Gospodine Vujoviću, nasloniću se na vaš odgovor koji ste dali kolegi Vesović Draganu na pitanje koje je postavio. Da je potrebna bolja i pouzdanija priprema projekata. Moram da vam kažem da u Zakonu o planiranju i izgradnji je potpuno definisana procedura pripreme projekata i da je zakon doduše manjkav, ali da bi bilo mnogo manje manjkav kada bi se ta procedura sprovodila.
Zašto ministarstvo koje je donelo zakon ne sprovodi taj zakon u potpunosti? Ja to zaista ne mogu da shvatim. Iz tog razloga, između ostalog, smatram da je nedopustivo što ministarka gospođa Zorana Mihajlović nije ovde prisutna. Ali, eto, ovog puta ćemo za vas, između ostalog, imati neka pitanja na koja ćete možda pokušati da odgovorite ili ćete proslediti, a mi ćemo dobiti odgovore, pa ću krenuti od početka.
Krivac zašto smo mi ovde je u stvari potvrđivanje predmetnog sporazuma, a krivac je ministarstvo na čijem je čelu gospođa Mihajlović. Politika kojom ona vodi to ministarstvo je pogubna za domaće graditeljstvo. Znači, cela jedna privredna grana je poklonjena stranim graditeljima, ostavljajući tek mogućnost domaćim izvođačima da budu vazali, ponoviću još jednom, vazali u sopstvenoj državi.
Doduše, to nije počelo od ministrovanja gospođe Mihajlović. Moram da kažem da su pre ove azerbejdžanske firme ovde poslovali i „Alpina“, koju smo pomenuli, i „Štrabag“ još uvek posluje, i „Por“ i sve te ostale firme, ali praksa kaže, a ja dolazim iz prakse u kojoj sam već 30 godina, da je stanje na terenu neizdrživo za domaće graditeljstvo.
Kome je bio cilj i zbog čega se to desilo da domaći građevinski radnici postanu jeftina radna snaga, kao da su iz zemalja trećeg sveta, a da nas pri tom neko ubeđuje da je to dobro za naše graditeljstvo, ja to zaista ne mogu da shvatim?
Ako posmatramo ovaj Sporazum o kome smo se mi, odnosno predsednik naše poslaničke grupe je već izjavio da se mi ne slažemo sa njim, a, naravno, ja se ne slažem sa njim, ali ako bi njega posmatrali, mi bi mogli da kažemo da je Republika Azerbejdžan napravila jedan dobar posao, što ne bih mogla da kažem za Republiku Srbiju, za koju smatram da je napravila jedan veoma poguban posao za naše građevinarstvo i od građevinskih radnika, kao što sam već rekla, napravila tržište jeftine radne snage.
Paralelno sa tim, mogu i gospodinu Filipoviću da odgovorim da ovo ne odgovaram kao neko ko je samo u politici, nego neko ko dolazi iz prakse, i ako slušate poruku nekog ko dolazi iz prakse, vi morate shvatiti da vaši zakoni, sporazumi, pravilnici, u praksi ne funkcionišu. Ako hoćete da pričate o graditeljstvu koje treba podići i napraviti projekte koji će da podignu građevinarstvo, onda radite na rehabilitaciji domaćeg graditeljstva, nemojte to poklanjati stranim firmama. Sve ovo što sam izrekla može da bude i jedna posebna rasprava.
Ono o čemu smo mi ovde najmanje raspravljali, a što smatram da je, nažalost, gospodine Vujoviću, i ovo mislim da je pitanje za gospođu Mihajlović, ali vi pokušajte da mi odgovorite, znači, dve osnovne stvari su u pitanju – ko snosi krivicu za probijanje rokova na izgradnji Koridora 11? Krivica su u graditeljstvu vrlo jednostavno određuje. Znači, imamo projektanta, revidenta, izvođača, nadzor, investitora. U tom nizu, neka ekspertiza će vrlo pokazati ko je krivac. Jer, mi zbog tog krivca sedimo ovde danas i pričamo da li treba da potvrdimo Sporazum. Mi smo zbog tog krivca probili rok. Ne mogu svi da razbiju prozor, samo je jedan đak razbio prozor. U ovom nizu, neko je kriv i on treba da snosi posledice zbog toga.
Druga stvar koja mene veoma interesuje – da li su sredstva od zajma, koja nisu utrošena, znači, čula sam da je utrošeno negde oko 74-75%, takvu sam informaciju dobila, nemojte me držati za reč, znači, ostalo je nekih 25-30% neutrošenih sredstava, da li su to dovoljna sredstva za završetak radova na deonici Ljig-Preljina? Ta deonica jeste zahtevna, ima 40,36 km, puno nadvožnjaka, puno tunela, sve je to u redu, ali, da li mi nismo prebacili, mi nemamo okončane situacije, to je jedna koleginica lepo rekla, nemamo presek, nemamo realizaciju.
Zato ja smatram da mi pričamo o nečemu unapred, znači, potvrđujemo nešto što ne znamo - ko je krivac za to što moramo da produžimo rok, i ne znamo da li su sredstva koja su ostala dovoljna da završimo to nešto što produžujemo?
Još jedno pitanje, konkretno za vas. U svemu ovome, šta nama može biti garancija? Hipotetički, a vrlo verovatno će se i to desiti, jer vladajuća većina je ovde zaista većina, da ćemo izglasati ovo u smislu u kome vladajućoj većini odgovara. Koju mi garanciju imamo da nećemo do 2018. godine imati još jednu potvrdu potvrde potvrđenog sporazuma? Šta je nama garancija da mi 2018. godine, oktobra meseca, nećemo isto to pričati što pričamo sada i produžavati taj rok? Jer, evo, sad će i Zakon o visokom obrazovanju, kao i o ovim večitim studentima.
Znači, to su odgovori koje ja očekujem od vas. Nisam zadovoljna, zaista, i ne znam da li iko može da bude zadovoljan što ministarka Mihajlović ovde nije. Ona duguje svima koji su ovde prisutni odgovor na set pitanja, i to svakom pojedinačno poslaniku, kao i građanima Srbije koji, u krajnjem slučaju, plaćaju sva ta produžavanja, kašnjenja i sve greške za koje mi nikad nećemo definisati krivce. Hvala vam najlepše.