom preduzetniku, pa čak ni domaćem uz debeli zalog koji po duploj vrednosti same nekretnine koja se zida. Što znači, da je banka napravila onakve uslove koje ne može da ispuni niko, a onaj ko može da ispuni on je otprilike veliki investitor ili veliki igrač. Time napravljen je monopol, da narodnim jezikom kažem, velika riba pojede malu. Samim tim se onemoguće mali građevinci da razvijaju svoj posao.

Ukinuti kamate, da se otpiše dug na firmarinu, na PDV, da se smanji, usitni ili podeli dug na porez na imovinu i da se sve to omogući u plaćanju u ratama ili učešće države u podeli tog poreza, kako bi se pomoglo onim firmama koje su već u privrednom, zapravo u registru privrednog suda dve godine u statusu zaduženih preduzeća koji čekaju svoju blokadu.

Dakle, ako uđete na taj sajt videćete da preko 600 preduzeća živi dve godine i više u blokadi i da je time onemogućena da radi samo zbog dažbina koje ima prema državi. Dakle, ne prema radnicima na gradilištu, ne prema onima koji su unapred kupili stan ili bilo koji drugi građevinski objekat, nego prema državi.

To je jednostavna paralela i jednostavan predlog jer i sam MMF otpisuje državi neke dugove, poklanja im one obaveze koje je preuzela na sebe, da to može u skladu sa tim i država da usmeri prema građevinskoj operativi i industriji.

Zašto je monopol više nego očigledan? Postaviću jedno otvoreno pitanje i samom ministru, koliki je broj rešenja o izvršenju, zapravo prijave radova ili građevinskih dozvola izdato u gradu Beogradu od datuma zadnje tri godine od datuma završetka Univerzijade do dana današnjeg? Koliko je izdato rešenja ili građevinskih dozvola od kada je kampanja krenula sa socijalnim stanovima u gradu Beogradu? Zbog čega se taj monopol i poverenje lokalne samouprave ne može vratiti?

Evo vam najbolji primer. Kada je gospodin Mišković napravio naselje "Belvil" nijedan investitor ne može u katastru da ispuni svoja prava kako treba. Nijedan investitor u Gradskom sekretarijatu ne može da ispuni svoja prava na vreme kako treba i uvek se izmišljaju novi uslovi i poduslovi, dok se stanovi u"Belvilu" ne prodaju.

Šlag na torti jesu socijalni stanovi koje radi država i grad. Ako vi imate nešto protiv skupih stanova, to ne znači da utiče na prodaju jeftinih stanova. Zbog čega se investitori onemogućavaju da rade svoj posao kroz administrativni postupak, tako da se pravi monopol, da onaj koji je napravio na vreme i koji ima poziciju da to uradi, dok svoj posao ne završi drugi ne mogu da počnu da rade. To vam je jasan dokaz da poverenje između lokalne samouprave i Ministarstva ne treba da postoji i najbolji primer za to vam je grad Beograd. Koliko je ukupno tih rešenja izdato, nadam se da ćemo dobiti taj odgovor u pismenom obliku da bi mogli to da koristimo i za neku drugu raspravu, a posebno što će ovaj zakon doći i sledeće godine na dnevni red, jer ćemo produžiti rok i do 2013. godine.

Šta je još potrebno da bi se pomoglo građevinskoj industriji? Ukidanje PDV-a za sve usluge koje čine deo pripreme proizvodnje u građevinarstvu. Kao što je ukupna izrada investicione tehničke dokumentacije, od urbanizma do projektovanja i izrade svih mogućih elaborata. Ukidanjem plaćanja taksi i računa za izdavanje uslova, izdavanje uslova i saglasnost, s obzirom da su preduzeća javno-komunalnih preduzeća koja su kroz participaciju i priključenje već ostvarili dobit na zidanje ili formiranje novih kvadrata.

Dakle, ne možete dobiti bilo kakvu dozvolu dok ne izvršite obaveze prema Direkciji za imovinu ili Gradskoj građevinskoj direkciji za uređenje zemljišta, koja je i te kako skupa i enormno velika. To je u suštini reket državi zato što vi pravite bilo šta što pravite, da i država od toga ima neku korist. Zakonom je to omogućeno da lokalna samouprava to može da podiže u određenom nivou, 60% na nivou godine i to je onemogućilo građevinsku industriju da bilo šta radi.

Skraćenje procedura izdavanja rešenja za građenje, od katastra preko svih sekretarijata koji smo dokazali da su leglo korupcije, što može da se zaključi prostim uvidom u broj rešenja koje sam pomenuo, jer za svaki dopis Sekretarijatu vi morate da konkurišete, svaki papir morate da platite, PDV na svaku aktivnost morate da izmirite, a do konačnog rešenja može i da ne dođe. Time su troškovi unapred prejudicirani.

Ono što takođe tišti ovaj zakon, jeste i ta situacija da Vlada vrši selekciju, da je zatvorila jedan vid pomoći samoj sebi i da time oni koji ne mogu da prođu tu selekciju ostaju u statusu kvo, zapravo u statusu u kom jesu. Time je dokaz kad god Ministarstvo i ova vlada želi nečemu da pomogne, da se rodi neka sumnja i tu sumnju smo mi na neki način otkrili jer je rok trajanja nepunih godinu dana. Zato treba rok trajanja produžiti i zato treba ući detaljnije u to šta su uslovi da bi neko dobio u državi Srbiji posao, a najbolje govore uslovi koje je dobila građevinska firma "Montera" koja nije mogla da dobije posao, a dobila je i to je dokaz da ne postoji poverenje ni u komisiju, ni u poseban zaključak, a ni u samo Ministarstvo. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na prvostepeni postupak koji, po ovlašćenju ministra, direktora ili načelnika MUP, zapravo načelnika policijske stanice, sprovodi ovlašćeno lice koje, po stavu 3. ovog člana, mora da bude diplomirani pravnik sa pet godina radnog iskustva.
Pošto se materija odnosi na disciplinski postupak službenog lica, zapravo policajca, mi iz SRS smo tražili da se intervencijom izbriše jedan deo ovog člana koji se odnosi na odlučivanje u samom disciplinskom postupku. Dakle, naša ideja jeste da se sprovodi disciplinski postupak po osnovu ovlašćenja, ali ne i da lice koje sprovodi postupak donosi rešenje. Naša ideja jeste da on bude neko ko će da predloži meru za disciplinski postupak onome ko ga je ovlastio da isti sprovede.
Dakle, da ne bi bilo zabune, moraćemo prvo da utvrdimo odgovornost određenih lica, pošto je i sam ministar o tome govorio, da se prvo utvrdi da li je vrhovni komandant same Srbije službeno, policijsko ili državno lice i pod koji zakon on potpada. Inače bi morali, gospodine Todoroviću, vama da damo odvezane ruke da sprovedete disciplinski postupak protiv vrhovnog komandanta z aone reči koje je izgovorio danas i da time odluku donesete lično vi, a ne disciplinski odgovorno lice koje ima pet godina radnog staža u ovoj struci. Vrhovni komandant je napravio grešku i podleže disciplinskom postupku. Pozvao je Srbe da se povuku sa barikada i za to treba da odgovora.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Marić je predložio brisanje člana…
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, ako uzmemo stenogram prethodnog govornika, bićete potpuno u pravu za ovo što ste rekli da govor pojedinca govori dovoljno o njemu samom.
Dakle, u članu 22. brisanjem stava 2. omogućuje se poštovanje ovog prethodnog člana 12. stava 3. tačke 3. Ono što je stavom 2. člana 22. definisano jeste monopol Državne lutrije Srbije koja kaže da ona jedino ima pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću, preko sredstava elektronske komunikacije ima jedino Državna lutrija Srbije, i to bez posebnog odobrenja.
Tačka 3. člana 12. kaže ovako - Pod alinejom Uprava za igre na sreću i njene nadležnosti, da uprava može da sprovodi postupak javnog poziva za davanje dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama, u skladu sa postupkom davanja dozvole, priprema nacrte akta Vlade o davanju i oduzimanju dozvola i obavlja druge stručne poslove u vezi sa davanjem i oduzimanjem dozvola. Dakle, ako postoji jedan član koji kaže da to može da radi samo Državna lutrija Srbije, a onda postoji pre toga član koji kaže da Državna lutrija Srbije uz posebnu saglasnost uprave može da taj posao poveri nekim drugim društvima i organizacijama, da će u igraonicama i igračnicama, kako ste ovde naveli, omogućiti drugim licima da puni budžet svojih preduzeća. Dakle, iz tih jasnih razloga ste i naveli ovde u definiciji, pod obrazloženjem razloga za donošenje zakona po hitnom postupku.
Prvo ću ovo, gospođo Nado, da pročitam vama, pošto ste vi direktno krivi za ovo obrazloženje: "Donošenje zakona o igrama na sreću po hitnom postupku neophodno je iz razloga što je postojeći sistem vršenja terenske kontrole nadzora priređivanja posebnih igara na sreću pokazao velike nedostatke, što je imalo za posledicu niske prihode od naknada i zloupotreba od strane", pa ste sad, ni krivog ni dužnog, ovde okrivili inspektora Uprave za igre na sreću, "tako da u ovom trenutku ne vrši nadzor nad priređivanjem igara na sreću, a što će novim zakonom biti sistematski rešeno".
Zašto onda ovo niste rešili prvim zakonom koji je bio na dnevnom redu pre manje od godinu dana? Ko je kriv onda za ovu naknadu štete? Ko će ovo da nadoknadi zato što inspektor nije mogao da utvrdi nedostatke i time nije mogao da omogući punjenje novca u budžet? Vi iz DS ste pritisnuli taster koji kaže – Da, prihvatamo ovaj zakon zbog političke anomalije i koalicionog partnera koji je za to postavio uslove, a sada ovde optužujete nesrećnog inspektora koji nema zakonske mogućnosti da izvrši terensku kontrolu i utvrdi nepravilnost, zapravo utvrdi koliki je minus budžeta i Lutrije Srbije, a samim tim i državnog budžeta, zato što ste mu vezali ruke da to ne može da uradi i nema tu mogućnost zakonskim rešenjem.
Dalje dajete član koji kaže – Mi ćemo posebnom upravom, posebnim aktom koji će doneti Vlada omogućiti korisnicima da budu u igraonicama ispred Lutrije Srbije, tako što će oni poveravati taj posao privatnim licima. Nažalost, to se pre usvajanja ovog zakona već desilo. Evo, proverite primer četiri opštine u gradu Beogradu, opštine Savski venac, Stari grad, Vračar, jedan deo gradskog jezgra Palilule, koja firma radi ispred Lutrije Srbije igre na sreću i koja ima obavezu da puni sopstveni budžet a ne državni? Ja ću vas informisati da je to "Direkt grup" u kojoj se zvanično u "APR agenciji" vodi gospodin Nikola Mandić koji je jasno rekao DS – Omogućite mi monopol igre na sreću u ove četiri opštine, pošto su tu prihodi i te kako veliki, sav novac ću do predizborne kampanje dati DS a posle izbora sav novac ide u moj lični budžet. To su dokazi koji govore…
(Predsedavajući: Molim vas da ne pričamo o stvarima o kojima ne znamo.)
To su dokazi koje govore poslodavci koji drže Lutriju Srbije u svojim objektima. I igre na sreću.
Gospodine Novakoviću, kada otvorite jedan štand koji prodaje igre na sreću, vi ne možete imati tačan presek stanja koliko ćete kartica igara na sreću u toku jednog dana ili meseca prodati. Zapravo, svaka kartica je prihod, jer njena izrada košta od 12 do 15 dinara, a prodaje se od 50 do 150 dinara i sav taj novac koji je zarađen od toga, sem poreza, ide u privatne džepove.
Zapravo, svaka kartica je prihod, jer njena izrada košta od 12 do 15 dinara, a prodaje se od 50 do 150 dinara, i sav taj novac koji je zarađen od toga, sem poreza, ide u privatne džepove. Kada poslodavac koji prodaje igre na sreću zove Lutriju Srbije i pita je: "izvinite, ko je gospodin iz "Direkt grup" koji je došao da mi ponudi ugovor, jer ja imam pravo da ga odbijem" a oni kažu: " izvinite, ali njemu je Uprava poverila taj posao iako to zakon još nije omogućio i mi, ako to ne potpišete, bićemo u obavezi sa vama da raskinemo ugovor o saradnji". To je ono što govori jasno da monopol postoji.
Dakle, ako uzmemo u obzir sve činjenice koliko se može zaraditi od toga i kome se poverava posao i na kakav način, ko je ovlastio bilo koju upravu da po bilo kom osnovu bez tendera, direktnim odabirom bira imena i prezimena i lica koja će njih da zastupaju u Lutriji Srbije, zapravo, kod poslodavaca koji prodaju igre na sreću. Na koji način se omogućuje kontrola kada vi sami u zakonskom obrazloženju kažete da terenska kontrola ne postoji?
Pa onaj kada izbaci auto u sred Knez Mihajlove, zato što prodaje igre na sreću, ko će da dobije auto, zna se da auto nije dobio niko, ili ako je auto dobio neko, dobije neko blizak ovome ko je to organizovao, da bi moglo medijski da se proprati i isprati i animira što veći broj građana koji traži spas u 50 ili 100 dinara da obezbedi sebi sreću.
Dakle, potpuna vrsta monopola koja je omogućena ovim prethodnim zakonom, a sada izmenom i dopunom, da se legalizuje u podzakup prodavanje igre na sreću, i te kako je transparentno. Uzmite ulogu "Direkt grup", koliko samo u četiri opštine posluje. Ako je problem poslovanja ovog preduzeća, zašto ne posluje po teritoriji cele Srbije ili po teritoriji opštine gde Lutrija ima svoje poslodavce, zapravo korisnike, a nema niko zaradu?
Znači, tamo gde je zarada, tamo ćemo našeg čoveka i našu firmu da stavimo, da ne čitam sada biografiju gospodina Mandića, CEFTA sporazum i sve ostalo u čemu je on učestvovao, inače "Direkt grup" zna se čija je firma, iako u APR- u ne postoji ko je vlasnik, nego samo ko je direktor. To vam dovoljno govori kakve sve se muljačine rade da bi se došlo do para, da bi parama od tih muljanja mogli da se kupe glasovi u predizbornoj kampanji. Ja ću vama - do, vi meni posle i svima lepo, vuk sit i ovce na broju, a šta je sa građanima Srbije? Šta je sa budžetom? Sami ste priznali da se budžet ne puni jer nema sistem kontrole terenskog rada. Nema sistem kontrole. Pa, kako će da proveri onaj inspektor sistem kontrole, da traži rešenje od poslodavca, kada je njemu prinudno donet ugovor na uvid da ga potpiše, pod pretnjom, ako ga ne potpiše, da će kompletno Lutrija Srbije raskinuti saradnju.
Gde to ima još nego u glavnom gradu Beogradu, u četiri centralne opštine. Pa šta da razmišljamo, šta se dešava u manjim prigradskim opštinama širom Srbije, ako se to ovde dešava gde su prihodi takvi, gde je sve transparentno, da je kontrola velika, gde su zgrade ministarstva, gde je sve ono što je bitno da odslikava glavni grad jedne zemlje, kao što je Srbija.
Stanje zemlje se ogleda i u ovom zakonu. Sami ste doneli zakon, sami priznajte krivicu. Optužujete, kao i uvek, nedužne, a budžet ostao prazan. Šta se desilo u međuvremenu? Hoće li svi ovi koji su glasali za prethodni zakon i priznali ovu grešku da izvrše nadoknadu štete u budžet Srbije za one propuste koji nisu mogli da se eliminišu onim zakonom, jer niste hteli da prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke?
Mi smo jedini pričali gde je zgrada Lutrije, ko je koristi, na koji način je sređena, ko je gospodar Lutrije Srbije, gde je on danas, na koji način je bio nagrađen. Gospodin Krasić je govorio pre mene o tome, ne bi da se ponavljamo, ali obratite pažnju na ono što pišete. Nemojte dozvoliti sebi da ovi koji mislite da su vam prijatelji zato što su vam dali malo para, budu stvarno prijatelji dok kampanja ne prođe, a posle toga pune, ne budžet države, nego budžet sopstvenog preduzeća, zapravo, budžet sopstvenog džepa. Građani od toga nemaju ništa.
Ako mislite da je spas države, zbog čega se ovaj zakon donosi po hitnom postupku, punjenje budžeta od igre na sreću ,grdno se varate. Spas države se video juče kada je ubijen jedan Srbin na Kosovu i Metohiji, ni iz kakvog razloga, a vi raspravljate o tome ko će brže da napuni budžet i na koji način, o sitnim stvarima, a ono o čemu treba da raspravljate, vama je sala prazna, vas to ne interesuje. Nisu vaši rođaci, nisu vaša porodica, nisu vaše kolege bile ugrožene u toj meri da biste vi o tome raspravljali. Nije vaš budžet ugrožen. Nije vaš život ugrožen. Idite na Kosovo i Metohiju i pitajte da li će neko da kupi igru na sreću ili lutriju da popuni listić za loto ili bilo šta drugo.
Rešavajte probleme koji su od bitnog značaja za državu Srbiju, a ne ljude i Srbe ubijaju dole, puca naoružana masa, a od Srbije nema nikakve reakcije. Mi brinemo o igrama na sreću, gospodine Novakoviću, to je kompletna sramota za ovu aktuelnu vlast i to se ne može prihvatiti.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj amandman se odnosi na deo zakona koji uređuje utvrđivanje sposobnosti broda za plovidbu. Tražio sam da se ovim amandmanom briše jedna norma koja nije obaveza nijednim međunarodnim aktom, nijednom konvencijom, čak ni jednim potpisanim i nepotpisanim ugovorom, ali to je kako se određuju tehnička pravila koja treba da se primenjuju kada su u pitanju oni uslovi koji ispunjavaju da se utvrđivanje broda može staviti na kontrolu i u plovidbu.
Dakle, jasno se navodi u članu 18. da vi kao ministar propisujete tehnička pravila i rokove za njihovu primenu, da se ta tehnička pravila mogu primeniti, pravila koja su ekvivalentna tehničkim pravilima priznatih organizacija, sa rokovima za njihovu primenu. Ono što sam tražio, što je neprihvatljivo i za sam zakon, a posebno za državu Srbiju, jeste nastavak ovog člana, koji kaže: "pod uslovom da Ministarstvo o tome obavesti Evropsku komisiju i dobije odobrenje za primenu tih pravila."
Gospodine Mrkonjiću, derogira se vaša uloga kao ministra i kao nekog ko treba da donese tehnička pravila ili bilo koji ekvivalent koji treba da prati standarde Evropske komisije i EU. Podsetiću vas da ovaj zakon jeste zbog toga na dnevnom redu. Ako vi budete tražili saglasnost od Evropske komisije za bilo kakvu vrstu odobrenja za primenu tih pravila, doći ćete u situaciju da imate monopol Evropske komisije, koja će vama uskratiti prava kako treba da izgledaju tehnička pravila, a nekoj drugoj zemlji ta ista prava omogućiti. Onda ćete biti onesposobljeni da koristite vozila pod srpskom zastavom u bilo kom moru na svetu.
Gospodine Mrkonjiću, jednostavna je stvar, nemojte tražiti od Evropske komisije nikakve saglasnosti za pravila koja samostalno donosite. Ne možete biti u toku sa Evropskom komisijom i EU ako oni imaju, na osnovu ovog zakona, ovlašćenja da vama daju dodatno saglasnost da biste vi nešto doneli. Onda se postavlja pitnje – koja je suština samog zakona? Tehnička pravila su osnovna stvar za uređivanje svakog plovila. Bez tehničkih pravila ne može da isplovi ni pod zastavom ni na kojem moru, ni ovom srpskom iz 1917. godine, koje je predviđeno mirovnim planom, pa ni ovom koje planirate da koristite u međunarodnim vodama.
Ono što je jako važno jeste da tehnička pravila ne može da propisuje Evropska komisija, jer vas na to ovaj zakon ne obavezuje. Ne možete prepustiti monopol većim državama članicama i ovih međunarodnih voda i teritorijalnih voda, jer oni se svi ponašaju po svojim pravilima, svojim zakonima, a ne po zakonima zemlje čiji brod zastavu vozi, što u ostalom kaže i samo ovaj zakon.
Zato vas molim da ovaj amandman prihvatite, da ne bismo bili ucenjeni od Evropske komisije ni po kom osnovu, da nam oni ne određuju boju, dužinu, visinu, težinu i da ono što vi propišete, što je obavezno za plovilo koje plovi pod srpskom zastavom, bude norma koja će biti opšte prihvaćena. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 106. se odnosi na održavanje vazduhoplova i troškove tokom trajanja ugovora. Ja sam tražio da se stav 2. briše, u kome se kaže da zakupac ne snosi troškove održavanja vazduhoplova potrebne za otklanjanje skrivenog nedostatka vazduhoplova koji je postojao u vreme kada mu je vazduhoplov predat na korišćenje, niti snosi troškove za štetu zbog gubitka vazduhoplova zbog delovanja više sile.
Ono što je i te kako bitno i jasno jeste da tehnički i bilo koji drugi nedostaci prilikom preuzimanja vazduhoplova, u bilo kojem smislu reči, ne sme uopšte da postoje. Zato nismo hteli, gospodine Mrkonjiću, da ispoštujemo onu praksu koju smo imali ranije i da napišemo izmenu teksta amandmana, zato što biste vi taj amandman odbili, a onda bi isti taj tekst vaše ministarstvo predložilo i usvojilo. To onda ne bi bila ona forma poboljšanog zakonskog predloga kako smo mi to hteli, zato što se ne nastavlja u kontinuitetu sa ostalim članovima samog zakona.
Podsetiću vas da smo i o Zakonu o vazdušnom saobraćaju podneli 40 amandmana, zapravo 60, od kojih su 40 prihvaćeni tako što je ministarstvo iste te amandmane predložilo, naše odbilo i na takav način su ušli u tekst zakona. Mi smo ovog puta zbog toga većinu amandmana, stavova i članova ovog predloga zakona tražili da se briše, da bismo dobili mogućnost da vam pojasnimo zbog čega to treba uraditi.
Dakle, u članu 106. apsolutno zakupac ne sme da snosi troškove ili treba da snosi troškove ako se do održavanja vazduhoplova i otklanjanje skrivenog nedostatka dođe. Mi želimo da do toga uopšte ne dođe prilikom preuzimanja vazduhoplova, kada zakupac to uopšte uzme kod sebe u korist korišćenja i da time umanjimo mogućnost i povećamo stepen bezbednosti da bilo kakvi nedostaci ne mogu da budu predmet rasprave nakon zakupa. Zato ne treba da postoje i da postoje troškovi, nego bezbednost treba da bude na najvišem nivou. Zbog toga je potrebno ovaj stav obrisati.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Nikola Savić je podneo amandman i tražio da se član 107. briše, zato što je obrazloženje više nego jasno, da vazduhoplov koji ima plovidbenu dozvolu ne sme da ima takve nedostatke. Dakle, pričamo kakvu štetu i kakvu odgovornost ima zakupac, nastalu usled nedostatka, čiji je vazduhoplov neupotrebljiv ili smanjuje njegovu upotrebljivost za ugovoreno ili uobičajeno korišćenje a nedostatak je postojao u vreme predaje vazduhoplova zakupcu. Dakle, nastavak amandmana na član 106.
Gospodine Mrkonjiću, ono što je jako važno, zato što je i sam zakon to definisao, da se ne pokušava na bilo koji način, pogotovo ne na mala vrata, da se ozakoni i legalizuje nešto što jedan nestručnjak Nikola Stankov, ili jedna nekompetentna ličnost, ozakoni ono što je njegova lična mana
Podsetiću vas da je to bezakonje ušlo u Zakon o vazdušnom saobraćaju onda kada je ustavni sud doneo odluku da je bespravno, zapravo nelegalno formirano društvo DOO ili kako god hoćete, društvo sa ograničenom odgovornošću, kada je formirana Agencija za kontrolu letenja.
Dakle, Ustavni sud ove zemlje je doneo odluku da je nelegalno formirana Agencija za kontrolu letenja. Pet meseci kasnije je ozakonjen način ulaska i formiranja te agencije, time što se našlo u Predlogu zakona o vazdušnom saobraćaju. Dakle, u tom načinu pravljenja Agencije za kontrolu letenja, gde je vlasnik Srbija i Crna Gora, a direktor nesrećni, nestručni Nikola Stankov, mi smo imali raspravu i nažalost taj amandman nije tada prihvaćen. Da je tada prihvaćen ovakvi se primeri više ne bi dešavali. Dakle, ne možemo dozvoliti da vid korupcije koje omogućen novim članovima i nestručnim, da omogući punjenje budžeta pojedincima zato što će to da ozakone. Napravite jednu prostu paralelu. Ako gospodin Stankov da vazduhoplov na korišćenje ili na rentiranje nekom svom kolegi i taj svoj kolega da vazduhoplov da nekom drugom, trećem licu na korišćenju i svi uzimaju procenat od korišćenja, zašto bi bilo ko od zakupaca plaćao naknadu za bilo koju vrstu poslova.
Uzmite iskustva iz prethodnog perioda koja su vremenom pokazala da ste trebali prihvatiti amandmane SRS i otkloniti nestručne i nesposobne ljude iz samo zakona. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na odustajanje od ugovora u kome se omogućuje da popravke vazduhoplova, čije troškove snosi zakupac, traju ili se predviđa da će trajati duže vremena, u odnosu na vreme trajanja ugovora o zakupu ili svrhu zaključenja ugovora, zakupac može svojom pisanom izjavom da odustane od ugovora o zakupu.
Ono što smo hteli da promenimo u ovom članu jeste da zakupac ima pravo da traži povraćaj srazmernog dela plaćene zakupnine za vreme za koje je bio onemogućen da koristi vazduhoplov, bez obzira na to da li je odustao od ugovora ili ne.
Dakle, gospodine Mrkonjiću, ako nastavimo sa objašnjenjem amandmana na članove 106. i 107. da se ne može zakupiti vazduhoplov koji nema nikakve manjkavosti u sebi, ovaj stav člana 110. je apsolutno nepotreban. Da bismo umanjili rizike i povećali bezbednost, ne treba da bilo ko bilo kakvom pisanom izjavom odustaje od ugovora, jer ne može ni da ga zaključi ako vazduhoplov nije ni po kom osnovu 100% ispravan. Zato ćemo izaći iz ove, da kažem kolotečine i situacije da dođe do korupcije i kriminala prilikom zakupa vazduhoplova.
Ne znam na koji način bolje da vam oslikam, ali i sami ste rekli u četvrtom delu da se odnosi na član 158. postupak izvršenja i obezbeđenja vazduhoplova, gde omogućujete prinudno izvršenje i obezbeđenje i ograničavate gde to može da se desi. Kako ćete prinudno nešto uraditi ako je on zaključio ugovor ili ako je samostalnom izjavom raskinuo ugovor, zato što on traži potraživanja za vazduhoplov koji je zakupio, neispravan. Dakle, to ne sme da se dešava.
Članovi 106. i 107. su jasno definisali kakav vazduhoplov treba da bude. Ako prihvatite amandmane SRS, vi ćete imati tanji zakon za manje od 30 članova. Direkcije Evropske komisije i EU su bespotrebno stavljene u ovaj zakon koji na nas uopšte ne treba da se primenjuje, čak ni gledajući sa tačke pravne osnove kako se uređuju svi drugi obligacioni zakoni.
Kada se napravi šteta, zna se kako se to rešava. Onaj ko je napravio štetu, on treba da snosi i konsekvence odgovornosti i da snosi troškove nadoknade za otklanjanje štete, a ne onaj ko je zakupio. Ja vama prodam neispravan auto, a vi kad ste ga gledali, rekli ste – u redu, hoću da ga kupim, ali ste sami krivi što ste kupili neispravno vozilo. U ovom slučaju, gde se prevoze civili, gde se prevoze ljudi, gde se pravi ograničenje koji je vazduhoplov izuzet od prinudne naplate, kao što je vatrogasac ili državni vazduhoplov, to ne sme da se dešava. Zbog toga treba da prihvatite ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, ovaj član se odnosi na mogućnost da zakupac može dati u podzakup vazduhoplov, što je jedinstven primer u praksi Srbije samo u ovom zakonu. Otvoreno ću da vas pitam – da li možete uzeti iz renta-kar vozilo na zakup na određeno vreme i vi ga rentirati? Da li možete ući kao podstanar u stambeni objekat i vi ga rentirati? Da li možete koristiti poslovni prostor bilo koje namene, plaćati poslovnom prostoru naknadu i onda raditi podzakup, vi ga rentirati po nekoj drugoj ceni?
Dakle, šta predviđa član 114? Samo korupciju, ništa drugo. Onaj ko je hteo da uzme plovilo, on će uzeti odmah u zakup. Zašto bi uzimao od zakupca kao podzakup? Da li treba Stanko pet aviona da daje svojim prijateljima pod zakup iz Vazduhoplovne akademije, a on da bude zakupac, da svima bude lepo? Po kom osnovu u članu 114. i u kojoj direktivi piše da to mora da bude? Kako ozakonite ono što puni džepove pojedinaca? Gde to piše? Uzmite primere koje sam vam naveo.
Daću vam jedan otvoreni primer. Da li je Direktorat koristio poslovni prostor SIV III, kao državna institucija? Gde je danas Direktorat, u kojoj zgradi i kome plaća kiriju? Da li on sada ima pravo da iznajmljuje SIV III, da Sveti Mariću puni džepove, da ga vadi iz dugova za zgradu preko puta Carine, a imao je svoje prostorije? Da li to nije otvorena korupcija? Koliko košta taj zakup? Kome plaća Direktorat taj zakup? Što ne plaća državi za SIV III, što ne puni budžet države, nego procena, provizija. Vi ste to ovim zakonom omogućili.
Kako je moguće da to uradim, odmah ću podlesti nekom krivičnom zakonom i ići ću na sudski postupak i snosiću odgovornost za to. Ko vrši kontrolu nad Direktoratom? Da li ima kontrole, da li ima odgovornosti za rad Direktorata? Kome treba ovaj član 114. nego njima.
Na kraju, prosta stvar, proverite ko koristi prostorije preko puta Carine i proverite ko koristi prostorije u SIV III i biće vam sve jasno. To vam je najbolji primer da korupcija u ovom zakonu ima prostora koliko god hoćete. Izbrišite to, ako već imamo parolu da se Vlada bori protiv korupcije. Evo ga dokaz kako se bori. Na sve moguće načine odvezujete ruke onima koji imaju mogućnost da se bave korupcijom, a ne stručnim pitanjima.
Jedna američka firma je lobirala preko američke ambasade da Nikola Stankov postane direktor Direkcije zato što je kupovao drugorazrednu opremu. Zbog te drugorazredne opreme dva sata smo bili struje i bez nadgledanja vazdušnog neba iznad Srbije. Zamislite koliko je havarija moglo da se desi. Mi još plaćamo havarije koje su se desile u staroj Jugoslaviji i vi to najbolje znate. Izbrišite ovaj član i izborite se sa tom korupcijom.
Dakle, član 116. predviđa ugovor na određeno vreme ili za određeni sat u kome smo mi tražili da se stav 2. briše, zato što odgovornost za štetu postoji stalno, a ne samo dok vazduhoplov radi.
Znači, šteta je šteta. Da li je vazduhoplov bio na mestu ili u letu, šteta je pričinjena, pa je pričinjena. Ovde piše odgovornost - za štetu nastalu u korišćenju vazduhoplova u letu, za određeni let, započinje od trentutka startovanja motora. Dakle, vi ovde priznajete da šteta ne može da se prouzrokuje bez startovanja motora. Koliko je vozila na pisti vazduhoplova, zapravo, prevrnuto od strane vetra, koliko je zapaljeno zbog curenja nafte, koliko se havarija desilo i koliko je to vazduhoplovno vozilo poremetilo druga vazduhoplovna vozila pored sebe zato što je napravilo štetu bez paljenja motora.
Dakle, šteta je šteta. Znate šta je incident a šta je akcident. To vam stoji lepo u zakonu. Morate to poštovati, uostalom i to je direktiva i EU i Evropske komisije i zakona koji vam je dat na korišćenje i na prepisivanje, ali ga niste ga dobro preveli, niste ga dobro prepisali, pa ne znate šta je manja šteta, a šta je veće. A mi vam kažemo, šteta je što radio motor ne radio, na vazduhoplovu kada su putnici u vazduhoplovu i kada putnici nisu u vazduhoplovu, šteta je šteta je na vazduhoplov. Zato treba da prihvatite ovaj naš amandman, jer odgovornost od primanja do predaje ne može da bude odgovornost. Dakle, odgovornost se uzima ili celokupno ili se ne uzima. Ovo na seckanje na sitne komade za rentiranje to je dokaz da smo bili u pravu i u prethodnim amandmanima i prethodnim članovima. Hvala vam.
Da bi bilo građanima jasno, a i svim narodnim poslanicima koji imaju volje ako uopšte mogu i da učestvuju u raspravi.
Kaže – shodna primena odredba drugih propisa, znači podvlačim drugih propisa, na sve što ovim zakonom nije urađeno u vezi ugovora osiguranja vazdušnog saobraćaja, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje obavezno osiguranje u saobraćaju. Pitam vas, gospodine ministre, i pravnike koji se javljaju na repliku, koji je to zakon? Mi da smo napisali ovde član 118. menja se i glasi, da smo dodali po kom zakonu to treba da ide, vi to ne biste prihvatili ili biste prihvatili kao amandman Vlade, a naš ne bi. Onda bismo imali onu situaciju da se ponavlja isti tekst.
Pitamo, po kom zakonu ćete ovo regulisati? Koja je oblast koja će ovo da reguliše, koji je ovo zakon? Evo, upišite tu, da znate posle da date odgovor. Molim sve pravnike da se jave da daju jednostavan odgovor. Znači, ponoviću, reguliše se zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, po kom zakonu? Logično pitanje, sam zakon je ostao nedorečen i sam zakon je ostavio propuste da se koriste zakoni koji imaju iole dvosmislenu reč ili kopču koja se može primeniti i na vazdušni saobraćaj. To je ono što je manjkavost i to je ono što je nedostatak i to je ono što treba otkloniti.
Član 21. definiše delimično oslobađanje od odgovornosti, u kome se kaže – ako odgovorno lice dokaže da je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećenom solidarno sa odgovornim licem, srazmerno svojoj krivici za pričinjenu štetu. To je ono što ne može nikako da se desi. Prvo, treće lice ne može da bude odgovorno ni za kakvu štetu, može da bude odgovoran onaj koji je uključio treće lice u bilo kakvu pravnu radnju. Dakle, ne može samo treće lice.
Drugo, solidarno? Šta to znači? Ko će da izvrši solidarno procenjenu štetu? Montrealska konvencija ili bilo koji drugi zakon? U ovom sistemu po kome funkcioniše ovaj zakon i po ovom predlogu, kojim predlažete da funkcioniše ovaj zakon, treće lice ne može biti odgovorno, jer ne može da se odredi visina solidarnosti, obaveze, pa čak ni sudskim postupkom, zato što je on solidaran. Sama reč kaže i može se tumačiti kako god hoćete. To običan advokat može da baci pod vodu, ceo ovaj član.
Šta je suština ovog predloga zakona? Da se, recimo, Direktorat ili Agencija za kontrolu letenja izuzme od odgovornosti, kao i treće lice, ako i prihvatimo tu normu Montrealske konvencije. Onda ćete imati situaciju da zbog nestanka struje bude kriva Elektro-distribucija Srbije, a ne ono lice koje je bilo ovlašćeno da u svakom trenutku obezbedi napon za Agenciju za kontrolu letenja ili za rad Direktorata. Dakle, treće lice nema ovde odgovornosti.
Gospodine Mrkonjiću, u Zakonu o vazdušnom saobraćaju vi ste uveli jednu novu normu koja se budžetira na budžetu, koja je na budžetu Republike Srbije, a to je glavni inspektor i istražitelj. Ko će u ovom slučaju utvrditi visinu naknade trećeg lica? Glavni inspektor i istražitelj ili ova konvencija koja definiše Zakonom o restituciji obaveze koliko će ko da ima učešća u naknadi štete? Kose vam se sami zakoni koje ste vi predložili. Koja će onda biti uloga glavnog istražitelja? Podsetiću vas, uostalom, da će njegova uloga biti takva da će navijati za državnu instituciju, jer ga je država oformila i na državnom je budžetu. Uostalom, glavni istražitelj se i bira na predlog skupštinskog odbora većinom republičkog parlamenta i u Skupštini Srbije, većinom koja je određena i u samom skupštinskom odboru.
Dakle, imate košenje nadležnosti i imate one institucije i termine koji ne dozvoljavaju državnim institucijama da budu odgovorni za svoje postupke i za svoje greške, a kažnjavaćete podzakupca u određenom procentu za nešto što nije uradio. Ako povežemo celokupnu današnju prepodnevnu raspravu, gde treće lice nema odgovornost, gde nema podzakupa, ne postoji odgovornost za bilo kakvu štetu, onda ćete videti jasno da vam je i ovaj prvenstveni zakon o vazdušnom saobraćaju iole na snazi 10% u odnosu na ovih 90, kojima se predlažu mere Montrealskoj konvenciji, koju smo mi usvojili i u kojoj ne piše procenat učešća, pogotovo ako on to otkaže samostalno nekim ugovorom ili ode na arbitražu da se donese vrsta procene štete i njegovog učešća u njoj. Zato je važno da ovaj amandman prihvatite.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 129. odnosi se na svojinsko pravne odnose u vazduhoplovu u kome se svojstvo vazduhoplova definiše na dva različita načina i meni iz ovog člana nije jasno na koji.
U prvom stavu stoji – vazduhoplov je pokretna stvar. U drugom stavu stoji – u pravnom prometu vazduhoplov ima status nepokretnosti. Da li je on nepokretna ili pokretna stvar? Ko će definisati koji će oblik zakona uticati i u jednom i u drugom slučaju?
Ako uzmemo jednu prostu paralelu i činjenicu da je država dala garancije za preko 100 miliona evra kredita za modernizaciju Agencije za kontrolu leta i da je nastala šteta zato što je Agencija prouzrokovala štetu iz onog ili ovog razloga, da li se tu može primeniti i jedna i druga činjenica? Po kom osnovu i po kom modalitetu definišemo ovaj član zakona 129? Da li je vazduhoplov pokretna stvar ili je nepokretna?
U obrazloženju ste rekli nešto što apsolutno ne može da zdrav razum prihvati, a to je – predloženi amandman se ne može prihvatiti s obzirom da je vazduhoplov po svojim fizičkim sposobnostima pokretna stvar, ali za koje u pravnom prometu, s obzirom na njegovu veliku vrednost, važi zemljišno knjižni režim. To je vaše obrazloženje. Kako ćete to sprovesti kroz ovaj zakon i kroz ovu konvenciju na koju se pozivate? Toj konvenciji to ne postoji, zemljišno knjižni režim.
Znači, još jedna vrsta otklanjanja tegobe ovog zakona koja ako ima razuma u ovom ministarstvu može vrlo lako da se reši prihvatanjem našeg amandmana. Hvala.