Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući danas punih sedam i po sati diskusiju na amandmane samo na prvi član ovog Predloga zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija, prosto mi bude žao što danas ne raspravljamo, po meni, o druga dva važnija zakona o ovoj delatnosti, o Zakonu o udžbenicima i o Zakonu o prosvetnoj inspekciji.

Podneo sam amandman na stav 1. tačka 12. ovog člana 2. koji glasi: „neformalno obrazovanje predstavlja organizovane procese učenja odraslih koji se ostvaruju na osnovu posebnih programa radi sticanja znanja, veština i sposobnosti i osnova usmerenih na rad“. Ovde u tekstu stoji zapeta. Mojim amandmanom tražimo da se ova zapeta briše i da se stavi tačka, a da se reči posle ovog teksta koji glasi: „lični i socijalni razvoj“ brišu.

Zašto sam tražio brisanje ovih reči? Zato što se radi o odraslim osobama kod kojih je ne samo lični i socijalni, već i fizički, i mentalni, i intelektualni i svaki biološki, fiziološki i svaki drugi vid razvoja završen.

Još samo da dodam da danas, govoreći o amandmanu na prvi član ovog zakona, govoreći o broju ovih kvalifikacija, odnosno broju zvanja, nisam bio siguran u podatak da li je 2000 kvalifikacija. Proverio sam kasnije, radi se o više od 2000 kvalifikacija.

I još samo jedno, u obrazloženju neprihvatanja mog amandmana naveli ste – amandman se ne prihvata s obzirom da je rešenje predloženo predlogom zakona celishodnije. Da li baš? Hvala.

Morate mi vreme malo zaustaviti.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavlja se dobro prepoznatljiv manir rada Vlade, da dostavlja Narodnoj skupštini predloge zakona koje treba izglasati po hitnom postupku.

Kako su na današnjem dnevnom redu i tri zakona iz oblasti obrazovanja, SRS smatra da ove zakone nikako nije trebalo objedinjavati, već o svakom pojedinačno voditi odvojenu raspravu.

Obrazovanje se mora doživljavati kao svakodnevna, kao naučna i kao državna potreba jer je obrazovanje najvažnija društvena delatnost. Znanja, vrednosti, stavove i uverenja koja usvajamo kroz obrazovanje usmeravaju naše živote.

Naravno obrazovanje, obrazovne ustanove nisu jedine u kojima se stiču znanja i vrednosti. Tu su mediji, društvene mreže, internet, pa ipak formalno obrazovanje i vaspitanje ima i treba da ima presudni uticaj na oblikovanje naših pogleda na svet, stil i način života.

Brojne su rđave pojave u našoj prosvetnoj stvarnosti, kao što su problemi odnosa između sistema i stvarnog života, između stručnog i političkog, tradicije i modernog, finansiranja i trošenja novca, nacionalne vrednosti sistema obrazovanja, da li smo valjano definisali i da li na pravi način koristimo obrazovanje kao nacionalni resurs razvoja?

Osnovno pitanje novog tržišnog ponašanja u obrazovanju je šta se plaća, a šta se dobija za novac koji država izdvaja za obrazovanje, da li širenje biznisa u obrazovanju doprinosi njegovom kvalitetu?

Srpska radikalna stranka smatra da je znanje jedan od osnovnih resursa razvoja društva i pojedinca. Postoje znanja koja nas vode u slobodu ili u ropstvo, u istinu ili u zabludu, u opšte dobro ili egoistični interes.

To su temeljni razlozi zbog kojih organizovano društvo, a to moramo biti, mora preuzeti odgovornost za stanje i razvoj institucija obrazovanja i njihovo funkcionisanje.

Imamo porast broja obrazovanih, ali i porast broja nezaposlenih. Fabrikujemo mnogo kadrova, a zapostavljamo kvalitet i njihovu stručnost. Ovom trendu je doprinela značajno i Bolonja, koja je sa svojim davanjem, da ne kažem deljenjem akreditacije za studijske programe i ustanove, značajno urušila kvalitet obrazovanja i dovela je do mnogo zvanja, a malo znanja, tj. do mnogo diploma iza kojih ne stoji znanje.

Nema drastičnijeg oblika ekonomskog podrivanja sistema zemlje od fabrikovanja nesposobnih i nestručnih kadrova. Takvih primera, nažalost, je mnogo. Da li ima iko u ovoj sali da ne zna nekog ko zauzima neki položaj koji ima kvalifikaciju, ali nažalost ne i sposobnost?

Kvalitetno obrazovanje na svim nivoima je zalog za brži razvoj društva. Škola ne određuje ciljeve i sistem vrednosti obrazovanja, to je nadležnost države.

Društvo nalaže školi koja znanje i veštine i koje vrednosti treba da prenese mladom naraštaju. Škola se u našim uslovima ne javlja kao prenosilac željenih vrednosti, jer ih društvo nije odredilo. Politika oblikuje vlast, ali i ljudske karaktere, jer se donose odluke sa dobrim ili rđavim posledicama.

U Srbiji je sve više mladih ljudi koji ne koriste svoje znanje u profesiji koju obavljaju, ne zato što ne znaju, već zato što obavljaju poslove koji ne odgovaraju njihovom formalnom obrazovanju. Dakle, imamo znanje za nezaposlenost ili znanje za rad izvan odgovarajuće struke.

Svako društvo treba da izgrađuje izvestan ideal čoveka. Koji je to ideal u Srbiji dvadesetih godina trećeg milenijuma? Mladima su neophodna primenjiva, praktična i korisna znanja. U tome presudnu ulogu imaju nastavnici i udžbenici. Nastavnik je poznavalac znanja iz svog predmeta i svoje discipline.

Nama su potrebni čvrsti kriterijumi kvaliteta nastave. To znači i za etičke i vaspitne zahteve u vrednosnom standardu udžbenika. Udžbenik mora da doprinosi razvoju i očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta svoga naroda, da podržava tolerantan odnos prema drugim etničkim i verskim zajednicama. U udžbeniku se afirmišu principi demokratije i ljudskih prava, poštuje se rodna ravnopravnost, čime se doprinosi formiranju pozitivnog odnosa prema radu, znanju, društvenoj solidarnosti, izgrađivanju pozitivnih međuljudskih odnosa, ali istovremeno, udžbenik mora biti i cenom dostupan svima onima koji ga koriste.

Kada smo kod udžbenika, njegovog odabira i primene, ne mogu a da ne ukažem na jedan fenomen koji se povlači još od vremena moga studiranja, a to je da mnogi profesori uslovljavaju, da ne kažem ucenjuju studente da koriste baš njihov udžbenik ili skriptu.

U ovom Predlogu zakona o udžbenicima ima dosta problema u članovima 2, 16, 18, 19, 23, 34. Nema direktne veze između podizanja kvaliteta udžbenika i unapređenja kvaliteta obrazovanja. Knjiga je samo pasivni činilac u aktivnoj interakciji na relaciji učenik-nastavnik. U zakonu se više tretira tehnička, a ne sadržinska, etička, vaspitna, saznana dimenzija. Na primer, navodi se da negativno utiču na kvalitet udžbenika smanjenje honorara autorima, smanjenje broja ilustracija udžbenika u boji, odabir manje kvalitetnog papira.

Suština zakona nije procedura odobravanja udžbenika. U članu 18. nije razrađen standard kvaliteta udžbenika, čije okvire čine tekovine i dostignuća savremene nauke, prilagođenost psiho-fizičkim, uzrasnim i ličnim obrazovnim potrebama deteta, učenika i odraslog. Srpska radikalna stranka smatra da u Zakonu o udžbenicima treba ukazati na problem preopterećenosti nepotrebnim sadržajem na svim nivoima obrazovanja.

Ispričaću vam slučaj iz moje prakse iz Matematičke gimnazije kada je krajem osamdesetih godina, tadašnji direktor, profesor Milan Ras Popović, udarao temelje Matematičkoj gimnaziji, kao oglednoj specijalizovanoj školi, doneta je odluka se ukine jedan strani jezik. To je bilo tada za nas vrlo neprihvatljivo, ostavljen je engleski jezik kao jezik struke, a nemački, francuski i ruski su izbačeni iz upotrebe, iz programa. Od tada ni jedno gradsko, republičko, regionalno, balkansko, evropsko, svetsko takmičenje, olimpijada iz matematičke grupe predmeta nije prošla bez bezbroj medalja koje su osvajali tada na ponos cele nacije učenici Matematičke gimnazije.

Što se tiče Zakona o prosvetnoj inspekciji, on ima svega 24. člana, za razliku od ranije zakona, sada je sve na jednom mestu, u jednom zakonu. Iz ovog zakona nije vidljivo kako će se povećati broj preventivnih, a smanjiti broj naloženih mera. Na opšti način je uređen inspekcijski nadzor u prosvetnoj oblasti.

Na primer, u članu 2. se navodi da prosvetna inspekcija u vršenju inspekcijskog nadzora ispituje primenu zakona. Posao prosvetnog inspektora inspekcijskog nadzora nije ispitivanje primene zakona, nego i naređenje i zabrana i poništavanje i podnošenje prijave i nalaganje zapisnikom da se otklone nepravilnosti.

Dakle, vrlo precizne stvari vezane za rokove i nosioce. Hvala.

Hvala vam ministre što ste mi dozvolili dodatno vreme da zaokružimo u svoju priču.

Pomenuli smo ovaj Zakon o inspekciji i inspekcijskom nadzoru. Kada smo prošli put govorili o obrazovanju, ja sam bio protiv vas, ne protiv vas kao Mladena Šarčevića nego sam bio protiv ovlašćenja koja ima ministar, između ostalog da ministar bira i postavlja sve direktore školskih ustanova u državi. Vi ste tada dobili vlast, odrešene ruke. Međutim, u praksi nije tako. Poslove prosvetne inspekcije i inspekcijskog nadzora ste poverili opštinskim i gradskim službama. Znate kakvo je stanje na terenu koje, a kada znamo koje sve tačke dnevnog reda mogu biti ovih inspekcija, koje sve anomalije, nepravilnosti, neregularnosti, kršenje zakona, možda i kriminal, a oni su zaštićeni opštinskim ili moćnicima lokalne samouprave. Znači, imate vezane ruke, praktično.

Novi zakon neće poboljšati stanje inspekcijskog nadzora, a rekli ste, mislim da je to bilo juče, da se neće inspekcijom rešiti sistem. Broj nadzora koji ste koji je obavljen u 2017. godini kada se podeli sa brojem dana u godini, isključujući tu dane vikenda, ispada dvadesetak tih inspekcijskih nadzora dnevno, što je u svakom slučaju zanemarljiv broj. U 2017. godini podneto je samo pet krivičnih prijava, a tek protiv svakog tridesetog je podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Hvala vam.

Hvala.

Podneli smo amandman na član 5. ovog Predloga zakona o medicinskim sredstvima. Najpre da izrazim naše načelno neslaganje sa ovom praksom predlagača – objedinjavanju rasprave.

Čulo se ovih prethodnih dana mnogo praznoslovlja, mnogo hvalospeva, reči koje lepo zvuče, a ne znače mnogo.

Amandmanski smo intervenisali na član 5. ovog Predloga zakona. Pročitaću član: „Agencija, uz prethodnu saglasnost ministra, obrazuje savetodavno telo, u daljem tekstu – komisiju, radi davanja mišljenja u skladu sa ovim zakonom itd..“

Mi smo amandmanom tražili brisanje reči: „uz prethodnu saglasnost ministra“. Ako ste već osnovali Agenciju, ako ste joj dali status pravnog lica, ako ste odredili zaduženja i nadležnosti, naveli ste tamo čak 17 ovih nadležnosti, ali niste propustili da pod 18. nadležnošću stavite – vrši i druga pitanja u skladu sa zakonom. Valjda, ako se zakon donosi on mora biti jasan, konkretan, određen. Čemu ova neodređenost?

Ovde smo, malopre, ne bih da vraćam temu na prethodnu raspravu, ali kao lingvista moram da intervenišem u onom delu lingvističke rasprave o jeziku. Najveći naš lingvista, prof. Aleksandar Belić, govoreći o jeziku kao živoj materiji, koja se stalno razvija, obogaćuje, poprima pozajmice i tuđice iz drugih jezika, ipak je, da bi se sačuvao jezički kolorit i bogatstvo jezika, smatrao da reči stranog porekla treba upotrebljavati samo izuzetno, samo kada je to neophodno. Hvala vam.

Hvala, gospodine Arsiću, nadam se da mi ovog puta nećete uskratiti reč.

Podneli smo amandman na član 37. ovog predloga zakona, o tako nazvanom dualnom obrazovanju, za koga smatramo da je ishitren i isforsiran, bez obzira na činjenicu što će se početi primenjivati tek od 2019. godine, i bez obzira na to što elemente ovog zakona imamo već od 2013. godine Projektom nemačke organizacije za tehničku saradnju, mislim da se tako zove.

Srpska radikalna stranka smatra da se ovim zakonom, ne da ne štite u dovoljnoj meri učenici, već se ovim zakonom daju velike mogućnosti za njihovu zloupotrebu od strane poslodavaca.

U donošenju ovog zakona korišćena su, a ja bih dodao, bila presudna iskustva nekih razvijenih zemalja, pa, smatram da kao takav ovaj zakon ne može biti primenljiv, a Srbiji je upravo potrebno obrazovanje koje je primenjivo. Složićete se da privrede Nemačke, Švajcarske ili Srbije, na kraju, nisu jedno te isto.

Sva suština problema je, upravo u tome, što mi ne uređujemo naše zakone i naš sistem prema našim realnim potrebama i zahtevima, već isključivo, podvlačim ovu reč isključivo, ih usaglašavamo prema propisima i zakonima EU.

Da je sve ovo tačno u prilog govore činjenice da kod postojećih zakona o obrazovanju u zadnjih nekoliko godina, skoro da svake godine imamo neke intervencije izmenama i dopunama ovih zakona, umesto da se izgradi jedan i donese temeljan i ozbiljan zakon… (Isključen mikrofon)

(Dubravko Bojić: Isključili ste mi mikrofon.)

Da sačekamo po Poslovniku.

Govoreći u načelnoj raspravi, izneo sam stav SRS o ovom, obliku obrazovanja i izrazio određenu sumnju da ono ne može zaživeti u zemlji Srbiji, kao zemlji slabe i ne razvijene privrede.

To što ste koristili u kreiranju ovog zakona, iskustva iz nekih zapadnih, razvijenih zemalja, nikako ne može, niti sme biti garant da će ono opstati na našem obrazovnom prostoru.

Član 13. predloga zakona reguliše postojanje dve vrste ugovora, ugovor o dualnom obrazovanju, kojim se uređuju međusobni odnos škole i poslodavca, i ugovor o učenju kroz rad, kojim se uređuje međusobni odnos poslodavca i učenika, odnosno roditelja ili drugog zakonskom staratelja.

Našim amandmanom tražili smo brisanje ovog člana zato što su uslovi koje ovaj ugovor predviđa nepovoljni i po školu i po poslodavca, a delimično i po učenika, odnosno njegovog pravnog zastupnika.

Srpska radikalna stranka smatra da predloge zakona o kojima danas raspravljamo, zbog važnosti oblasti koja se reguliše ovim zakonima, nikako nije trebalo spajati u objedinjenu raspravu, već o svakom od ovih zakonskih predloga voditi odvojenu debatu.

Nema važnije društvene delatnosti, a istovremeno i osetljivije nego što je obrazovanje i vaspitanje. Zato odnos prema obrazovanju i vaspitanju treba da iskazuje i stepen zrelosti društva u celini. Obrazovanje je proces sticanja znanja koje ima ogroman značaj u razvoju posebno učeničke populacije, u razvoju vijuga, mašte, navika, veština. Zato kod predloga izmena i dopuna ovih zakona, u traganju za jednom sveobuhvatnom, ozbiljnom i temeljnom reformom ove oblasti, ne sme da bude improvizacija, jer i male greške mogu proizvesti krupne posledice.

Imali smo u prošlosti pokušaje reformi i intervencije u ovoj oblasti. Ove starije kolege se sećaju usmerenog obrazovanja ili poznate „šuvarice“, asocijacija je više nego očigledna ko je bio autor naopakog projekta.

Rekao sam već da je obrazovanje proces sticanja znanja, a znanje je put ka dobru. Srpska radikalna stranka se zalaže za obrazovanje koje će biti prilagođeno učeniku, a ne da učenika prilagođavamo obrazovanju.

Govoreći prošli put o krovnom zakonu na ovu temu, izneo sam nekoliko konkretnih primedbi i ponudio neka rešenja. Naše primedbe su uglavnom bile na nedovoljan fond časova fizičkog vaspitanja, zatim da ministar bira direktore osnovnih i srednjih škola, zatim da se odliva nastavni kadar, nosioci nastavnog procesa u potrazi za boljim uslovima rada, kao i prenatrpanost učenika školskim programom.

Ponoviću ovde, iako Zakon o visokom obrazovanju nije tema, naše primedbe na ovaj zakon su bile „Bolonja“ i izmeštanje Nacionalnog akreditacionog tela i Nacionalnog saveta iz Narodne skupštine i predavanje ovih tela Vladi, tj. ministarstvu.

U opštoj poplavi i pomami interneta, elektronske i brze komunikacije i informacije deca su prestala da čitaju. Kao neko ko je po prirodi svoje profesije bio upućen na čitanje, smatram da ništa ne može zameniti živo neposredno čitanje, jer čitanje je produhovljenje čoveka, proširivanje njegovih vidika. Dete mora da oseti miris knjige i muziku šuštanja stranica, jer dete koje čita mnogo lepše se izražava, ima mnogo bolji rečnik i lakše može da objasni mnoge procese i pojave. LJubav prema knjizi i čitanju mora se stalno pospešivati i razvijati.

Kako se rasprava sa ovim predlozima zakona poklapa sa održavanjem Sajma knjiga u Beogradu, raduje me činjenica da sam juče video mnogo učenika u poseti ovoj svojevrsnoj riznici knjiga i ne samo da razgledaju, već i kupuju knjige da čitaju. Nekako, a što je veoma pohvalno, kao da smo i sami shvatili da bez knjiga i znanja smo kao bez sebe samih.

Koliko su god tehnološke inovacije neophodne doprinose nekom pogrešnom razvoju, naročito učeničke populacije. Postali smo u neku ruku zavisni od moderne tehnologije, savremenog komuniciranja. Deca su počela da žive u nekom svom virtuelnom svetu gde su alkohol, droga, nasilje i kriminal svih oblika dominantni na društvenim mrežama i tv kanalima. Sve nam je nažalost odraz društva, i škola, i porodica. Deca su svedoci svega što se u društvu dešava, pa se zato pojavljuje nasilje i huliganizam kao pokušaj da se iživi mladost na jedan pogrešan način.

Neko je od kolega juče govorio da prema podacima UNICEF-a 2/3 dece u Srbiji bilo je izloženo nekom obliku vršnjačkog nasilja. Vršnjačko nasilje je prisutno u svim svojim oblicima, a žrtve nasilja mogu biti svi. Najčešći oblik nasilja u školama, odnosno u ovoj populaciji je verbalno nasilje, kao što je vređanje, ruganje, ismevanje, nazivanje pogrdnim imenima. Tu je i seksualno nasilje, nedozvoljeno ili neželjeno dodirivanje, primoravanje na seksualni čin i iznuđivanje seksualnih usluga. Nije zanemarljivo i tzv. digitalno nasilje, kako bih ga ja krstio – nasilje novog doba, ali najbrutalniji i najdrastičniji vid nasilja je fizičko nasilje. Svedoci smo organizovanih tuča, prebijanja, uništavanja stvari, otimanja predmeta kao patika, mobilnih telefona, satova itd.

U prevelikoj žurbi naših prevremenih Evropljana da se što pre domognu članstva u EU i ovde kod ovih zakona imamo, od donošenja ovih zakona 2010. godina, nekoliko predloga izmena i dopuna koji su rezultat ovog nastojanja.

Imamo ovde kod predškolskog obrazovanja tim za pružanje dodatne podrške detetu u predškolskoj ustanovi, a tim čine vaspitač, slušajte sad, stručni saradnik, saradnik, roditelj i drugi zakonski zastupnik itd.

Naveli ste na strani 32. član 42, pročitaću ga doslovice da bi uporedili - Poslove stručnog saradnika može da obavlja lica sa odgovarajućim visokim obrazovanje na studijama drugog stepena, master akademske studije, specijalističke akademske studije ili master strukovne studije, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine po propisima koji su uređivali visoko obrazovanje do 10. septembra 2005. godine u skladu sa zakonom.

Gospodine ministre, pogledajte sad na strani 33. član 45. apsolutno i potpuno isti uslovi i kvalifikacije i za saradnika i za stručnog saradnika. Zašto su onda potrebni i jedan i drugi? To je kao da u jednom fudbalskom timu imate poziciju centarfora i sad dodajete još centralnog napadača. Ovo me podseća na jedan slučaj iz naše skorašnje političke prakse, kada su tadašnji naši vlastodršci u zemljama u kojima imamo legalne ambasade i ambasadore, a znamo šta je njihova uloga, poslali takozvane stotine svojih ekonomskih ambasadora, čiji je učinak bio više nego katastrofalan, dok se neko na kraju nije dosetio da ih opozove.

Što se tiče zakona o dualnom obrazovanju, kao posebnog vida funkcionalnog obrazovanja, koji kreira i obrazuje kadrove za potrebe tržišta rada, apsolutno se ne bih složio sa ovim nazivom dualno. Ostalo mi je još iz gimnazije „dual“, „singular“, „plural“ kao latinske reči. Dual na latinskom znači dvojina. Ne zna ni kum koji je krstio ovaj zakon ovim imenom da li je srećan zbog ovog rešenja. Možda bi bilo bolje rešenje – obrazovanje uz rad, praktično obrazovanje, radno obrazovanje, ne znam, ne bih o tome. Da ne ispadne da je naša zamerka najveća za ovaj zakon čisto terminološkog karaktera, ovo obrazovanje može da zaživi samo u zemlji jake i razvijene privrede, kakva zemlja Srbija u ovom trenutku očigledno to nije. Hvala.

Podneli smo amandman na član 14. Predloga zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Da se ne ponavljam, čuli smo od mojih kolega poslanika SRS, koji je naš generalni stav prema ovom predlogu zakona.

Protiv smo ove parazitske organizacije na grbači globalne javne uprave. Zamislite jedna posebna paraobrazovna institucija, služi za obrazovanje i usavršavanje zaposlenih u javnoj upravi. Ovde imamo jedan paradoks. Nedoučeni ili neuki podučava nekog, ne samo da ga podučava, nego ga još usavršava.

Podsetio bih vas na onu Marksovu – da bi vaspitavali, morate biti vaspitani. Normalno da se ovde odnosi na obrazovanje. Čulo se ovde danas od nekih kolega sa moje leve strane, da ovde neće biti partijskog zapošljavanja. Ne znam šta je garant. Dok god je partijski, kumovski i rodbinski beleg merna jedinica, a ne znanje i obrazovanje, dotle će oni sposobni i oni koji poseduju znanje sedeti radno neangažovani i čekati da zajedno sa sve svojim znanjem napuste zemlju Srbiju, a zemlja Srbija ostati jedan od najvećih izvoznika znanja po najnižoj mogućoj ceni.

Bitno je da ste nacionalni akademac, akreditovani i sertifikovani po poslednjoj evropskoj modi. Podsetio bih vas da se ogromna većina nas školovala, obrazovala i usavršavala bez akreditacije i sertifikacije i da je pri tom stekla sasvim solidan nivo obrazovanja, neki čak i vrhunsko u sferi struke menadžmenta i rukovođenja, i naravno, sve ovo bez kouča. Hvala.

Pre nego što počnem diskusiju o predloženim zakonima, osećam potrebu da neko svoje lično, podvlačim još jednom, lično viđenje rada ovog doma podelim sa svima vama.

Prateći prenose skupštinskih zasedanja u ranijim sazivima uvek su me privlačile i uvek sam cenio oštre polemike, temperamentne i žučne rasprave, intelektualno nadmudrivanje. Nažalost, u ovom našem sazivu danas je toga manje.

Danas se mnogo više mogu čuti neke kvalifikacije koje ne smeju i ne mogu biti deo javnog govora u ovom parlamentu. Bezbroj paušalnih, površnih, pretećih, uvredljivih i ostalih kvalifikacija i sa naše leve i sa naše desne strane se danas može čuti. Izražavam svoje zadovoljstvo što pripadam poslaničkog grupi Srpske radikalne stranke koja je maksimalno ozbiljna i posvećena samo radu ovog parlamenta. Toliko o tome.

Kao i bezbroj puta ranije, i kod ovih predloga zakona imamo jedan prepoznatljiv manir rada Vlade – da dostavlja Narodnoj skupštini predloge zakona koje treba doneti po hitnom postupku. Mi donosimo zakone. Zakoni čine sistem. To je veliki i ozbiljan posao, a velike stvari se rade polako. Nikako po hitnom postupku.

Sa druge strane, postoji bezbroj činjenica koje podgrevaju sumnju da kada se nešto radi na brzinu ili po hitnom postupku, uvek se provlači određena sumnja da se tu nešto želi prikriti, da se nešto želi provući, da nešto jednostavno izbegne širu javnu, transparentnu raspravu.

Govoreći o Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu i izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, zapažamo jedan paradoks. Svi se slažemo, postoji potreba da se uredi ova oblast ali to nije učinjeno na dobar način.

Podsetiću vas reči apostola Pavla koji kaže – da dobro, ako nije učinjeno na dobar način, nije dobro. I mi smo za uređenje državne uprave, za njenu efikasnost, za nagrađivanje i napredovanje državnih službenika, za usavršavanje zaposlenih, za sve ono što sada nedostaje državnoj upravi, a to su: kompetentnost, zakonitost i celovitost u obavljanju konkretnih funkcija, aktivnosti, zadataka iz utvrđenog delokruga i nadležnosti.

Ideja o osnivanju Nacionalne akademije za javnu upravu je pozajmljena i nametnuta iz EU. Ona je deo dugogodišnje tradicije i prakse nekih evropskih zemalja. U pitanju je još jedno evropsko čedo koje treba odgajati u pravnom sistemu Republike Srbije, a pravni sistem Republike Srbije ne poznaje institut „nacionalna akademija“. Radi se o još jednoj novotariji koja nije proizvod stvarne potrebe i nužne celishodnosti, već jedan u nizu zahteva za usaglašavanje sa EU, i opet po hitnom postupku.

Vlada ima potrebu, pre svega marketinšku, da sve što uradi bude zvučno, veliko i istorijsko. U tom svetlu mi vidimo potrebu izvršne vlasti da obrazuje Nacionalnu akademiju za javnu upravu. Donošenje zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, makar samo i kao organizacioni akt, je necelishodno, suvišno, ili bar neadekvatno. Nije teško obrazložiti zašto, a ima više zato.

Izvorno, akademija je visoka škola za nauku ili umetnost, što Nacionalna akademija za javnu upravu, apsolutno, očigledno, nije. U državnoj upravi postoje obrazovne institucije, tipa Vojne i Policijske akademije, gde se stiču znanja i veštine i gde se školuju odgovarajući profili za potrebe države. Ni jedna od ovih akademija nije nazvana nacionalnom, iako su one to u suštini. I Pravosudna akademija nema oznaku nacionalne, a deo je sudskog sistema i te grane vlasti. Nacionalna akademija za javnu upravu po Predlogu zakona ima element obrazovanja, akreditacija, programi, stipendije, učenje iz radnog odnosa, predavače i slično. Poenta je u zakonu što stoji u obrazloženju – usavršavanje državnih službenika za poslove koje već obavljaju, a za to i za izdavanje potreba i sertifikata nije potrebna Nacionalna akademija, niti 30 zaposlenih ljudi, niti nova zgrada od milion i po evra, niti programski savet, niti stalne programske komisije sa dodatnim stalnim plaćanjem, niti upućivanje na saradnju sa drugim javno priznatim organizatorima obrazovanja i usavršavanja. Dovoljno je samo modernizovana služba Vlade za usavršavanje i upravljanje kadrovima.

Lepo piše u članu 18. Predloga zakona da će poslove Nacionalne akademije za javnu upravu obavljati služba za upravljanje kadrovima do njenog konstituisanja. Mi smatramo da je za sve ovo bilo dovoljno, ako baš mora, jedan skroman i adekvatan naziv – centar za javnu upravu ili centar za unapređenje javne uprave kao Vladino telo ili služba.

Izbor izvođača programa, takođe, može biti ne mali problem. Svi će hteti da uguraju svoje, mnogi će se i sami kandidovati da bi ostvarili pravo na dodatnu nagradu.

Obrazloženje za donošenje zakona o Nacionalnoj akademiji je na nivou kvaliteta osnovne ideje, a to znači neubedljivo. Na primer, predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku budući da bi njegovo ne donošenje na ovaj način moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacije u sistemu javne uprave. Već mnogo puta čujemo.

Ako je namera predlagača, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave bila da se osnuje centralna nacionalna institucija za stručno usavršavanje u javnoj upravi, onda je njena pozicija mogla biti ojačana sadržajem datim u Predlogu zakona o državnim službenicima. Smeštanjem materijalnog elementa unapređenja stanja ovog sistema u okviru zakona o Nacionalnoj akademiji ne bi se izgubila svrha stručnog usavršavanja državnih službenika.

Za upravu je mnogo važnije kako se nešto uređuje, a ne gde se uređuje. Čak ni oba predložene zakona ne regulišu celishodno i na jedinstven način funkciju stručnog usavršavanja zaposlenih. Argumentacija u prilog ovakvog pristupa nalazi se u članovima 2. i 3. izmena i dopuna Zakona o državnim službenicima, gde opšti program obuke i program obuke rukovodilaca donosi Vlada na predlog Nacionalne akademije, kao i selekciju i akreditaciju predavača, mentora i kouča.

Gospodine ministre, bez obzira na vaše obrazloženje ovog termina, kao lingvista, moram da intervenišem, zaista mi je zasmetala ova reč stranog porekla ugrađena uz naš zakon. Iako je naš jezik maternji srpski i leksički i semantički siromašniji od nekih drugih jezika, naš najveći lingvista prof. Aleksandar Belić govoreći o jeziku kao živoj materiji koja se stalno razvija, unapređuje, obogaćuje, poprima tuđice i pozajmice iz drugih jezika, ali je ipak bio veoma skeptičan pri upotrebi reči stranog porekla.

Smatrao je da reči stranog porekla mogu se upotrebljavati samo izuzetno, samo kada je to neophodno. A, da li je to ovde slučaj? Ali, neki naši prevremeni evropljani pre bi se odrekli svoga jezika samo da se dočepaju članstva u EU.

Evropska unija vam je kao voz. Ko prvi uđe u vagon moći će da sedi, imaće možda dobro mesto. Ko uđe poslednji neće moći da sedi, neće imati dobro mesto, ako se i uopšte ugura da uđe u vagon. Hvala.

Ovim članom je utvrđen broj i struktura članova Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, koji broji 17 članova.

Čini mi se da prevagu u ovom članu ima negativno određenje ko sve ne može biti biran za člana ovog Saveta, pa ste naveli lice koje je osuđeno pravosnažnom sudskom presudom za razna krivična dela, oduzimanje maloletnog lica, primanje i

davanje mita, nasilje u porodici itd. Naša primedba se odnosi na to zato što je u ovom članu napuštena metodologija prisutna kod drugih tela, na primer kod Nacionalnog prosvetnog saveta, da se pored ukupnog broja i strukture članova ne određuje iz kog reda, odnosno iz koje strukture ili asocijacije imenuje koliko članova.

Mi smatramo da je bolje rešenje da se u zakonu odmah utvrdi i broj članova po asocijacijama. Zato smo i predložili izmenu člana 35. u stav 2, koji treba da glasi: „Predsednika i članove Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih imenuje Vlada i to: dva člana iz redova istaknutih predstavnika Privredne komore, dva člana iz redova zanatlija, dva člana iz redova Udruženja poslodavaca, dva člana iz redova stručnjaka iz oblasti obrazovanja odraslih, dva člana iz redova privrede, dva člana iz redova zapošljavanja, rada, socijalne i omladinske politike, tri člana iz redova nastavnika i iz zajednica stručnih škola i dva člana iz redova reprezentativnih sindikata.

Mi smatramo da, kada je već određena struktura ovog tela, zašto se ne bi odredio i broj članova.

Članom 1. predlagač je uredio predmet zakona.

U pitanju je sistemski, krovni zakon, koji uređuje osnove sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, kao i obrazovanja odraslih. U konkretizaciji Predloga zakona nije dopuštena nikakva nepreciznost, jer to može kasnije da smeta primeni samog zakona.

U ovom slučaju, primera radi, naglašeno je da se zakonom treba urediti, između ostalog, znanja, zvanja, veštine i stavovi. Voleo bih da vidim kako se to stavovi mogu urediti zakonom i kako to izgleda. Svaki zakon kao spoj predmetne struke, u ovom slučaju obrazovanje i vaspitanje, pravne struke i nauke i tehnike, odnosno normativa i jezičke struke. Imajući u vidu jezičku strukturu i slobodu, sklonost predlagača da ponavlja uopštene odrednice, predložili smo da se u stavu 1. člana 1. brišu reči, na kraju stava – kao i druga pitanja neophodna za obrazovanje i vaspitanje.

Treba jednom prestati da se u normiranju zakona dodaju pravne začkoljice i nejasnoće, tipa, i druga pitanja. Što je trebalo normirati ili što se smatralo da treba, to je normirano, ne rezerviše se nikakav prostor da se kasnije priziva ili poziva neko na nešto što je uopšteno. Pošto se pod ovim, i druga pitanja mogu podrazumevati i nešto što nije primereno obrazovanju i vaspitanju, zato smo predložili brisanje ovog člana.

Ovim članom je propisan da svako lice ima pravo na obrazovanje i vaspitanje, tačnije jednakost prava državljana Republike Srbije u ovoj oblasti i to je civilizacijska tekovina.

Predlagač se dosetio da postoje lica sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, ali lica sa izuzetnim sposobnostima, što je sasvim u redu, ali nije dovoljno.

Pravo svih lica mora da ima i dodatnu garanciju da će njihove posebne obrazovne i vaspitne potrebe biti osigurane već u o osnovama ovog zakona.

Talentovani mladi ljudi sa natprosečnim intelektualnim sposobnostima, a to je praksa bogatih društava imaju poseban tretman. Da bismo ušli u red bogatih, a imamo talentovani mladi svet, mi predlažemo dopunu člana 3. gde bi se ovim mladim ljudima obezbedilo minimum uslova, a to su smeštaj i prevoz do najbliže škole gde će oni odgovarajućim vežbanjem i treningom razvijati bogomdane sposobnosti.

Novi stav 5. ovog člana treba da glasi – ako iz objektivnih razloga ne postoji mogućnost da se posebna odeljenja, odnosno škole otvore na teritoriji lokalne samouprave ista su dužna da licima sa izuzetnim sposobnostima obezbede prevoz, odnosno smeštaj do najbliže škole koja pruža takvu mogućnost. Valjda bi ovoliko morali u ovom našem siromaštvu da učinimo za našu budućnost.