Hvala.

Poštovani poslanici, sve nedoslednosti ove vlasti vezane za životnu sredinu i vode mogu da sažmem i da pojasnim u Predlogu izmena i dopuna Zakona o energetici. Iskreno se nadam da ste svi ovu publikaciju pomno pročitali koju smo dobili od tima UN u Srbiji, hvala im još jednom, a tiče se ciljeva održivog razvoja. Znači, tu se, između ostalog, iznosi šta je cilj održivog razvoja, kada je u pitanju obnovljiva energija. Znači, značajno povećati udeo obnovljive energije u globalnom energetskom miksu. Mi jesmo preuzeli obavezu Energetske zajednice da do 2020. godine izgradimo nova postrojenja ukupne snage od 1.000,92 megavata. Međutim, na način kako to pokušavamo da uradimo, izbegavajući vetroparkove, izbegavajući solarne obnovljive izvore energije i fokusirajući se samo na vode, mi zaista to nikada nećemo postići, a trajno ćemo uništiti vode i bujične vodotoke Srbije u zaštićenim područjima.

Ne postoji opravdanost za izgradnju malih hidroelektrana, jer se iz njih dobijaju male količine struje, a uništavaju se reke, to su, između ostalog, naveli u Ministarstvu zaštite životne sredine. Struka kaže – ako bi se izvelo svih 856 objekata, bilo bi obezbeđeno najviše do 3,5% potrebne količine električne energije iz obnovljivih izvora, ali bi trajno devastirali reke i ceo diverzitet i to bi pogubno uticalo čak i na život ljudi.

Zato pozivam kolege poslanike, pošto se meštani Stare planine, meštani Žagubice, meštani Kopaonika bore za vode svoga kraja, potpomognuti svesnim građanima Srbije, da se i oni pridruže toj borbi, da zaštite vodotoke u zaštićenim područjima, a naročito apelujem na poslanike koji su iz tih krajeva, a zaboravili su da potiču iz tih krajeva, da se potrude za vodotoke iz svojih sredina i da svi zajedno glasamo o zakonu kojim se zabranjuje izgradnja malih hidroelektrana u Srbiji. Hvala.

Hvala.

Danas ću postaviti niz pitanja vezanih za problematiku zaštite voda Srbije.

Pred očima narodnih vlasti organi gonjenja koji ne reaguju već dugo kraj savskog nasipa uzvodno od Novog Beograda, divljaju bahati ljudi, ugrožavajući bezbednost čitavog grada, oglušujući se osiono o brojne zakonske propise, Prostorni plan Srbije, Zakon o vodama, Krivični zakon Srbije, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o zaštiti životne sredine pa i sam Zakon o ozakonjenju. Par stotina ljudi je sagradilo vikendice na tzv. vodnom zemljištu, koje se poklapa sa užom, a negde i sa neposrednom zonom zaštite izvorišta beogradskog vodovoda.

Od 2015. godine, sekretar Sekretarijata za poslove legalizacije objekata, Nemanja Stajić, nije odbio ni jedan zahtev za ozakonjenje nezakonito izgrađenih vikendica u koritu reke Save, uzvodno od savskih bokova, bez obzira na činjenicu da vikendice ugrožavaju nasip koji brani od poplava više od 100.000 ljudi u savskim blokovima, kao izvorište vode koju koriste svi Beograđani. Vrhunski stručnjaci u oblasti građevine izjavili su da ova nelegalna gradnja može se okarakterisati kao namerno oštećenje vitalno važnih sistema, čime se ugrožavaju životi i materijalna dobra velikog broja ljudi.

Stoga, vezano za navedenu problematiku, postavljam sledeće pitanje Ministarstvu poljoprivrede, Sektor za vode, Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvu za zaštitu životne sredine, Javnom preduzeću „Srbijavode“, kao i aktuelnom gradonačelniku Beogradu.

Da li će zbog nevršenja svoje dužnosti biti smenjen Nemanja Stajić, sa dužnosti sekretara Sekretarijata za poslove legalizacije objekata, te da li se protiv njega ili nekog drugog odgovornog lica nadležnog za navedenu problematiku podneli krivične prijave po članove 227. i 261. Krivičnog zakona Srbije?

Podsećam, član 261. službeno ili odgovorno lice koje ne preuzima propisane mere zaštite životne sredine ili ne postupi po odluci nadležnog organa o preduzimanju mera za zaštitu životne sredine, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri godine.

Član 227. odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili oštećenja, prekoračenjem granice svog ovlašćenja ili nečinjenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist, ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniće se zatvorom od tri meseca pa sve do deset godina.

Sledeće pitanje – ne postoji opravdanost za izgradnju malih hidroelektrana, jer se iz njih dobijaju male količine struje, a uništavaju se reke, navode u Ministarstvu zaštite životne sredine. Izgradnja velikog broja malih hidroelektrana na rekama Stare planine, rekama kopaoničkog kraja, Mlavi kod Žagubice i ostalim bujičnim tokovima širom Srbije, može da ugrozi ne samo reke u tim zaštićenim biserima prirode i živi svet, već i da ostavi katastrofalne posledice po ljude i životnu sredinu, zaključuju stručnjaci, s tim se slaže i Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Nedavno je i ministar Goran Trivan rekao da su male hidroelektrane devastirale životne sredine i uništavaju biodiverzitet u sredinama gde se naprave. Najavljuje da će pokrenuti izmenu zakona koji omogućava izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenim sredinama.

O pogubnosti malih hidroelektrana, javnost su upozorili dekani šumarskog, biološkog, rudarskog, geološkog i geografskog fakulteta, univerziteta u Beogradu i direktor Instituta za biološka istraživanja. Ako bi bilo izgrađeno svih 856 objekata, bilo bi obezbeđeno najviše do 3,5% potrebne količine električne energije na godišnjem nivou, ali bi istovremeno bilo uništen najvredniji brdsko-planinski predeo i vodotoci Srbije.

Stoga postavljam pitanja sledećim institucijama: Ministarstvu zaštite – da li su rađene studije uticaja na životnu sredinu, vezane za dobijanje saglasnosti na ove objekte i da li je Ministarstvo na njih dalo saglasnost? Ministarstvu poljoprivrede, Direkcija za vode – da li je i na osnovu čega data vodoprivredna saglasnost za izgradnju ovih objekata? Ministarstvu energetike – da li je zeleni dinar koji se naplaćuje svakom domaćinstvu kroz račun za struju, izvor subvencionisanja povlašćenih proizvođača, što u prevodu znači da građani sami plaćaju subvencionišu povlašćene proizvođače i sami plaćaju devastiranje voda Srbije?

Javnom preduzeću „Srbijavode“ i HMZS i Zavodu za zaštitu prirode, da li su izdali pozitivna mišljenja za izgradnju malih hidroelektrana? Predsedniku opštine Žagubica, gospodinu Safetu Pavloviću, da li je istina da je jedan od investitora malih hidroelektrana „Ribare“ kod Žagubice njegova firma „Deks kompani“?

Još jedno pitanje vezano za vode.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, ovo je trenutak da se otvori Poslovnik i da se ukaže na kršenje člana 106. da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Poštovani predsedavajući, ovo je trenutak kada treba da počnete da primenjujete član 108. i da se brinete o redu na sednici Narodne skupštine.

Nismo mi ovde u obavezi, niti dužni da slušamo predizborne kampanje, naročito ako su one neistinite, nego da se bavimo zakonima koji su na dnevnom redu, a na dnevnom redu nam j e set zakona iz oblasti prostornog planiranja i građevinarstva i treba da ukažemo građanima Srbije na sve štetne efekte tog zakona. Zato vas molim da preuzmete sednicu i da iskoristite ovaj trenutak da vi počnete da vodite ovu sednicu, jer ovako možemo da pričamo beskrajno i nikada nećemo na pravi način moći da objasnimo građanima Srbije o čemu se zapravo radi u ovim zakonima. Hvala.

Evo, pošto ste dali tu slobodu da možemo šire da pričamo o ovoj temi kao političari, a ne tehnokratski kao inženjeri, onda ću i ja da dam viđenje o ovim zakonima.

Znači, ono što je najviše problematično kod Zakona o planiranja i izgradnji, to je što se zemljište koje je za javnu upotrebu krčmi. Znači, to sam već rekla u raspravi u načelu i to je urađeno kroz niz članova u ovom zakonu.

Znači, dozvoljava se i određenim grupacijama da izvrše prenamenu zemljišta koje im je dodeljeno za upotrebu, što do sada nikad nije bio slučaj ni u jednom zakonu i nije slučaj ni u jednom zakonu u Evropi, prema kojoj mi smatramo da stremimo sa ovim izmenama u zakonodavstvu.

Sledeće, Zakon o ozakonjenju objekata nikada neće rešiti problematiku ovako kako je složen i on će u beskraj odlagati rešenje ozakonjenja objekata.

U trenutku kada je donet bilo je 2,5 miliona nelegalnih objekata. Posle njegovog donošenja još je izgrađeno negde oko milion objekata i on nije postigao svoj pravi efekat i mi sada dolazimo do njegove izmene, a da nismo analizirali efekte prethodnih zakona.

Evo, recimo ja sam danas postavi to poslaničko pitanje, gde u Sekretarijatu za legalizaciju, sekretar tog Sekretarijata nije zaustavio od 2015. godine, gospodin se zove Nemanja Stajić, postavljen na to mesto od vladajuće partije, nije odbio ni jednu legalizaciju objekata nezakonito izgrađenih vikendica u koritu reke Save uzvodno od savskih blokova. Znači, to je jedno osetljivo mesto, em se radi o zaštitnom pojasu reke, znači u vodnom zemljištu, em je nelegalno izgrađeni objekat, em je pored nasipa koji spašava od poplava veliki deo Novog Beograda, negde oko 100.000 ljudi i izvorište od koga se Beograđani snabdevaju vodom.

Znači, to je ono što od 2015. godine do sada je moglo da se reši. Ja se iskreno nadam da će ovaj zakon, što sumnjam, znači rešiti tu problematiku i da će ministarstva koja su nadležna, a to nije samo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nego i Ministarstvo poljoprivrede, Sektor za vod, Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Javno preduzeće „Srbijavode“, rešiti taj problem i ukloniti nezakonito izgrađene vikendice u minor koritu reke Save. Hvala.

Hvala.

Ja ne pripadam ni ovima, ni onima, ni vašima, ni našima. Upravo dolazim sa skupa članova Inženjerske komore i pripadam građanima Srbije i svima onima koji su sve ovo vreme pokušavali sve zamke vlasti vezano za ovakve zakone da sprovedu i da krajnje uspešno obavljaju svoje poslove.

Bespravni graditelji, kako je rekla ministarka, bespravni graditelji se zovu oni koji bespravno zidaju, a da institucije rade svoj posao, ja bih pre svega, rekla da bespravni graditelji rade svoj posao, a institucije ih ne sprečavaju u tome i zato imamo ovoliku navalu bespravne gradnje, koja se ovim zakonom rešiti ne može. Ali, da se vratimo na Predlog zakona o građevinskim proizvodima na koji sam i podnela amandman.

U ovom zakonu se zaista vidi sva nedoslednost zakona koji su vezani za građevinarstvo. Recimo, da predlagač zakona nije prepoznao, pošto je tako i zakon krojio, da osim građevinskih proizvoda postoje i neki građevinski sklopovi, znači, celi tehnološki sklopovi koji se zovu zapravo građevinskim proizvodima i nije ih naveo u zakonu. Znači, to nisu ni jednostavni objekti prefabrikovani, kao što su trafostanice ili slično i naš predlog je bio da se član 1. proširi sa građevinskim proizvodnim sklopovima.

Kao što rekoh, vrlo jednostavno se ti prefabrikovani proizvodi tretiraju, a recimo, imamo naročito za velike tehnološke sisteme, objekte u kojima je sva sila tehnologije stavljena paket postrojenja mala, koja zapravo predstavljaju jedan građevinski proizvod, a zapravo su građevinski sklopovi. I, razlog zbog toga što to nije uneto u ovaj zakon o građevinskim proizvodima, kao što sam rekla, je nedoslednost, nedorečenost i veoma velika skučenost Zakona o planiranju i izgradnji, gde se isključivo tretiraju stambeni objekti, vrlo malo svi ovi ostali i zbog toga se dešavaju ovakve greške i u ovim drugim zakonima.

Osim toga, nije toliko bitno, veoma je naravno bitno koji su to građevinski proizvodi, koji mogu da se koriste na ovom tržištu, ali u ovom zakonu nisu tretirani, osim tehničkih karakteristika, ni tehnički uslovi pod kojima mogu da se ti građevinski proizvodi ugrađuju, jer mnogo je bitno koje su to firme koje koriste te građevinske proizvode, da li su to neke fantomske firme, koje su se osnovale dan, dva ili pre toga ili su to stručne firme, koje zaista mogu sa ovim građevinskim proizvodima da barataju na pravi način.

Znači, i dalje ostajem pri onome što sam rekla u načelu, zakon nije dovoljno dobar, on nema preduslove da bude dobar, ne bih ih ponavljala ponovo, osim te restitucije i svega ostalog što ide zajedno sa tim, osim katastra, on znači i u ovom tehničkom delu, koji se ne odnosi samo na planiranje, a vezan je za ovaj Predlog zakona o građevinskim proizvodima, nije dovoljno definisan, kako bi mogao na pravi način da se sprovede.

Sve te nedoslednosti ovoga zakona i ovaj deo koji se odnosi na svu čast Inženjerske komore, ja sam došla upravo sa skupa protesta inženjera, ja moram da pitam ministarku u vezi toga, pošto očekujemo da i u zakonu je dato da će sud časti od sada sprovoditi Inženjerska komora - zašto do sada, znači, za ovih mnogo godina, nije nikada Ministarstvo imenovalo osam članova suda časti Inženjerske komore, koji treba da dođu iz redova Ministarstva?

Znači, vi do sada, sve ove godine, niste imenovali te članove za sud časti, a sada ćete da preuzmete da vi budete sud časti i da oduzimate te licence. Onda, ja nisam videla ni da u ovom zakonu postoji kodeks po kome će biti oduzimane te licence. Taj kodeks postoji jedino u Inženjerskoj komori.

Znači vi ćete oduzimati licence u Ministarstvu po osnovu kodeksa Inženjerske komore, a šta ako Inženjerska komora ukine taj kodeks? Koji je pravni osnov po kojem možete da oduzimate licence inženjerima ukoliko zloupotrebe svoju profesiju? To bih zaista volela da dobijem kao odgovor na pitanje, jer do sada nijedan odgovor od ministarke nisam dobila. Hvala.

Hvala.

Ja sam član te komore od njenog osnivanja i zaista nemam razloga da branim interese Dragoslava Šumarca, pogotovo što je njegov zakon nešto malo bolji od ovog vašeg, a inače isto jedan veoma neupotrebljiv zakon koji smo teško sprovodili u praksi.

Znači, ja sama ta koja se ovde borim za struku i smatram da Inženjerska komora ni u kom slučaju ne sme da bude mesto političke borbe između sadašnjih, vladajuće koalicije i DS.

Rukovodstva su zamenljiva, Dragoslav Šumarac, kao i svi ostali koji sprovode svoju politiku su zamenljivi, međutim, nisu zamenljivi članovi Inženjerske komore i ako neko treba da bude taj koji će da sprovede protest ili izvrši izmenu svog rukovodstva, Inženjerske komore, onda je to preko 30.000 članova Inženjerske komore.

Zaista sam sigurna da inženjerska komora ne treba da bude mesto borbe suprotstavljenih političkih partija, već treba da bude nezavisno strukovno udruženje, da ne bude formirano kao javno preduzeće i apsolutno niko ne može da sprovede sud časti i oduzimanje licence bolje od preko 30.000 članova Inženjerske komore.

Moram još jednom da naglasim, ja sam tu ta koja brani struku, jer sam istovremeno i član Inženjerske komore. Hvala.

Mislim da me ministarka nije dobro saslušala šta sam rekla. Pre svega, ja sam rekla da su zakoni Dragoslava Šumarca bili izvanredni, naprotiv, rekla sam da je možda za nijansu bolji od ovog vašeg zakona. Znači, i to je bio loš zakon i nemam nikakvog razloga da branim Dragoslava Šumarca, nekadašnjeg ministra resora na kome ste sada vi.

Smatram da treba i dalje da branim interese inženjera. Niko nije rekao da će se Inženjerska komora ukinuti, međutim bitno jeste, zaista, da Sud časti treba da bude u Inženjerskoj komori i to apsolutno niko ne može da me ubedi u suprotno. Smatram da treba izvršiti reviziju licenci. Smatram da pre svega treba da se vidi ko radi nešto u profesiji, a ko ne radi u profesiji, ali morate da prihvatite i ovo.

Dešava se nešto vrlo čudno u građevinarstvu, mladi ljudi nemaju gde da nauče posao, firme su se raspale. Nije lako njima da dođu do posla. Nije im lako da steknu te licence, a onda treba neko da vrši reviziju u trenutku kad posla za domaće građevinare ima tek onda kada ti podobni upropaste poslove i onda oni treba da privedu objekte nameni, ti stručni inženjeri koji ne mogu da dobiju poslove na nameštenim tenderima. Hvala.

Kolega Arsiću, mnogo ste se ražestili kao da ste vi član Inženjerske komore ili ministar građevinarstva, ne razumem toliku ljutnju, a drugo projektne zadatke ne potpisuju inženjeri, projektne zadatke rade investitori. Znači, investitor je nekom inženjeru dao projektni zadatak koji je možda i neostvariv za realizaciju, a naročito u nekom kratkom roku i na način na koji ne može da se realizuje.

Znači, sumnjam u te oduzete licence, ali neću ništa da pričam unapred, postoje neki ljudi koji bi se time odlično bavili i mislim da su to članovi Inženjerske komore, ali da ne bismo ceo ovaj zakon o kome pričamo, ili paket zakona sproveli na problem Inženjerske komore, a zapravo su zakoni loši. Da su zakoni dobri, mi ne bismo imali ni problem Inženjerske komore, ja predlažem, evo sad ja vama da predložim da se vratimo na temu i da pričamo o zakonu na koji su sada podneti amandmani. Hvala.

Kolega Arsiću, ja se samo nadam da neće opet kada padne neka kiša, jer to se stalno dešava, da padne potporni zid u Grdeličnoj klisuri i ona će sve ovo da bude demantovano što ste sada rekli, biće vam žao zbog toga, jer niko do sada nije premeštao brdo sa kraja na kraj, pa se odustalo od toga.

Znači, sve ovo što ste rekli u pravu ste u jednom, vreme će vas demantovati. Hvala.

Hvala.

Još jednom ću reći, ja nikoga ne branim, niti imam potrebe da branim. To što ste rekli da ste izdvojili dodatna sredstva da se završe novi projekti za neke loše urađene projekte, da, upravo radim na takvim projektima, gde moram da ispravljam greške loše urađenih projekata onih koji su na nameštenim tenderima dobili te projekte. Tako da mi je problematika veoma jasna.

Međutim, nikada mi neće biti jasno kako neko može da izmeni tuđe projekte 12 puta, 5, 10, 12 puta, a da pri tom ne bude taj konsultovan. Znači, tu je pre svega, možemo ovde da pričamo i o Zakonu o planiranju i izgradnji, možemo da pričamo i o Zakonu o autorskim i srodnim pravima, znači ne postoji šansa da se neki projekat izmeni bez saglasnosti projektanta koji je radio projekat.

To bih volela, nadam se da će ta vaša ekspertiza to pokazati i da ćemo sve ovo što sada pričamo napamet, jer ne čujemo ni imena ljudi, ni ko je menjao, ni šta je menjao, ni ko je radio te projekte, sve pričamo napamet. Ali, ne znam šta je tu radio nadzor? Ja apsolutno ne znam šta je tu radio nadzor koga čuvate iz Koridora, pa dajte da vidimo šta su ti ljudi radili tu. Kako su oni mogli da dozvole izmene projekta? Kako bilo koji projekat može da bude izmenjen u toku realizacije, a da nadzor to ne overi? Nemojte sada da se igramo projektovanja pred ovom Skupštinom.

Nemam razloga, još jednom ću ponoviti, koliko god vi želite da iskrivite moje reči, da branim Dragoslava Šumarca, niti njegov zakon, nit sedim tu gde sedim, jer samostalni poslanik, nisam pripadala ni jednoj vlasti, branim struku i dajem građanima Srbije informacije na ovaj set zakona koji su doneli i na ona mesta koja ugrožavaju njihova građanska prava. Hvala.

Hvala.

Gospođo Mihajlović, ne može od ovog zakona da se napravi bolji zakon. Ja ću se baviti Zakonom o planiranju i izgradnji i baviću se Zakonom o ozakonjenju.

Moram da naglasim da sam ja profesionalac a vi, zaista je tako, samo gostujete u mojoj struci, i to na najvišem nivou, pa će moje viđenje biti verovatno drugačije od onog koje vi uvek i uvek objašnjavate građanima Srbije, kao što predsednik Srbije priča o svom snu, o lepom životu u Srbiji, tako i vi o ovom zakonu o planiranju i izgradnji pričate o njegovim maksimalno pozitivnim efektima.

Pošto imam više od tri decenije rada u ovoj oblasti, ja sasvim pouzdano mogu da tvrdim, jer se promenilo sedam zakona o planiranju i izgradnju, svaki je bio lošiji od prethodnog, nažalost, da je ovaj vaš ubedljivo najlošiji. Meni je žao zbog toga, jer nam velike probleme stvara u praksi i ja se ne radujem tome što mogu to sada da kažem, mnogo bih više volela da je bolji, međutim, jedino je njemu uspelo da razgradi građevinarstvo. To nijednom drugom nije uspelo, da od inženjera i građevinskih radnika napravi administrativne radnike, da poveća birokratski aparat u službama vezanim za poslove građevinarstva.

Ja moram da objasnim zbog svih ovde, pošto svi veoma jednostavno shvataju građevinarstvo, da to nije samo obična mešavina šljunka, cementa i vode, već predstavlja skup više egzaktnih nauka koje u savršenom skladu postižu velike uspehe u ovoj oblasti. To se u ovom zakonu ni ne naslućuje.

Pisan je kao da mi zapravo, osim jednostavnih stambenih objekata i prefabrikovanih tržnih centara i megamarketa zapravo nemamo nikakve druge objekte, nešto malo o javnim objektima, a svi najzahtevniji objekti su svrstani pod kategoriju inženjerskih objekata, a to su pre svega ovi objekti koji se tiču kapitalnih investicija i koje su zapravo kapitalne investicije i ti infrastrukturni projekti o kojima ste govorili malo čas.

Obzirom da i samo graditeljsko nasleđe predstavlja način života stanovnika neke zajednice, ja moram da kažem da primećujem da kroz ovaj zakon koji je napisan i kroz uopšte gradnju u Srbiji, da znači da je budućnost građana Srbije samo da bivaju u svojim legalno ili nelegalno izgrađenim stanovima i neprestano kupuju po tržnim centrima i megamarketima, kako bi povlašćeni investitori, predvođeni čelnicima države, stekli što veći profit.

Za početak moram da istaknem i ovo. Nema kvalitetnog zakona o planiranju i izgradnji dok se ne reši pitanje restitucije, dok se ne reši pitanje opšte supstitucije drugom zamenskom imovinom, dok se ne reši pitanje konverzije, dok se ne sredi katastar, dok se zemljišne knjige ne upare sa katastrom, dok se faktično stanje i stanje u katastru ne upari. To nije slučaj. Nema tih prostornih i urbanističkih planova koji mogu da ispeglaju nedoslednost katastra, što nas uvodi u sivu zonu planiranja i izgradnje, što mislim da je bio i cilj predlagača ovog zakona.

Bez analize efekata važećeg zakona, mi ulazimo u njegovu izmenu. Istinski efekti u praksi su sledeći. U Srbiji više nema istinske arhitekture, nema više građevinarstva, nema više doslednog planiranja, domaći stručnjaci su angažovani tek kao podizvođači nekih podobnih fantomskih firmi, u Srbiji fali 10.500 građevinskih radnika, nelegalna gradnja buja, otima se javno zemljište, nezavršeni su koridori, ruše se potporni zidovi, 29 žrtava je na gradilištima, saobraćajni kolaps u Beogradu zbog „Beograda na vodi“, nezavršene obilaznice i nerešenog železničkog čvora. Investitorski urbanizam, kako se to sad popularno kaže, inače jedna ozbiljna otimačina zemljišta od javnog značaja, buja i prebacuje se zemljište od javnog značaja u ličnu korist.

Međutim, ono što vi nikako nećete da kažete i što nisam čula do sada ni u jednom komentaru, zašto ovaj zakon, kakav god da je, znači, svaki zakon koji se poštuje bolji je od zakona koji se ne poštuje, zašto on ima bolje efekte na lokalu nego u Beogradu? Šta to čuvate u Beogradu, pa se gradski sekretarijat ponaša kao Bastilja koja drži predmete po šest meseci do godinu dana. Koje to zemljište javne namene i za koga hoćete da sačuvate? Na lokalu to ipak funkcioniše bolje. Bolje funkcioniše i po članu 133, gde dozvole daje Ministarstvo. A zašto funkcioniše bolje? Zato što hoćete da dokažete na projektima koji nisu zaslužili da dobiju građevinske dozvole, a vi ih u Ministarstvu dajete, hoćete da dokažete da opravdavate kapitalne investicije koje se finansiraju iz kredita.

Niz projekata tog tipa bi mogla da navedem jer se upravo bavim kapitalnim investicijama, i onda posle svih, kada zavrtimo celu priču i kada treba da se izvedu objekti, kad se dobiju te građevinske dozvole, vi onda angažujete domaće stručnjake da pokušaju da poprave ono što su uradili oni podobni koji su na namešteni tenderima dobili poslove, jer zna se, objekat kad se izvede on mora da funkcioniše. Znači, mora da ga uradi neko ko to zna.

Što se tiče ovih izmena, mislim da cela ova izmena, ovog zakona ima za cilj da olakša rad pojedinim povlašćenim investitorima i grupacijama, i to naročito u Beogradu. Po pitanju urbanizma, sem kozmetičkih dopuna ili brisanja sumnjivih iskaza, nema novih promena. Novina je izrada urbanističkih projekata kroz koje se može definisati zemljište i javne namene. Ponoviću, zemljište javne neme. Investitor će biti pošteđen troškova preparcelacije, jer će sprovesti postupak izuzimanja javnog od ostalog zemljišta direktno kroz katastar. Ideja je da se kroz urbanističke projekte raskrčmi javno zemljište, i to me niko ne može ubediti da nije, to vidimo svaki dan u Beogradu, i prepakuje u nešto drugo jer direktno se povlađuje ambicijama otimanja neizgrađenog zemljišta opredeljenog za javne namene. Da bi me građani bolje razumeli, ja ću to i da pojasnim.

Naprimer, zemljište javne namene je zemljište koje je predviđeno za škole, za vrtiće. Međutim, kome treba škola u novobeogradskom bloku, primer je zaustavljanje plana detaljne regulacije za blok 70a gde se ukidaju parcele škole i planira stanovanje kapaciteta čak 50.000 kvadrata bruto građevinske površine. Rejon žitelja na ranom javnom uvidu je preko 2.500 primedbi. Naravno, kako će se zaobići, zaobići će se skraćenom procedurom i malim javnim uvidom, koji neće niko propratiti onako kako bi trebalo i tako će biti za blok 30, tako za blok 45. i dalje, gde god postoji neizgrađena škola, vrtić, sve će se to prenameniti u stanovanje, jer u gradnji škole ili vrtića nema finansijskog interesa. To što je ona potrebna građanima Srbije, to što mi pričamo o natalitetu povećanom, to što mi pospešujemo, dajemo podsticaj za povećanje nataliteta, sve to nema veze jer škole, vrtići i jaslice nisu objekti profitabilnog karaktera. Znači, moći će samo da se grade stambeni objekti.

Sledeće što mi smeta u ovom zakonu, to je što sad tu nije mesto nekim problematikama, više im je mesto odredbama u recimo u geodetskim zakonima, Zakonu o ozakonjenju, ukoliko on već postoji, jer to je čitavo uvođenje članova na temu zemljišta za redovnu upotrebu. Ako je temi negde mesto, nije mesto u ovom zakonu, a ako već imamo Zakon o ozakonjenju, i o tome bi trebalo tamo.

Tema je vrlo slična kao ona prethodna i dešavaće se ova matrica, ja ću opet da dam primer iz prakse – sazidao sam magacin od par stotina kvadrata, na primer na gradskom zemljištu, platio sam legalizaciju, imam mogućnosti, zakon mi je to dozvolio, pa ću na temu manipulativnog površine i skladištenja na otvorenom da pripojim tom, inače spornom objektu, još dodatnih 10, 20, 30. ari ili hektar, jer kako da koristim zapravo magacin ako mu ne mogu prići, ne mogu okrenuti, istovariti, znači treba mi manipulativni prostor. Onda će se naravno, sva slobodna površina urbanizovati u nešto i biće izgrađena, što može da bude dobro i lepo, ali ako dobiješ zemlju da koristiš magacin, kako onda možeš na njoj sazidaš stambene objekte. Ko je taj koji je dobio zemlju da uradi objekat određene namene, a može da sam izvrši tu prenamenu.

Znači, ovde u ovim članovima nedostaje odrednica koja se tiče zabrane, i mislim da je to svesno urađeno, jer znači ako vam je dodeljen, ako je vlasnik objekta, dodeljeno mu je zemljište za određenu namenu, on samo može tu namenu na tom zemljištu da sprovede, ne može samoinicijativno da vrši izmenu namene. Znači, nedostaju zabrane. Još jednom ću ponoviti i mislim da je to bila namera predlagača.

O tehničkoj dokumentaciji koja je iscepkana na 100 faza, to ne mogu uopšte da diskutujem, malo bi mi bio i ceo ovaj jedan dan. Ne znam kako se to dobijaju građevinske dozvole bez direktne procene investicije predmera i predračuna. Zašto je bilo potrebno toliko tih faza, osim da se taj birokratski aparat poveća i uopšte mi nije jasno zašto izvođačke projekte ne rade izvođači i prilagođavaju svojoj tehnologiji. To zaista ne bih o tome sada.

Par reči bih o Inženjerskoj komori, ja bih mogla kao član te Inženjerske komore još od 2003. godine, to skoro da su nultene licence, da kažem mnogo i mnogo zamerim, međutim, smatram da ona treba da bude jedno slobodno strukovno udruženje. Ona ne treba da bude formirana kao javno preduzeće i zaista mislim da ako iko treba da određuje da li će se neke licence oduzimati ili neće, to znači da treba da radi 30.000 licenciranih članova Inženjerske komore. Rekli ste da ima 70.000 licenci, to ne znači da je isti broj članova, jer neki inženjeri imaju licence po raznim osnovama.

Znači, ne vidim da može telo neko drugo da se formira, bolje nego što može 30.000 licenciranih inženjera da razmišlja o nekom sankcionisanju nekih zloupotreba profesije. Ako tražite koje su licence te koje su dodeljene svojevremeno i gde ljudi ništa zapravo nisu opravdali te licence, slažem se da tu treba da se izvrši revizija na svakih tri do pet godina, da se vidi ko tu radi, ko ne radi. Najviše ćete naći tih inženjera u javnim preduzećima. Pa, najviše su oni uslovljavali ljudima dobijanje projekata firmama koje ostvare mogućnost dobijanja licence za svoje inženjere u javnim preduzećima koji zapravo ne rade ništa i od struke su odvojeni tri svetlosne godine. Znači, zakopajte malo po javnim preduzećima, razbite te bastilje, te ljude koji zapravo ne rade ništa.

Sud časti, to sam već rekla i oduzimanje licence, ne može da se dešava tako kako odgovara ministrima i ministarstvu da krpe svoje kapitalne investicije. Primer inženjera CIP-a što se tiče čuvene Grdeličke klisure i potpornog zida. Ti su ljudi žrtvovani, uopšte nema dileme. Velika je nepravda urađena prema tim inženjerima. Menjani su im projekti, a da ih niko nije ni pitao da li može da menja projekte, uvođeni su neki projektanti, neka improvizovana rešenja. Prošle godine sam vam postavila to pitanje kada sam bila u Vladičinom Han u zbog svog posla, sa grupom inženjera. Da li smatrate da je to adekvatno rešenje? Svi smo videli šta će se desiti sa tim potpornim zidom koji zapravo i nije potporni zid i nije apsolutno ispravno tehničko rešenje. I, sada treba da odgovaraju inženjeri CIP-a. Što? Zato što su bili bliski prethodnom ministru. Pa, to ne može da bude razlog.

Član 145. za mene je vrlo interesantan ovog zakona i smatram da ne može da se smatra odgovornom država u kojoj investiciono održavanje adaptaciju objekata u granicama nacionalnog parka i objekata u granicama zaštite, zaštićenog prirodnog dobra od izuzetnog značaja, kao izvođenje radova na investicionom održavanju i adaptaciji, pazite sad, zaštićenoj okoline, kulturnih dobara od izuzetnog značaja i kulturnih dobara upisanih u listu svetske kulturne baštine rešava nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi predmetni objekat.

Zaobiđeno Ministarstvo za zaštitu životne sredine, zaobiđeno Ministarstvo za kulturu i ja pitam sledeće – da li je to vaš plan za Kosovo da o kulturnim dobrima od izuzetnog značaja i kulturnim dobrima upisanih u listu svetske kulturne baštine ne brine Republika Srbija? Pa, eto, saznadosmo taj čuveni plan za Kosovo o kojem mesecima se taji i ćuti. Ako je to plan za Kosovo, ne znam šta smo čekali da saznamo od svih vas. Znači, vi se odričete Kosova i kroz Zakon o planiranju i izgradnji i to na veoma perfidan način.

Zakon o ozakonjenju. Zakon koji ozakonjuje ne poštovanje matičnog Zakona o planiranju i izgradnji mi ne možemo da podržimo, jer ne znamo kako vlast da nateramo da poštuje zakon koji donosi. Efekti zakona su porazni, od donošenja pa do sada novih 1,5 milion objekata koji su nelegalno izgrađeni. Kad dodamo onih 2,5 miliona, znači, dođemo na nekih 3,5 miliona i ako uzmemo da je prosečna porodica tri člana, pa, ispade da svi živimo u nelegalnim objektima, jer sve zovete stambenim objektima. Pa, to nije tačno.

Znači, mnogo je tu objekata koji nisu bili samo rešenje stambenog pitanja. Imamo ski-bife na Kopaoniku. Ja ne razumem kako do sada nije rešen taj problem i zašto se igrate vi i Ministarstvo i ministar Stefanović sa građanima Srbije.

Kako mogu da se grade objekti male hidroelektrane u zaštićenim područjima? Šta je sa sudijama zaštite? Šta je sa sudijama uticaja? Kako to može sve da se izgradi tako i tamo? Vi to sve hoćete kroz ovaj zakon. Ovakav način ne može da bude način rešenja pitanja nelegalnih objekata. Razumem da ste imali zatečeno stanje. Razumem da treba rešiti i taj problem, ali ovo nije način da se reši taj problem.

Znači, u Srbiji nema razumevanja za građane od reda, one koji poštuju zakon, a ima razumevanja za one koji ga ne poštuju i rade, grade nelegalno.

Znači, imamo večite studente, večitu legalizaciju i ona će se pomerati, zato što inspekcija ne radi svoj posao. Dajte da to jednom kažemo.

Kažete u objašnjenju zakona da imate malo inspektora. Zašto imamo malo inspektora? Zašto inspekcija ne radi svoj posao, zašto se ne obustavlja bespravna gradnja, nego dozvoljavamo, vrlo svesno smo dali mogućnost da ljudi grade ogromne, na desetine hiljada kvadrata. Imaćete još malo razumevanja.

Stav 5. člana 140. Zakona o planiranju i izgradnji može da reši neke probleme. Zašto se ne uvećava porez za neizgrađeni objekat, za stepen nezavršenosti tog objekta, pa da vidim ko će da ostavi objekte od 40.000 kvadrata nezavršene po Beogradu. Neka se uveća poreska osnovica za stepen nezavršenosti objekta.

Mi imamo rugla po Beogradu, zato što smo dozvolili da ti objekti stoje beskrajno i produžavamo tu legalizaciju u nedogled. Hvala.

Hvala.

Gospodine Trivan, kada sam u načelu diskutovala o ovom zakonu, ostali ste mi dužni odgovor, ja sam ga doduše, u sledećoj formi postavila, da me razuverite i želela sam da me razuverite ako smatrate da nisam u pravu.

Između ostalog, iznela sam sve razloge zbog kojih ne možemo prihvatiti ovaj zakon i naravno ovaj prvi član, jer za sve članove smo smatrali da treba da se brišu. Brišu se zato što smatramo da je to privremeno jedno rešenje, a kod nas je običaj, da privremena rešenja postaju trajna rešenja, a mi se zalažemo za sistemsko rešenje u oblasti zaštite životne sredine. Za to sistemsko rešenje su potrebna ozbiljna sredstva, nedovoljna su ova sredstva koja se sa ovim zakonom predlažu.

Znači, to je ono što može samo privremeno da reši problem, ali zaista, suštinski, sistemski problem za koji treba ozbiljna finansijska konstrukcija, za koji treba da se zalaže cela ova Vlada, mi nismo uspeli da pronađemo u ovom zakonu. Znači, budžet od 0,4% ne može biti dovoljan. Ako kažemo da je on indikator ministarstva u lancu vlasti, ispada da je Srbiji životna sredina na poslednjem mestu, i meni je zbog toga izuzetno žao.

Ministarstvo finansija, kao što sam već rekla, izbegava da da finansijsku konstrukciju, jedan ozbiljan plan finansiranja, kako bi se predvidelo sve što je potrebno u zaštiti životne sredine i kako bismo na kvalitetan način pripremili Poglavlje 27 za otvaranje. Znači, on ni ne prisustvuje na sastancima za pregovaračku poziciju, lično sam se uverila da ne prisustvuju. Ne funkcioniše komunikacija između vaših državnih sekretara po ovom pitanju, po pitanju finansiranja svih elemenata iz oblasti zaštite životne sredine, a na terenu se dešava svašta u ovoj oblasti.

Znači, zakonodavstvo i sve lepe želje i sve što hoćemo su jedna priča. Ja, sam čovek iz prakse i za mene je istina ono što se dešava na terenu. Često razmišljam, i to je pitanje koje isto mogu da vam postavim, da li razmišljate o reviziji statusa nacionalnih parkova? Znači, to je jedna ozbiljna tema, jer neki nacionalni parkovi nisu zaslužili taj status, obzirom da su napadnuti svi prirodni resursi u tim nacionalnim parkovima, i ti prirodni resursi se tretiraju kao roba od koje treba za što kraće vreme što veću korist dobiti. Znači, to je nedopustivo i zbog toga se zalažemo da imamo jedno sistemsko rešenje.

DŽaba nama protokoli o vodama, džaba nama konvencije o predelu, džaba nama inspar direktiva, koja je poslužila nama kao podloga za zakone u geoprostornim podacima. Sve to nama ništa ne znači, ako to ne implementiramo na teren, u praksu.

Ono što se ovde često pominje to je ta čuvena granica, o kojoj ste na početku pričali, između Hrvatske i Srbije. Ne znam zašto se kolege poslanici čude, verovatno nisu upućeni. Znači, poslednji državni premer je urađen 1981. godine i to u delu katastra. U delu koji se odnosi na državnu granicu nikada nije urađen. Znači, mi nemamo definisanu državnu granicu, zapravo, nigde. To nije za vas pitanje, ali ste vi deo vlasti, znači i vi ste što se toga tiče nadležni. Tako da ja o državnim granicama ne bi mnogo diskutovala, dok se ne definiše ta državna granica jednim ozbiljnim državnim premerom.

Sada bih vas molila da mi odgovorite na ono što je najbitnije - šta Ministarstvo radi na sistemskom rešenju zaštite životne sredine i da li razmišlja o reviziji statusa nacionalnih parkova? Hvala.

Hvala vam.

Ko o čemu, ja o sredstvima i sistemskom rešenju. Gospodine Trivan, okvirna procena je da je 300 miliona godišnje potrebno uložiti u oblast životne sredine iz nacionalnih izvora kako bi se moglo očekivati da nam EU da drugu polovinu bilo kroz različite oblike sufinansiranja ili kroz projekte EU. Kada budemo dosegli ovaj nivo finansiranja možemo očekivati podršku EU. Međutim, mislim da do tada ponovo uspostavljen Zeleni fond sa svega, mislim da je negde, vi me ispravite ako grešim, 25 miliona dinara godišnje ne može ni približno da funkcioniše kao nekadašnji Fond za zaštitu životne sredine. Samim tim što je zamišljen kao jedna budžetska linija i tako nije operativan. Tako da se očekuje neka nova uredba koja bi ovo pitanje rešila.

Zato smatramo da ove izmene su nedovoljne, jer Zeleni fond treba da se upodobi da bude funkcionalan i operativan. On na ovaj način nije funkcionalan i operativan i kao što rekoh ni približno ne funkcioniše kao nekadašnji Fond za zaštitu životne sredine. Hvala vam.

Hvala.

Dakle, zaista neverovatno. Svi se zalažemo za zaštitu životne sredine. Svi smatramo da treba da budu velika sredstva. Kolega Pantović značaj je istakao, prethodne kolege iz vladajuće koalicije takođe, ali svi ste se veoma potrudili da o budžetu i o tih 0,4% ne diskutujemo onda kada smo trebali. Sve ovo što ste sada rekli mogli ste da kažete kada smo govorili o budžetu. Mogli ste da se potrudite da ta sredstva budu veća. Ovo sada je za mene samo prazna priča i apsolutno nema težinu kojom može da se donese sistemsko rešenje.

Verujem da vi poštujete ministra. Verujem da ministar poštuje vlast. Verujem da sve to tako treba reći, ali ste doneli tolike amandmane za koje ja uopšte ne razumem o čemu se tu radi. Znači, svi smo divni, svi volimo zeleno, a svi se ponašamo kao da volimo belo. Ne može tako. Životna sredina ili se štiti ili se ne štiti. Hvala lepo.

Hvala lepo.

Gospodine Trivan, nema pravde za 52 vrste slepih miševa, nema pravde za 125 vrsta zaštićenih ptica, možda ima samo pravde za ovaj održivi transport, jer naši koridori nikad neće biti završeni, Karpata, zato što nema pravde za prirodne resurse.

Prvo, to smo već svi rekli, veoma bi bilo bitno da svi prirodni resursi budu objedinjeni, jer nema zaštite voda dok ne bude objedinjena sa ostalim prirodnim resursima u Ministarstvu zaštite životne sredine. Zatim, nema zaštite prirodnih resursa ako se oni tretiraju kao roba od koje u što kraćem roku treba izvući najveću korist, dugo vremena je zaista tako.

Nema ni kvalitetne zaštite životne sredine, bez sistemskog rešenja, a za njega ako smo ozbiljna država, su potrebna ozbiljna finansijska sredstva. I, kao što to uvek bude kada dođemo do para, dođemo i do razloga zašto mi nećemo podržati ovaj zakona.

Nećemo ga podržati zato što je on privremen, nećemo ga podržati zato što on predstavlja prelazno rešenje, a kod nas je praksa pokazala da prelazni, privremena rešenja obično postanu trajna rešenja, a mi se zalažemo za jedno ozbiljno sistemsko rešenje, bez čega zaštita životne sredine kvalitetno ne može ni da bude.

Budžet za 2018. godinu je indikatora pozicije nekog ministarstva u lancu vlasti. Žao mi je što moram da kažem sa 0,4% opredeljenih za životnu sredinu, ispalo je da je životna sredina nama veoma malo bitna, a trebalo bi da je suprotno. Znači, ja ne želim sad da se bavim životnom sredinom opštim mestima, to i nije tema. To je sada veoma in, a biće aut, zaista mislim da je Zakon o zaštiti životne sredine fundamentalni zakon, kao što je obrazovanje krovni zakon, ovo je fundamentalni zakon i da zahteva ozbiljan tretman.

Ono čime ja želim da se bavim to su finansije, jer bez finansijske strukture, nema ispunjenja obaveza iz poglavlja 27. U procesu dostizanja evropskih standarda u zaštiti životne sredine, mislim da nam ne nedostaju ni znanje, ni naučni, ni stručni kapaciteti, ali sigurno nedostaje finansijska podrška i neophodna izgrađenost administrativnih kapaciteta, ja tu nisam videla do sada nikakv pomak.

Pred Evropskom komisijom smo, koliko znam, bili u obavezi da iznesemo strateški plan finansiranja oblasti životne sredine, za period od nekoliko godina, kako bi smo pokazali da smo, kao država ozbiljni i da shvatamo vrednost investiranja u ovu oblast, radi unapređenja stanja. Međutim, od preko 10 milijardi namenskih sredstava koje se sakupljaju godišnje, od ekoloških taksi i naknada, životna sredina je dobila samo polovinu sume. Znači, to ne može biti ozbiljan odnos prema životnoj sredini.

Vi ste rekli da je zaštita životne sredine, civilizacijska tekovina. Mi, znači nismo civilizovana država, ako je nama životna sredina sa 0,4% budžeta na poslednjem mestu. To zaista ova vlast sebi ne može da dopusti, ako smatra da je ozbiljna vlast.

Ono što me najviše negde, pa hajde da ne kažem nervira, sekira, nemam poverenja, to je što ja ne vidim komunikaciju između ministarstava. Kada je životna sredina u pitanju, mislim da bi morala, pre svega da bude izuzetna komunikacija i saradnja sa Ministarstvom finansija, oni moraju da daju okvirni plan finansiranja, jer ako tu ne predvidimo sve troškove, mi ulazimo u veliki problem, to vi bolje znate od mene. Ja sam deklarativne saradnje sa Ministarstvom za evropske integracije, ne vidim prave način saradnje. Već, sa Ministarstvom prostornog planiranja i građevinarstva, mislim da je apsolutno saradnja nemoguća, pogotovu što oni šalju vama na mišljenje zakon, u kome traže da se po članu 145. objekti rekonstruišu, adaptiraju i saniraju u granicama nacionalnog parka i objekata u granicama zaštićenog prirodnog dobra, od izuzetnog značaja, pređu u nadležnost jedinica lokalne samouprave. Nadam se da vi, kao ozbiljan ministar i ozbiljno Ministarstvo, ne možete dati saglasnost na taj novi nacrt zakona, Predloga izmena i dopuna Zakona prostornog planiranja.

Znači, to bi bilo ono što najviše zameram. Znači, ne zameram konkretno vama, zameram ne saradnju između ministarstava kada je u pitanju životna sredina. Ne želim da sada druge teme otvaram, ali kada je životno pitanje sredina, znači, Ministarstvo za finansije ne dolazi na sastanke i ja sam bila prisutna za pregovaračku poziciju, za otvaranje poglavlja 27. Nema, ignorišu se sastanci između državnih sekretara vaša dva ministarstva. Znači, oni jednostavno izbegavaju da naprave ozbiljnu finansijsku konstrukciju i da na ozbiljan način se pridruže zaštiti životne sredine. Molim vas da me ubedite da nisam u pravu. To bih volela. Hvala vam.