Dame i gospodo narodni poslanici, moj predlog dopune dnevnog reda odnosi se na Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Tražio sam dodavanje dva člana koja se odnose na uništavanje onih supstanci koje nisu za dalju upotrebu.

Prvi, ako je period između oduzimanja i uništavanja psihoaktivnih supstanci duži od šest meseci, vrši se obavezno uzorkovanje celokupne količine, a zatim kvalitativna hemijska analiza.

Drugi, period između skladištenja i uništavanja droge ne sme biti duži od šest meseci.

Uvažene kolege, narkomanija je problem savremenog doba i borba protiv droge ne može biti problem jednog resora, jednog ministarstva, jedne ideologije, već zajednički problem celog društva i dok se tako shvati i prihvati rezultati ove borbe će biti neubedljivi.

Naša zemlja se nalazi na putu droge, tako da je dvostruko interesantna i kao korisničko i kao tranzitno područje. Zato i ne čudi što su u najveće poslove s drogom upleteni ljudi sa ovih prostora, i na onom kada je na podmornici u Južnoj Americi otkriveno tri i po tone heroina, do one najveće istorijske zaplene broda u Filadelfiji čija je vrednost zaplenjene droge bila preko milijardu dolara do najnovije zaplene broda u Venecueli sa sedam i po tona kokaina.

Dame i gospodo, tempo i način života nam je ugrozio porodicu, jer se sve više kida ta vezivna nit između roditelja i dece. Sve je manje te žive neposredne komunikacije među njima, tako da deca traže izlaz u virtuelnom svetu, daleko od realnog. Tamo na internetu i društvenim mrežama ih vrebaju opasnosti raznih mešetara i dilera, tako da deca kao bića bez svog bazičnog modaliteta postaju lake mete za svakakve eksperimente. Posebno zabrinjava podatak da je granica za konzumiranje droge sve niža.

Uvažene kolege, ta zapadna evropska dimenzija nam je ugrozila mnogo toga i u vrednosnom i identitetskom smislu. Kako? Juče sam na nekom kanalu gledao neku emisiju, bila je o ovom monstrumu iz Kruševca koji je obljubio trinaestogodišnju devojčicu, i dok se kod nas nacija zgražava nad ovim činom čuo sam podatak da je u Americi zamalo prošao predlog za legalizaciju pedofilije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako postoji neki zakon koji toliko duboko zadire u jednu društvenu problematiku onda je to svakako današnji Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Kao što se vidi iz ovog glomaznog naslova nazire se teška, bolna i glomazna problematika koju ovaj zakon treba da reši i odmah da kažem da se to neće desiti. Naime, više decenija se čekalo na ovaj zakon i mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom.

Možete li samo zamisliti te roditelje koji decenijama vode bitku i gaje nadu da će konačno naći svoju decu, sada već odrasle ljude sa nametnutim identitetom.

U mnoštvu transparenata koje sam kod roditelja koji potražuju svoju decu, jedan mi je posebno zavredeo pažnju na kome piše – istražite, a ne isplatite. Što jasno govori koliko je tim ljudima stalo da se upravo sazna istina o njihovoj deci.

Lično smatram da ne postoji nijedan normalan čovek koji se ne saoseća sa bolom ovih ljudi. Čuli smo i ovde u načelnoj raspravi dosta izliva emotivnih, ko god je i sa bilo kojim motivom učestvovao u krađi dece, neću da izgovorim šta zaslužuje.

Rekao sam na početku da ovo nije problem od juče, ovo se dešavalo još za vreme SFRJ, pre više decenija. Tako da je teško, šta više nemoguće da se utvrdi prava istina i motivi.

Činjenica da je zakon čekao dve godine u Narodnoj skupštini, znači da je čekao povoljan tajminig, a to su izbori koji treba da se održe u aprilu 2020. godine. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet stara priča. Mi smo u načelu protiv ovog zakona pa prema tome tražim brisanje člana 15. zato što smatramo da ovaj predlog, odnosno kada se donese zakon neće rešiti nijedno od ovih pitanja koja su zacrtana zakonom. Srpska radikalna stranka smatra da nam presuda Međunarodnog suda za ljudska prava nije potrebna i da mi možemo da uredimo ovu oblast, ali ovom intervencijom Međunarodnog suda država je priznala svoju nemoć.

Pre 15 godina u Narodnoj skupštini je osnovan anketni odbor koji je imao zadatak da prikupi sve okolnosti u vezi nestanka dece iz porodilišta i na tome se sve završilo. Mi ne znamo do kojih podataka je odbor došao i uopšte šta je sa tim podacima.

Prema raspoloživim podacima broj roditelja koji su potraživali svoju decu i obraćali se državnim organima u vezi sa nestankom dece iz porodilišta u periodu od 1. januara 1970. godine do 9. septembra 2013. godine, kada je nastupila pravosnažnost presude Međunarodnog suda, je u rasponu od 350 do 650. I ovaj sam raspon od 350 do 650 govori o nepouzdanosti i neutemeljenosti ovih podataka.

Prava pitanja su – koliko dece je umrlo ili nestalo po godinama, koliko dece je umrlo ili nestalo po gradovima, koliko dece je umrlo ili nestalo u porodilištima? Ova pitanja zahtevaju odgovor kako bi se jedna uvezala pouzdana i utemeljena priča. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Suština mog amandmana sadržana je u činjenici da se pravo na ostvarivanje boračkog dodatka nikako ne može zameniti sa materijalnom podrškom u vidu socijalne pomoći i drugih prava po propisima iz oblasti socijalne zaštite.

Borački dodatak se dodeljuje onoj kategoriji lica umesto predviđenih socijalnih davanja ukoliko je to za borca povoljnije. Odmah želim da ozbiljna država prema pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članovi njihovih porodica mora da ima ozbiljan odnos i da maksimalno štiti prava onih koji su za nju krvarili.

Mnogo smo mi kroz istoriju imali grehova prema borcima, prema onima koji su na ratištima ostajali bez delova svoga tela, očiju, ruku ili nogu, ali smo i posle ratova vrlo brzo zaboravljali kao da ih nikada nije ni bilo.

Čulo se ovde u Narodnoj skupštini da su srpski seljaci bili veoma srećni kada su u Drugom svetskom ratu žrtvujući sebe spasavali američke pilote po Ravnoj Gori, Pranjanima i Koštunićima. I odmah da kažem da kao čovek pravoslavac i humanista nemam ništa protiv ali bih bio mnogo srećniji da smo uz dužno poštovanje i počast ukazali najvećoj srpskoj junakinji u Prvom svetskom ratu, Milunki Savić, koja je inače bila nosilac francuske Legije časti, najvećeg odlikovanja, a ne što je umrla u najvećoj bedi i siromaštvu.

Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, mojim amandmanom sam tražio da se broj sedam zameni brojem pet. Ovaj član govori o obavezi Državne lutrije Srbije u kom roku je lutrija dužna da u štampi ili na svojoj zvaničnoj internet stranici objavi rezultate igara na sreću.

Zakon predviđa da taj rok bude sedam dana od dana izvlačenja, odnosno utvrđivanja dobitka. Srpska radikalna stranka smatra da taj rok treba da bude pet dana, mada lično mislim da je i to dug period, moga bi da bude i kraći, jer u ovoj eri informacionih tehnologija nije neophodno da se čeka sedam dana da bi se objavili zvanični rezultati. Svi znamo da se u najvećem broju slučajeva izvlačenje brojeva prenosi na nekom TV kanalu sa nacionalnom frekvencijom, tako da rezultate izvlačenja saznajemo u istom trenutku. Nejasno je onda što se toliko čeka da se objave zvanični rezultati, što podgreva određenu sumnju u njihovu verodostojnost.

Znamo da postoje propisani rokovi za isplatu premija, odnosno isporuku dobitaka koji su dobijeni u vidu odgovarajućeg poklona ili odgovarajuće usluge. Suština je da priređivač igara na sreću neopravdano propagira rokove za objavljivanje rezultata, kao i rokove za isporuku premija, odnosno dobitaka. Recimo, neko je dobio kao nagradu neki letnji odevni predmet, šešir, papuče, šorc, kupaći, a on taj poklon dobije u jesen ili u zimu, čime igrač na sreću je oštećen.

Hvala.

Evo, ovde samo da dodam, s obzirom da je malo pre bilo priče da su kladionice i kockarnice privilegija siromašnih, pošto sam se malo bavio ovom problematikom, želim da kažem da se najviše klade Amerikanci. Amerika nije siromašna zemlja i Las Vegas ima više kockarnica nego pola Evrope, iako postoje mnoge države u SAD gde se kocka smatra teškim krivičnim delom.

Sada o amandmanu. Amandmanom sam tražio da se prekršajni postupak ne može pokrenuti, niti voditi po isteku perioda od pet godina od dana kada je prekršaj načinjen.

Nije sporan rok koji se zakonom predviđa i to pravnici znaju bolje od mene. Za mene, kome ovo nije struka, je normalnije da se u praksi ne javljaju ovakvi slučajevi zastarevanja, a to nije samo slučaj sa ovim zakonom, to je slučaj i sa mnogo ozbiljnijim stvarima, kao što su teške zloupotrebe službenog položaja, a u nekim slučajevima i krivična dela. Pošto ima mnogo ovakvih slučajeva, pitam se šta rade tužioci, pravobranioci, sudije, Zaštitnik građana? Gotovo svakodnevno možemo čuti da je ovaj ili onaj slučaj zastareo, a u pitanju su ozbiljna krivična dela, što navodi na ozbiljne koruptivne radnje.

Ja znam da je ova Vlada nasledila ogroman broj nerešenih slučajeva i da fizički nisu u stanju da te predmete reše na vreme. Međutim, jasno je da postoje prioriteti i Ministarstvo pravde mora da se ponaša u skladu sa tim kako se u buduće ne bi dešavalo da ovakvi predmeti zastarevaju. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, gotovo da u našoj novijoj zakonodavnoj praksi nije bilo sličnog primera da se jedan zakon više najavljivao, da je njime prećeno političkim neistomišljenicima i prethodnim vlastodršcima još od petooktobarskog prevrata početkom veka.

Svaka nova vlast, a to su bili žitu u različitim agregatnim stanjima, svakodnevno su punili stupce novinskih tekstova ko će se prvi naći na udaru tog zakona.

Bilo je tu mnogo ilustracija, fotografija raznih nekretnina na ekskluzivnim lokacija. Navođeno je na stotinu imena u raznim sredinama. Sve se završilo ekstra profitom za nekoliko političkih neistomišljenika.

U svakoj predizbornoj kampanji odzvanjalo je da će građani konačno saznati ko ih je opljačkao i osiromašio. Međutim, ništa se nije događalo osim što je nova vlast, ne samo nastavljala nego još gore krala i pljačkala svoje građane.

Sećam se, uvažene kolege, kao i dosta vas, govorili su da će po ugledu na italijanske sudove i zakone koji su zadali najteži udarac italijanskoj mafiji, čak su dovodili ovde članove italijanske vlade i sudije koji su oduzimali imovinu mafiji da će se to desiti kod nas.

I šta se dogodilo? Žuti dođoše, zaviše Srbiju u crno, ne ostaviše ni kamen na kamenu, ogubaše zemlju, izvršiše ekonomski genocid Srbije i ko je odgovarao, a videćemo i posle ovog vašeg zakona ko će odgovarati.

Sve sam ovo naveo da ukažem i da podvučem da vidimo da li će se politička praksa nastaviti i posle ovog zakona.

Što se tiče ovog Predloga zakona, sasvim na kraju da kažem, Srpska radikalna stranka smatra da ovakav zakon nije trebalo ni donositi iz razloga što u ovom zakonu osim posebnog poreza od 75% nema ničeg što nije sadržano u nekom od prethodnih zakona iz ove struke.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u okviru ove moje diskusije govoriti uglavnom o dva zakona.

Prvi, o Predlogu zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Odmah da kažem da država mora da štiti prava onih koji su za nju krvarili, a ne da štiti interese i prava onih koji je pljačkaju i kradu.

Slučaj ratnih veterana koji mesecima kampuju u parku ispred Narodne skupštine između najznačajnijih državnih institucija je bez presedana. Ne ulazeći u to koliko su realni njihovi zahtevi, smatram neprimerenim ponašanje države.

Ja sam u nekoliko navrata posetio njihov kamp i razgovarao sa njima. Znam da ih je primio i predsednik Republike, ali da su oni i posle toga nastavili svoju misiju, što znači da razgovorom sa predsednikom nisu bili zadovoljni. Moram u ovom kontekstu da iznesem i jednu tipično srpsku boljku, a to je da su srpski borci brzo bili zaboravljani uglavnom posle svih ratova.

Navešću u tom pravcu i primer najveće srpske junakinje u Prvom svetskom ratu legendarne Milunke Savić, koja je nosilac, između ostalog, i najvećih međunarodnih tj. francuskih odlikovanja, ali koja je pred kraj života u Beogradu čistila javne VC-e, kako bi se prehranila, tužno i ružno, složićemo se.

Dugo se u ovoj zemlji za NATO bombardovanje govorilo da je to kampanja, akcija, intervencija, vazdušni udari, a to su forsirali oni koji su na krilima NATO bombi, dovedeni na vlast u Srbiji petooktobarskim prevratom i koji su se utrkivali da srpski junake vojno i političko rukovodstvo isporuče Hagu. Tek smo kasnije počeli da obeležavamo 24. mart kao dan zločinačkog NATO bombardovanja.

O pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, govorio je general Božidar Delić, govoriće kasnije i moje kolege, a ja ću nešto reći o jednom drugom Predlogu zakona, a to je Predlog zakona o igrana na sreću.

Minuli Zakon o igrama na sreću, donet je u jedno drugo vreme, 2011. godine, ali sa istim ciljem, da se zakonom reguliše pravo građana na kocku. Država je od tada doterivala svoju zlatnu koku više puta. Sada pak predlaže njeno generalno glancanje. Država nećkala, uvodila igre na sreću, ukidala ih i tako u krug, dok se broj automata i kladionica drastično povećavao. Na ovom primeru mnogo manji problem je sam zakon i igre i sreća su kategorije koje zalaze u svet iracionalnog i varljivog, mnogovekovna čak večna težnja čovekova je da olakša svoj tegobni život, da bude radosniji, bezbrižniji, da bude bolji.

Međutim, često ne uspeva u tome. Čovek zato traži oslonce da prevaziđe sebe, da bude neko drugi. Sreća ne postoji za sve ljude na ovom svetu podjednako.

Da li se za sreću treba boriti ili sreću treba igrati ili se na sreću kladiti? Život je igra, politika takođe. Da li je naš građanin zadovoljna i kultivisana persona? Da li su se predlagači zakona zapitali za tako nešto?

Čovek današnje civilizacije je u okovima stresa i psihičkog zamora, a on je posledica komplikovanih uslova života, posebno u gradovima gde se sve više prekida veza sa prirodnom sredinom.

Kako izbeći umor, besciljnost, prazninu i trku za novcem? Ovaj zakon ne daje odgovor na to pitanje. Bespomoćan čovek često prepušta kocki svoju sudbinu. Čovek je homoludens, a igra je deo nas, ali ako izgubimo kontrolu, bezazlena zabava i maloletnika i starijih i bogatih i siromašnih postaće kockanje.

Igre na sreću pripadaju posebnoj realnosti koju pritiskaju nagon i iracionalno. Igrač na sreću prihvata iskušenja privida koja su nadmoćnija od neproživljene svakodnevnice. One gotovo podučavaju kako je živeti u svetu nadanja. Očekivanje kod igara na sreću ima dramsku vrednost. Od bezazlene zabave igre na sreću poprimile su karakter hazarda i pretvorile su se u razdražljivo uzbuđenje. Ponekad se osim imovine izgubi i sloboda, neki igrači na sreću igraju upravo zbog dramske suštine očekivanja, a ne samo zbog materijalne koristi.

Strast igranja u periodu stagnacije i nestabilnosti, pretvorila se u želju za koristoljubljem dok se loptica u bubnju okreće, vlada nestrpljivo priželjkivanje i opsesija, i izbavljenja iz jada svakodnevnice života.

Igre na sreću vezuju se za naklonost sudbine, one su ruganje čovekovoj realnosti, radu, znoju i strpljenju i one mogu kruniti i jaku volju, ali slabu slomiti. One se ne odriču nade, čak ni onda kada se zna da je ona varka.

U korenu svega je želja da se nešto promeni, dostigne brzo i lako, da se promeni status i život. Kocka je ljudski pratilac od pamtiveka, mnoge istorijske figure imale su problema sa kockanjem. Pomenuću Dekarta, Voltera, Mariju Antonetu, Dostojevskog.

Činjenica je da je danas kockanje legalizovano u ogromnom broju zemalja, i da država tu neizostavno pronalazi svoj interes, ali on ne bi smeo biti samo budžetski.

Bugarska je legalizovala kocku 1993. godine. Nemačka, od 2008. godine zabranila sve oblike kockanja na internetu. Rusija od 2009. godine dozvoljava kazina i slot mašine, samo u 4 udaljene zone. U SAD većina država je legalizovala kocku, a u nekim je još uvek zabranjena i smatra se teškim krivičnim delom.

Spektar igara na sreću, u odnosu na koje može da razvije zavisnost, praktično je beskonačan. Najčešće su masovne igre na sreću, loto, bingo, instant lutrija, tombola, klađenje u sportskim kladionicama na rezultat u kazinima, rulet, karte, kocka, poker, jamb, slot aparati, poker aparati, internet kockanje, trke konja, pasa itd.

Zavisnost od kockanja polako poprima zabrinjavajuće razmere, odmah do zavisnosti od alkohola i droge.

Zavisnost od kocke nije samo gubitak novca i vremena već bolest koja utiče na sve sfere života osobe, ometa rad, šteti porodici, uzrokuje finansijske probleme, dovodi do psihičkih smetnji i čak i do gubitka života.

Istraživanja iz oblasti igara na sreću pokazala su da mnogi koje se kockaju imaju i druge probleme u ponašanju. Faktori rizika koji utiču na razvijanje zavisnosti doprinose problematičnom ponašanju mladih, bežanje iz škole, nasilje, delikvencija, korišćenje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.

Veća dostupnost kockarnica i kladionica nekritički je odnos prema kockanju kao društvenoj pojavi, raširenost igara na sreću u medijima kao nagradne igre u reklamne svrhe, sve to pomaže onima kojima je lako da skrenu sa normalnog puta.

Ponašanje zavisnika zasniva se na principu zadovoljstva, a ne na principu realnosti. Voljna aktivnost je ozbiljno narušena. On nema realne ciljeve, a još manje volje i energije i snage za neki drugačiji ishod.

Zašto sve ovo navodim? Cenim da su socijalne posledice izuzetno teške, da se tiču i porodice i prijatelja, da su problemi kriminalni, socijalni, pravni, finansijski sa psihofarmako i socioterapijskim modalitetima.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovakav predlog zakona je bio potreban da reguliše jednu dosta nesređenu oblasti i što se tiče i stanovništva i domaćinstava i stanova i da odgovori na mnoga pitanja.

Kada smo kod stanova, ovde je izražen jedan jako naglašen fenomen. Naime, stanova ima i previše tamo gde nema ljudi, a tamo gde ima ljudi nema stanova, jer stanovi su na selu, a ljudi su u gradu.

Suština cele ove priče je u demografskoj obnovi. Porodica kao institucija je jako ugrožena sa svih strana. Rekao bih ponajviše evropskim vrednostima. Posle Drugog svetskog rata, manji je bio upliv evropskih vrednosti. Bilo je mnogo veće siromaštvo, ali je dece bilo mnogo više. Ne možemo menjati starosnu strukturu stanovništva, ali možemo povećati broj novorođenčadi.

Problemi ne moraju, niti mogu da čekaju demografski popis. Bez ozbiljnih mera za obnovu stanovništva, budućnost nam je i sumorna i surova. Poenta cele priče je da ako se rezultati popisa ne iskoriste za nova demografska i sociološka istraživanja, neće biti ni valjane Vladine politike, a to znači da će naša muka biti rastuća.

Popis će doći i proći. Naše znanje ili neznanje opredeljuje našu budućnost. Navešću i jedan neverovatan podatak u sklopu prethodne priče. Na našim poljoprivrednim katedrama ne postoji ni jedan nastavni predmet koji u nazivu ima poljoprivredno, odnosno porodično gazdinstvo. Nastavni predmeti u nazivu pominju razne tehnologije, ekonomije, farmacije, ali ne i selo, a od sela treba da krene demografska obnova nacije. Tako što ćemo zadržavati i pomagati one koji žele da ostanu na selu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, popis stanovništva je kompleksno statističko istraživanje, specifično i po svom sadržaju i po svojoj organizaciji i metodologiji. To je nešto što nagoveštava da će posle obavljenog popisa uslediti veliko spremanje. Popis nudi indikatore za buduću politiku države. Kako ona bude razumela rezultate popisa, takvu će budućnost imati građani.

Dame i gospodo, istraživanje sela danas je kod nas prava retkost i demografska i sociološka. U Srbiji su najugroženiji stari, tzv. treća generacija. Mnogo njih živi na selu. Lošeg su zdravstvenog i socijalnog i materijalnog stanja. Dakle, 61% dece koja su otišla ne pomažu roditelje. Slabo je razumevanje između njih. Deca dođu povremeno do roditelja kada treba nešto da uzmu, a roditelji se oslanjaju na komšije.

Pogledajte samo strukturu srpskog seljačkog domaćinstva. U selu do mnogih ne stiže topla ljudska reč. Zavičaj je za mnoge ostao samo misaona imenica. Poznati srpski akademik prof. Radomir Lukić je pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti osnovao Udruženje za istraživanje sela. Tom prilikom urađeno je preko 800 hronika, ali to je pojedinačni primer. Dok drugi na to ćute, Srba je sve manje, tako da nas neće biti teško popisati. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se sećamo poslednjih izmena i dopuna na Predlog zakona o planiranju i izgradnji koje nije bilo tako davno. Čuli smo tada mnogo reči hvale na tada postavljeni zakon i malo ko u ovoj Skupštini je verovao da će tada tako hvaljeni zakon doći tako brzo na remont. Mislim da u našoj skorašnjoj zakonodavnoj praksi nismo imali sličnog primera da se na jednom zakonu toliko interveniše u smislu izmena i dopuna, krpljenja, usaglašavanja itd.

Mi iz SRS smo vam tada govorili da nije dobro to što radite, da zakon takav neće zaživeti, a vi ste nam onda govorili da, ako smo protiv nekog projekta, protiv neke ideje, ne daj Bože, protiv nekog vladinog člana, da smo protiv razvoja Srbije, da smo protiv izgradnje autoputeva, smo protiv Srbije na kraju. Moram da vam kažem da možemo biti protiv svega, ali nikada protiv Srbije.

Što se tiče naših amandmana koji se uglavnom sadrže u „briše se“, oni izražavaju naš principijelni stav i prema ovom zakonu i prema određenom članu, jer ako je nešto krivo postavljeno, ako je temelj kriv, teško da možete ispraviti taj propust u procesu gradnje.

Ostalo mi je još malo vremena i rekao bih dve rečenice o kraku Koridora 11, čija se izgradnja planira u skorašnje vreme i, pored opština jugozapadne Srbije, zaobići će planine Taru i Zlatar, poznate turističke destinacije koje za godinu dana poseti više od 500.000 turista, bilo domaćih ili stranih.

Hvala gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u razlozima za donošenje ovog Predloga zakona naveli ste pre svega potrebu da se usaglase odredbe Zakona o planiranju i izgradnji sa propisima EU sa silnim direktivama kao što je direktiva o priznavanju profesionalnih kvalifikacija, zatim, direktivom regulisanim profesijama, sa direktivom o uslugama i ne znam više sa kakvim ne sve direktivama i komesarima nećemo imati ovde posla.

Navešću ovde najznačajnije izmene ovim predlogom za praćenje stanja u prostoru. Formiran je registar investicionih lokacija. Zatim, predloženo je preciziranje odredbi u vezi pripreme urbanističkog projekta, kao i preciziranje odredbu u pogledu mogućnosti izrade urbanističkog projekta, kao i to da su precizirane odredbe u pogledu kompatibilnosti planskih namera.

Uveden je i termin kondominijum kao oblik organizovanja u zatvorenom stambenom bloku ili kompleksu, kao i mogućnost formiranja revizione komisije.

Jedna od novina je i to da je vraćena nadležnost ministarstvu da odlučuje po žalbama donetim u gradu Beogradu.

Dame i gospodo, rekao bih par reči o neravnomernom razvoju Srbije pa bih spomenuo u tom kontekstu i izgradnju autoputa do Crne Gore koji će proći i zaobići mnoge opštine jugozapadne Srbije, koje bi se tako razvile i infrastrukturno i turistički. Znamo da su komunisti gradili železničke i magistralne puteve do Lima jer je to bilo najjeftinije i najkraći put i samo da se podsetimo da je robna razmena sa Crnom Gorom blizu milijardu evra. Hvala.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, još jednom želim da se osvrnem na praksu prilagođavanja i usaglašavanja naših propisa sa propisima EU. Da li smo sposobni da uredimo našu zemlju po meri građana koji u njoj žive ili sve moramo da usaglašavamo i prilagođavamo zakonodavstvu drugih. Ovde mislim na naše prevremene Evropljane među kojima prednjači danas ovde prisutni resorni ministar.

Pitanje, koliko u praksi prepoznajemo ovaj vid servilnosti kada i vi znate da od članstva u EU nema ništa. Naveo bih ovde danas, govorile su moje kolege, Slavica Živković i Neđo Jovanović, o inženjerskim komorama, i podsetio da je inženjerskim komorama oduzeto pravo da izdaju licence. To pravo je povereno ministarstvu koje ne poseduje stručni kadar, a inženjerske komore su svedene na obična udruženja građana.

Lično sam razgovarao sa mnogim ljudima iz ove oblasti i svi do jednog se slažu da je prethodno rešenje bilo bolje i da je to bila greška. Ako su problemi bili neki pojedinci u inženjerskim komorama, koji su samostalno odlučivali, i to se moglo personalno rešiti.

Mi iz SRS smatramo da je svako rešenje koje je u interesu naših građana prihvatljivo, a protiv smo svakog onog nametnutog, posebno ako ono dolazi iz EU. Hvala.

Gospođo Živković, ja sam rekao da ste vi lepo govorili danas na temu inženjerskih komora i ni jednom nisam rekao ono što sam ja rekao, da su one danas, kako im je oduzeto pravo da izdaju licence, svedene na udruženje građana. To je moje, jer ministarstvo ne poseduje kadrove koji mogu da iznesu ovaj stručni posao. Znači, ja sam rekao da su svedene, a ne vi.

Gospođo Živković, nadam se da se razumemo, nisam ja hteo to, hteo sam da apostrofiram razliku u stručnosti između ljudi koji su u Ministarstvu i koji danas rade taj posao i ljudi u Inženjerskoj komori koji su do tada izdavali licence.