Hvala.

Poštovane kolege poslanici, prema proceni Evropske komisije rok za ispunjenje obaveza iz oblasti voda je 2041. godina. Za sprovođenje svih mera koje su neophodne da bi se stanje u vodama dovelo do zavodoljavajućeg odnosa i da bi ovaj rok ispunili je potrebno osam milijardi evra.

Porazni pokazatelj našeg ne domaćinskog odnosa prema vodama su poplave i rezultati poplava iz 2014. godine, kada nam je direktor „Srbijavoda“ gospodin Puzović rekao da nam može pomoći samo Bog, jer vode, kao i svi ostali prirodni resursi, se ne štite. Znači, nemamo monitoringa u ovoj oblasti, nema mogućnosti za realizaciju kvalitetnih projekata u oblasti pijaćih i otpadnih voda. Znači, samo se posmatraju kao roba iz koje treba za što kraće vreme izvući što veću korist.

Vidite, ovi ciljevi održivog razvoja, ovo što smo mi imali prilike da dobijemo, ne predviđaju da je cilj održivog razvoja što duže ostati na vlasti. Cilj održivog razvoja je sprovesti takav način u zaštiti svih prirodnih resursa iz svih aspekta života kako to ne bi ostavilo trajne posledice na njih i ne bi ugrozilo živote generacijama koje dolaze.

U ovim ciljevima nigde ne piše, kada su vode u pitanju, da je potrebno uništiti reke Stare Planine, da je potrebno uništiti reke Kopaonika, svih nacionalnih parkova. Naprotiv, piše da treba vrlo dosledno i vrlo kvalitetno da se brine o njima. Međutim, to nije slučaj. Znači, uništavaju se reke Stare Planine. Uništene su već u „Nacionalnom parku Kopaonik“ Jošanica i Samokovka. Uništavaju se reke Petrovca na Mlavi. Uništavaju se reke u okviru Golije, pa čak i kod Prohora Pčinjskog imamo malu hidroelektranu, a da nam pri tome naš ministar energetike, evo veliki naslov „priča o zelenoj energetici“.

Ta zelena energetika da bi zaista bila zelena ona mora da se upari sa ovim ciljevima održivog razvoja koje smo svi ovde dobili kao štivo i da za rezultat imamo kvalitetno stanje u vodoprivredi, a za to nam je potreban i adekvatan budžet, a ne ova minorna sredstva koja su opredeljena budžetom o kome čak nismo uspeli ni da diskutujemo. Hvala.

Hvala.

Ja bih mnogo radije da sam mogla da predložim zakon o zaštiti građana od loših zakona, jer jedan od zakona ovih o zaštiti životne sredine, kao i svih prirodnih resursa kada su u pitanju su ugrađeni i prirodni resursi, a takođe i građani Srbije. Međutim, da bismo ispoštovali uslove sve potrebne iz budžeta za zaštitu životne sredine, a to je prema Evropskoj komisiji 15 milijardi evra, a od toga je, maločas sam rekla, osam milijardi u oblasti voda, on ne može da bude 0,4%. Znači, on mora da bude kao i u zemljama EU 30%, u našem slučaju čak i više mora da bude, jer mi smo doveli stanje u životnoj sredini do te mere da gore ne može biti. Međutim, da bi se to zaista postiglo treba nam oko 300 miliona evra godišnje iz budžeta i sredstava. Od toga se polovina plaća iz pristupnih fondova, polovina iz budžeta. Mi na žalost nemamo tu situaciju, tako da ne možemo uopšte da pričamo o zaštiti životne sredine dok nemamo ozbiljan odnos prema finansijama.

Izgleda da Ministarstvo finansija ignoriše Ministarstvo životne sredine. Izgleda da Ministarstvo za evropske integracije samodeklarativno obavlja svoj posao u ovoj oblasti. Uglavnom, stručni kadrovi, a ima ih stručnih po ministarstvima, dolaze poprilično nezadovoljni sa tih sastanaka u Briselu jer im mi nudimo uvek i uvek samo isto i ništa konkretno od svega toga.

Zapravo, ne mogu se samo potpisivati protokoli o vodama, ne mogu protokoli o zdravlju, ne mogu se konvencije o predelima potpisivati, a da to sve ne bude uvršteno u naše zakonodavstvo. Ja sam i prošli put molila, a molim i ovaj put da se o prirodnim resursima brine kao o svojoj dedovini. Znači, oni ne treba da se uništavaju, oni treba da se unaprede. Oni ne treba da se prodaju, što mi već uveliko radimo, jer je cilj u ovoj zemlji samo u Srbiji prodati zemlju. Znači, dograbiti bilo koje zemljište. Ako dograbite zemljište, dograbili ste i prirodne resurse. O kakvoj zaštiti životne sredine, o kakvoj „inspire“ direktivi, donetoj na nivou EU onda da razgovaramo kada mi ne možemo da zaštitimo niti želimo svoju dedovinu? Hvala.

Hvala.

Moram da podsetim sve prisutne goste, kao i kolege poslanike, da je odgovornost za ove zakone sad i ovde. Molim da o njima raspravljamo. To šta je bilo prethodnih 20 godina je bilo i dobrog i lošeg, ali mi sad odgovorno treba da raspravljamo o ovim zakonima koji su ispred nas.

Pri tome, mislim da je krajnje nekorektno u najmanju ruku, da ne kažem licemerno, deliti poslanike, odnosno različita mišljenja na nehumana i humana. To zaista nije redu, imputira nam se ovde opoziciji, da svi zajedno treba da se usaglasimo oko ovoga. Ja se slažem da rasprava treba kraće da traje, slažem se, mada ne mislim da ovakvi zakoni zaslužuju kratku raspravu. O njima treba pomno i dobro da se i razmišlja i diskutuje.

Međutim, hoćete da se to brzo završi, hoćete da svi donesemo isto mišljenje, a mi ne možemo zapravo, od nekih 800 amandmana, koliko imamo, da dođemo do tog zakona o presađivanju ljudskih organa, da bi o njemu zapravo diskutovali. Ono što želim da poručim svima, vezano je za oba zakona i volela bih da to sebi shvatite je sledeće, da mi ovde zapravo predstavljamo sve građane Srbije. Znači predstavljamo i zdrave i bolesne, verujuće i neverujuće, humane i manje humane, oni koji žive u urbanim centrima i one koji žive u ruralnim centrima, obrazovane i manje obrazovane, oni koji su za ove zakone i oni koji su protiv ovih zakona i u njih treba da izglasamo zakonski predlog koji može sve njih da zadovolji. Znači, mi ne predstavljamo samo jednu grupu ljudi koja ima problem sa zdravljem ili grupu ljudi koja je dovoljno edukovana da može da se odluči na to da bude donor.

Znači, moramo se vratiti na početak. Ne može se ovakav zakon pustiti u Skupštinu a da pri tome nemamo prethodnu edukaciju. Znači, koji god zakon ovde bio, moramo shvatiti gde živimo, sa kakvim ljudima, ko su sve građani Srbije, znači imate i ovakvih i onakvih, da oni, u stvari, budu edukovani. Edukovanje zapravo ide kroz školstvo. Očekivati da će neko, to sam već rekla, da ide i da daje svoju saglasnost ili nesaglasnost ili će njegova rodbina da odlučuje o tome ili neće da odlučuje, i nisam dobila odgovor na pitanje – šta se dešava ako neko nema ni jednog srodnika? Ko odlučuje o doniranju njegovih organa? Volela bih da čujem odgovor na to pitanje od ministra ili će to možda biti rešeno podzakonskim aktima?

O teorijama zavere i nekim krimogenim elementima, uopšte ne želim ovde da raspravljam, niti da imam primisli da toga može da bude. Ako bi o tome raspravljali, ako bi imalo primisli o tome, mi svi kompletno poslanici, zajedno sa ovim gostima našim i ministrom na čelu, bi trebali da izađemo iz ove sale i da se nikada više u nju ne vratimo, jer ne bi mogli da izađemo pred oči ni jednom jedinom građaninu Srbije.

Zato vas najlepše molim ne delite nas na humane i nehumane, ne kritikujte sve ono što smatrate, što neko drugi ima različito mišljenje od vas. Ako bi svi trebali da imamo zajedničko mišljenje, ajde da pojeftinimo i skupštinski funkcionisanje, hajde da svi zajedno delegiramo, damo ovlašćenje pravno-snažno, jednom poslaniku i one neka govori u ime nas 25. Ja ne verujem da bi to ikome od nas odgovaralo. Hvala.

Hvala vam.

Meni vreme ističe i molim kolege da se malo utišaju. Uz dužno poštovanje, mog kolege Milisavljevića i svih kolega njegovih koji su ovde govorili, pošto sam veliki poštovalac profesije, znači, uopšte nije sporno da li dobrovoljnog doniranja organa treba da bude, trebalo bi ovde još više da promovišemo mi kao poslanici, a to je da se broj donorskih kartica poveća, međutim da bi se razrešile neke dileme, moram da postavim i neka pitanja, a to je pre svega sledeće.

Da li treba da podrazumevamo građane Srbije? Znači, ne treba da podrazumevamo, podrazumeva se i da se dobro živi, da bi svi trebaju da imaju minimum za dobrog života, pa nemaju. Znači, ne možemo da podrazumevamo da će neko rođenjem biti donor i da neće biti donor isključivo ako se za to izjasni u biomedicini. Znači, to ne sme dešava. Pre svega, šta se dešava, kolega je tu maločas rekao, bliža rodbina će se pitati. Šta ako taj neko nema rodbinu, ni bližu, ni dalju? Ko u tom slučaju odlučuje? Znači, to su neke stvari koje zaista ne možemo ostaviti da budu nerešene. Hoću da se nadam da će to podzakonskim aktima biti definisano, ali evo, imam i ja jedan predlog koji bi možda bio dobar, a predlog je sledeći.

Pošto je poslednji popis stanovništva urađen 2011. godine, znači, imam predlog, koliko god to bilo skupo i zahtevno, pa i izbori su skupi i zahtevni, pa ih imamo svako malo, raspisujete ih, da se uradi novi popis stanovništva, da znamo koliko zapravo ima stanovnika u Srbiji. To bi bila i dobra osnova za dobar birački spisak i da se pri tom popisu ljudi glasno i jasno izjasne da li su oni ti koji hoće da daju, doniraju svoje organe ili ne. Mislim da bi to bio jedan sasvim korektan način prema građanima Srbije i to bi značilo da ih ne podrazumevamo kao robu nego da zaista imaju pravo da se izjasne i mogućnost da se izjasne. Govoriti o tome da smo u eri digitalizacije, da su ljudi obavešteni o tome, u Srbiji je to stvarno na dugom štapu i to neće zaživeti na pravi način još puno godina. Znači, mi smo u začetku digitalizacije da se ne varamo, i tu tužne primere te nedigitalizacije vidimo i ovde u Skupštini.

Znači, mi ovde ne poslujemo onako kako bi trebalo po pravilima. I, da će neko u nekim pasivnijim krajevima biti informisan, ostaviti svoju njivu, svoje radove ili izađi iz fabrike, da bi izašao na internet da bi video šta treba da uradi u centru biomedicine, i da on da svoju izjavu, mislim da to je stvarno potpuno neprimereno očekivati, ali da jedan ozbiljan popis i ozbiljan pristup može da donese željene rezultate i evo to ovom prilikom predlažem. Hvala vam.

Hvala.

Pitanje postavljam za ministra kulture i informisanja gospodina Vukosavljevića. Upravo aktuelni rezultati konkursa za budžetska sredstva opredeljena za proizvodnju TV medijskog sadržaja u 2018. godini, kao i informacije u javnosti vezane za taj konkurs dovode u pitanje valjanost i regularnost utroška budžetskih sredstava u oblasti kulture i informisanja. Na konkursu je produkciji G.F.C. doo iz Beograda opredeljeno 3,7 miliona dinara, što je među najvišim pojedinačnim iznosima, a da je pritom kao svoju referencu u zvaničnoj prijavi u rubrici iskustva podnosioca u sličnim projektima navela kinematografsko ostvarenje autora Boška Savkovića, te time zloupotrebila tuđe autorstvo.

Prema dokumentaciji dobijenoj na uvid, nedvosmisleno se može videti da je privredno društvo G.F.C. doo iz Beograda navelo da je učestvovalo u proizvodnji filma „U ime života 1999“, da je za isti film dobitnik nagrade „Zlatni medved“ u Berlinu 2017. godine, kao i da je dobitnik nagrade „Srebrni delfin“ u Kanu. Možda bi ovako data referenca bila komična u nekom filmu, ali zapravo je zabrinjavajuća u realnom životu. Naime, neistina je da je pomenuti film dobio nagradu „Zlatni medved“ u Berlinu 2017. godine, te zabrinjava činjenica da nadležni u Ministarstvu kulture i informisanja nisu sa tim upoznati. Istina je da je film „U ime života 1999“ nagrađen Nagradom za izuzetnost na festivalu Zlatna vrata Berlina 2017. godine. Isti film je tokom 2017. godine dobio još devet međunarodnih nagrada, između ostalog i „Srebrnog viteza“ u Moskvi. Takođe zabrinjava činjenica da resorno ministarstvo sa tim nije upoznato.

Na konferenciji za medije upriličenoj zbog predmetnog konkursa, državni sekretar Aleksandar Gajović, između ostalog, izjavio je da reference nisu deo konkursne dokumentacije, kao i da su učesnici potpisali dokument kojim pod moralnom i krivičnom odgovornošću tvrde da je sva dokumentacija koju su dostavili tačna i ispravna, te celu problematiku prebacuju na privatni spor između Boška Savkovića i produkcije G.F.C. i time zatvorio temu konkursa za medijske sadržaje. Ovim tema, naravno, ne može biti zatvorena, već otvara niz pitanja koja ja upućujem ministru Vukosavljeviću.

Zašto zakonodavac, Ministarstvo kulture i informisanja u ovom slučaju, ne poštuje odredbe zakona koji je doneo, Zakona o autorskim i srodnim pravima? Zašto u Ministarstvu nije izvršena provera podataka konkursnih dokumentacija? Kako je moguće da sporna referenca bude navedena u zvaničnoj prijavi Ministarstva informisanja i kulture u rubrici iskustva podnosioca u sličnim projektima, a da to ne bude provereno i da pritom državni sekretar izjavi da reference nisu deo konkursne dokumentacije? Kako je moguće da sredstva budu opredeljena nekom ko je potpisao dokument kojim pod moralnom i pod krivičnom odgovornošću tvrdi da je sva dokumentacija koju su dostavili tačna i ispravna, a da pritom prisvoji tuđe autorstvo? Profesionalnim udruženjima NUNS i UNS ostavljam na savesti da li će povodom ovog konkursa iskoristiti sva regularna sredstva u zaštiti svoje profesije.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić. Prema zvanično dostupnim podacima Uprave za javni dug, Srbija je u 2017. i 2018. godini na ime penala platila za nepovučena sredstva za odobrene kredite kod međunarodnih zajmodavaca oko 4,4 miliona evra. Nažalost, iz tih podataka nije jasno koliko smo za svaki pojedinačni zajam platili penala zbog kašnjenja. Ono što se, međutim, može videti iz dostupnih podataka je da su kašnjenja prošle godine i početkom ove, između ostalih, postojala u povlačenju sredstava za projekte Koridor 10, Železnice Srbije, Putevi Srbije, a na tom spisku su i Javno preduzeće Srbijagas i Elektroprivreda Srbije. Neki od ovih kredita odobravani su godinama unazad, ali se projekti dugo nisu pomerali za mrtve tačke. Naknade kreditorima iz budžeta plaćaju ne samo za pozajmice koje su uzete za velike infrastrukturne projekte, poput putnih koridora, već i po osnovu garancija koje su date za kredite javnih i državnih preduzeća.

Sve u svemu, krajnji skor je da su građani Srbije, osim kreditima, opterećeni i penalima zbog nepovlačenja sredstava iz kredita, a da se pritom projekti ne završavaju. Stoga pitam premijerku Brnabić - ko je odgovoran za plaćanje penala, kao i za nerealizaciju projekata za koje su odobreni krediti?

Pitanje za ministra zaštite životne sredine, gospodina Trivana, svedoci smo …

Hvala.

Predsedavajući Arsić je povredio Poslovnik, on je u međuvremenu otišao, član 108. o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.

Kako je moguće da se u tom redu ne poštuje redosled amandmana koji su podneli, pa smo imali prvo amandman pod brojem 144. koji je obrazlagao kolega Laketić, da bi se posle vratili na amandman 136. i sve ostale amandmane koji idu iza njega do broja 144.

Da li se to prilagođava prisustvu poslanika koji treba da obrazlažu amandmane, što stvarno nije korektno? Recimo, kad obrazlažemo predloge zakona, vi onda uporno menjate takođe redosled i prozivate kolege koje nisu prisutne ovde.

Ja želim da napomenem sledeće. Redosled bi bio sasvim u redu da se poštuje. Krajnje je nekolegijalno ne poštovati ga zato što ovde ima ljudi koji rade u nekim radnim jedinicama, to dozvoljava Skupština i poslanici su ljudi koji imaju svoje firme i poslanici su, kako mislite da obavljaju svoj poslanički posao korektno ako ne mogu da imaju poštovanje redosleda i da znaju kad će oni doći na red da obrazlažu svoj amandman ili predlog nekog zakona?

Molila bih vas da ubuduće vodite računa o redosledu. Hvala.

Hvala.

Uz dužno poštovanje naše tradicije, ovde smo čuli dosta patriotskog poentiranja čime postoji opasnost da se tradicija i devalvira. Međutim, krivo sedi, pravo govori, zakonodavac je prema svima nama imao isti tretman, te jedan jedini odgovor na sve naše amandmane, bilo da su postavili opozicija ili pozicija, glasi: „Amandman se odbija. Predlog zakona izrađen je u skladu sa metodologijom izrade propisa. Odredba je jasna, precizna, definisana i nije potrebno dodatno pojašnjenje. Amandman ne utiče na suštinu materije koju Predlog zakona uređuje.“ Znači, svaki amandman je dobio isti odgovor, tako da ja sumnjam da su uopšte čitani ovi amandmani. Znači, sumnjam, nisam rekla da je to tačno, a ako nisu čitani to me veoma vređa i trebalo bi i sve ovde ostale kolege, naročito kad je ova osetljiva materija u pitanju.

Zaista mislimo da smo dali konstruktivan predlog što se tiče ovog člana 2. i da je tu trebalo uneti neke neophodne izmene. Znači, nismo ga brisali, nismo ga negirali,nego smatramo da je trebalo uvesti neke neophodne izmene.

Recimo, šta znači „mesto stradanja“? U definiciji „mesto stradanja“ kaže – jeste mesto i šira prostorna celina. Mi smatramo da to treba da bude njegovo neposredno okruženje, jer šira prostorna celina nije definisan prostor. Znači, to može da izazove razne zloupotrebe, recimo, kada su memorijalni centri u pitanju da zahvate mnogo veće oblasti nego što je to potrebno, da se tu zaštite i neke vikendice, kako već znamo da se to dešava u nacionalnim parkovima gde su najčešće memorijalni centri i zaista smatramo da to ne bi trebalo da se dešava.

Samim tim smatramo da bi trebalo što pre da se donesu podzakonska akta koja bi jasno definisala mesto stradanja, odnosno tu prostornu celinu koja se nalazi neposredno uz mesto stradanja.

Osim toga, imali smo primedbe na tačku 6) gde smatramo da, osim svega što je navedeno kao zaštita ratnih memorijala, bi trebalo da bude istaknuto da ne sme da dođe do prenamene. Znači, ne sme se desiti prenamena nekog objekta koji je ratni memorijal, jer ratni memorijal ne mora da bude samo skulpturalno delo, ratni memorijal ne mora da bude spomen ploča, ratni memorijal može da bude i objekat graditeljskog nasleđa i iz toga razloga smatramo da ne bi trebalo da dođe njegove prenamene i da to treba da bude jasno istaknuto u zakonu.

Takođe, u ovom članu u tački 7) se samo navodi da je za ratne memorijale i memorijalne centre potrebno uredno održavanje pristupnih puteva. To je veoma suženo nešto. Znači, mi moramo da održavamo apsolutno ceo taj prostor, internu saobraćajnu infrastrukturu, komunalnu infrastrukturu, jer su ratni memorijali nekada spomen česme, elemente opšte i ambijentalne rasvete i svih drugih objekata u okviru ograđenog kompleksa. Tu se postavlja pitanje – ko će zapravo brinuti, odnosno gazdovati sa tim centrima, odnosno objektima? Ko će voditi brigu o njima? Sve može da se definiše, sve može da se napravi, ali ukoliko se pravilno ne gazduje sa tim objektima, mi imamo veliki problem i to će otići opet u zaborav, kao i mnogi ratni memorijali iz prethodnog pitanja.

Znači, postoji tu čitav niz pitanja koja bi trebala podzakonska akta da reše. Mene interesuje zašto je u ovoj proceduri istaknuto kao nadležni organ, koji daje odgovarajuće dozvole… Jasno mi je zašto Ministarstvo građevinarstva, jer po difoltu ono donosi dozvole. Ne znam zašto je Ministarstvo energetike posebno izdvojeno u ovom zakonu, kao dodatno? Zašto to nije Ministarstvo zaštite životne sredine, šumarstva, jer se ratni centri i memorijali najčešće nalaze u tim područjima. Ako bih mogla da dobijem odgovore na ta pitanja, molila bih. Hvala.

Hvala.

Uređeni ratni memorijali, kao važan deo kulturne baštine, često predstavljaju i značajne objekte graditeljskog nasleđa. S toga smo smatrali da je potrebno u ovaj član 1. uvesti i izraz „revitalizacija“.

Često su to objekti koji imaju veliku umetničku vrednost i potrebno ih je revitalizovati. To zapravo je i unelo sumnju kod mene u ovaj zakon za koji smatram da bi trebao da, koji je potreban.

Zapravo, ja ne verujem u pravednost i iskrenost ovog zakona. Prvo, zato što mi brzo zaboravljamo, a drugo, zato što smatram da je zakon donet da bi se što više uklonilo ratnih memorijala nego da bi se postavili ratni memorijali. Recimo, kako brzo zaboravljamo, evo, recimo, i Žarko Zrenjanin Uča nije više dovoljno dobar da škola nosi njegovo ime, osnovna škola. Nije više dovoljno dobar da grad Zrenjanin nosi njegovo ime. Sedam sekretara SKOJ-a nisu dovoljno dobri da škola na Novom Beogradu nosi njihovo ime, a spomenik je ostao. Kakve veze sada ima spomenik Sedam sekretara sa školom Laza Kostić? Niti su oni poginuli na Novom Beogradu, niti se tu desio značaj udeo u nekoj njihovoj istoriji.

Zašto smatram da će biti zloupotrebe? Prvo, mislim da će lokalnim vlastima biti dat vruć krompir da brinu o tim ratnim memorijalima. Oni se kao finansiraju iz budžetskih sredstava, ali mene interesuje da li će oni morati, kad ispune sve formalnosti koje su ovim zakonom navedene za uklanjanje ili podizanje ratnog memorijala, da konkurišu kod nadležnih ministarstava za sredstva, ili će dobijati samim tim što su ispunili te sve preduslove za uklanjanje ili postavljanje tih ratnih memorijala?

Znači, to su neke stvari koje bi trebalo vrlo jasno definisati.

Zatim, nije jasno šta to znači šira prostorna celina oko mesta gde se desio neki događaj? To su prostorno nedefinisane celine ovim zakonom i mi moramo znati da li će sada kroz to širenje okruženja oko ratnog memorijala, znači, da li će se to mesto stradanja definisati na taj način da bi se usput rešili i neki drugi problemi, sredile neke vikendice koje se nalaze u nacionalnim parkovima, zaštićenim područjima. Znači, to su stvari o kojima zaista moramo da znamo sve i da bude definisano ovim zakonom. Ukoliko nije definisano ovim zakonom, ja samo mogu da sumnjam u iskrenost, kao što sam rekla, ovog zakona i onda bi morala podzakonska akta to vrlo jasno da definišu, ali odmah. Hvala.

Hvala.

Ima puno zakona koji zaslužuju dužnu pažnju, međutim, vreme mi je ograničeno i ja ću se na nekoliko njih osvrnuti.

Predlog zakona o ratnim memorijalima, naša poslanička grupa o njima ima jedan globalno pozitivan stav, jer je to nov zakon, međutim, on je pun određenih nedoslednosti i neveštih formulacija kao i mogućnosti za zloupotrebu.

Više o tome ćemo reći kada bude rasprava u pojedinostima, jer ćemo o ta dva člana tog zakona raspravljati dva dana, jer nam je prosek jedan član zakona dnevno

Međutim, ono što me trenutno interesuje, što bih volela da mi se pojasni, to je veoma bitno pitanje u članu 19. gde dozvole i saglasnosti koje izdaju nadležni organi u skladu sa propisima iz oblasti zaštite kulturnih dobara u slučaju da se planira izgradnja ili postavljanje ratnog memorijala u okviru nepokretnih kulturnih dobara, daju Ministarstvu prostornog planiranja i posebno se naglašava Ministarstvo energetike. Zašto je Ministarstvo energetike izdvojeno u tom slučaju, nije mi jasno? Zašto to nije Ministarstvo za zaštitu životne sredine, gde su često nacionalni parkovi u stvari memorijalni centri? To bih volela da mi se objasni.

Sledeći zakon o kome želim nešto da kažem je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom. Znači, bez želje da umanjim dobru nameru zakonodavca, smatram da ovaj zakon neće postići željene efekte koji imaju za cilj povećanje nataliteta u Srbiji.

Ovaj zakon i svi ovi stimulansi, koje ne želim da umanjim, su došli kasno, što bi rekli u onoj pesmi „Rano je za tugu, za sreću kasno je“, znači, za tugu je rano, jer mi još uvek, hvala Bogu imamo mlade ljude, za sreću je kasno, jer ovaj zakon se kasno donosi. Znate, kada pravu stvar uradite u pravom trenutku, ona izaziva pozitivnu lančanu reakciju i ovaj zakon je trebao mnogo pre da se desi. Nije urađen u pravom trenutku, nažalost pozitivna reakcija je izostala i mi ćemo imati i dalje trend odlaska mladih ljudi iz zemlje, što me veoma sekira, kao pretpostavljam i sve vas.

Pred mlade ljude, u svim generacijama, uvek su postavljana neka pitanja na koja smo odgovarali dok smo bili mladi, a oni moraju takođe da odgovore. Znači, kada ćeš da diplomiraš, kada će da se zaposliš, kada ćeš da stupiš u brak, kada ćeš da rodiš dete, pa onda, kada ćeš da rodiš drugo dete? Nažalost, ove generacije zastaju već kod drugog pitanja. Oni nemaju odgovor na to kada će se zaposliti i to je najveći problem. Živi se u neizvesnosti, živi se u skučenosti, jer nisu dovoljni samo finansijski podsticaji, potrebna je jedna dobra socijalna potka na koju može da se postavi nadgradnja. Znači, potrebni su uslovi, briga o reproduktivnom zdravlju, potrebna je edukacija, pa tek onda na to ide finansijski podsticaj.

Volela bih da ministarka, za koju vidim da je voljna da se bavi iskreno ovim pitanjem, zajedno sa nama učini jedan veliki napor koji nije toliko veliki, stvar je samo iskoraka i dobre volje.

Znači, zašto ne raditi na reproduktivnom zdravlju? Zašto ne raditi na edukaciji? Zašto medijske kuće, koje imaju nacionalne frekvencije, ne bi emitovale edukativne programe u ovom smislu i onda bi mogli da pričamo o nezi porodice, mogli bi da pričamo o povećanju nataliteta. Za sada, gledajući parove i gledajući reklame o afričkoj šljivi i reklame o dureks prezervativima, za koje uzgred, budi rečeno, mladi seksualno aktivni ljudi nemaju dovoljno sredstava ni da kupe, znači, sve se nažalost na tome završava. To, znači, mora ući u svakodnevni život, ta edukacija i briga da je dostupna, onog trenutka kad uključite neki medijski program koji želite da gledate ili da bude uključeno u školstvo.

Sledeći zakon za koji bih takođe volela da dam svoje mišljenje od mene o njemu, to je Predlog zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima.

Ovo može biti samo pozitivan impuls za status sezonskih radnika, ali je zaista neprimereno reći da će to stati na put sivoj ekonomiji, jer siva ekonomija ne boravi u velikoj meri u ovoj zoni.

Sivom ekonomijom se obračunava, na sasvim drugi način, sistemski. Da li će sezonski radnici živeti bolje ili će samo popraviti statistiku o broju zaposlenih? Ja bih volela da žive bolje. Ministar Đorđević je rekao da naši građani nisu robovi. Ne, nisu robovi, ali lumpen proletarijat jesu, jer mi smo u jednoj fazi prvobitne akumulacije kapitala i to građani Srbije veoma osećaj i trpe zbog toga.

Ono što mi je isto zasmetalo u ovom zakonu, to je što se zanemaruje činjenica da su zapravo….

(Predsedavajući: Vreme, koleginice Pavlović. Molim vas da privodite kraju.)

...da su zapravo i građevinski radnici sezonski radnici i morali bi i o njima da se vodi računa. Znači, oni se zapošljavaju, oni se ne prijavljuju, oni su bez zaštitnih oprema na gradilištima, oni ginu na tim gradilištima. Znači, inspekcija mora da radi svoj posao, a ne da se oni retroaktivno prijavljuju, kako bi se zaštitio poslodavac.

Da se nadovežem, još bih želela da nešto kažem. Obrazovni sistem apsolutno da, ali molim vas medijski servisi, znači nešto što je prisutno u javnosti svakodnevno, u svakom domu, ja bih, evo ja vas iskreno molim, pošto vidim da imate dobre namere i namerni ste da se bavite ovim na ozbiljan način, da napravite taj zajednički napor sa svima nama ovde prisutnim i da se ta edukacija vrši na drugi način, a ne na najbanalniji mogući način, čak vrlo pogrdan. Hvala.

Hvala.

Moje prvo pitanje je za ministra finansija, gospodina Sinišu Malog. Da li je tačno da je kupio kuću u kojoj od 1966. do 1983. godine živeo Aleksandar Leka Ranković, šef tajne službe i ministar policije u nekadašnjoj SFRJ, a čiji je vlasnik sve do nacionalizacije bila Smiljana Čavić? Objekat je u Ulici Andre Nikolića 5, na Senjaku, od 409 kvadrata, sa dva manja objekta od 108 metara kvadratnih, te oko 40 ari placa na ovoj elitnoj lokaciji.

Na tržištu nekretnina, objekat je procenjen svojevremeno na 4,5 miliona evra, da bi 2017. godine njegova cena pala na 3,7 miliona evra i uživa status „Dobro pod prethodnom zaštitom“ u okviru prostorne celine Senjak – Topčidersko brdo – Dedinje.

Ovo zdanje je 2000. godine od Vlade SRJ dobio Olimpijski komitet Srbije, ali ga je prepisao Gradu Beogradu, koji je objekat dao u prodaju kako bi dodatno popunio budžet. U to vreme je gospodin Siniša Mali bio gradonačelnik Beograda, tako da još jednom pitam gospodina Sinišu Malog, da li je ova, za sada, nepotvrđena informacija tačna i, ukoliko jeste, da li je ovu nekretninu ministar finansija prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije, prilikom stupanja na dužnost ministra finansija u Vladi Republike Srbije.

Pitanje za predsednicu Skupštine, gospođu Maju Gojković. Već više meseci Narodna skupština Srbije radi bez generalnog sekretara. Prema članu 36. Poslovnika o radu Narodne skupštine, ukoliko generalnom sekretaru Narodne skupštine funkcija prestane ostavkom ili razrešenjem, do imenovanja novog generalnog sekretara Narodne skupštine dužnost generalnog sekretara vrši njegov zamenik, koga odredi predsednik Narodne skupštine.

Prema članu 37. Poslovnika o radu Skupštine, zameniku generalnog sekretara Narodne skupštine funkcija prestaje danom imenovanja zamenika generalnog sekretara novog saziva Narodne skupštine, ostavkom ili razrešenjem.

S obzirom da sadašnje zamenike generalnog sekretara nije imenovao ovaj skupštinski saziv, već su mimo procedure preuzeti iz prethodnog saziva, možemo konstatovati da mi zapravo nemamo ni zamenike generalnog sekretara, odnosno da su sadašnji zamenici neregularno postavljeni, te Skupština radi na neregularan način, čime se dovodi u pitanje sve odluke koje su u ovom sazivu donete. To je veoma zabrinjavajuće i nezakonito.

Iz navedenih razloga postavljam pitanje predsednici Narodne skupštine, gospođi Maji Gojković – kako je moguće da je ignorisala Poslovnik o radu Narodne skupštine, ugrozivši time regularnost rada ove institucije i da li i kada ima nameru da predloži novog generalnog sekretara, koji bi nakon imenovanja predložio svoje zamenike koje bi imenovala na regularan način Narodna skupština?

Pitanje za predsednika Srbije, gospodina Aleksandra Vučića – ko komanduje Vojskom Srbije nakon što je načelnik Generalštaba, LJubiša Diković stekao sve uslove za penziju, napunivši 58 godina?

Ovo pitanje je vojni sindikat uputio državnom vrhu, ali ono je ostalo bez odgovora i evo već 20 dana mi zapravo nemamo načelnika Generalštaba.

Sve odluke koje LJubiša Diković potpisuje su nezakonite, jer on, pravno gledano, od 22. maja nije u profesionalnoj vojnoj službi.

Ovo pitanje vojnog sindikata ignorisala je predsednica Odbora za odbranu, Marija Obradović, kao i ministar odbrane, gospodin Vulin. Stoga, postavljam pitanje predsedniku Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću – kako je uopšte moglo da dođe do ovog vakuma vezanog za status načelnika Generalštaba, odnosno da li je doneo konačno odluku o penziji generala Dikovića ili eventualno ukaz o njegovom ostanku na funkciju u periodu ne dužem od dve godine? Hvala.

U članu 2. tačka 1. mi menjamo neke delove, tačka 1. glasi – Ugovor na daljinu označava ugovor kojim se jedna ugovorna strana, pružalac finansijske usluge, obavezuje da će pružiti finansijske usluge koji su predmet ugovora drugoj ugovornoj strani, korisniku tih usluga, a u vezi sa kojim se pružanje informacija i preduzimanja drugih aktivnosti u predugovornoj fazi, odnosno zaključenje ovog ugovora vrši isključivo upotrebom sredstava komunikacije.

Znači, mi smo insistirali da ovde stoji „komunikacija na daljinu“, da stoji „isključivo upotrebom sredstava komunikacije na daljinu“ a ne „ili nekih drugih sredstava komunikacije“, jer to dodatno zbunjuje i ne pojašnjava.

Recimo, mi zaista nećemo znati onda da li se tim ugovorom na daljinu recimo zadužujemo kao i u svim ovim zakonima koji idu dalje, novih 225 miliona evra. To su sve zajmovi i stvarno nas interesuje u budućem radu, da li ćemo se mi još lakše zadužiti, odnosno zadužiti građane Srbije sa uvek novih i novih 225 miliona evra, koje nismo mogli u budžetu o tome da pričamo, sada ih uzimamo po tačkama do kojih nećemo stići i sve ugovorima o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj?

Iz tog razloga smo smatrali da je veoma bitno da stoji „isključivo upotrebom sredstava komunikacije na daljinu“ i da bude malo preciznije definisano koja vrsta ugovora može time da se verifikuje i da li zajmovi, kao takvi, učestvuju u toj vrsti ugovora na daljinu.

Ja bih volela da mi to pojasnite ili se to radi na neki drugi način? Hvala.

Nemam razloga bilo koju vlast da branim, jer spadam u red onih, kao i svi ostali građani Srbije, koji su sve ovo vreme, dok su drugi vladali, morali zamke vlasti da prebrode i da rade svoj posao.

Međutim, morala bih da podsetim kolegu da za ljude koji su sad napunili 18 godina i koji su prvi put glasali, bivša vlast ste isti vi. Znači, ljude koji sad imaju 18 godina njih nije interesovala vlast pre 10 godina.

Molim vas, samo jedno, a oni će pamtiti po tome što je najviše mladih ljudi otišlo iz zemlje za vreme ove vladavine. Mislim da je to, da li vam je to najveći uspeh ove vlasti?

Hvala.

Moja pitanja su za premijerku Brnabić i molila bih je da mi odgovori.

Na sednici Narodnog konventa o EU koja je održana u Skupštini Republike Srbije 22. aprila 2018. godine, sa temom Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije izjavili ste da Vlada nema kapacitete da odgovori na izazove sa kojima se suočava. Ako je to istina, postavlja se onda pitanje zašto se odlaže sa najavljenom rekonstrukcijom Vlade? Smatramo da je rekonstrukcija neophodna jer Vlada zaista ne funkcioniše kao tim, kako ste i sami izjavili u najavi rekonstrukcije. Ministri daju oprečne izjave o rekonstrukciji. Ministar Dačić da on ništa ne bi menjao, ministar LJajić da mu je laknulo što neće biti rekonstrukcije, ministarka Mihajlović da je uvek spremna za rekonstrukciju, a za ministra Vujovića ne znamo ni da li je još uvek ministar ili je dao ostavku, o čemu u javnosti kruže za sada nepotvrđene informacije.

U parlamentu dugo nije bio prisutan da obrazloži zakone i kredite na kojima stoje njegovi potpisi. Nadamo se da neće netragom nestati bez obećanog završnog izveštaja o finansijskim sredstvima.

Vezano za pomenutu sednicu Nacionalnog konventa EU. Na konferenciji za medije izjavili ste da vas ne interesuju ocene već preporuke. Ja ću iščitati neke od ocena za koje ste izjavili da vas ne interesuju.

Vladajuća većina sprečava osnovnu ulogu parlamenta razmatranje, odnosno razmatranje predloženih zakona. To se dešava i na ovoj sednici. Napominjem da su zakoni javna stvar, te da se tiču cele javnosti i da o njima treba da raspravljaju svi poslanici ovde prisutni.

Snažan pritisak na pravosuđe, široko rasprostranjena korupcija, sve veća zabrinutost zbog situacije u medijima, odnosno slobodi govora, svođenje nezavisnih tela na dekor i politizacija državne uprave. Smatramo da je vaša izjava u potpunosti oprečna proklamovanom stavu da je cilj ove Vlade ulazak u EU, te smatramo da je potrebno da nam je pojasnite.

Da li je tačno da je zbog loših rezultata u oblasti protiv pranja novca, zbog čega smo se našli na crnoj listi FATF-a, kao i u oblasti vladavine prava odnosno pravosuđa Vlada angažovala konsultante Svetske banke, iako je to tačno, koliko takav angažman košta građane Srbije pošto je poznato da su cene takvih usluga izuzetno visoke?

Kada će biti pripremljen i stavljen na dnevni red Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u smislu opšte supsititucije drugom zamenskom imovinom? Napominjem da je Vlada izjavila da će po ovom pitanju biti veoma efikasna i najavila ovaj zakon decembra 2017. godine.

Pitanja koja sam postavila kao…