Hvala na odgovoru.

Naravno, nisam zadovoljna.

Molim vas, predsednice, reagujte.

Vi ste ispravili mene, ispraviću i ja vas. Nama u poseti nije bio predsednik Saveta Evrope, bio nam je predsednik Evropskog saveta. Ali, dobro, to mogu smatrati i lapsusom.

Drugo, rekli ste mi da sam tzv. demokratska opcija ovde, da, takozvana, jer ovde nema demokratije. Mi smo u autokratiji i mi koji sedimo sa ove strane negujemo iluziju demokratije, da mlađe generacije imaju utisak i da ne shvate da je jednoumlje normalna stvar rada jednog parlamenta.

Uopšte mi nije jasno zbog čega se vi ljutite kad odgovarate na ova pitanja i zašto podižete glas? Postavila sam pitanja, želela sam odgovore. Nije rekonstrukcija pitanje da li je rekonstrukcija Vlade otvorena tema, pitanje je da li je ona potrebna ili ne?

Ja nisam dobila odgovor šta je sa ministrom Vujovićem, a dobila sam u Narodnoj skupštini, svi mi ovde smo dobili, obaveštenje zbog čega i koji ministri neće prisustvovati ovoj sednici. Ovde gospodina Vujovića nema. Znači, postavila sam pitanje da li je gospodin Vujović dao ostavku i da li mi više nemamo zvanično ministra za finansije?

Sledeće pitanje koje mi je isto veoma bitno, koje sam par puta postavila kao poslaničko pitanje i nikad nisam dobila odgovore je sledeće: Zbog čega do danas, iako je rok prošao pre više od godinu dana, nisu na konkursima izabrani direktori javnih preduzeća, kao i zašto su na čelu pojedinih javnih preduzeća, poput „Srbijagasa“, EPS-a, „Koridori Srbije“, „Pošte Srbije“, kao vršioci dužnosti postavljeni stranački funkcioneri, kada je to po zakonu zabranjeno? Zbog čega Vlada krši Zakon o javnim preduzećima, koji je u Skupštini usvojen u martu 2016. godine, i to na predlog Ministarstva privrede? Napominjem da su do sada na javnom konkursu izabrana svega devet direktora, od 37 javnih preduzeća. Svi ostali su u svojstvu vd direktora. Znači, rok je već uveliko prošao više od godinu dana.

Osim toga, ova javna preduzeća koja sam navela, i državna, oni su naši najveći gubitaši. Mi imamo „Srbijagas“ gde je dug „Srbijagasa“ pretvoren u javni dug i uzet je kredit da bi ga vraćali građani Srbije. To je zapravo nedopustivo. Hvala.

Pitanje je bilo da li je tačno? Znači, ja nisam izgovorila – ministar Vujović je dao ostavku. Vreme će pokazati da li sam ja možda rekla istinu i da li će se te informacije koje su nepotvrđene potvrditi. Ja mislim da će se potvrditi, ali nećemo ništa unapred pričati o tome.

Ne vidim razlog i dalje zašto se ljutite zbog toga? Ja mogu da prihvatim da ste vi rekli da su važne ocene, ali ja ne vidim da se ništa povodom tih ocena rešava. Znači, mi ovde u parlamentu imamo veliki problem. Ponoviću još jednom – zakoni su javna stvar, a mi ovde o tim zakonima nismo u mogućnosti da raspravljamo. Znači, ništa se po tom pitanju nije uradilo.

Što se tiče medija, takođe se ništa po tom pitanju nije uradilo.

Znači, ima mnogo toga za šta su dobijene ocene koje nisu dobre, a mi ne vidimo da se nešto po tim pitanjima radi. Pošto su za mene rezultati bitni, vrlo konkretni rezultati, ja ću smatrati da su za vas važne ocene onog trenutka kad budem videla da ste po tim ocenama postupili i poboljšali stanje i kvalitet svih ovih ocena. Hvala vam.

Hvala.

Ovaj zakon ispred nas je od izuzetnog značaja i to ću potvrditi time što u članu 184. ovog Poslovnika stoji da predlog plana razvoja Republike Srbije i predlog prostornog plana Republike Srbije ne mogu se donositi po hitnom postupku, a ovde mi u Skupštini, pre svega, se nalaze u skupštinskoj proceduri.

To su zakoni najvišeg nivoa i daju jedan opšti, generalni okvir za pojedinačno sinhronizovano delovanje planova nižeg reda.

U tom smislu smo mi hteli da doprinesemo poboljšanju ovog zakona, veoma ozbiljno smo pristupili ovom zakonu jer smatramo da je veoma bitan, i smatramo da je tu evropsko zakonodavstvo, njihova pozitivna iskustva su veoma bitna, međutim, da nisu u potpunosti preneta u ovaj zakon.

U članu 2. stav 1. tačka 1), mi je menjamo i ona bi trebalo da glasi da javna politika jeste proces utvrđivanja ciljeva i pravaca delovanja Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave u određenim oblastima, radi ostvarivanja i zaštite javnih interesa.

Znači, dodajemo umesto reči: „željenih ciljeva“ pojam: „javni interes“, smatrajući da je javni interes sveobuhvatniji od izraza – željeni ciljevi, na nivou društva.

Ostvarivanje i zaštita interesa ne sastoje se samo u postizanju željenih ciljeva, već i u merama kojima se obezbeđuje zaštita prava ili bezbednosti u društvu i može se odnositi na pojedine kategorije društva ili društvene grupe.

Pojam javnog interesa može se odnositi na društvo kao celinu, recimo, u slučaju zaštite životne sredine, može se odnositi na lokalne interese, recimo, u slučaju infrastrukturnih projekata od državnog značaja, gde se interes lokalnih zajednica mora posmatrati kao javni interes i država je obavezna da štiti taj interes lokalne zajednice samim tim što je on javni interes, čak i ako dolazi do konflikta interesa i ciljeva.

Može se, zatim, odnositi na javni interes pojedinih društvenih grupa, recimo, zaštita osoba sa invaliditetom, zaštita potrošača, gde takođe taj javni interes pojedinih grupa postaje i državni interes i država mora da ga štiti.

U tom smislu, da bi se sve to ispoštovalo, veoma je bitno, ja ovde želim da se bavim sadašnjošću i da gledam u budućnost, a ne da prepričavam šta je bilo unazad 10 godina, ako hoćemo pozitivne primere iz istorije morali bi da odemo mnogo, mnogo dalje i ja to nosim kao tradiciju i pozitivno iskustvo ali živim u sadašnjosti, u tom smislu je bitno da učešće javnosti u donošenju ovih planova se promeni, da mu se da najviši mogući stepen. Znači, potpuna transparentnost je potrebna kako bismo donosili kvalitetne planove i kako bi ovaj Predlog zakona o planskom sistemu Republike Srbije imao pravu težinu, pravi pozitivni efekat u implementaciji.

Znači, javnost možemo definisati, i u tom smislu smo uveli izmene u ovaj zakon, gde javnost znači jedno ili više fizičkih i pravnih lica, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, njihova udruženja, organizacije ili grupe. To je izmena koju smo želeli da unesemo u ovaj član 2. i da dodamo zainteresovanu javnost. To je deo javnosti koja je pogođena ili će verovatno biti pogođena ili ima neki interes u procesu kreiranja ili sprovođenja javne politike.

Lično smatram da je ta zainteresovana javnost sve veća i da ne može biti i da uzima aktivno učešće u kreiranju svojih lokalnih politika. Znači, to je najvažnije u svemu – uključiti javnost u proces donošenja planova, bez obzira da li su oni dugoročni, srednjoročni ili kratkoročni.

Već sam istakla da nije dovoljno da se gotov nacrt plana predoči javnosti bilo kog zakona na klasičnim raspravama, za koje je predlagač obično sa zakašnjenjem obavestio javnost i onda tu bude veoma mali broj zainteresovanih. Znači, treba u procesu izrade tih planova ili u procesu izrade bilo kojih zakona javnost da se uključi na samom početku. Zato smatram da bi onda interes lokalnih zajednica bio mnogo bolje zaštićen i da bi se donosili planovi koji su na lokalu mnogo potrebniji i kvalitetniji.

Da bi se sve to sprovelo, potrebno je da ta elektronska uprava zaista radi besprekorno. Ne treba da se lažemo, ona je daleko od besprekornog rada i to je implementacija svih zakona koje smo doneli ovde, znači, o elektronskoj upravi, o elektronskom poslovanju, veoma je spora i još uvek nekvalitetne. Sistemi su zagušeni, softveri su neadekvatni, nemamo u potpunosti obučene ljude koji se time bave i imamo veliki problem.

Govoriti o tome da jednim klikom na dugme mi dobijamo sve potrebne podatke, apsolutno nije tačno. Realan život iza ovih vrata postoji, a u realnom životu se muče zdravstveni radnici u elektronskom poslovanju i korisnici njihovih usluga, poreski službenici u elektronskom poslovanju i korisnici njihovih usluga. U objedinjenoj elektronskoj proceduri za dobijanje građevinskih dozvola, sve to što čujemo zaista nije tačno. Tu se muče oni koji učestvuju, koji razrađuju projekte i oni koji im daju dozvole, jer to sve ide sporo i ti rokovi od 15 dana za koje čujemo da se dobijaju građevinske dozvole, to uopšte nije tačno. To su rokovi koji traju godinu dana, nismo se tu mnogo pomerili i imamo velike probleme.

Ovo ne može na brzinu i treba jednostavno priznati. Ovo je prva faza, mučna, naporna, gde nismo radili na edukaciji ni stručne ni šire javnosti, ali će ona u nekom periodu, za pet, 10, 15 godina, kad već, doneti željeni cilj. Ne treba da kažemo da je to veliki uspeh i da se sada dešava da to sve funkcioniše fantastično, jer ne funkcioniše fantastično, nego treba preduzeti korake kako stručnu javnost i kako širu javnost edukovati da bi sve to ipak moglo mnogo bolje da funkcioniše. Hvala vam puno.

Prvo, gospodine, nije u pitanju svetska nagrada, drugo, ja nikada ništa napamet ne govorim i sopstveni sam insajder, skupljam informacije sa svojih projekata i iz svog poslovanja.

Znači, to apsolutno nije tačno. Ja priznanje prihvatam i uvek ću pohvaliti što smo dobili priznanje. Mi smo dobili priznanje što smo se od nulte tačke pomerili malo dalje. Ali, smatraću, pošto mi ovde u Skupštini treba da budemo reprezentativni primer tog višegodišnjeg celoživotnog učenja, koje ću još jednom ponoviti, i usavršavanja, znači, svi mi ovde u sali i svi ovde u Skupštini oko sale, onog trenutka kada budem mogla svoje amandmane da potpišem svojim elektronskim potpisom i da pošaljem mejlom u Skupštinu, znači da uđe u proceduru, smatraću da je napravljen jedan korak napred, bar u Skupštini.

Ne, mi još uvek čučimo na pisarnici, trčimo da predamo te amandmane sa ličnim potpisom, običnim potpisom, a pritom smo uveli Zakon o elektronskom poslovanju gde je elektronski potpis potpuno ravnopravan svojeručnom potpisu. O ČEmu mi pričamo.

Mi ovde u Skupštini ne možemo da uvedemo elektronsko poslovanje i digitalizaciju. Pričamo o nekim papirima koji su ukinuti. Mi smo zatrpani gomilama papira, a hoćemo da to uvedemo među javnost.

To što ste rekli zapravo nije tačno. Neka je nagrada data, ja ću je pozdraviti. Ona je podsticaj, ja je tako shvatam, data i to je dobro. Međutim, realno, stanje na terenu je sasvim drugačije.

Kažem vam još jednom, iza ovih skupštinskih vrata gde ljudi rade, ostaju bez posla, propadaju im firme, menjaju delatnosti, idu na biroe, idu po svoje zdravstvene knjižice, pokušavaju da zakažu lekarske preglede, se dešava sasvim nešto drugo od onog o čemu mi ovde pričamo. Znači, mi pričamo o nekom fantastičnom životu, kome naravno svi težimo da ne bi imali problema u običnim životnim stvarima, a na terenu se zapravo dešava drugo. LJudi se muče, imaju veliki problem. Hvala.

Zahvaljujem se ministru Đorđeviću na odgovoru. I ja se negde tu slažem sa tim i mislim da će to sve biti, nadam se jednog dana. Zbog toga sam vrlo ozbiljno pristupila pokušajima da nekim amandmanima ovaj zakon još poboljšam.

Moraću da se osvrnem i na ovo što je moj prethodni kolega, gospodin Orlić rekao. Prvo, pogrešno me je parafrazirao. Nisam rekla da se ovaj zakon donosi po hitnom postupku, nego sam važnost tog zakona istakla time što predlozi plana razvoja RSPrvo, pogrešno me je parafrazirao. Nisam rekla da se ovaj zakon donosi po hitnom postupku, nego sam važnost tog zakona istakla time što predlozi plana razvoja Republike Srbije i prostornog plana Republike Srbije, koji su zapravo sastavni deo ovog zakona o kome pričamo, ne mogu se donositi po hitnom postupku i donosi ih Skupština Republike Srbije.

Znači, to je bio razlog, što smatram zašto ovaj zakon ima veliki značaj. Osim toga, o ovom priznanju koje je došlo, on je dat kao doprinos razvoju. Dobili su ga stručnjaci, kancelarija koja je doprinela razvoju elektronske uprave. Vi ako imate želje i sluha i hoćete bilo kakvu polemiku, morate da pratite šta se dešava na terenu. Na terenu to zaista nije tako i ljudi se muče.

Ukoliko smatrate da je sve to što smo uradili ….

(Predsedavajući: Privodite kraju koleginice Pavlović.)

Molim?

(Predsedavajući: Vreme za vašu poslaničku grupu je isteklo.)

Za poslaničku grupu ili za ovlašćene?

(Predsedavajući: I za poslaničku grupu i za ovlašćenog predstavnika.)Dobro. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Podržala bih koleginicin amandman i ovo inkluzivno obrazovanje, i uopšte svaku vrstu obrazovanja koja može na bilo kom zakonu, pa i ovom zakonu o planiranju da se izradi.

Međutim, mi smo danima pričali o dva člana, pa ćemo verovatno i sada pričati o dva člana zakona. Pričali smo o dva člana ličnog i celoživotnog obrazovanja.

Ja bih zaista volela da podržim ovo što je koleginica rekla, međutim, smatram da bi reprezentativni primer tog celoživotnog obrazovanja i ličnog usavršavanja trebalo da bude Skupština Republike Srbije. Međutim, ja sam ovde lično nešto više od godinu dana, prošao mi je i pripravnički staž, kako bi to rekli u nekom preduzeću, i nisam ovde stekla nikakva znanja koja mogu da koriste nekom pristojnom čoveku. Znači, znanja koja sam ovde stekla i koja su za mene apsolutno neupotrebljiva znanja su - kako se vređaju kolege, kako se govori neistina, kako je moguće čak i pretiti nekome, kako se za ratne zločine kaže da neko ne kapira ironiju. Ja ne mogu da shvatim da ratni zločin i ironija uopšte mogu jedni sa drugima da budu u vezi.

Zato bih molila da sve ovo što je koleginica rekla i što smo na prošloj sednici pričali, o ličnom i celoživotnom obrazovanju, ja ovde vidim u kakvoj formi je to lično i celoživotno obrazovanje poslanika i da mi budemo, kažem, taj reprezentativni primer građanima Srbije kako je to znanje ovde na najvišem nivou iskazano. Hvala vam puno.

Hvala.

Želela bih da obavestim građane Srbije da ovo što je koleginica iznela, odnosno ovaj Zakon o planskom sistemu Republike Srbije, zaista nema nikakve veze ni sa Aleksandrom Vučićem, ni sa gospodinom Jeremićem, a ni sa gospodinom Sašom Jankovićem.

Znači, mi ovde pričamo o jednom globalnom planiranju, o najvišem nivou planiranja, a amandmani koje postavljate na taj zakon, na prvi član su toliko, moram da kažem, negde ispod i srednjoročnih planova, potpuno mimo ovoga što je tema ovoga zakona.

Lično smatram da zakon može biti dobar i da može čak biti ispunjeno i ovo što je kolega prethodni rekao, da lokalne zajednice budu što više ispoštovane i smatram da treba, da ne bismo imali opet neku Požegu, Zrenjanin ili Niš. Odnosno, ja se radujem što ih imamo sad trenutno, jer to je pravo stanje na terenu lokalnih zajednica.

Međutim, da bi se lokal uzdigao na nivo koji treba i kada bi uzeo aktivno učešće u donošenju planova svojih lokalnih zajednica, mora da se radi na transparentnosti i mora da se radi na aktivnom učešću javnosti.

Znači, javnost postaje zainteresovana javnost, lokalne zajednice više ne žele centralizovani sistem koji vlada, da podnose, moram tako da kažem i, znači, sve će se to jednog dana lepo namestiti ako u ovom zakonu koji imamo ispoštujemo tu zainteresovanu javnost, uključimo ih u aktivan proces donošenja planova, ne gotovih nacrta nego već kad planovi počnu da se donose. Tek onda ćemo imati zaista kvalitetan sistem planiranja.

Još jednom ponavljam, zakon nisu pitali ni gospodin Aleksandar Vučić, ni Jeremić, ni gospodin Saša Janković, pisalo ga je ministarstvo nadležno za to i tu su oni potpisnici i ne treba jedan zakon koji je zaista na najvišem nivou planiranja, mi znamo da razvojne planove, usvajaju se ovde na Skupštini, da spuštamo ispod nivoa čak i srednjoročnih planova. Hvala.

Ala ste uzdahnuli.

Koliko neko razume kad sluša je jedno pitanje, koliko neko razume kad čita je drugo pitanje i veoma razumem kad čitam ono što je napisano. Potpuno mi je jasno da ovaj zakon o kome danas pričamo, kao i mnogi zakoni, nisu u potpunosti sa nacionalnim planom za usvajanje pravnih tekovina EU. Znači, onaj bitan deo koji se izbegava, to je prisustvo javnosti, to je taj visok stepen transparentnosti i zaista se ne možemo nikad usaglasiti sa tim tekovinama, sa tim pozitivnim pravom Evropske unije, dok ne uključimo javnost u donošenje važnih planova.

Znači, stari način uključivanja javnosti koji je bio formalan je prevaziđen, apsolutno je nedovoljan. Stari način obaveštavanja javnosti kada je u pitanju donošenje planova je prevaziđen. Sada imamo elektronsku upravu, sva ministarstva ne oglašavaju preko elektronske uprave, mislim da čak devet ministarstava ne oglašava uvid u planove, već se to oglašava najčešće preko tabloidnih dnevnih listova. Mi oglašavamo veoma važne planove preko tabloidnih dnevnih listova. To više neće moći tako da se radi, ako hoćemo kvalitetno da razvijamo lokalnu zajednicu i ako hoćemo da istaknemo javni interes i ako imamo željene ciljeve koje treba da ispoštujemo na nivou republike.

Javnost mora da se uključi u proces donošenja ovih planova, znači, aktivno lokalna zajednica može da nađe zadovoljenje za svoj način planiranja jedino ako javnost bude uključena od prvog trenutka uopšte rasprave o ovim planovima. Hvala.

Gospodine, ne piše u zakonu, ali to je iskustvo moje koje skupljam na terenu i u donošenju raznih planova, da li su to urbanistički planovi ili neki drugi, i oni se oglašavaju u tabloidnim listovima, najčešće u „Dnevnom telegrafu“, za koji u trenutku kada su počeli da se oglašavaju nismo imali čak ni informaciju, jer je vrlo kratko trajao list od osnivanja, kolika je njegova čitanost.

Ako hoćemo da javnost obavestimo, moramo to kvalitetno da uradimo. Ako nećemo da je obavestimo, onda znači nećemo. DŽaba nam i elektronska uprava, džaba nam i Zakon o elektronskom poslovanju ako njega ne implementiramo u procesu donošenja ovih planova ili bilo čega drugog. Formalno, mi možemo sve da ispoštujemo, ali zaista da bi nešto ispoštovali, to treba i primeniti. Pa, primenjivo je jedino tako ako pozovemo, u ovom slučaju kod ovog zakona, građane da se aktivno uključe u proces donošenja planova, a ne da im se serviraju gotovi planovi gde njihov interes apsolutno nije u fokusu. Hvala.

Poštovani građani Srbije, prisutni gosti, kolege poslanici, danas na dnevnom redu imamo 20 tačaka dnevnog reda kojima ne možemo da nađemo zajednički imenitelj i tako ne možemo da opravdamo razlog njihovog spajanja u jednu raspravu.

Međutim, pošto je to postao već skupštinski kliše, ja ću u ime KSP da se potrudim da dam doprinos ovoj raspravi u načelu, kao da je ona jedna ozbiljna i odgovorna rasprava, mada ona to zapravo nije, a obrazložiću zašto smatram da to nije.

Većina predloga ovih zakona je probila rok koji je predviđen planom rada Vlade, kako za 2018. godinu, tako i za 2017. godinu. Odgovornost o probijanju rokova nismo dobili, mada pretpostavljam da je to zbog predsedničkih, pa sada beogradskih izbora i potpune blokade rada Vlade i parlamenta.

Prvi zakon na ovoj sednici, prva tačka, poslanici SNS, mada imaju potpuno pravo na to, na prva četiri člana su podneli 240 amandmana, ali smatram da je to krajnje nekolegijalno i nas sprečava u našem radu. Mi ovo smatramo apsolutnim mobingom nad poslanicima opozicije, jer zapravo ne možemo da obavljamo posao zbog kojih sve nas ovde prisutne plaćaju građani Srbije.

Ne smemo zaboraviti jednu stvar i smetnuti sa uma činjenicu da su zakoni javna stvar i tiču se javnosti Srbije i zato bi oni trebali na ovim raspravama od svih nas poslanika da budu blagovremeno obavešteni o tim zakonima.

Zatim činjenica da nijedan od 187 predloga zakona koji su podneli poslanici opozicije nije stavljen na dnevni red je veoma zabrinjavajuća.

Ako je neko čitao te zakone, videće da tu ima dosta dobrih predloga koji nisu politički zakoni i znači da je tendencija da se nijedan zakon opozicije, ne stavi na dnevni red i tu saradnje nema. Tražite saradnju od opozicije a saradnju ne dajete u nekim potpuno razumnim predlozima zakona.

Na kraju, ja sam zaista iznenađena, zašto ovde nije gospodin ministar Vujović, jer on je zajmoprimac, kao potpisnik zajmoprimac na većini ovih zakona o kreditima, on je potpisnik na većini ovih zakona, to je projekat njegovog ministarstva i zaista ne mogu da razumem kako nije došao on ili neko iz tog ministarstva da nam detaljno objasni sve to.

Prvi zakon koji je na dnevnom redu je zakon o planskom sistemu Republike Srbije i to je odličan primer manevra predlagača zakona da se pravno zakonodavstvo, evropsko iskustvo delimično prihvati, a delimično izbegne. To bi mogao da bude jedan zaista dobar zakon, ako bi bio u potpunosti usaglašen sa nacionalnim planom za usvajanje pravnih tekovina EU.

Rasprava o tom zakonu je završena početkom 2017. godine i mi tek posle godinu dana imamo njega na dnevnom redu Skupštine, mada bi on trebalo da obezbedi modernizaciju sistema planiranja i kreiranja javnih politika i trebalo je da ide u paketu zajedno sa Zakonom o državnoj upravi i da se izvrše promene u tom zakonu koje bi obezbedile uvođenje sistematičnih konsultacija sa javnošću. Međutim, predlagačima i vlasti nije stalo da se konsultuju sa javnošću i to je najveća manjkavost ovog zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Mi smatramo da je ovakav zakon potreban i da će ovakav zakon, koliko god to poslodavac nije želeo, zaista biti kao neki drugi zakoni, trn u nozi predlagača, mada ne u tako zdravoj nozi vlasti, ali će on na mala vrata uvesti red u kreiranje javnih politika i neće tako lako moći da se eskivira javnost i neće tako lako moći da se eskiviraju lokalne zajednice, što sada veoma često imamo slučaj, jer je centralizacija vlasti evidentna.

Šta je veoma bitno? Zašto je bitno učešće javnosti? Evo, to se upravo dešava u Srbiji. Ko do sada nije shvatio da je javnost zaista postala veoma zainteresovana za kreiranje javnih politika, za kreiranje svih strategija, on zaista nije shvatio momenat u društvu koji se sada dešava. Imamo primer građana Požege, imamo primer građana Niša, imamo primer stvaranja lokalnog fronta u Kraljevu i još mnogih drugih primera gde je zapravo zainteresovana javnost, a to je javnost koju interesuje određena problematika, koja direktno nju pogađa. Ovog puta to se dešava na lokalu i meni je drago zbog toga što su građani shvatili da treba da uzmu aktivno učešće u kreiranju politika svojih lokalnih zajednica, jer ukoliko smo mi dobro sproveli plansku aktivnost i dobro doveli do svih i dobro odradili sve strategije i akcione planove na koje poziva ovaj zakon, nama neće biti potreban leks specijalis za neki novi „Beograd na vodi“ i nama neće biti … jer javnost će učestvovati u tim odlukama. Zato bi mi mogli da podržimo ovaj zakon jer on bi mogao potpuno nesvesno, vlast mislim da nije svesna toga, da uvede red u zakonodavstvo, planiranje, akcione planove ukoliko bi se izmenili neki važni delovi tog zakona koji se odnose na učešće javnosti.

Ono što je veoma bitno za ostale zakone ovde to je ceo jedan paket zakonskih predloga koji se odnose na zajmove. Znači, bili smo uskraćeni na raspravu o budžetu. Nismo mogli da učestvujemo iz istog razloga kao što i danas nećemo moći da se pomerimo od dva prva člana prvog zakona, o planskom sistemu, jer tu ćemo imati ogroman broj amandmana. Isto tako mi nismo uspeli da damo svoje komentare na budžet. Međutim, ipak neka kosmička pravda postoji, kosmička ili skupštinska, evo, došao nam je u ovom paketu od 19 zakona član 3. budžeta za 2018. godinu i u kome stoji da u 2018. godini izdaće se garancija Republike Srbije do iznosa od 58.604.400.000 dinara, odnosno negde oko 500 miliona evra. Tu je veoma jasno naznačeno za šta će sve izdati garancije.

Mi u ovom paketu da ne bi se odvajali od dnevnog reda, ali i ovo je dovoljno kao ogledni primer, imamo četiri zakona, Zakon o izmenama Zakon o davanju garancije Republike Srbije u korist OTP banke Srbija, a po zaduženju Javnog preduzeća „Srbijagas“ Novi Sad. To je iznos od 8.235.294 američkih dolara. Stanje duga po budžetu je otprilike taj iznos i potpuno je nedopustivo ono što je bilo u budžetu da se dug „Srbijagasa“ pretvori u javni dug i da ga plaćaju građani Srbije. Mi ovde danas treba da usvojimo taj zakon da će građani Srbije plaćati dug Javnog preduzeća „Srbijagas“.

Verovatno u sledećem nekom paketu zakona će to isto biti za „Petrohemiju“ Pančevo, jer i to je u budžetu u članu 3. tačka a) obuhvaćeno, da će građani Srbije plaćati javni dug. Pretvoren je dug „Petrohemije“. Znači mi smo nekog ko loše posluje nagradili.

Da, ja ću i dalje o ovim zakonima, o ovim kreditima, jer mislim da su vrlo bitni, ali bih pre svega želela da poručim građanima Srbije jedno. Ukoliko toga nisu svesni svi, ne postoji nikakav državni novac, ne postoji nikakva državna kasa iz koje se uzimaju sredstva. S tim u vezi nije bio primeren ni komentar predsednika Srbije kada je u Nišu rekao – evo vam aerodrom, a kada mi budete tražili pare, otprilike, nemojte da mi tražite pare za njega.

Znači, te državne pare, taj budžet, to su sredstva građana Srbije. Ja apelujem na građane Srbije da shvate i da se prisete da to teško ide u Srbiji, da su to njihove pare, da su to naše zajedničke pare koje mi plaćamo, da su to naši uplaćeni doprinosi za zdravstvo, za penziono osiguranje, za osiguranje od nezaposlenosti, naši porezi i kompletan PDV. Znači, to su sredstva građana Srbije. Nije to nikakav ćup, nikakav bunar iz koga se vade pare državne, nego su to sredstva građana Srbije. Vrlo mi je važno da građani Srbije to shvate, jer svi ovi krediti, da li je u pitanju Razvojna banka Frankfurt na Majni, da li je u pitanju Evropska investiciona banka, da li je u pitanju opet Frankfurt na Majni, da li je u pitanju Evropska banka za obnovu i razvoj, znači svi ti krediti se obično uzimaju za velike infrastrukturne projekte, kapitalne investicije koje mi ne želimo da kočimo.

Znači, nemam ništa protiv napretka, velikih infrastrukturnih projekata, samo smatram da treba pratiti utrošak tih sredstava da ne bismo imali situacije kao što smo produžavali Ugovor o zajmu sa Azerbejdžanom zbog deonice LJig-Preljina. Produžavali smo ga a da pri tome nismo znali zašto su kasnili radovi, ko je krivac za kašnjenje radova i koliko nam još sredstava treba da se ti radovi završe. Objašnjenje tipa koje smo dobili od našeg kolege poslanika u medijima Miroslava Lazanjskog – avioni lete, pa i padaju, objašnjenje tipa za Vladičin Han i za onaj deo Grdeličke klisure – kiše padaju pa se potporni zidovi odronjavaju, to su apsolutno neprihvatljiva objašnjenja. Mi moramo znati zašto do sada Koridor 11 nije završen, ko je zbog toga krivac, zašto je izabrano potpuno pogrešno tehničko rešenje i taj zid svaki put, koji zapravo i nije pravi potporni zid i šta će biti u narednih pet, deset godina, da li će na svakih godinu dana zbog padanja kiše taj zid da pada i imaćemo odrone?

Znači, ta sredstva koja se uzimaju ovim zajmom, gde su države koje nam daju zajam, te banke iz država koje nam daju zajam, veoma dobar poslovni potez napravili za svoje države. Oni daju te zajmove, uvode svoje firme, uvode svoje konsultante, a prave se tenderi gde domaći privrednici ne mogu da učestvuju na tim tenderima.

Prave se tenderi gde su garancije takve da to ne može ni jedna domaća firma da ispoštuje, eventualno kao podizvođač, znači ciljano se ide na to da se određeni tenderi usmeravaju u pravcu određenih firmi. Pri tom, mi uvozimo najčešće opremu i mehanizaciju iz tih zemalja od kojih smo uzeli kredit i zapravo su oni ljudi lepo poslovali. Dali su nam kredit, mi smo zadužili generacije koje će i da ga vraćaju u našoj zemlji. Oni su uveli svoje firme, plasirali nam svoju robu i oni su ljudi, ako to posmatramo kao poslovni ljudi, potpuno uspešno poslovali, a mi se zapravo vrtimo u jednom začaranom krugu gde se ta sredstva troše, zajmovi se produžavaju, infrastrukturni ili bilo koji drugi kapitalni projekti se ne završavaju, rokovi se probijaju. Probila ih je Vlada jer mi nemamo ni izveštaje o probijanju rokova Vladinih, zašto bi imali izveštaj o probijanju rokova nekih koridora ili nekih vetroparkova ili bilo čega? Znači, to zaista u jednom civilizovanom društvu ne bi smelo da se desi.

I da, činjenica jeste, okrenuću se malo, osvrnuću se malo i na ovaj zakon o računovodstvu. Činjenica jeste da smo se mi našli na, u obrazloženju tog zakona stoji, znači, predlagač je vrlo jasno prihvatio, da nisu u potpunosti ispoštovane preporuke FATFA. FATFA je međunarodno telo za borbu protiv pranja novca, što je u suprotnosti sa izjavama premijerke koja je rekla da to zapravo nije tačno.

Međutim, u obrazloženju ovog zakona stoji da te preporuke nisu u potpunosti ispoštovane i da smo se mi zapravo našli na listi FATFA kao zemlja preko koje se pere novac. Zato ove zakone, kao što je Zakon o računovodstvu i Zakon o reviziji smatramo privremenim zakonima, jer oni su na brzinu doneti samo da se premosti ova problematika povodom izveštaja FATFA, to je predlagač vrlo lepo predočio i ja ne vidim nijedan razlog zašto to prikrivate? To piše u obrazloženju zakona.

Ja bih još jednom želela da poručim građanima Srbije sledeće, da po svim ovim kreditima, ja i dalje insistiram na kreditima koji se dižu garanti, žiranti, hipotekarni, dužnici ste vi, vaša deca, vaši unuci, vaše penzije, vaši plaćeni, uplaćeni doprinosi za zdravstvo, penziono osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti, vaši porezi i kompletan PDV iskazan na vašim dnevnim računima koji sa mukom izmirujete. I zato da se ne bi desila sledeća situacija, situacija je ova, ja ću prizvati svoje sećanje sa početka 90-ih, kada je poslednji predsednik SFRJ gospodin Stipe Mesić izjavio – Moja misija je izvršena, Jugoslavija više ne postoji. Ja ne bih želela da recimo ova Vlada ili ministar finansija ode sa rečima – Moja misija je završena, Srbija je u dužničkom ropstvu i puno generacija neće uspeti da izađe iz tog dužničkog ropstva. Hvala vam najlepše.

Dakle, 20. jula 2017. godine odlukom Odbora za administrativno-budžetska i mandatska imunitetska pitanja, obrazovana je Radna grupa za izradu predloga kodeksa ponašanja.

Iz tog razloga, predsedavajućem te Radne grupe, dr Aleksandru Martinoviću postavljam pitanje. Zašto Radna grupa za izradu kodeksa ponašanja nije počela sa radom ni posle osam i po meseci od njenog osnivanja?

Da li po njemu ona nikada neće početi sa radom, jer je ponašanje poslanika u Skupštini primer pozitivnog parlamentarnog ponašanja? Ja lično ne verujem da jedan poslanik želi da mu se kolega obrati sa – kompletan kreten, potpuni idiot ili da je 40% funkcionalno sposoban.

Molila bih kolegu Martinovića da, ukoliko je voljan, nakon postavljanja pitanja, odgovori na ovo pitanje, jer tiče se svih poslanika i mislim da bi rado čuli odgovor.

Pitanje za premijerku, gospođu Anu Brnabić. Nijedna civilizovana država ne može napredovati ukoliko ne reši pitanje vlasništva. Davnih godina je napravljena nepravda kojom je oduzeta privatna imovina građanima Srbije. Donose se novi zakoni vezani za razne namene zemljišta i ostalih nepokretnosti, a ignoriše se pitanje nad pitanjima koje ja upravo postavljam premijerki.

Kada će biti pripremljeni i stavljen na dnevni red zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u smislu opšte substitucije drugom zamenskom imovinom? Napominjem da je i Vlada najavila da će po ovom pitanju biti efikasna i takođe najavila ovaj zakon decembra 2017. godine.

Drugo pitanje za gospođu Anu Brnabić se odnosi na pitanje rekonstrukcije Vlade. Ona je dala nekoliko oprečnih izjava, da Vlada ne radi kao ti i da je potrebno izvršiti njenu rekonstrukciju. Juče je izjavila da rekonstrukcije Vlade nije prioritet i biće odložena kada se stabilizuje situacija na Kosovu.

Ja pitam kada je bila stabilna situacija na Kosovu? Smatram da to ne može biti razlog odlaganja rekonstrukcije, jer Vlada koja nije tim, nije dobra Vlada, ne može dobro da reši ni situaciju na Kosovu, tako da smatramo da je rekonstrukcija neophodna.

Pitanje za Ministarstvo privrede, već danima najavljivan štrajk u „Poštama Srbije“, a to se u parlamentu ne sme ignorisati. Novembra meseca 2017. godine, postavila sam pitanje, šta je prava priroda problema u „Poštama Srbije“ i kada će biti raspisan konkurs za direktora, s obzirom da je v.d. direktoru i gospođi Miri Petrović, uveliko istekao već mandat?

Iz Ministarstva turizma i telekomunikacija dobila sam veoma brzo i korektan odgovor koji glasi – na održanim sastancima sa predstavnicima sindikata, istaknuto je da je glavni problem zaposlenih loš materijalni položaj, imajući u vidu da zarade u preduzeću nisu povećane već skoro 10 godina, da su ispod republičkog proseka, kao i da je smanjena plata od 10%, dodatno ugrozila standard zaposlenih.

Osim toga, veliki broj zaposlenih je angažovan na određeno vreme, te im radno pravno status nije regulisan.

Na deo pitanja koji se odnosi na sprovođenje konkursa za izbor direktora, upućena sam na Ministarstvo privrede, koji obavlja poslove državne uprave, a koji se odnose na razrešenje i imenovanje upravljanja u javnim preduzećima.

Vezano sa tim, moje pitanje za Ministarstvo privrede glasi – Ministarstvo privrede je 10. marta 2017. godine raspisalo konkurs za izbor direktora Javnog preduzeća „Pošte Srbije“, Beograd i šta se dešava sa tim konkursom, kao i kada možemo očekivati postavljenje novog direktora ovog javnog preduzeća?

Pitanje za Ministarstvo građevinarstva, saobraćaj i infrastrukture i Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i Ministarstvo životne sredine – na Pančićevom vrhu u centru Nacionalnog parka Kopaonik na parceli 1877/1 Brzeće, izgrađen je nelegalni objekat od 1.000 metara kvadratnih, koji je izgradila investitorka Snežana Micković i to na očigled svih nadležnih institucija.

Godine 2018. ovaj objekat je upisan u katastar nepokretnosti i bez napomene da se radi o nelegalnom objektu.

Službe katastra opštine Brus navode da je zahtev za preparcelaciju podnelo Javno preduzeće „Skijalište Srbije“. Republička građevinska inspekcija je donela konačno rešenje o rušenju objekta 24. januara.

Ja pitam, kako je moguće da se izgradi bespravni objekat od 1.000 kvadrata u Nacionalnom parku, a da na vreme nisu obustavljeni radovi od strane građevinske, kao i inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine?

Zašto je Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva dozvolilo da se gradi nelegalni objekat na parceli koja je u javnoj svojini, a na koju je ovo Ministarstvo nosilac prava korišćenja? Hvala.

Hvala.
Kolega je rekao da je bitna afirmacija stečenih kvalifikacija i ja se slažem sa tim. Znači mi zaista se zalažemo kao klub samostalnih poslanika…

Hvala.

Pozdravljam sve prisutne goste i izražavam iznenađenje zašto ovde nije prisutna gospođa Zorana Mihajlović, kao i gospodin Goran Trivan jer zakon o kome ja imam nameru da diskutujem je Zakon o nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka.

Nažalost, moraću da pokvarim malo ovu harmoniju koja je vladala evo već sat vremena između poslanika i ministra i da dam realan osvrt na ovaj zakon. Vi, gospodine Ružiću, pokušajte i da mi odgovorite na ta pitanja pošto vidim da ste vi zaduženi za taj zakon, pošto gospođa Mihajlović nije tu. Možete i da se branite ćutanjem ako pitanja budu teška.

Molim vas bez malo parlamentarnog bontona, zahtevam. Mislim da je to minimum za parlament.

Svi zakoni su podjednako važni, ali kao po pravilu oni koji su najskuplji i oni koji su sa dugosežnim posledicama u ovim skupštinskim raspravama se stavljaju na kraju. Tako da u pojedinostima, što je velika šteta, o ovom zakonu verovatno nećemo stići ni da diskutujemo.

Zakon je loše napravljen. Ideja je bila dobra. On je rađen po direktivi EU, donete 15. maja 2007. godine, ali ga je predlagač improvizovao i prilagodio svojim potrebama. Inspajrd direktiva, da bih objasnila građanima Srbije, o kojoj se priča ovde još od 2009. godine u stručnoj javnosti, još uvek je nepoznata, a u Evropi će ona potpuno zaživeti do 2020. godine.

To je pre svega direktiva doneta sa ciljem da se u Evropi uspostavi jedinstvena infrastruktura prostornih podataka kao podrška zajedničkim odlukama u domenu politike zaštite životne sredine pre svega.

Da pojasnim, u praksi Inspajrd poziva na jedinstven opis prostornih podataka, kao i na njihovu dostupnost na internetu sa mogućnošću pretraživanja, vizuelizacije i preuzimanja. Ili još više da pojednostavim za građane Srbije, recimo da uzmem na modelu grada Čačka, interesuje vas grad Čačak, možete da uđete u bazu podataka, da vidite sve što se tiče zemljišta u gradu Čačka, katastarskim parcelama, svim planovima koji su bili bivši, budući, koji se preklapaju. Znači, dobijate jednu potpunu informaciju i ako hoćete recimo da ulažete u to, možete da dođete do toga šta će sve negativno uticati na vašu investiciju.

Međutim, dobro bi bilo da je uvede ovaj zakon da nema prethodnih preduslova koji ovde nisu ispunjeni. Poslednji državni premer je urađen 1981. godine i to u delu katastarskog premera. Znači, nije urađen komasacioni premer, premer vodova, topografski premer, premer državne granice. Znači, mi nemamo definisanu pravu prostornu definiciju Srbije.

U tranzicionom periodu su velika sredstva data za sređivanje katastra. Međutim, tu je urađena jedna fatalna greška, gde se zemljišne knjige nisu uparile sa ka Katastrom i imamo stotine hiljada predmeta nerešenih po tom pitanju. Znači, mi imamo jednu situaciju gde se faktičko stanje na terenu ne poklapa sa katastarskim stanjem.

Metapodatak, koji je osnovni podatak na kome se zasniva ovaj zakon, i koji opisuje jednu prostornu infrastrukturnu jedinicu i direktno se veže za katastarsku jedinicu, što su se mnoge kolege iznenadile, ali Katastar je tu veoma bitan, nije tačan. Netačan podatak nije podatak. To je neupotrebljiv podatak ili što je još gore, postaje neupotrebljiv podatak koji građani plaćaju.

Sinhronizacija podataka je takođe veoma bitna. Ja tu vidim veliki problem. Sredstva koja su predviđena ovde neće biti dovoljna jer kompletno svi subjekti u procesu realizacije ovog zakona će morati i da se reorganizuju. Moraće dobra edukacija da se uradi kako stručne, tako i šire javnost da bi građani zaista imali kvalitetan podatak koji je istinit podatak i koji je primenljiv.

Glavni subjekti ovde, Republički geodetski zavod, koji je po difoltu nadležna organizacija i koji se brine o sprovođenju ovog zakona.

Ono što je problem kod Katastra i svega toga je što se ne ažurira ono što se dešava na terenu. Moje insajderske informacije, da pojasnim su, lične insajderske informacije sa mojih projekata. Znači, meni to nije nepoznanica.

Ono što je dobro, to je da se uvede ovakav zakon kada se svi ovi preduslovi, pre svega Katastar pa restitucija, vrati ljudima oteto, kada se uradi opšta supstitucija drugom zamenskim, to su preduslovi da bi ovaj zakon bio dobar.

Znači, taj zakon će biti trn u nozi predlagača, odnosno vlasti, trn u ne baš tako zdravoj nozi, ali funkcionalnoj za vlast kada bude sve ovo sređeno i zakon na pravi način zaživi. Hvala lepo.

Zahvaljujem se ministru Ružiću na odgovoru.

Ono što nije sporno ovde i mislim da me niste razumeli. Dobro je da ovakav zakon se uvede. On će uvesti red ali ne sad. On će uvesti red za sedam, osam, deset, petnaest godina, jer prekogranična saradnja će vas naterati zbog koje je doveden ovaj zakon da ti podaci budu tačni, da budu ažurirani na vreme i da nemamo situacije, kao što, recimo imamo na Kopaoniku, gde u sred nacionalnog parka imamo objekat od hiljadu kvadrata, gde je izvršena preparcelacija, promena namena parcele, da objekat ne bi bio u postupku. Znači, to je nešto što je nedopustivo i što ne sme ni slučajno da se dozvoli.

Jednoga dana, rekla sam, ovaj zakon, za koji će izglasati vladajuća većina, kad budu sređeni preduslovi, a preduslovi su znači – katastar, restitucija, supstitucija i sve ostalo što ide pre toga, on će biti jako dobar za građane Srbije. Međutim, do tog dana, to je ipak futurizam, jer ponavljam da 2020. godina, je godina u kojoj treba u punoj formi, tek u EU da zaživi ovaj zakon. znači, a gde smo mi, videćemo. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, povređen je član 108. gde vi treba da vodite računa o sednici. Ja vas molim, vi samo što niste gospodinu Martinoviću dozvolili gusle da unese, jer on gusla i gusla beskrajno već dva dana i zaista bi mogao i bavi se epskim pesništvom. Mi slušamo sve što je bilo pre… (Isključen mikrofon.)