Moje pitanje je pre svega upućeno premijeru. Znači, zašto na današnjoj sednici nisu prisutni oni ministri koji bi morali da odgovore na pitanja vezana za situaciju na KiM? Pre svega, mislim na ministra odbrane i ministra policije.
Drugo pitanje, zašto Vlada, s obzirom na okolnosti, nije u stalnom zasedanju? Treće pitanje je, da li ste u međuvremenu uspeli da saznate kojih je to šest tačaka na osnovu kojih je, praktično, Euleks ušao na Kosovo, zahvaljujući Srbiji? Ko je potpisnik tog sporazuma koji nema karakter pravnog dokumenta? Ko će snositi odgovornost i posledice za prihvatanje Euleksa, svih ostalih implementatora nezavisnosti, i nadasve, gospodine Cvetkoviću, a nemojte da date da mi odgovara bilo koje tehničko lice iz Vlade i gospodine pregovarač, pitam vas – da li Vlada smatra da bi Euleks trebalo da napusti Kosovo?
Ono što smo videli je da je gruba neistina, kako su i NATO i Euelsk statusno neutralni, jer oni koriste sva sredstva i svu silu da praktično uspostave nezavisnu državu Kosovo. Da li ste spremni, konačno, da donesete odluku da Euleks napusti Kosovo?
Imam još pitanja za vas, a vezana su za izlaganje gospodina bivšeg ministra za KiM, narodnog poslanika DSS, Slobodana Samardžića, jer ste vi upravo u tom trenutku izašli, on vas je pitao – da li se to KFOR pretvorio u NATO? Zašto KFOR radi pod mandatom Atlantskog saveta? Umesto odgovora, došlo je do grupe povrede Poslovnika i poslanici DSS su izašli, jer navodno, nije postavljeno pitanje Vladi. Ja sada kao narodni poslanik koristim da vam to pitanje ponovim i da mi vi lično odgovorite.
Osim toga, što se ministra odbrane tiče, javna je tajna da se on ovih dana krije. Krije se zbog toga što je dan pre rušenja barikada i oružanog napada na Srbe na Jarinju, dao sledeću izjavu – međunarodnim snagama treba omogućiti kretanje čitavom pokrajinom. To je praktično bio uvod u aktivnosti koje su NATO snage prisutne na Kosovu radile. Odmah posle oružanog ataka na Srbe, EU saopštava da barikade ograničavaju slobodu kretanja i moraju biti uklonjene.
Da li će nakon ovakvih rečenica i evidentne sličnosti okupacionih snaga i vrlo važnog ministra, ministra odbrane u vašoj vladi, podneti ostavku i da li ćete vi to od njega tražiti?

Koliko sam uspela vas da shvatim, gospodine predsedniče Vlade, vi u jednom slučaju ne vodite Vladu, svi dobiju  poziv, a vi nemate nikakve veze sa tim da li će se oni odazvati tom pozivu. U drugom slučaju, opet, oni moraju da vam pripreme tekst dokumenta koji vi ne znate da odgovorite i priličan je blam, iskreno rečeno, žargonski, da u Skupštini Srbije premijer Vlade ne zna šta je Vlada i kojih šest tačaka prihvatila i na taj način negde prećutno pustila da Euleks uđe na teritoriju KiM.
Ali, nije to jedino vaše neznanje. Vi kažete da je Rezolucijom 1244 regulisano prisustvo KFOR-a. Da, ali taj KFOR je onda pod okriljem UN, a ne Atlantskog saveta. Znači, ni to ne znate.
Sada, pošto niste znali ovo, imam sledeće pitanje, za vas, a naravno i za ministra zdravlja, zato što je stvarno pitanje mentalnog zdravlja u Srbiji da to sada kažem. Da li je normalno i da li spada u nešto što je srpska tradicija, da li je uopšte u kodeksu nekih građanskih, ljudskih prava da se nekakve "parade ponosa" prave u trenutku dok Kosovo gori? Šta ćete vi kao premijer Vlade uraditi da dođe, ne do zabrane, nego do neodržavanja ovakve parade u situaciji kada naša južna pokrajina gori?
Da li je normalno da kada vam je jedan član porodice bolestan vi pravite svadbu? To niko normalan ne bi uradio.
Gospodine Cvetkoviću, Vlada m ora da donese nekakvu odluku i da ima nekakav stav, a ne da se stalno prepucava sa MUP. Inače, ministar unutrašnjih poslova nije tu, ali verovatno i do njega dolaze glasovi od policijskog sindikata, koji kaže da tu situaciju treba sprečiti, da u trenutku dok imamo Kosovo, dok nam ljudi krvare dole, samo nam fali još jedan srpsko-srpski sukob ovde. Zašto? Da li vam je više stalo do belosvetskih pedera, Bože oprosti, jer to je prava reč? Da li ste možda mogli da razmislite da napravite tu "pedersku paradu" u Prištini sa Tačijem na čelu?

Hvala, gospodine Stankoviću.
Koliko sam uspela da razumem premijera, mi Ustav poštujemo delimično. Sloboda kretanja obezbeđena je u Srbiji pederima, ali ne i našim sunarodnicima u našoj južnoj pokrajini, koliko sam uspela da shvatim.
Ovog trenutka se ovde prvi put osećam kao što se osećala njegova ekselencija ambasadora Rusije na onom beogradskom bezbednosnom forumu, samo što se vama nisam obratila sa – gospodine Vejvoda, nego – gospodine Cvetkoviću. Zaista, za vas imam pitanje – ima li ovde Srba, ima li u toj vladi Srba među vama?

Potpuno se slažem sa gospodinom Mirkom Munjićem da je ovo trebalo da bude predmet zakona o rehabilitaciji i da je sam član 6. Predloga zakona postao jako problematičan onog trenutka kada je na volšeban način iz dnevnog reda Skupštine skinut Zakon o rehabilitaciji 14. septembra, jer se sada pojavljuje ogroman prostor za različita tumačenja odredbe da pravo na povraćaj konfiskovane imovine imaju lica koja će biti rehabilitovana na osnovu zahteva za rehabilitaciju, podnetog u skladu sa ovim zakonom.
Gospodine ministre, znamo da postoji Zakon o rehabilitaciji, ali vi niste verovatno informisani da je Vlada predložila jedan novi zakon o rehabilitaciji, odnosno izmene postojećeg zakona i na volšeban način pre otprilike 10 dana je on skinut sa dnevnog reda.
Zbog javnosti treba pročitati deo na koji smo reagovali amandmanom. Dakle, član 6. u stavu 1. kaže: "Odredbe ovog zakona primenjuju se na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom".
Naravno da je pitanje kojim, ali ovo je pisano u vreme kada je zakonodavac pretpostavio da je promenjeni Zakon o rehabilitaciji već usvojen.
Do sada mi nisu bili jasni razlozi Vlade da zakon koji je sama predložila povuče sa dnevnog reda, a sada u obrazloženju ovoga za neprihvatanje našeg amandmana vidim šta je razlog.
Amandmanom smo predložili da član 6. stav 1. posle reči: "koja je konfiskovana", dodaju se reči: "pre i posle 9. marta 1945. godine".
Šta kaže Vlada zašto ne prihvata naš amandman? Amandman se ne prihvata iz razloga što Republika Srbija ne može da prihvati obavezu da otkloni posledice kršenja imovinskih prava građana kojima je imovina oduzimana od 6. aprila 1941. godine tokom Drugog svetskog rata, jer je to obaveza države okupatoru da nadoknadi pričinjenu ratnu štetu na okupiranoj teritoriji.
Evo zašto najveći broj zahteva da se imovina vrati onima kojima je oduzeta navodnim presudama u ime naroda, evo razloga zašto je izmenjen Zakon o rehabilitaciji povučen.
Ono što svi znamo, što je činjenica, zašto smo mi, na kraju krajeva, ovaj amandman i podneli, jeste da istorijska pljačka koja je ovde sprovedena u toku Drugog svetskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije, nije počela, svakako, 9. marta 1945. godine bez obzira što je tada ozakonjena. Likvidacija i pljačka od strane komunističke vlasti bila je sprovođena već u jesen 1944. godine i žrtve tog perioda svakako bi morale biti obeštećene ovim zakonom.
Osim toga, ovom izmenom koju smo mi predložili, bi bila obuhvaćena i denacionalizacija imovine koja je oduzimana i pre oktobra 1944. godine, znači, u vreme kada su vršene potpuno jasne egzekucije građana bez suđenja, bez presude, bez identifikacije krivice od komunističkih vlasti, a u cilju zastrašivanja stanovništva ili oduzimanja imovine bez zakonske osnove i pravne radnje čistim nasiljem.
Između ostalog, u vezi sa ovim članom 6, treba napomenuti da sve bivše jugoslovenske republike u njihovim zakonima o denacionalizaciji, kao merodavne zakone o eksproprijaciji, uzimale su donete republičke zakone o eksproprijaciji saglasno jugoslovenskom Ustavu iz 1974. godine, koji je pitanje eksproprijacije preneo na republičko zakonodavstvo. To važi naravno i za hrvatski Zakon, na primer, o denacionalizaciji.
Suprotno svima, srpski zakonodavci kao merodavan za denacionalizaciju u Srbiji uzimaju savezni zakon o eksproprijaciji, koji je zasnovan na jugoslovenskom Ustavu iz 1963. godine, po kome je formalno uveden pojam pravične naknade za eksproprisanu privatnu imovinu. Ta floskula je ugrađena tek u pomenuti savezni Zakon o eksproprijaciji 1968. godine i primenjivana je bez jasnih kriterijuma vrednovanja pravednosti nadoknade.
Obeštećenja za eksproprisanu imovinu po saveznom zakonu su mnogo niža od obeštećenja koja su davana saglasno kasnijem republičkom Zakonu o eksproprijaciji, koji je sa podzakonskim aktima imao jasno razrađene kriterijume vrednovanja i time su obeštećenja bila, naravno, bliže realnim vrednostima. Izbor saveznog umesto republičkog zakona, jasno govori o ideološkoj odbojnosti zakonodavca prema denacionalizaciji, jasno je želji da izabere što lošije rešenje za potražioce oduzete imovine čija je privatna celina nasilno eksproprisana.
Vodite računa da čitav ovaj član 6. zaista postaje sporan kada je na volšeban način nestao ovaj novi zakon o rehabilitaciji i da bi ga u celini trebalo promeniti, a da je prihvatanje našeg amandmana najbolji put da se nekakva nepravda ipak ispravi.

Da ne ponavljam ono što je govorio kolega Aligrudić o konsenzusu, bar šest stranaka da se u ovaj zakon uvrsti i odredba o zamenskoj restituciji u slučaju kada nije moguća naturalna restitucija, da ne spominjem i kako je u ovom članu 8. stav 2. bilo potrebno definisati šta se smatra opravdanim razlogom za nemogućnost hitnog vraćanja oduzete stvari u državinu bivšem vlasniku, što je bio jedan od prigovora, recimo, tradicionalnih crkava i verskih zajednica, koji ste verovatno imali prilike da čujete i tokom javne rasprave.
Ono što je isto tako tačno je da se u članu 8. prvi put pojavljuje favorizovanje drugih lica u odnosu na bivšeg vlasnika, odnosno lice koje ima pravo na povraćaj imovine tako što se predviđa da ukoliko vraćanje državine nije odmah moguće, stari novi vlasnik ima stupiti u zakupni odnos sa licem koji je trenutni držalac stvari.
Još stari Rimljani su definisali državinu kao jedan od osnovnih atributa svojine uz pravo vlasnika da slobodno raspolaže svojom svojinom. Ovde to nije slučaj, pa se opravdano postavlja pitanje – kakva je to onda svojina? Mi smo onda amandmanom tražili da vlasnik bar ima zakonski osnov da od nadležnog suda traži da njegov odnos sa držaocem uredi na način primeren tržišnim uslovima u slučaju, a takvi će sigurno biti kada ovaj to ne želi, što je praktično značilo da se u članu 8. stav 2. posle reči: "ako ovim zakonom drukčije nije uređeno", dodaje nova rečenica koja glasi: "U slučaju da se zakupni odnos ne uspostavi u roku od tri meseca od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, svaka strana može zahtevati da sud svojom odlukom uredi njihov odnos".
Mi smo amandmanom predložili rešavanje situacije koja izvesno ne samo da može, nego će nastojati u praksi da taj stari novi vlasnik i držalac nepokretnosti ne mogu da postignu kompromis u smislu definisanja zakupnine na osnovu realnih tržišnih parametara. U tom smislu sasvim je logično primeniti rešenje koje je inače u identičnoj formi predviđeno u članu 19. Predloga zakona, kada je u pitanju odlaganje prenosa državine.

Mi smo ovim amandmanom predložili da u članu 9. posle stava 1. bude dodat stav 2. koji glasi – ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine, to privredno društvo, odnosno pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti. Ukoliko lice koje je steklo pravo svojine ili drugo pravno lice koje u sebi sadrži pravo raspolaganja nepokretnosti, na osnovu pravnog posla, za koje u vreme prenosa nije plaćena tržišna cena, obveznik je vraćanja nepokretnosti, u skladu sa stavom 1. ovog člana.
Predložili smo i dodavanje još jednog člana, posle stava 4. da se doda stav 5. koji glasi – obavezu davanja drugog odgovarajućeg zemljišta ima pravno lice koje je oduzeto zemljište otuđilo. U slučaju kada ranijem sopstveniku, po odredbama ovog zakona, pripada pravo na novčanu nadoknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret pravnog lica koje koristi zemljište u momentu određivanja naknade. U slučaju kada se oduzeto zemljište nalazi u privatnoj svojini, naknadu snosi pravno lice koje je to zemljište otuđilo.
Stvarno ne vidim ni jedan razlog da Vlada u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana kaže da je u suprotnosti sa konceptom zakona, jer mi smatramo da bi ovakvim rešenjem zakon zapravo omogućio da oštećeni budu pravednije obeštećeni u celom ovom postupku restitucije.

Član 10, načelo zaštite sticaoca. Sve je to lepo, jedino ostaje pitanje gde je načelo zaštite starih vlasnika? Smatramo da sticalac mora biti savestan, u skladu sa postulatima pravne teorije, da bi mogao da se pozove na ovo načelo, pa smo u tom smislu uložili amandman.
Zašto bi neko kome je nešto poklonjeno na zakonom propisan način, a pri tom je sigurno morao znati o poreklu poklonjenog, uživao zaštitu po odredbama ovog zakona? Znači, mi smo intervenisali tako da u članu 10. posle reči: "stekao pravo svojine" dodamo reči: "teretnim pravnim poslom", a da pri tom nije znao ili nije mogao znati o poreklu imovine. Poklanjanje oduzete imovine je bilo u skladu sa zakonom, ali to ne znači da vlasnik imovine, koji je na takav način stekao, treba da bude aboliran od obaveze vraćanja imovine pravom vlasniku.
Takođe, i kupovina takve imovine, koja je po pravilu plaćena značajno ispod tržišne cene, ne bi trebala da apri ori predstavlja kraj priče, ukoliko je takav kupac, u konkretnom slučaju, znao šta da kupuje, odnosno da je takva imovina oduzeta na neki od mnogobrojnih načina pobrojanih u članu 2. Predloga zakona.
Dakle, po našem mišljenju, samo savesni sticalac, onako kako ga definiše pravna teorija, treba da bude izuzet od obaveze vraćanja predmetne imovine. Uostalom, u članu 25. stav 1. tačka 3) precizira se da se, između ostalog, ne vraća zemljište u društvenoj, odnosno zadružnoj svojini, stečeno teretnim pravnim poslom.

Potpuno se slažem sa kolegom Krasićem da su definicije u stavu 1. ovog člana prilično nejasne i nelogične. Ideja naših amandmana je bila popravimo ono što se popraviti može. Predložili smo da se reči: "uz naknadu" brišu i da se menjaju rečima: "teretnim pravnim poslom kao sasvesni sticalac".
Ova formulacija koja je predložena našim amandmanom je svakako daleko preciznija od one koja je navedena u tekstu Predloga zakona, pošto uopšte nije jasno šta tačno znači "uz naknadu".
Naravno, ovde je važno naglasiti, kao što smo naglašavali i u obrazloženju amandmana na član 10, da imalac stvari mora da bude njen savesni sticalac u skladu sa opšte prihvaćenim načelima pravne teorije, da bi bio izuzet od ove obaveze.

Krajnje je simbolično što skupštinska zasedanja zakazujete tako da pratite velike crkvene praznike, kao što je nekada "Milosrdni anđeo" najžešće bombardovao baš na crveno slovo. Svaka sličnost je, ja se nadam, slučajna, kao što mora biti slučajna i činjenica da o najvažnijim zakonima, koji su po nekim kacinima i inima osnovni uslov za kandidaturu za EU, raspravljamo u situaciji kada je potpuno neizvesno kakva je zapravo sudbina naše južne pokrajine i ima li, kako reče ambasador Rusije, gospodin Konuzin, na Beogradskom bezbednosnom forumu, uopšte u srpskoj vlasti Srba kojima je do Kosova više stalo nego do slikanja na teniskim turnirima?
Izgleda, i to ne samo meni već i velikom broju građana Srbije za koje je Kosova najsvetija i najskuplja srpska reč, da kako rastu barikade na Jarinju i Brnjaku, kamen po kamen, tako raste i vaša odlučnost da sa puta ne skrenete, zakon po zakon, a sve po diktatu EU.
Tako se pre sedam dana, 14. septembra, na dnevnom redu našao, ali i na volšeban način nestao, Predlog zakona o rehabilitaciji, baš kao što su nekada u razmaknuto boljševičko doba, sa grupnih fotografija nestale slike onih koji nisu bili baš sasvim podobni. O Predlogu zakona o rehabilitaciji, koji je samo jedan od bitnih elemenata u procesu restitucije, razgovarali bismo baš na dan početka crkvene godine. Simbolika ulaska u jedno novo doba, doba kada će biti bar odloženo ili posthumno mnoge žrtve razno-raznih ideologija, zapravo Gordeljivih sujeta onih koji su verovali da sila zakona omogućava i silovanje zakona, pa i živote ljudi različitih uverenja, konačno ostvariti pravdu. Umesto toga, sam se zakon pokazao nepodobnim. To može samo u Srbiji. Primer za Riplija.
Zakon o rehabilitaciji jeste zakon kome je samom potrebna rehabilitacija. Danas, pak, na Malu gospojinu, dan rođenja presvete Bogorodice, trebalo bi da uspostavimo toliko potreban nacionalni konsenzus i da kao narod i država jasno demonstriramo ako je zaista došlo do vidljive promene autoritarnog i ne demokratskog, kulturnog i političkog obrasca. I to ne samo zato što to od nas traži EU, kao jedan od 4000 bitnih uslova za pristupanje njenoj visosti, već zato što želimo da u naš politički, društveni život, vratimo elementarni princip pravde i pravičnosti, ispravljajući mnogobrojne nepravde učinjene ljudima samo zato što su pripadali drugačijem svetu, imali različite ideološke poglede, rehabilitujemo ih, vratimo im oteto i obeštetimo ih.
Potpuno je jasno da se procesom restitucije istorija neće revidirati ali će se promeniti odnos prema konkretnim ličnostima, njihovim uverenjima i delanjima. I na kraju krajeva, zato što žrtvama totalitarizma, pa bio on, kako je utvrdio čuveni psiholog Ajzing, nacističkog ili komunističkog tipa, moramo vratiti osnovno ljudsko dostojanstvo. Ne može se stepen demokratičnosti društva meriti brojem neuspešnih, a svakako nakaradno organizovanih gej parada, jer žrtve komunizma imaju mnogo veće pravo da naprave paradu ponosa i da progovore o hororu koji su prolazili, pojedinačno, kao porodice, kao etiketirana, omalovažavana, mučena, ubijana a na kraju i pokradena društvena grupacija.
Uostalom, rezultati takvih kuku-lele parada jesu samo nove žrtve torture, naši mladi ljudi sa obrazom koji postaju žrtve totalitarizma i na koji će morati da se uskoro primeni Zakon o rehabilitaciji i restituciji.
U svakom slučaju, ako dobre namere vlastodršca nisu samo dodatno uvlačenje Evropske unije u što opravdano sumnjam, jer set restitucionih zakona zastupa niko drugi do odsutni trenutno, potpredsednik Vlade za evropske integracije,onda ne bi trebalo da se kao ljudi sukobimo oko osnovnog cilja, povraćaj imovine i adekvatnog obeštećenja žrtava.
Jasno je da i politička rehabilitacija i restitucija jesu složeni i protivrečno društveno kulturološki proces, koji zahteva, pre svega veliku toleranciju, ali i spremnost društva na ozbiljan razgovor i objektivno sagledavanje, kako istorijskih, tako i ukupnih političkih i društvenih odnosa.
Da li smo mi danas zaista dovoljno spremni da uđemo u ovaj proces? Da li znamo kako ozbiljna i sistematska delatnost, afirmacija i naše političke tradicije, preduslov za uspostavljanje stabilnog i jasnog profilisanog sistema vrednosti, jer to svakako nije pitanje Evropske unije, kandidaturi integracija, i šta više, to ne sme biti predmet predizbornih kalkulacija nijedne vlasti, a posebno ne ove za koju je jasno da je pukla po svim šavovima.
Ne bih da budem zlurada, ali nije ni malo slučajno da zakon o restituciji ova vlast donosi upravo na kraju mandata, jer time obavezuje buduću vlast da uslovimo opustošenu privredu i krah ekonomije, da obezbedi tričavih četiri do pet milijardi evra, koliko se procenjuje da bi država u novcu trebalo da plati za obeštećenje, pri čemu bi vrednost dobara za koje se potražuje denacionalizacija iznosila oko 100 milijardi evra, kada bi sve bilo isplaćeno u novcu. Ali toliko stvarno nema ni u tetkinom kanabetu, plus to, ne zaboravimo da je restitucija rizična za vladajuću političku oligarhiju, jer bi političari iz vlasti mogli da izgube podršku, i to najmoćnijih bogataša, takozvanih tajkuna, zapravo mecena pojedinih partija koji po različitim osnovama koriste nekretnine koje se vraćaju.
Onda bi bilo šipak od Miška i družine, a dobra vest u lošoj postavci, da aktuelna vlast uvaljuje vruć krompir nekom drugom, jeste ta da je u ostavci.
Blizina kraja ove vlasti oseća se i u ovom naprasnom interesovanju za brzopotezno donošenje zakona o restituciji, koja je postala zavidljiva formula za trgovinu obećanjima i ubiranje političkih poena.
Moja sumnjičavost imala bi elemente paranoje da nije dve činjenice, toliko važan zakon kao ovaj o restituciji, donosi se u sred serije "Dugo toplo leto", tako da je bolje bilo da se javna rasprava organizovala na Adi ciganliji ili ispred servisa za popravku klima uređaja.
Drugo, očigledan dokaz, da ono što je brzo, jeste i kuso, jeste likom i brzopoteznim potpisivanjem SSP upravo Boža Đelić, koga uvek postave da Srbiji dočaraju Diznilend. Dakle, ako Boža kaže da će biti pravedna restitucija, onda je to zakon i onda će to biti brzo, kao kod električnog zeca. To što država ne može da funkcioniše bez takozvanog seta restitucionih zakona, to što nedostaju četiri karike u ostvarivanju tranzicione pravde i imovinske sigurnosti, vladavine prava, to za Božu nije problem.
Nama ostaje da uradimo četiri bitna procesa, otvaranje dosijea tajnih službi, famoznu lustraciju ličnosti koje su javni funkcioneri, kao javni funkcioneri kršili prava svojih sugrađana u periodu totalitarnog režima, ali i ovog, punu pravnu rehabilitaciju žrtava koje podrazumeva poništavanje njihovih obeštećenja i naravno, restituciju, jer se njome pored pravne postiže ekonomska i društvena rehabilitacija.
U protivnom, ovo će biti jedna polovična restitucija, pa sledi pouka iz grafita "džaba ste krečili".
Iz ovog predloga zakona očigledno je da dugo očekivani povratak, nepravedno oduzete imovine, samo doneti nove nepravde. Očigledno je nepravično rešenje da ljudi koji su više od pola veka bili lišeni imovina, a potom su na osnovu zakona iz 2006. godine prijavili potraživanja, a sada ponovo moraju na šaltere i naravno da bi bilo normalnije da organi vlasti utvrde sve činjenice i provere postojanje pravnog osnova za svaki ranije podnet zakon kroz međusobnu komunikaciju, a tek ako dokumentacija ne daje za pravo tvrdnjama podnosioca zahteva, da pozovu radi prikupljanja dokaza.
Osim što je nepravično prevaliti obavezu prikupljanja podataka na bivše vlasnike, svaki kontakt zainteresovanih sa organima vlasti je nova prilika za korupciju.
Druga nepravičnost i ozbiljna diskriminacija, jeste pravljene razlike kod povraćaja na osnovu potpune slučajnosti. Na primer, da li je na nacionalizovanom placu u međuvremenu izgrađena zgrada ili nije. Pošto se suprotno proklamovanom načelu naturalne restitucije, izuzecima i ograničenjima vraćanja, faktički postiže izbegavanje vraćanja imovine u naturi, zakonom se predviđa isplata naknade u obveznicama, čiji je ukupan iznos limitiran.
Krajnji efekat toga je da će potraživanje po osnovu restitucije biti umanjeno više desetina puta. Nepravde bi svakako bile manje u supstituciji, proces obeštećenja, takođe nosi značajan rizik od korupcije, jer se zasniva na procenama vrednosti oduzete imovine koje na ovaj ili onaj način ne mogu da prođu bez odlučivanja državnih organa.
Vlada Srbije ovim zakonom, predvidela je razna diskreciona prava i uloga prodavca imovine oduzetog porekla koja se po njenoj odluci može pokloniti trećim licima. Uz to, Agenciji za restituciju da je se diskreciono pravo odlučivanja u tome šta je urušavanje ekonomske stabilnosti, a šta ne.
Nekoliko članova zakona arbitriraju, diskriminišu građane, paušalno dodeljuju ili oduzimaju prava. Članom 8. načelno je predviđeno naturalno vraćanje oduzete imovine, ali članom 18. su predviđeni izuzeci od vraćanja, koji su brojniji i obuhvataju najveći deo imovine koju treba vratiti.
Zakon bi morao sticaoca imovine bez pravnog osnova, kao i nesavesnog sticaoca, nedvosmisleno definisati kao obveznika vraćanja imovine po osnovu restitucija, a naročito ako je takva imovina data u najam, zakup i sličan odnos.
Nacrt zakona ima ozbiljnih pravnih praznina u celini, a naročito u delu kojim je propisan postupak po zahtevima, gde je ostavljen veliki prostor za arbitrarnost u postupanju, kao i u pogledu rokova. Stiče se utisak da je cilj procesnih odredbi zakona zapravo dovođenje što većeg broja bivših vlasnika u poziciju da im zahtevi, zbog faktičke nemogućnosti prikupljanja dokaza, zbog kratkog roka za podnošenje zahteva i dugog roka za odlučivanje po zahtevu, budu odbačeni ili da u slučaju da budu odbijeni, protekne rok za ponovno podnošenje zahteva.
Posebno bolno pitanje za nas, narod države Srbije, jeste i kako predlagač zakona zamišlja primenu odredaba ovog zakona na teritoriji KiM? Formulacija u članu 65, po kojoj će se primena ovog zakona na teritoriji KiM urediti po prestanku funkcionisanja međunarodne uprave uspostavljene u skladu sa Rezolucijom 1244, deluje zaista gotovo jupiterijanski kada je propiše aktuelna vlast u kojoj, ponovo parafrazirajući ruskog ambasadora Konuzina, sede ljudi koji ne mogu biti manje zainteresovani za sudbinu svojih sunarodnika. Ili je, možda, evropskije citirati Arčibalda Rajsa – Srbi, čuvajte se sebe.

Kad naivni subjekt čuje pravnu formulaciju Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona, on može da ima logičnu pretpostavku da se radi o dorađivanju nečeg što već postoji u smislu poboljšavanja i razvojnog prilagođavanja novonastalim okolnostima. Teško da bi neko iole normalan, ma kako nemoralan bio, izmenama predvideo pogoršanje zakonskih normi. Zakon o vraćanju restitucije imovine crkvama i verskim zajednicama donet je 2006. godine u vreme vlade dr Vojislava Koštunice. Na odredbe tog zakona nisu se žalile ni crkve, ni verske zajednice, ni zainteresovani građani, te ga nije trebalo poboljšavati, već samo primenjivati.
Sa promenom vlasti došlo je i do promene odnosa prema primeni ovog zakona čije je sprovođenje praktično blokirano od aktuelne Vlade Srbije. Racionlizacija za nemogućnost primene osnovnog zakona bila je činjenica da država nikako da imenuje novog direktora Direkcije za restituciju, jer je starom direktoru Vladimiru Todoroviću istekao mandat, pa otpočetka ove godine nije bilo nikoga da potpiše rešenje o vraćanju crkvene imovine. Uz to, na proveri je bila i teza o neustavnosti, navodnoj, pojedinih odredaba ovog zakona, što je indirektno uticalo na njegovo neprimenjivanje.
Dok se čekala ocena Ustavnog suda, koja je uzgred rečeno potvrdila ustavnost ovog zakona, proces vraćanja imovine je stao. Novčana nadoknada koja je takođe propisana ovim zakonom do sada nije isplaćivala, pa se ni taj deo zakona nije primenjivao uopšte.
U primeni Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama bilo je mnogo sličnih zastoja, a nekadašnja ministarka finansija, a od 3. septembra ove godine i viceguvernerka NBS Diana Dragutinović, tražila je da se zaustavi vraćanje imovine crkvama dok to pitanje ne bude rešeno opštim zakonom o restituciji. Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije već tada je oštro reagovao na tu inicijativu tadašnje ministarske finansija, uz komentar – čini mi se da od donošenja ovog zakona država čini sve da zadrži njegovu primenu što više može. Poražavajuće zvuči činjenica da je aktuelna Vlada faktički obustavila primenu ovog crkvenog zakona o restituciji, iako je on na pravnoj snazi koju je dodatno potvrdio Ustavni sud nedavnom odlukom o ustavnosti tog propisa.
Obustavu primene tog zakona utvrdio je zaštitnik građana u svom redovnom godišnjem izveštaju za 2010. godinu. Ova čudna blokada primene zakona od strane izvršne vlasti unosi dodatnu dozu nepoverenja i to ne samo kod crkava i verskih zajednica, već i kod velikog dela građana koji su lično zainteresovani za vraćanje njihove privatne imovine. Ispostavilo se čak da blokada primene zakona od strane ove vlasti nije bila kraj, jer je Vlada, zapravo, pripremala teren za završni udarac, a to je ukidanje već dostignutog nivoa zajamčenih ljudskih prava, crkava i verskih zajednica na imovinu.
Dakle, taman kad bi naivni subjekt pomislio da od lošeg nema gore pojavi se inovativna vlast u Srbiji čiji najveći greh nije samo to što ne čini dobro, već bezočno ili transparentno čine direktno zlo i po kome - crkvama i verskim zajednicama. S toga nije ni čudno da su svi predstavnici crkava i verskih zajednica u Srbiji ovakvu restituciju okarakterisali kao usavršavanje otimačine. Naime, umesto da se pravo koje ranije već dato crkvama i verskim zajednicama primeni i na građane, vlasnike oduzete imovine, Vlada sad crkvama smanjuje dostignuti nivo imovinskog prava. U tom smislu, crkvama i verskim zajednicama vraćen je samo manji deo imovine koji je bio predmet njihovih zahteva, iako se zakon primenjuje već pet godina. Tačnije, pojedinim crkvama i verskim zajednicama nije vraćeno ništa od onog što su zahtevale, uprkos tome što ukupni zahtevi iz ovog zakona predstavljaju manje od 5% ukupne državne imovine.
S toga su predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica ocenili da odredbe Zakona o restituciji predstavljaju nastavak nepravde, čime Vlada vraćanje oduzete imovine smišljeno svodi na privid. Vladika Irinej bački je rekao da se na taj način praktično ukida i pomisao kako je reč o potvrđivanju višedecenijske nepravde, tako što se upravo dovodi do perverznog savršenstva i usavršavanje te nepravde. On je ocenio i da je cilj Vlade da se najavljenim izmenama zakona smanji dostignuti nivo ljudskih prava crkvama i verskim zajednicama, pod izgovorom da se vlasnicima oduzete imovine tobože obezbedi jednakost.
Prema rečima Vladike Irineja, umesto da se pravo koje je ranije već dato u crkvama primeni i na građane vlasnike oduzete imovine, Vlada sada smanjuje i crkvama dostignuti nivo prava. Radi se o planu kako da se obaveza vraćanja crkvama svede na minimum, odnosno na farsu, kao i na to da se građanima što manje vrati, rekao Vladika Irinej bački.
Beogradski nadbiskup Stanislav Kočevar je ocenio da Vlada predlogom izmena zakona potvrđuje kako je prethodnih godina blokirala izvršenje Zakona o crkvenoj restituciji kako bi smanjila stečena prava verskih zajednica. Kritikama se pridružuje i muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić, koji istakao da Islamskoj zajednici Srbije do sad ništa nije vraćeno od imovine, a sad žele i smanje ono što treba da vrate, je rekao on.
Predsednik Saveza jevrejskih opština u Srbiji Aleksandar Nećak je rekao da će verske zajednice obavestiti svetsku javnost o spornim potezima Vlade Srbije u vezi restitucije i ocenio da je javna rasprava o nacrtu zakona i o opštoj restiutcije bila loša predstava. Nepravda prema srpskim Jevrejima pretočena u deo predloga ovog zakona o povraćaju imovine i o obeštećenju koji se odnosi na opljačkanu jevrejsku imovinu, poslednjih mesec dana se ogleda najpre u ignorisanju svih pravednih i razumnih zahteva Jevrejske zajednice u Srbiji, da bi potom on bio usvojen na Vladi Srbije.
Ukoliko predloženi zakonski akti ipak bude usvojen u Skupštini Srbije, Jevrejska zajednica od Tadića očekuje da on taj zakon neće podržati. Jevrejska zajednica se, kako se dalje navodi, ne slaže sa predlogom da se posledice oduzimanja imovine žrtvama holokausta na teritoriji Srbije, koji nemaju živih naslednika, otklone tako što će se posebnim zakonom urediti osnivanje memorijalnog centra i obrazovati fond koji bi njima upravljao. To je, kako smatraju u toj zajednici u suprotnosti sa Terezinskom deklaracijom koju je Srbija prihvatila 2009. godine i kojom se obavezala da ispravljanje višedecenijske nepravde nastale nezakonitim otimanjem jevrejske imovine zahteva pravičnu i odgovarajuću restituciju ili njenu adekvatnu kompenzaciju zaštitu imovinskih prava. Ispravljanje višedecenijske nepravde ne može se postići donošenjem nove, jer dok se žrtvama holokausta oda počast istovremeno se njihovi potomci osuđuju na neumitnu i laganu smrt ili im se ukida i poslednja mogućnost da budu finansijski samostalni i neguju jevrejski identitet. Kaže se u saopštenju Saveza jevrejskih opština Srbiji pre tačno nedelju dana, a predsednik Saveza Aleksandar Nećak dodaje – garantujem da ovim zakonom nećemo ući u Evropu, te da nisu tačne izjave predstavnika vlasti i da se EU složila sa ovakvim predlogom zakona. Ključno pitanje jeste kome će pripasti imovina koja će biti vraćena, kaže on.
Predstavnici crkava nisu kritikovali samo zakon koji se tiče crkvene već uopšte restitucije, ističući da i on neopravdano štiti lica koja su nesavesno stekla nacionalizovanu imovinu, ali zato crkvama i običnim građanima smanjuje dostignuti nivo imovinskih prava. Sa kritikama crkava i verskih zajednica složile su se i predstavnici Udruženja starih vlasnika i mreža za restiuciju, ocenjujući da ukidanje zamenske restitucije otete imovine govori o neskrivenoj nameri da se svima, kojima je imovina oduzeta, uskrati pravo na tu imovinu kako bi to prisvojio neko sa strane. Osnovano se može sumnjati da je imovina onima koji su partijski kontrolisani, javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi i povlašćenim pojedincima.
Kako rekoše predstavnici Lige za zaštitu ljudskih prava, prenaglašeno isticanje floskuli i ispravljanje stare nepravde i insistiranje na skromnosti pri rešavanju ovog problema, kako to kažu lordovi tranzicije, baca tešku senku na suštinu procesa restitucije. Samim tim neutrališe se značaj restitucije za uspeh tranzicije u Srbiji i njen značaj za proces uvođenja Srbije u red demokratski uređenih i stabilnlih država savremenog civilizovanog sveta.
Na konferenicjij za novinare 7. septembra 2011. godine, u prostorijama Beogradske nadbiskupije pojavilo se sledeće obaveštenje tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji. Primedbe tradicionalnih crkava i verskih zajednica na najavljene prateće izmene i dopune Zakona o vraćanju imovine crkava i verskih zajednica: prvo, cilj Vlade RS je da najavljenim pratećim izmenama i dopunama Zakona o vraćanju crkvene imovine smanji dostignuti nivo ljudskih prava crkvama i verskim zajednicama i da na taj protivustavan način tobože obezbedi bivšim vlasnicima pravo na jednaku zakonsku zaštitu.
Umesto da bivšim vlasnicima obezbedi pravo na jednaku zakonsku zaštitu kod restitucije, kod prihvatanja istog obima imovinskih prava, koji je zakonom priznala crkvama i verskim zajednicama, Vlada ovim smanjuje dostignuti nivo imovinskog prava, što je direktno kršenje odredbe člana 20. stav 2. UStava RS.
Drugo, neustavnim neizvršavanjem Zakona o restitucije crkvene imovine, Vlada RS sada, nakon proteka roka za njegovo sprovođenje, predlaže izmene i dopune tog zakona, čime jasno pokazuje da je blokadu njegovog izvršenja i vršila, kako bi crkvama i verskim zajednicama smanjila obim stečenih prava.
Naime, odredbama člana 31. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama propisano je da nadležna Direkcija za restituciju mora doneti rešenje o podnetim zahtevima u roku od šest meseci. Crkve i verske zajednice su, na osnovu odredbi člana 25. istog zakona, do 30. septembra 2008. godine već podnele svoje zahteve. Umesto da po tim zahtevima budu doneta rešenja u tom propisanom šestomesečnom roku, najkasnije do 30. marta 2009. godine, Vlada je, blokiranjem primene ovog zakona, sada dovela crkve i verske zajednice u situaciju da ostanu bez dela svoje imovine, iako su postupile po zakonu.
Treće, na ovaj način Vlada vrši najgrublju povredu Ustavom zajamčenog prava crkava i verskih zajednica na imovinu, što je suprotno ustavnom načelu vladavine prava. Crkve i verske zajednice su, na osnovu Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, stekle imovinsko pravo na vraćanje oduzete imovine, prema uslovima iz tog zakona.
Četvrto, Vlada je blokiranjem sprovođenja Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, kroz nesprovođenje zamenske restitucije i novčanog obeštećenja, kao i neimenovanjem direktora Direkcije za restitucije, a sada i ukidanjem zamenske institucije i limitiranjem visine novčane naknade kroz najavljene izmene tog zakona, faktički, neprimereno umanjila obim vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama.
Crkve i verske zajednice imale su i svoje primedbe na opšti Zakon o restituciji, ali će me predsedavajuća opomenuti ako se vratim na prethodnu tačku dnevnog reda. U svakom slučaju, primedbe tradicionalnih crkava i verskih zajednica, koje su u ovom obaveštenju iznete, za tradicionalne crkve i verske zajednice potpisali su: episkop bački Irinej, u ime SPC; nadbiskup i metropolit beogradski Stanislav Kočevar, Rimokatolička crkva; biskup Samuel Vrbovski, Slovačka evengelička crkva; biskup Ištvan Četesemeše, Reformatorska hrišćanska crkva; biskup Arapad Dolinski, Evangelička hrišćanska crkva; reis-ul-ulema Adem Zilkić, Islamska zajednica Srbije; Aleksandar Nećak, Jevrejska zajednica Srbije.
Dakle, ako svi navedeni predstavnici crkava i verskih zajednica u Srbiji nemaju nikakav autoritet, upozoriću sve vas koji ste spremni da dignete ruku "za" ovakav predlog kakav ćete snositi ne samo aktuelnu, nego istorijsku odgovornost, budući da svesno glasate za usvajanje neustavnog predloga zakona. Odredbama člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije najstrožije zabranjeno je ograničavanja već dostignutog nivoa ljudskih prava, pri čemu je u konkretnom slučaju reč o ukidanju, već dostignutog nivoa zajamčenih ljudskih prava crkava i verskih zajednica na imovinu iz člana 58. Ustava. Ustavni sud Republike Srbije svojom odlukom od 20. aprila 2011. godine praktično je potvrdio ustavnost osnovnog zakona iz 2006. godine i njegovu saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Zbog ovakvog neustavnog ograničavanja dostignutog nivoa ljudskih prava na imovinu crkava i verskih zajednica, dovedena je u pitanje i ostvarivanje drugih Ustavom zajemčenih prava koje se ne mogu ostvarivati bez odgovarajuće imovinske osnove koju obezbeđuju odredbe osnovnog zakona, zajamčenog prava iz člana 44. Ustava gde crkve i verske zajednice vrše verske obrede, osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove. Zajamčeno pravo građana iz člana 43. Ustava na ispoljavanje vere i ubeđenje veroispovedanja, obavljanja verskih obreda, pohađanje verske službe i nastave. Predlog zakona praktično ima retroaktivno dejstvo što je zabranjeno odredbama člana 197. Ustava. Ovo povratno dejstvo Predloga zakona ogleda se u sledećim činjenicama, zbog toga što su crkve i verske zajednice na osnovu odredbe člana 25. osnovnog zakona već podnele sve zahteve za vraćanje imovine i to do isteka zakonskog roka iz osnovnog zakona, dakle, do 30. septembra 2008. godine. Zbog toga što je dana 30. marta 2009. godine istekao zakonski rok iz člana 31. osnovnog zakona, za donošenje rešenja pod tim podnetim zahtevima crkava i verskih zajednica za vraćanje imovine.
Znači, u globalu narušava se temeljni ustavni princip vladavine prava iz člana 3. Ustava bez kojeg ne možemo govoriti o pravnoj državi. Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju, ne može predstavljati osnovni zakon u odnosu na zakon o crkvenoj restituciji i ne može se primenjivati na sve ono što njima nije propisano jer je to u suprotnosti sa odredbama člana 9. i 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine iz 2005. godine.
Naime, odredbama člana 9. i 10. ranije donetog zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine, čiju je ustavnost potvrdio Ustavni sud, propisano je da se posebnim zakonima uređuje vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama kao i opšta restitucija. Znači, na kraju krajeva, moraćete da se odlučite hoćete li samo da se uvlačite Evropskoj uniji tako što ćete vladavinu prava demonstrirati u odnosu na sebe i svoje ili ćete jednostavno nastaviti grozna vremena uz čuvenu sekvencu, mi ćemo se držati zakona kao pijan plota, uključujući i Ustav.

Pošto osnovno pitanje danas nije pitanje odgovornosti Vladi nego pitanje očuvanja Kosova, bilo je podjednako neprimereno da strastveno napadamo jedni druge, ali i da zatvaramo oči pred činjenicom kako je ova vlast vodila krajnje tajnovitu ili, kako bi to modernije sami preveli, netransparentnu politiku o Kosovu držeći i javnost Srbije i Skupštine kao najviše zakonodavno telo u Srbiji po strani, osim kada sama dospe u ćorsokak i kada je potrebno bilo podeliti odgovornost za posledice pogrešnih odluka sa zakonitim predstavnicima naroda.
Ako znamo da politička neodgovornost nije samo činjenje zla, već i nečinjenje dobra, ne mogu, a da ne konstatujem kako je vlast praktično razvlastila Skupštinu da ih spominje, a kamoli raspravlja o pitanjima naše južne pokrajine. Od početka ovog saziva, znači tri godine, samo smo jednom, skoro pre godinu dana, 26. jula 2010, na zahtev Vlade govorili o pitanjima KiM. Radni naslov te sednice, opet motivisane podelom odgovornosti za preduzete pogrešne akcije vlasti, bio je predlog odluke Narodne skupštine o mišljenju međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija KiM i nastavku aktivnosti Republike Srbije i odbrani njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Naravno da o nastavku tih aktivnosti nismo bili informisani, a pet puta smo imali šansu da u skladu sa poslovničkim mogućnostima postavimo poslanička pitanja koja funkcionišu kao strogo kontrolisani vozovi. Nema ni minimalnog skretanja sa tračnice ili sledi kazna za verbalni delikt.
Zar je trebalo da sa ovako vođenom odbranom KiM doživimo istorijski poraz države Srbije i njenog naroda da bi se prijateljska vlast u Srbiji setila kako je neophodno raspravljati o Srbiji u Srbiji? Zar je moguće da Skupština Srbije nije imala prostora da u dnevni red svake sednice, pored setova evropskih zakona, uvrsti najvažniji srpski o KiM? Sve je bilo važnije, i seksualno opredeljenje i promene polova i hemijska analiza vlasi nacionalno motivisanih grupacija. Samo je još nedostajalo da u Skupštini počnemo da analiziramo ženidbu na udadbene oglase, pa da se predintegrišemo sa Evropom. Znači, samo je zapravo Kosovo moralo da sačeka.
Sačuvaj me Bože takvih prijatelja, za neprijatelje ću se sam postarati – sasvim je ispravno da zaključi narod Srbije i da dodatno kaže – vi više nemojte da nas branite. U praksi ispalo je da i posle Karadžića i posle Mladića i posle Hadžića na red dolazi jedno te isto – Kosovo, i to ne kao i Kosovo i EU, već kao Kosovo za EU. Bez ičijeg odobrenja, iako po Ustavu Skupština Srbije donosi odluke o važnim spoljnopolitičkim pitanjima ušlo se u prihvatanje Euelksa kao posledica Ahtisarijevog plana, u sporazum o graničnoj saradnji, traženje mišljenja sa krajnje trapavo formulisanim pitanjem, umesto tužbi protiv država koje su primenile pravno nasilje, što je normalno bio uvod u konačno negativno mišljenje međunarodnog suda pravde. Odustalo se ne samo od tužbi protiv agresora, već i od samog pojma agresije, pa ćete danas u zakonskoj regulativi Ministarstva odbrane Srbije pročitati samo kako je reč o bombardovanju. Možda uskoro probaju da nas ubede da bombardovanje nikada nije ni bilo.
Odustalo se od tužbi protiv država koje su izvršile pravno nasilje i prešlo na infantilnu poziciju traženja mišljenja od onih koji su izvršili nasilje da li smo mi u pravu što se smatramo žrtvom nasilja. I dobili smo očekivani odgovor – niste, jer da ste uvereni kako ste u pravu ne biste ni tražili mišljenje od nas. Dijalog u Briselu dao je katastrofalne rezultate, jer njegov cilj nije bilo realno poboljšanje uslova života na KiM, već uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, što bi vodilo u to da Srbija posredno prizna Kosovo. Nikakvo šušumiganje kroz razgovore kojima bi predstavnici međunarodne zajednice urazumili vlasti u Prištini da odustanu od svojih agresivnih nastojanja nije bilo delotvorno. Ni to, a ni fantaziranje o podeli Kosova.
Vlada u Prištini je poslednje poteze, embargo na robu iz Srbije i slanje specijalaca na administrativne prelaze, povukla uz blagoslov Vašingtona i Brisela učinivši da KFOR bude u njenoj funkciji. Kako se to molim vas usled uspešnih pregovora moglo dogoditi da se KFOR otrgne kontroli i da NATO preuzme ulogu specijalne vlasti na Kosovu? U jednoj suverenoj državi formirana je NATO država po već viđenoj scenarističkoj sekvenci – pravo nasilje, pravno nasilje, pa opet red najzloslutnijeg nasilja nad narodom kome su ugrožena sva ljudska prava. Kako se to zove kada NATO specijalci proglase dva administrativna prelaza u jednoj zemlji za zabranjene zone? Kako se zove to kada isti ti mirotvorci zabrane dotok hrane i lekova onima kojima je i sam život zabranjen? To se zove okupacija, a pregovor o dobrim komšijskim odnosima sa okupatorima ne može da bude.
Ako direktor srpske policije garantuje zaštitu predstavnicima KFOR, ne bi bilo loše da nas neko informiše ko garantuje zaštitu srpskom svešteniku, ocu Igoru Đokiću iz Lipljana, koji okupatora verovatno provocira mantijom, Radišu Milenkovića iz sela Sušica kod Štrpca i mnogim drugima.
Scenario sa huliganima koji dolaze po oprobanom metodu konjice iz američkih vestern filmova već je viđen na Markalama, Račku i gde god je bilo potrebno da Srbi iz pozicije nevine žrtve budu prevedeni u poziciju genocidnih agresora. Znate, stvarno mi je teško da poverujem kako je jedini krivac za eskalaciju nasilja na severu KiM zapravo američki ambasador u Prištini, a da oslobodim svake odgovornosti nekog Bajdena, koji je u Srbiji bio rado viđen gost, uprkos stalnom etiketiranju našeg naroda kao genocidnog.
Slažem se sa Tadićevom konstatacijom da ova sednica Skupštine treba da doprinese smirivanju situacije, naravno, samo pod jednim uslovom. Da se delovanjem Narodne skupštine Srbije zvanična politika Srbije vrati na kolosek Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, na Savet bezbednosti UN, kao jedini merodavan međunarodni činilac rešavanja pitanja KiM, kao i na Ustav Srbije koji, naravno, nalaže da delovanje svih političkih činilaca bude u skladu sa normom o Pokrajini, kao neodvojivom delu države Srbije.
Utoliko uopšte ne razumem zašto ste odbijali amandmane opozicije, a posebno predlog kolege iz DSS, koji je jasno i argumentovano obrazložen u pet tačaka. Šta je tu sporno, da Srbija insistira na otvaranju novih pregovora? Toliko ste uspešno vodili pregovore, da nam je stvarno potrebna nova politika. Malopre, ministar policije ili prvi zamenik premijera rekao je da nam je potrebna nova politika, da se Srbija u svim budućim poduhvatima pridržava rezolucija Narodne skupštine od 2005. do 2007. godine. Šta je tu sporno? Da se okrenemo međunarodnim činiocima koji su spremni da podrže i podupru Srbiju u različitim međunarodnim aktivnostima, i to ne razumem, i da se uveze sa svim tačkama koje su ovde navedene, uspostavi unutrašnji politički konsenzus i nacionalno jedinstvo čiji će garant i kontrolor biti ova skupština. Ne ponaša se tako, ako nam je cilj da sve unutrašnje razlike i međustranačke rasprave ostvarimo po strani.
Ako postanemo svesni da samo u zajednici, koja je iznad svakog pojedinačnog uskostranačkog interesa, trenutnog rejtinga ili sujetnog instrumentalizma možemo da povratimo dostojanstvo Srbiji i odbranimo suštinske nacionalne državne interese, onda ne bi trebalo da bude ni teško, a kamoli nemoguće da se danas konačno saberemo i složimo oko jedne suštinski najsvetlije i najskuplje reči kakva je Kosovo. Razmislite još jednom o tome.

Meni je veoma žao što danas nije prisutna njegova ekselencija "mister" Šutanovac, koji je verovatno iscrpljen od brifinga nakon jučerašnjeg rešetanja u ovoj skupštini. Imala bih za njega par pitanja vezanih za NATO i specifičan "SNB" odnos ove vlasti prema njemu.
Svejedno, pošto su tu predstavnici vlasti, možda bi mogli da objasne zašto to "SNB" više nije vojna boja, već skraćenica za odnos srpske vlasti prema NATO? To je sadomazohistički blud. Znači "SNB" – sadomazohistički blud. Žrtva uživa u patnjama koje je nanosio i još uvek joj nanosi agresor, s tim što je sada fizička agresija dobila i svoj pravni korelat.
Kao što svi znamo, NATO agresija je vodila osnivanje NATO države. Kada smo već kod te NATO države, interesuje me kako vi, kao ministar za KiM u srpskoj Vladi procenjujete blagodeti od ulaska Srbije u NATO? Ministar Šutanovac je rekao da ono ne može sam da odluči o ulasku Srbije u NATO. Zato vas gospodine Bogdanoviću pitam – kakav je vaš odnos prema NATO, tim pre što praktično predstavljate interese naše južne pokrajine?
Nije potrebno da budete dobro obavešteni, pa da znate da je u nedavnoj poseti premijera Vladimira Putina bilo rečeno da proširenje NATO predstavlja direktnu pretnju Rusiji i da niko ne shvata iz kojih bi razloga Srbija našla u situaciji koja bi predstavljala pretnju za bezbednost Rusije.
Da li postoji bilo kakav interes Srbije da na svojoj teritoriji rakete koje su uperene protiv Rusije? O pitanjima morala, što se NATO tiče bolje i da ne govorim. Kakav imidž bi Srbija imala, da li me slušate gospodine Bogdanoviću? Ne, sluša Borko, pa će on da odgovori.
Kakav bi imidž Srbija imala u svetu kao zemlja koja bi ušla u vojni savez koji ju je bombardovao, zahtevajući od nje da prihvati amputaciju dela svoje teritorije, i to dela koji predstavlja kolevku njenog identiteta? Kakav bi to narod bio koji ratuje po svetu za tuđe interese, a pri tome ignoriše teror nad Srbima južne pokrajine? Kakav bi ugled u svetu imala zemlja koja je najvećeg saveznika – Rusiju napustila, a ušla u savez sa onima koji su je uništavali i osakatili?
Moram vas gospodine Bogdanoviću da podsetim, da NATO nije bombardovao Srbiju na osnovu demokratskih principa niti gradi Kosovo na osnovu međunarodnog prava. Vojno osvajački karakter NATO ne odgovara miroljubivoj politici Srbije, a demokratija je, naravno, u ovom slučaju samo ideološka oblanda.
Malopre se niste složili sa činjenicom da vaša Vlada od 1. jula 2008. godine zapravo vodi puzajući proces priznavanja nezavisnosti KiM. Kakva je uopšte vaša uloga, tim pre što je za šefa pregovaračkog tima predložen neko drugi?

Ovo sve više liči, potpredsednice, na "pozorište u kući". Znači, tu je Borko, on je dežurni koji treba da odgovori a hoće da u ulozi Bogdanovića…
(Predsedavajuća: Molim vas da se obraćate sa uvažavanjem učesnicima sednice. Vas niko u ovoj skupštini ne proziva nadimcima, niti skraćenim imenima od milja, nego vam se obraća ili sa – narodna poslanice ili punim imenom i prezimenom. Pravila koja važe za vas, važe i za sve druge učesnike sednice. Molim vas da ne kršite Poslovnik i da ne vređate ugled Narodne skušštine, time što unosite nedopustivu privatnost u tok sednice Narodne skupštine.
Izvolite, dva minuta i dva potpitanja.)
Sada ću ovu dopustivu privatnost – zar nije zaista tragično da država koju su osnovala dva svetitelja, pretpostavljam da znate koji su, sada ima dve političke ekselencije od kojih jedan ne sme da se meša u svoj posao, niti da ode na teritoriju južne pokrajine, čije interese navodno zastupa? Drugo, umišlja da snima rimejk tog dana, tako što pozira na "enterprajzu" i lamentira na "Fejsbuku". Da li je to tragično?
Da li je tragično da Srbin bude uhapšen? Odnosno, tu je naravno i ministarka Malović, ne bih je spominjala u vezi sa Nikolajevićkom, opšti sud za prekršaje u Podujevu je kaznio Todora Balaševića sa 30 dana zatvora zbog toga što je, ističući zastavu Srbije ugrozio javni red i mir. Ističući zastavu Srbije je ugrozio javni red i mir. Balašević je iz Velike Hoče kod Orahovca, sa boravkom u Jagodini.
Juče je uhapšen, prekjuče na kontrolnom punktu kod Merdara, pošto je odbio da skloni zastavu Srbije koja je dva metra virila iz njegovog automobila, saopštila je kosovska policija.
U kakvoj to državi mi živimo i da li stvarno ovo što sam rekla ova asocijacija na "pozorište u kući", jeste naša realnost – tužna i tragična, ali tačna? Samo nam još fali Vasa S. Tajčić, a znamo ko je.

Gospodine predsedniče Vlade, slažem se s vašom konstatacijom da Skupština i Vlada ne praznuju, jer svakako nije vreme za praznovanje, ali ne mogu da ne konstatujem kako nije vreme ni za praznoslovlje u trenutku kada prodajom Telekoma gubimo i novac i resurs. Vi ste rekli da ćemo razmotriti argumente pro et contra, a ja ću reći srpski da argumenata "za" nema, a "protiv" su mnoge činjenice.
Pošto se ovde postavljaju pitanja, moje prvo pitanje vezano je za to da li vam je poznato da je još 15. marta DSS predao peticiju sa sto hiljada potpisa građana protiv prodaje Telekoma. Da li vi stvarno mislite da je sto hiljada ljudi neinformisano o ovom vašem ''pro prodaje''? Da li vam je poznato da je 19. marta održan protest nekoliko hiljada predstavnika reprezentativnog Sindikata Telekoma Srbije protiv prodaje Telekoma? Pritom, pored Sindikata Telekoma bili su i predstavnici sindikata iz Republike Srpske i Crne Gore, jer će prodajom Telekoma novi vlasnik dobiti i Telekom Srpske i MTL Crne Gore, u koje je Telekom Srbija uložila više od milijardu evra.
Dalje, pošto vidim da je prisutan gospodin Predrag Marković, ministar kulture i informisanja, da li vam je poznato da je upućeno i pismo gospodinu Markoviću i apel da se prenese, informiše Vlada Republike Srbije o rezultatima peticije DSS-a? Pretpostavljam da vi imate neke veze s Vladom Republike Srbije i da je nadležni ministar imao obavezu da vas informiše.
Dalje, da li vam je poznato da se Telekom prodaje protivno Ustavu Republike Srbije, član 84. stav 2, ali i protivno odredbama bar dva srpska zakona – Zakona o privatizaciji i Zakona o koncesijama?
Dalje, ko to u ovoj zemlji daje pravo državnoj upravi, ili bolje rečeno pojedincima iz te uprave, da krše Ustav, u koji se vi još uvek navodno svečano zaklinjete, ko tim istim ljudima omogućava da nekažnjeno ne poštuju zakone ove zemlje, a sve to na štetu građana čije interese moraju da štite?
Na kraju, da li je neko od revnosnih pregovarača ustanovio ko je ponuđač? Naime, da li je to onaj isti Telekom Austrija protiv koga se, prema pisanju austrijskih magazina "Profil" i "Format", vodi nekoliko istraga zbog sumnjivih isplata vladajućim strankama i političarima? Ako jeste, da li njihovo iskustvo u podmićivanju političara u našem slučaju predstavlja prednost?
Ko je dozvolio da se da trostruki monopol strancima? Osim monopola na fiksnoj telefoniji, kupac Telekoma steći će monopol na infrastrukturi, fiksnoj telekomunikacionoj mreži i objektima koji služe za postavljanje buduće mreže. To će onemogućiti ostale operatere koji imaju licencu da pristupe toj mreži ili da postave sopstvenu.

Iskreno rečeno, vi niste odgovorili ni na 0,5% pitanja koja sam postavila. Znači, eksperti za ustavno pravo tvrde ovo o čemu ja govorim, a ko se nalazi u vašim pravnim timovima, to je nešto što je relativno potpuno jasno.
Pošto niste odgovorili, još ću dodati nekoliko pitanja. Znači, mene zanima da li neko iz te vaše javne uprave uopšte razmišlja o tome na koji način će ova država funkcionisati kada ostane bez imovine, koja je stvarana decenijama unazad, a koju vi nemilice prodajete. Da li iko od vas razmišlja na koji način će naša deca i unuci moći da vraćaju dugove koje je neodgovorna vlast, pre svega vaša, načinila uvodeći tzv. demokratiju i tzv. slobodno tržište, zapravo u sprezi političara, tajkuna i kriminalaca, a uz pomoć sponzora, u javnosti poznatijima kao privrednici?
I još jedno pitanje za vas. Da li znate ko je autor sledeće tvrdnje – Telekom je jedina ili bar najbolja krava iz naše štale, koja daje 200 miliona evra godišnje, a prodaje se za milijardu, kako bi se taj novac upumpao u plate i penzije, a sve zato da bi se novim lažima i obećanjima pobedilo na izborima, jer politika i etika u Srbiji ne stanuju na istom kućnom broju. Vi, dakle, prodajete kravu da kupite mleko. Žao mi je što ovo nisam ja smislila, smislio je dramski umetnik Siniša Kovačević.