Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo već navikli da se u Srbiji izborni zakoni, odnosno zakoni koji utiču na izborni proces u Srbiji najčešće donose na jednu vrstu oktroisanog načina, gde nema konsenzusa političkih stranaka i obično se promene dešavaju kao grom iz vedra neba.

Dakle, godinu dana neki kvazi-dijalog između predstavnika vlasti i predstavnika prozapadne opozicije. Prvo, posredovanjem nevladinog sektora, odnosno organizacije Džordža Soroša, Fondacije za otvoreno društvo u Beogradu i još nekih nevladinih organizacija, pa posle toga, da stvar bude još gora, Narodna skupština Republike Srbije se ponizila na taj način što je prihvatila posredovanje bivših poslanika Evropskog parlamenta nekakvom dijalogu u Srbiji. Dakle, neki ljudi, koji nisu više u institucijama Evropske unije, koji su u penziji, postavili su se kao autoriteti da reše pitanje demokratije i poštenih izbora u Srbiji, a mi smo to sve prihvatili i odnosili se prema njima kako da nam oni donose, otprilike, vatru koju mi nemamo, kao da civilizacija stiže u Srbiju. Eto, takva situacija je bila u Narodnoj skupštini.

A videli smo posle toga primedbe oko medijskog prisustva, oko načina glasanja na lokalnim izborima i tako dalje, da su se stvari neke zaista i promenile, ali samo selektivno i samo tamo gde vladajućim strankama to odgovara, a dobar primer za to jesu lokalni izbori u Medveđi održani prošle godine.

Dakle na izbornoj listi nekakve srpske desnice, koja je preko noći osvanula kao neka nova patriotska desničarska stranka ili šta god, na njihovoj lokalnoj listi pojavili su se funkcioneri i članovi SNS.

Dakle, malo izgleda nekim ljudima jedna stranka, treba da imaju više, pa onda članovi iste stranke izlaze na lokalne izbore na različitim lokalnim listama i forsiraju se na uštrb nekih parlamentarnih, dugotrajnih i ozbiljnih stranaka u Srbiji.

Slična stvar je bila, na primer, na izborima u Kladovu, koji su održani pre dve godine. Dakle, demokratska atmosfera u kojoj tri vladajuće stranke osvoje 95% glasova. Gde to ima na svetu da 95% građana glasa za vlast? Da li to mesto postoji? Samo je postojalo 2018. godine u Kladovu.

Valjda je onda neko trebao da dođe u stanje svesti da to treba da se promeni, da treba malo da se povede računa o poštenim izborima, da treba vladajuće stranke da se odnose prema opoziciji onako kako bi voleli da se prema njima odnose kada oni jednom budu opozicija. Naprednjaci su trebali da imaju već jedno takvo iskustvo, budući da vlast DS nije bila tolerantna prema različitom mišljenju svojevremeno i, umesto da naprednjaci uče na njihovim greškama, oni su počeli da primenjuju sličan sistem rada i funkcionisanja kao i DS.

Dakle, nije se vodilo računa o pravim problemima. Predstavnici Narodne skupštine su mislili da će oni nekom udovoljiti iz Evropskog parlamenta ili institucije EU ukoliko budu prihvatili posredovanje u nekakvom dijalogu tih evropskih poslanika, odnosno bivših evropskih poslanika, ali videli smo i koji su njihovi kriterijumi. Njihovi kriterijumi su da su izbori pošteni ukoliko sve one stranke koje se zalažu za evropske integracije Srbije na njih izađu, a da najmanje ima veze koliko će građana Srbije na tim izborima da glasa.

Mi smo od te iste EU već jednom dobili da je čestitala Tomislavu Nikoliću pobedu na predsedničkim izborima u pet sati, a ostalo je još tri sata da se glasa na biračkim mestima. Izgleda da je Evropska komisija mnogo brže prebrojala rezultate izbora nego RIK u Srbiji.

To nam govori kako se oni ponašaju i kako se postavljaju. Demokratski je kada si sa nama, kada se zalažeš za našu stvar, kada ispunjavaš bezpogovorno sve ono što ti mi naredimo, a sve što je protiv evropskih integracija Srbije, odnosno pogubne politike Srbije na putu u EU, to je nedemokratski, to je zastarelo, to je anahrono, to nas vraća u devedesete i ne znam ni ja šta, odnosno kakve floskule smo mogli da slušamo baš od tih Evropljana za ovih godinu i nešto dana.

Dakle, stanje u Srbiji, parlamentarizam u Srbiji i izborni proces u Srbiji treba da se promeni, treba da se promeni na bolje voljom građana Srbije, odnosno konsenzusom političkih stranaka koje predstavljaju u Narodnoj skupštini građane Republike Srbije, a ne da se podilazi diktatima iz inostranstva zato što njima nisu interesi građana Srbije na prvom mestu, nego im je na prvom mestu ispunjavanje njihovih zahteva.

(Miladin Ševarlić: Poslovnik.)

Hvala vam gospođo Gojković.

Što se tiče poboljšanja naših izbornih uslova i sveopšteg demokratskog progresa i tih izbora u Kladovu, ja koliko se sećam tamo je bilo nekih trzavica u odnosima između dve koalicione stranke sa republičkog nivoa gde je jedna od tih stranaka istaknutom članu te druge stranke, na kućnu adresu poslala neki tamburaški orkestar da ga obiđe, a tu je bilo i nekih sekira i nekih rekvizita, ne znam da li je to sad sve po evropskim standardima. To će možda potvrditi gospodin Ružić, verovatno nešto zna više o tome. To su verovatno samo nevolje u raju među koalicionim partnerima. Pitanje je kakvi bi bili odnosi između tih stranaka da oni ne čine vlast na republičkom nivou.

Ali, od gospodina Martinovića smo malopre čuli tumačenje da vladajuća koalicija prepoznaje interes opozicije. Umesto da se opozicija sasluša, ona parlamentarna, ona koja bi bila relevantna, sama vlast šta je interes opozicije. Ovi zakoni se danas donose, a to može i predsednica parlamenta da potvrdi, isključivo na zahtev jedne marginalne političke pojave, grupe „Jedan od pet miliona“, ne znam kako se zaista zovu te osobe koje su bile na tom sastanku, ali bila je i gospođa Gojković prisutna, ovo je njihov komentar bio sa tog sastanka i danas se ovde pretače u zakon.

Što se tiče toga da se ne ispunjavaju uslovi iz inostranstva. Ni to nije istina. Mi smo videli od najbanalnijih stvari zašto se zahvaljujete Kinezima i Rusima, to nije u skladu sa dobrim odnosima između Srbije i EU, odmah dan posle takve izjave Žozefa Borela, u Beogradu su osvanuli bilbordi – hvala Evropo, a pre toga je bilo – brate Si. Dakle, to je stav o diktatima iz inostranstva. Tako je bilo i sa sankcijama, tako je bilo i sa svim što dolazi iz EU.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Pa, trebali bi možda da vidimo šta je intencija pravnog propisa da se skupi deset hiljada potpisa, odnosno zakonskog uslova deset hiljada potpisa za izlazak na izbore. To je da bi se iz političkog života odstranili oni koji su neozbiljni, oni koji su ekstremni, oni koji nemaju nikakvu podršku i da ne bi pravili farsu od političkog života u Srbiji i zato je propisano da samo onaj koji može da prikupi deset hiljada potpisa može da se kandiduje na izborima.

Mi smo imali situaciju više puta širom Srbije da te marginalne pojave, predaju lokalne liste i osvoje manje glasova nego što su imali potpisa za predaju lokalnih lista.

Drugo, jedna stvar je razgovarati u zgradi Narodne skupštine pod tutorstvom iz EU, kao što je to bio slučaj u Srbiji, a potpuno druga stvar je kada Narodna skupština, odnosno predsednica Narodne skupštine inicira te razgovore u okviru ustavnog položaja Skupštine Srbije i nezavisnosti koje Ustav garantuje. A ne da slušamo islužene evroposlanike koji ovde drže predavanje i preporuke šta koja stranka treba da radi. To nije dijalog, to je ispunjenje naređenja. I to je to.

Mi smo čuli kako da je u Nemačkoj ili Francuskoj se desilo ovo ispred Narodne skupštine da bi ljudi bili pohapšeni i tako dalje, došlo bi do privođenja i ostalih stvari. Pa, ja ne znam kako mi ikada možemo da uđemo u EU ako mi tolerišemo fašizam na stepenicima Narodne skupštine. Zašto se mi ne ponašamo kao ti napredni moderni Nemci, oni hapse, procesuirajum, ne dozvoljavaju takvo ponašanje, ne dozvoljavaju napade na narodne poslanike. A šta se ovde dešava? Ništa, televizijski emisije zbog prebijanja Marijana Rističevića.

Dakle, vi šaljete na taj način poruku da se to toleriše u Srbiji takvo ponašanje, da to nije nešto neprimereno. Ne možete da kažete da bi oni jedva čekali da izigravaju žrtvu. Nije tačno, građani Srbije bi pozdravili sprovođenje zakona i ne dozvoljavanje narušavanja ugleda Narodne skupštine i napada na narodne poslanike. Niste možda mogli ove sa imunitetom da hapsite i ne treba da im skidate imunitet, ali mogli ste sve njih okolo koji su bili i koji nemaju imunitet, pa bi te njihove pristalice videli da su ih iskoristili Boško Obradović i ostali i ne bi im se više pridruživali u takvim nekim besmislenim akcijama i napadima na ostale narodne poslanike.

Tek naknadno su ti ljudi uhapšeni i to posle našeg upozorenja da bi, ukoliko zakon ne može da se sprovede, ukoliko je ministar policije nesposoban da bi trebalo da napusti to mesto, a ne da se to sve dozvoljava. Podsetiću vas, ispred Narodne skupštine bilo je više televizijskih kamera nego protestanata, odnosno ljudi koji su tamo protestvovali. Toliko znači od tog događaja.

Policija apsolutno nije intervenisala da napade na narodne poslanike spreči. Znate kako? Nameće se zaključak - ukoliko vi ne želite sa tim da se obračunate, odnosno da sprovodite zakon i da ne dozvoljavate narušavanje integriteta narodnih poslanika onda možda i treba takve stvari da se nam dešavaju. Nas su pokušali tako da napadaju, ali mi se ne damo, mi ćemo im odgovoriti, a vi ih tolerišete, pa ćete videti onda kako ćete proći.

Dakle, mi smo slušali od predsednika Republike konkretno da se skupi i pet miliona – nema popuštanja. I ja to podržavam. Ulica ne treba da utiče na politički život u Srbiji i ne sme se menjati vlast na ulici i to SRS govori od svog osnivanja. Ali baš ti „Jedan od pet miliona“ i njih to dva od pet miliona, ne znam da li da je gospodin Marinković bio na tom sastanku, oni su predložili ovo što mi danas donosimo u Narodnoj skupštini, ne parlamentarne stranke, ne poslaničke grupe, nego neke marginalne političke pojave kojima vi izlazite u susret zato što mislite da će to naići na dobar komentar od strane institucija EU, samo zbog toga. Ukoliko neko ne može da skupi neophodnih 10.000 potpisa da učestvuje na izborima, nema šta da traži.

Mi smo videli i na prošlim predsedničkim izborima da je Nenad Čanak najpopularniji u Bajinoj Bašti. Njegova autonomaška politika, vojvođanski separatizam da je najpopularniji u Bajinoj Bašti. Videli smo neke sada druge stranke da su najpopularnije u Jablaničkom i Topličkom okrugu, na primer, a većina tih poslanika živi, na primer, u Vojvodini i nemaju tamo svoje predstavnike, ali su skupili veliki broj potpisa.

Po Zakonu bi trebalo da svi učesnici u izbornom procesu da budu jednaki, a vidimo da su ovde neki jednakiji od drugih. Prve tri liste koje su predate za izbore 2020. godine, su skupile svoje potpise kod javnih beležnika, gde je to mnogo teže uraditi zbog spore procedure i zbog velike gužve i zbog negde nesnađenosti javnih beležnika u celom tom postupku, a neki će sada da po opštinskim upravama na mnogo lakši i sa mnogo manje formalizma da skupljaju te potpise i njima je veliki posao olakšan, a to nije u redu i nije fer prema ostalim izbornim akterima, da ne pričam o ovim drugima kojima je vlast skupila potpise, ne računam tu manjinske stranke.

Dakle, trebali su svi da budu jednaki, a ne da se nekima podvlađuje, pogotovo onima kojima se sada izlazi u susret, oni u političkom životu Srbije, u biračkom telu apsolutno ne postoje.

Zašto bi bilo korisno za nas da se uradi sve šta oni hoće ukoliko oni nisu u stanju da izađu samostalno na izbore i ne bi bili to u stanju da urade sa javnim beležnicima u tom procesu. Što bi se izlazilo njima u susret? Šta će nam pohvale iz Evropske unije zbog toga? Kao da će to uticati nešto na kvalitet izbora. Treba da radimo ono što je dobro za građane Srbije i da oni mogu da imaju političke stranke koje imaju različite programe na izborima i da mogu da čuju, odnosno, da političi program tih stranka dođu do njih putem sredstava osnovnog informisanja. A da sada izmišljamo nove stranke da bi bilo više ljudi na izbornom listiću, odnosno više kandidata, ja mislim da je to potpuno besmisleno.

Dakle, vi ste 2016. godine poslušali na neki sličan način i Američku ambasadu, Kajla Skota koji je pod pritiskom, odnosno pritiskao je izvršnu vlast u Srbiji, Republičku izbornu komisiju, i na kraju je ubacio dve poslaničke grupe, odnosno dve liste u Skupštinu Srbije Čeda – Boris – Čanak i DSS, Dveri i sad vam je taj Boško Obradović kriv za sve i vi osuđujete njegove postupke. Pa, mogli ste tada to sve da sprečite. Hvala vam.

U gradaciji, jedini koji se više pita u Srbiji od građana Srbije, odnosno naroda je ambasador SAD. Dakle, to smo videli 2016. godine. Džabe je bilo glasanje, ko je za koga glasao, on dođe nacrta rezultate i na osnovu toga se podele mandati u Narodnoj skupštini.

Dakle, nisu zbog razloga zdravstvene prirode ovi zakoni promenjeni, nego zbog pritisaka, odnosno zbog nekih predloga i udovoljavanja nekim marginalnim političkim pojavama kakva je ta grupa „Jedan od pet miliona“.

Dakle, ne možete da nam kažete da će mesne kancelarije ili gradske ili opštinske uprave biti mnogo bolje sterilisane, nego kancelarije javnih beležnika i da je tu manje ima šanse da se neko zarazi ovim virusom. Dakle, to su besmislice.

Procedura je lakša, ima manje formalizma i to ide brže i zbog toga se to menja, a ono što je skandalozno jeste što se to uvodi i za republičke izbore, jer nikada to u Srbiji nije bilo, ni pre javnih beležnika. Potpisi su se prikupljali kod sudskog overivača na teritoriji mesno nadležnog suda, a ne opštinskog. Opštinskog su se skupljali za lokalne izbore, a ne za republičke. To su besmislice, to je izrugivanje demokratskim principima.

Mi vidimo da je vlast u Srbiji spremna da promeni zakone samo da bi udovoljila interesima nekih manjih neparlamentarnih političkih opcija, a ne da treba da sprovodi zakone i da piše onakve zakone da budu u što boljem interesu naše zajednice, odnosno građana Srbije i to treba da bude valjda cela poenta svega ovoga, a ne izlaženje u susret kako bi bio izborni listić što veći.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Zaista jedna nesvakidašnja sednica Narodne skupštine. Mnogo se ovde priča o izbornim uslovima i o napretku Srbije ka EU i u skladu sa tim prihvatanja evropskih standarda koji treba da se implementiraju u Srbiji u izbornom procesu, pa i pitanju medija, i pitanju parlamentarne reprezentacije i, naravno, predstavljanja svih izbornih lista, odnosno kandidata na izborima na sredstvima masovnog opštenja.

Dakle, to su neke teme, slušali smo o tome REM-u dugo, pa smo videli da se i taj REM popunio, pa onda smo sve ispunili šta su tražili od nas, odnosno vlast u Srbiji je ispunila sve što se od nje tražilo, a tražili su ovi bivši poslanici Evropskog parlamenta, a pre njih predstavnici nevladinog sektora iz Beograda. Oni su očigledno autoritet za to pitanje, negde su oni možda u lancu ishrane iznad Vlade Republike Srbije, reklo bi se, ali šta je tu je, to se već desilo.

Šta je ishod svih tih pregovora, svih tih ustupaka koje je izvršna vlast činila prema nekima koji nemaju nameru da izađu na izbore? Imamo danas ispred Narodne skupštine. Mi imamo scenu ispred Narodne skupštine koje se ni nadrealisti i Nele Kalajić ne bi postideli. Vi jedni protiv drugih štrajkujete glađu. Vi se takmičite ko je luđi. Vi niste u stanju da sankcionišete nasilje i onakvo ponašanje i kršenje zakona, napad na narodnog poslanika ispred Skupštine Srbije, na stepenicama Skupštine, što ja svakako osuđujem, to je nedopustivo, a onda umesto da jednom vidite da nađete rešenje za politički sistem u Srbiji, da nam se takve stvari ne dešavaju, da se sve unormali, vi idete potpuno drugim putem i vi se jedni s drugima takmičite ko će duže da štrajkuje glađu. Vlast protiv opozicije štrajkuje glađu u Srbiji i mi treba sada da pričamo ovde o normalnosti kako ćemo sada da izađemo na izbore, kako ćemo da budemo predstavljeni u medijima, politički program itd, zajedno sa svim tim ludilom.

Da li ima neko ko misli da je to normalno? Zašto praviti od političkog života, od Narodne skupštine Republike Srbije takvu sprdnju, predstavu od najvišeg zakonodavnog tela i posle nije jasno nekima kako građani Srbije nemaju poverenja u institucije, kako smatraju da narodni poslanici ne rade ništa, kako se ovde glasa na zvono, kako je parlament protočni bojler. Mnogo ima u tome svemu istine, ali umesto da se to sve reši, vi kažete da bi mogli da smislimo još nešto luđe od toga svega.

Dakle, to je danas, nažalost, slika i prilika srpskog parlamenta. Šef poslaničke grupe vladajuće stranke, stranke koja na izborima osvojila 48 posto, njegov metod političke borbe jeste da se takmiči sa nekim ekstremistima iz opozicije ko će duže da štrajkuje glađu zbog zahteva, kojih, što Ministarstvo policije ne sprovede zakon, kao da je ministar policije neki tamo iz Dveri, a ne iz SNS i sada je on nezadovoljan.

Zamislite sada šta bih rekao, na primer, ja sam nezadovoljan Poslovnikom o radu Narodne skupštine, on je izuzetno nedemokratski i on favorizuje vlast, ne daje dovoljno prostora opoziciji da se suprotstavi vladajućoj većini u Skupštini Srbije i ja stupam u štrajk glađu zbog toga. Ili moj predlog za dopunu dnevnog reda nije prošao na glasanju, zvono nije zvonilo i ja stupam u štrajk glađu. Da li je to normalno ponašanje? Da li je to parlamentarizam bilo gde u svetu?

Mi posle ovoga treba da pričamo o nekim evropskim standardima i da se upoređujemo sa Nemačkom i sa Francuskom i sa Švajcarskom itd, možemo mnogo toga da čujemo ovde, a u isto vreme imamo dvoboj na stepenicama Skupštine ko će duže da izdrži bez hrane.

Podsetimo se, kada je napadnut narodni poslanik ispred Narodne skupštine pre neki dan, scena u kojoj je više bilo televizijskih kamera, nego ljudi koji protestuju. Pet puta više policajaca nego tih ljudi koji su protestvovali i napali narodnog poslanika. Oni svi gledaju sa strane, kamera gleda da uhvati što bolji kadar, a napadaju narodnog poslanika i vi mislite da je to normalno.

Samim tim što vi to niste sankcionisali dali ste takvom ponašanju i takvom nastupu legitimitet. I idete sve dalje i dalje u taj ekstremizam. Umesto da se jasno ogradite od svega toga, umesto da pokažete svojim primerom, vi ste vlast u Srbiji, za sebe kažete da ste najbolja vlast u istoriji, da je ovo zlatno doba, da stižu pohvale sa svih strana, da je Nemačka na svim mogućim listama 10 mesta iza nas, da Nemci masovno uzimaju srpske pasoše i da dolaze ovde koliko smo jaki i dobri, vi se upuštate u takve performanse na način da vređate građane Srbije.

Sve te ljude, koji treba 21. juna da izađu na izbore, da glasaju o svojim političkim preferencijama, za koga god žele, vi na ovaj način vređate, jer vi pokazujete da niste u stanju da imate odgovoran pristup prema raznoraznim divljanjima, glupostima, ovakvim stvarima kao što imamo ispred Narodne skupštine, nego se u to upuštate. Vi na taj način to podržavate.

Pazite, šef poslaničke grupe najjače stranke u parlamentu, koja uzima 48% na prošlim izborima, njegov odgovor na sveopšte ludilo koje imamo iz tih nekih stranaka ili strančica, uglavnom marginalnih pojava u Srbiji, jeste da stupa u štrajk glađu.

Ja ne mogu i dalje da objasnim koliko je ovo nenormalno, iako se vi svi ovde ponašate kao da je to sasvim prirodna stvar, kao da je to ispravno. Da li je to moguće? Da li se igde na svetu to desilo? Jedna stranka ima 48% na izborima iz 2016. godine, druga stranka, sad kada bi izašla ne bi imala ni 1%, i vi sa njima ulazite u to ko će duže da štrajkuje glađu. Sad je to neka najbolja vlast u Srbiji. To ni Monti Pajton ne bi mogao da smisli, ni „Top lista nadrealista“ ovo nije, ali to se podržava.

Svaka čast Martinoviću, neka izdrži što duže, pa će možda gospodin Orlić imati prilike da se afirmiše. Ako bude šef poslaničke grupe, možda on bude izabran da štrajkuje glađu u sledećem mandatu, ja mu držim palčeve. To izgleda shvatate kao uspeh u vašim političkim karijerama. Ja to ne mogu drugačije da objasnim.

Dakle, to je slika i prilika onoga što vi emitujete iz Doma Narodne skupštine. Kako mi možemo na bilo koji način da pričamo o normalnosti, da se smanje tenzije u društvu, da se oslobode mediji, da se demokratizuje rasprava u Skupštini itd, kad vi počinjete da imitirate one koji predstavljaju političku marginu u Srbiji i ekstremističku stranku?

Dakle, možda je moglo da se objasni. Vi nećete da hapsite ljude koji prave incidente i u sali i van nje. Možda mislite da ćete na taj način da dignete njima rejting. Uzgred budi rečeno, taj Boško Obradović je više uradio na Vučićevom rejtingu nego cela poslanička grupa SNS pa puta deset. Vi možda nećete da se upuštate u to, mislite da ćete dići cenu Bošku Obradoviću, i to je možda i razumljivo. Mislim da je to pogrešno, ali može da se tu neka logika nađe.

Koja je logika ovog događaja ispred Skupštine? Jel moguće da je to vaš odgovor na to divljanje nekih opozicionih grupacija marginalnih? Dakle, nisu oni sada neki koji će na izborima da ugroze i da dođu na vlast, da je to neka politička snaga koja ima nesagledive kolone građana na ulicama, koja je osvojila ne znam ni ja kakve rezultate kroz celu Srbiju, dakle to je četiri narodna poslanika. Vladajuća koalicija ima više od 160, vladajuća većina u Skupštini Srbije ima više od 160 poslanika, je li tako? Oko 150. Sa druge strane četiri poslanika i da vidimo ko će bolje da štrajkuje glađu. Dakle, to je tužna slika nažalost.

Vi treba da date primer da se sa takvom praksom prestane. Vi treba prvi da budete, ne zato što ste vi pametniji, lepši itd. nego zato što je na vama najveća odgovornost, jer predstavljate vlast u Srbiji, vi treba da pokažete da je moguće normalan dijalog napraviti između političkih stranaka, da je moguće postići konsenzus oko ključnih pitanja izbornog procesa, da je moguće organizovati fer izbore u Srbiji. To je sve na vama. Bespredmetno je razgovarati o svemu tome kada se ovde više prati ko će prvi da zagrize kiflu ispred Skupštine, ko je manje posvećen tom cilju.

Dakle, vi ne samo što ne radite u interesu građana Srbije, nego ih na ovaj način ponižavate i vređate, da se sa njima poredite i da se upuštate u takve gluposti. Vi narušavate brutalno ugled Narodne skupštine Republike Srbije, a to je svakako nedopustivo. Dakle, to je nešto što treba pod hitno da se promeni, taj pristup uopšte.

Imali smo sliku od pre neki dan. Kolona tih nekih ljudi, koliko god da ih je bilo 300, 400, 500, nebitno, okruži predsedništvo pre neko veče i lupaju u šerpe, protestuju sasvim legitimno, ljudi izražavaju nezadovoljstvo na način na koji oni misle da je prikladan, to je sve po zakonu, osim možda što nisu sazvali taj skup, a to već vidimo da ne mora da se poštuje, nije važno. Predsednik Demokratske stranke na konferenciji za štampu sa tog skupa, kaže - Mi zahtevamo od Evropske unije da odloži izbore u Srbiji. Mi zahtevamo od Evropske unije da odloži izbore u Srbiji? Kao da Evropska unija, otprilike, samo javi i kaže – odloženi su izbori, doviđenja. Mi znamo da je to tako u praksi, ali to je gaženje Ustava i zakona Republike Srbije.

Sa druge strane, rulja napadne narodnog poslanika na stepeništu Narodne skupštine. Predsednica Narodne skupštine, druga najodgovornija ličnost u Republici Srbiji, sutra kada bi predsednik Republike podneo ostavku ili kada bi mu se, ne daj Bože, nešto dogodilo, predsednica Narodne skupštine bi bila u stvari vršilac dužnosti predsednika Republike, to je druga ličnost u državi, ona drži konferenciju za štampu posle napada narodnog poslanika i traži od Evropske unije da reaguje. Evropska unija da zaštiti narodne poslanike vlasti od rulje sa skupštinskih stepenica. Da li je to normalno?

Hajde onda da rešavamo sve probleme tamo gde leži prava moć, ako je to Evropska Unija. Uštedećemo mnogo novca, uštedećemo mnogo vremena, raspustimo Skupštinu, ne trebaju nam ni izbori, ni Skupština, samo šta treba da se uradi zovemo u Brisel i oni nam kažu i to je to. Dakle, prozapadna opozicija i prozapadna vlast trkaju se da se pozovu na EU da reši njihove međusobne probleme. Jel to nije degradiranje institucija Republike Srbije i Narodne skupštine i Ustava i svih zakona?

Može da se objasni, nek radi u opoziciji ko šta hoće, sutra će građani na izborima dati ocenu da li su oni sa tim zadovoljni, da li se oni sa tim slažu itd. ali na vlasti je odgovornost da poštuju i zaštite i Ustav i zakone, a ne da tako brutalno suspenduju Ustav Republike Srbije i zakone, sve zakone ove zemlje i da kažu – pozivamo EU da zaštiti poslanika vlasti. Šta to znači?

Dakle, prekinite sa tom farsom ispred Skupštine. Uozbiljite se, pokušajte da rešite sve probleme u političkom životu u Srbiji. To je možda nemoguće ali na tome treba raditi, tome treba težiti da se stanje što pre normalizuje.

Ako ćemo da licitiramo ko će duže da izdrži u štrajku glađu, meni se čini da će se to vama posle obiti o glavu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi o izbornim uslovima pričamo ovde već više od godinu dana, te su nikada bolji u istoriji, te su nikada gori u istoriji, zavisi koga slušate. Videli smo jedan strašan animozitet između sadašnje i bivše vlasti, što je čudno, imajući u vidu koliko imaju dodirnih tačaka, ne samo ideoloških, nego i kadrovskih.

Prošlo leto je došlo do prekretnice u tim odnosima kada je posle sazivanja sastanaka od strane Džordža Soroša i njegove organizacije u Beogradu, odjednom su se sve razlike između SNS, DS i njenih derivata jednostavno prevazišle i usaglasile su se da oni i te kako imaju o čemu da razgovaraju. Podsetiću vas, prvi stavovi su bili – ne izlazimo na izbore taman nam dali ne znam kakve uslove, to su govorili predstavnici prozapadne opozicije, a od vlasti smo slušali da neće popustiti taman da ih se skupi pet miliona.

Pošto smo u međuvremenu dobili izveštaj Evropske komisije, što je otprilike za SNS i njene koalicione partnere nešto kao sveto pismo, onda smo videli da može i situacija u Narodnoj skupštini, a ne samo sa izbornim zakonodavstvom da se vrlo brzo promeni i da se to u stvari predstavi kao nešto zašta su se naprednjaci oduvek zalagali, iako to naravno nema veze sa istinom.

Podsetiću vas da smo mi godinama u Narodnoj skupštini imali jednu nedemokratsku atmosferu, gde je npr. sednica koja treba da se bavi budžetom, kao najvažnijim zakonom koji Skupština u jednoj godini donosi, često bila sazivana sa još 70 ili 80 tačaka dnevnog reda. Posle kritika iz Evropske komisije, Soroša i ovih drugih nevladinih organizacija, videli smo da je moguće čak i duplo vreme za jedinstvu raspravu o Zakonu o budžetu. Dakle, za 180 stepeni promena, ali ključno je bilo što je moralo da dođe do pritiska iz inostranstva, do pritiska iz EU, pa tako i sa ostalim zakonima i na kraju početkom ove godine.

Mi ovde danas razgovaramo, odnosno debatujemo o mogućnosti da opštinski overivači umesto javnih beležnika prikupljaju potpise za republičke izbore, što je jedan veliki apsurd. Nije tačno to što je dolazilo i od ministara i od predstavnika vlasti da je to tako nekada bilo. To nije nikada bilo tako. Dok nisu javni beležnici postojali u Srbiji, sudski overivači su prikupljali potpise za republičke izbore, a opštinski za lokalne. Dakle, opštinski overivači nikada nisu prikupljali potpise za republičke izbore.

Ali, zašto se sada to uvodi u Srbiji? Verujem da gospodin Ružić, iako je to njegov resor, o tome ništa nije znao do pre možda dva dana, kao i niko u toj Vladi, zato što je to još jedan rezultat trulih kompromisa koje pravi vlast SNS sa nekim potencijalnim izbornim akterima, a u realnosti političkim organizacijama koje ne postoje ili predstavljaju marginu u srpskoj politici.

Mi smo mogli da čujemo, ja ne mogu da se setim, oprostićete mi, kako se ta osoba zove, ali predlog je od tih iz organizacije „Jedan od pet miliona“ da je besmisleno da imamo 10.000 potpisa koji su neophodni za republičku listu, da to treba smanjiti na pet, da i ne treba skupljati potpise za lokalne liste itd. To je sve bilo na onom sastanku koji je organizovao predsednik Republike u ponedeljak. Baš me čudi što niste i to dozvolili, jer ste vi spremni da udovoljavate tim ljudima kako bi ih naterali da izađu na izbore.

Dakle, šta je cilj prikupljanja potpisa za republičke izbore? Zašto svaka lista, odnosno koalicija stranaka, politička stranka mora da prikupi 10.000 potpisa da bi izašla na izbore? Pa da bi se iz političkog života odstranili oni koji su neozbiljni, koji faktički ne postoje u biračkom telu, odnosno ne podržava ih značajan broj građana Srbije, kako ne bi pravili sprdnju od izbora i kako ne bi mogao ko god hoće, kome god padne na pamet društvo od pet ljudi da se skupi i da oni misle da mogu da izađu na izbore, jer normalno stanje u nekoj demokratskoj zemlji bi bilo da se na parlamentarnim izborima kandiduju stranke i njihovi politički programi i da se građani na tom principu i opredeljuju. Ali stranke koje nemaju političke programe, koje imaju samo ostrašćenost iracionalnu, oni nemaju nikakvu podršku.

I vi sad pokušavate na ovaj način i da im udovoljite, i to samo da bi ih naterali da izađu na izbore. Zato što, po vašem shvatanju, po vašem stanju svesti, legitimitet parlamentarnim izborima ne daju građani koji na tim izborima glasaju, već ocene OEBS-a, Evropskog parlamenta, Evropske komisije itd, jer oni kažu – izbori su nelegitimni, džaba da je i 100% građana na njima glasalo. Sa druge strane, ukoliko glasa 20% građana, na primer, a Evropski parlament to podrži, to će biti najdemokratskiji izbori u istoriji Srbije. To je otprilike vizura briselske administracije, nevladinih organizacija i tih ostalih panevropskih organizacija koje su za vas autoriteti.

Dakle, nije pitanje da li će biti fer izbora, odnosno da neće biti krađe glasova, pritisaka na birače i mogućnosti da svaka stranka se ravnopravno predstavi u medijima itd, već samo ukoliko izađu oni koji su po volji Evropskoj uniji, odnosno Evropskom parlamentu i ostalima. To je, nažalost, stanje u Srbiji.

Mi smo imali mnogo loših primera u prošloj godini samo kako izgledaju izbori u Srbiji i videli smo da je SNS unapredila nešto što je postojalo i za vreme demokrata, a to je masovna produkcija tih fantomskih izbornih kandidata tih stranaka koje ne postoje, koje predstavljaju samo električne zečeve i cilj je jedino da se popuni mesto na izbornom listiću. Pa tako smo videli da je moguće i na lokalnim izborima u Medveđi da ispred famozne Srpske desnice, koja je odjednom postala preko noći neka politička snaga u Srbiji, kandidat za predsednika opštine bude ujedno i član opštinskog odbora SNS. Da ne govorim o ostalim izborima po Srbiji ili beogradskim izborima od pre dve godine, gde smo imali odjednom i grčku stranku i beogradsku gondolu i šta sve ne. Vi sami ne poštujete izborni proces, parlamentarizam i pravite od toga sprdnju sa tim postupcima.

Mi smo mogli da vidimo i kolika je važnost bila i tog REM-a, famoznog, koji treba valjda da kontroliše prisustvo u elektronskim medijima, a onda smo takođe videli kada je, kao, SNS izašla u susret tim nekima koji su tražili promene da su i tu morali da pristanu na pritiske i da u Savet REM-a izaberu kandidata LDP Juditu Popović, koja je nekada bila poslanik u Skupštini Srbije ispred LDP. Ono što je zanimljivo jeste što su svi naprednjaci i svi socijalisti u Skupštini Srbije glasali za nju da se ona izabere u REM, a članovi LDP i te poslaničke grupe nisu bili ni prisutni na tom zasedanju. To bi moglo da se onda vodi kao kandidat SNS, odnosno mogla bi da se izvuče zaključak da je u stvari LDP-ov kandidat ujedno bio kandidat i SNS.

Šta možemo još da sada vidimo u ovim aktuelnim izborima 2020. godine? Pa, možemo da vidimo da ne postoji mnogo stranaka u Srbiji koje su u stanju da prikupe potrebnih 10.000 potpisa da bi se kandidovali na izborima. Srpska radikalna stranka je to uradila, ona je to uradila treća, pre toga listu su predali i SNS i SPS, a svi ostali, bez manjinskih stranaka, naravno, su kandidati kojima su neki drugi skupljali potpise, jer te stranke ne postoje.

Mi smo videli i 2017. godine, za vreme predsedničkih izbora, da je Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine najviše potpisa skupio u zapadnoj Srbiji, odnosno u Bajinoj Bašti. Dakle, šta je to onda? Kakav zaključak može da se izvede? Da li građani Bajine Bašte najviše podržavaju u Srbiji autonomiju Vojvodine, odnosno autonomašku politiku?

Tako i sada - sve stranke, osim ove tri, su stranke koje nisu u stanju same da prikupe potpise, kojima su drugi prikupljali, odnosno prikupljala im je vlast, i tako su izašle na izbore. Inače se one nikad ne bi ni kandidovale. To je naša tužna slika.

Onda smo videli umesto nadmetanja političkih programa, da imamo trku ko će više biti ostrašćen u političkim nastupima. Naravno, niste uvek vi na prvom mestu što se toga tiče, vrlo često vas ovi vaši prethodnici u tome preduhitre. Onda imamo te bizarne scene i teme u medijima koje su sve ali nisu političke.

Takođe, mi smo videli koliko se ceni parlamentarizam, kada sve političke stranke u Srbiji na svoje izborne liste ne stavljaju svoje istaknute članove, već se hvale ko je od poznatih ličnosti na toj listi, kao da je to neka vrednost sama po sebi i kao da je važno da imamo što boljeg košarkaša, ili fudbalera, ili neke muzičare, pevače, itd, kao da je to pokazatelj koja je stranka bolja.

Ukoliko je istina da je ova Vlada najbolja u istoriji i da mi živimo u zlatnom dobu, a to su sve komentari članova kabineta Ane Brnabić, onda bi bilo najnormalnije da svi ti ljudi koji su činili ovu Vladu do 2020. godine budu među prvima na toj izbornoj listi. Jer, ako je to najbolja Vlada u istoriji, zašto sada menjati? Ili, ako je to najbolja poslanička grupa, odnosno najbolji poslanici koje ta stranka ima, zašto je, na primer, predsednik te poslaničke grupe, šta god ja o njemu mislio, ali on je iza 20. mesta? Ako je on najbolji i ako su svi zadovoljni njegovim radom, on je trebao da bude prvi na toj listi.

Umesto toga, mi se ovde hvalimo, odnosno vi se hvalite koliko imate više poznatih ličnosti. Pa je onda na petom mestu najbolji košarkaš, na 10. mestu najbolji rukometaš, pa onda ide pevač narodne muzike, pa onda ide gutač vatre, pa žena sa bradom itd. Na primer, na listi Socijalističke partije Srbije gospodin Neđo Jovanović je bio, na moje zaprepašćenje, plasiran iza rep pevača, odnosno pevača rep muzike.

To pokazuje da vi sami unosite neozbiljnost u politički život i da vi sami treba prvo da počnete da poštujete institucije parlamentarizma i da ne pravite od svega zabavni program, pa ćemo onda imati kvalitetniju Skupštinu i kvalitetnije izbore.

Takođe, ukoliko ste bili spremni da promenite izborni cenzus u izbornoj godini, nezavisno od političke motivacije, to je bilo dobro rešenje, ali vi niste to uradili zato što ste vi velike demokrate nego da biste udovoljili ovima nekima koji neće da izađu na izbore. Ukoliko ste spremni sada ovo da uradite, ne vidim šta je problem da se reši najakutniji problem našeg parlamentarizma, a to je krađa mandata. Meni je jasno da je to u fundamentu vladajuće stranke i da su oni na tome osnovani, ali to ne znači da je to nešto što treba da bude poželjno u Srbiji.

Mi smo imali samo u ovom sazivu situaciju da jedan narodni poslanik promeni četiri ili pet puta poslaničku grupu, kao da je on izabran zato što je lep i pametan, a ne zato što su građani na izborima glasali za program neke stranke, pa sad on može ako se više ne slaže sa tim kolegama iz te stranke da pređe najnormalnije u drugu stranku i sa sobom ponese svoj poslanički mandat u miraz.

Takođe, ta poslanička grupa Dosta je bilo, kakvi god da su oni, i o njima ne mislim ništa dobro, vi ste ljudima koji su ukrali mandate toj stranci dali mesta u skupštinskim odborima. Dakle, nikad nisu izašli na izbore, ne zna niko za šta se oni zalažu, apsolutno su nepoznati, osim jedne epizode kada su bili prateći vokali koncertu Saše Radulovića koji je imao u holu Narodne skupštine, a vi njih ovde promovišete kao poslaničku grupu.

To su sve problemi koji su trebali da se reše pre bilo kakvog razgovora, i o cenzusu, i o prikupljanju potpisa, i o izbornoj kampanji i o bilo čemu drugom.

Ukoliko vam je zaista stalo do izbora i parlamentarizma u Srbiji, onda biste trebali na tome prvo da poradite, pa onda da se vratite u Narodnu skupštinu.

Meni je jasno da je… (Isključen mikrofon.)

(Neđo Jovanović: Dozivao me imenom i prezimenom.)

Vratite mi, molim vas, vreme, gospodine Marinkoviću.

Meni je jasno da je gospodin Marković izuzetno popularan, ja protiv toga nemam ništa, i meni je drago što će on, kao jedna istorijska politička ličnost da ostvari tako isto istorijski rezultat i ja protiv toga apsolutno nemam ništa. Ali, govorim sve ovo iz principijelnih razloga, zato što ceo dan slušamo o fašističkom divljanju Boška Obradovića, njegovih hordi, falangi, itd., a ista ta Srpska napredna stranka, pod pritiskom američkog ambasadora je uvela „Dveri“, DSS i Čeda – Boris – Čanak koaliciju u Narodnu skupštinu. Tako kako ste sejali, tako sad žanjite.

Nisam ja hteo da uvredim ni Aleksandra Markovića, ni Neđu Jovanovića zbog njihovih položaja na tim izbornim listama, to mene apsolutno ne zanima, ja samo govorim da je činjenica da vlast Srpske napredne stranke pokušava da udovolji, na svaki mogući način ovima koji su stranke kupili i to ne kriju. Vi to svi znate, to nije nikakva tajna, a vi sve to radite zbog njih i to radite zbog pritisaka iz inostranstva, a ne zbog demokratije u Srbiji. To je suština.

Vi ste sve ovo mogli da uradite pre četiri godina, kad je počeo ovaj saziv. Tad vas nisu naše primedbe zanimale, tad ste bili na to gluvi, a sada, u poslednjih šest meseci ste promenili više nego poslednjih godina što se promenilo u Srbiji. To je suština i o tome govorim.

Dakle, nije sve stvar jednog izbornog ciklusa. Valjda je stvaranje pravnih normi nešto što treba da bude mnogo trajnije od bilo kojih izbora i bilo koje vlasti u Srbiji.

Mene, gospodine Marinkoviću, jako zanima kako gospodin Marković ima informacije koliko je koja stranka prikupila potpisa za lokalne izbore. Kako on to može da zna? Da li je on došao nama da potpiše izbornu listu? Ne bi mu bio prvi put, ali zaista sam začuđen kako on može da zna taj podatak, čak i da je istinit, a ja vam tvrdim da nije.

On misli, pošto njegova stranka već forsira određene liste nepostojeće, takozvane fantomske, vojvođanske frontove, Srbija 21, moderna Srbija, ove što su za ravnu zemlju, ove što su protiv vakcina, svi će oni biti kandidati na izborima, Bože zdravlja, posle usvajanja ovakvog zakona. On misli da je najnormalnije da oni svi skupljaju potpise na način, odnosno da sve stranke skupljaju potpise na način kako naprednjaci pomažu te svoje satelite. On misli da je to sasvim normalno, a to ja mogu da zaključim iz njegove diskusije.

Podsetiću vas, takođe, zakonski rokovi su veoma jasni što se tiče predaje izbornih lista. Mi možemo našu izbornu listu da predamo poslednjeg dana, a da potpise, takođe, prikupimo poslednjeg dana.

Nije sve opšta megalomanija, kao u SNS, da mora da se prikupi više od pet puta nego što je potrebno potpisa za jedan dan, kao da će to nekog da fascinira, ali ja sam govorio o principijelnim stvarima koje treba da važe za poboljšanje demokratije u Srbiji, a ne zbog bilo koje stranke i njihovog položaja, da li su lokalni, pokrajinski, gradski ili bilo koji izbori u pitanju. Mi smo naše potpise prikupljali kod javnih beležnika, a vi sada pokušavate da sve to omalovažite i ono što je uradila i SPS, ali i vaša stranka, tako što ćete dati svakome kome padne na pamet da se kandiduje.

I nije tačno da su tu prvenstveno zdravstveni razlozi u pitanju, odnosno ne razlikuje se procedura prikupljanja potpisa kod javnih beležnika i kod opštinskih overivača. Isto se čeka u redu, isto se potpisuje. Dakle, treba nešto ispraviti zato što to poboljšava ceo izborni proces i bolje je za naš parlamentarizam, a ne zato što je to sada bolje za ovu ili onu stranku.

Što se tiče Boška Obradovića, znate, mi o tome govorimo već četiri godine. Vi niste smeli da se usprotivite kada su vas iz američke ambasade pritiskali da ga uvedete u Skupštinu, a sad se onda bavite s njim, ko vam je kriv.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je prošlo različitih kontroverzi, događaja u poslednjih mesec i po dana koji bi trebalo sada da se komentarišu, jer nije bilo prostora, Skupština nije zasedala.

Naravno, niko nije mogao da očekuje, ni jedna zemlja na svetu da je mogla da bude spremna da će se suočiti sa ovakvom vrstom epidemije, odnosno pandemijom. Niko nije mogao da to na valjan način dočeka, da se organizuje, jer se o tome ništa nije znalo.

U svakom slučaju, nekako se čini da ne samo što se potcenila cela situacija sa Korona virusom, već je došlo u prvom navratu do jednog neozbiljnog i neodgovornog pristupa.

Dakle, mi smo imali prilike da gledamo konferenciju za štampu na kojoj se govorilo o najsmešnijem virusu koji postoji samo na internetu i preporukama da se putuje na sever Italije, odnosno u Milano. To je izgledalo kao epizoda iz „Top liste nadrealista“, gde se organizuje ekskurzija u žarište virusa. Vrlo brzo posle toga, došli smo od najsmešnijeg virusa do najdužeg policijskog časa, kada se stvar otela kontroli, odnosno kada smo se suočili sa tom opasnošću.

Ne mogu da kažem, niti srpski radikali tvrde da su mere koje su preduzete bile nepotrebne, loše itd. Mogli smo da vidimo i u celom svetu kakve su se mere preduzele. Nije to bilo puno različito od Srbije. Ono što je dobro, jeste da su ključni faktor u svemu tome bili u stvari ljudi kojima je to struka, odnosno profesija – epidemija tih zaraznih bolesti. Ali, osetilo se da nije bilo dovoljno odgovornosti u pristupu.

Onda se uvelo vanredno stanje na protivustavan način, odnosno voluntarizmom izvršne vlasti, slobodnom procenom predstavnika državnog vrha suspendovana je Skupština. Za tim nije bilo potrebe i to je jedna velika anomalija u svemu ovome, zato što se potpuno suspendovao princip vladavine prava koji treba da bude opšta stvar koja se poštuje čak i u ovakvim vremenima i krizama kakva je bila kriza epidemije korona virusa.

Dakle, pravne norme, pravne institucije, Ustav Republike Srbije su stariji od svake vlade, svake izvršne vlasti, a ljudi koji izvršnu vlast obavljaju su prolazni i oni su dužni da postupaju onako kako piše u Ustavu Republike Srbije. To je nešto što bi trebalo da se promeni, da se promeni nedemokratska svest u shvatanju sprovođenja zakona i donošenja odluka.

Takođe, imali smo više neodgovornih reakcija članova vašeg kabineta, gospođo Brnabić. Prvo, što je možda i najbesmislenije, jeste najava ministra zdravlja Zlatibora Lončara da, ukoliko bude bilo potrebe, Srbija će napraviti vakcinu protiv korona virusa. Šta reći na takvu jednu tvrdnju ministra zdravlja u Srbiji? Da li je to odgovorno i da li je vama potreban jedan čovek na takvom mestu kao starešina Ministarstva zdravlja koji je u stanju da daje takve neodgovorne izjave?

Posle toga - mi ćemo pomoći Kini, spremni smo da pomognemo Kini ukoliko oni od nas to budu tražili. Da li je možda i ta izjava pokazala jedan neodgovoran pristup u našim odnosima sa Narodnom Republikom Kinom? Videli smo kakvu smo mi pomoć od njih dobili kada je nama bilo najpotrebnije. Da li je baš u redu da se na taj način mi njima podsmevamo? To je ministar zdravlja.

Drugo što je jedan težak skandal u svemu ovome bio, jeste ponašanje ministra prosvete. Dakle, kako se širila epidemija po Srbiji, tako su se postavljala i mnoga pitanja, ne samo zaštite starijih i penzionera, već i dece. Nije bilo jasnog odgovora na sve to, da li će škole biti zatvorene ili neće itd. Videli smo da su neki direktori škola prekinuli sa nastavom u školama baš iz razloga straha za bezbednost đaka. Ministar prosvete je najavio da će svi oni koji su to uradili biti kažnjeni, a u isto vreme ministar prosvete zatvara svoju privatnu školu zbog straha od širenja virusa među decom. Nije li to vrhunsko licemerje? Kao da su deca koja idu u privatne škole vrednija i o njima se više vodi računa nego ovi koji idu u državne škole. Kakvu to poruku šalje sa mesta ministra prosvete?

Naravno, sve je stalo u Srbiji u ovih mesec i po dana. To je bilo opravdano, zbog svih mera koje su bile donete. Sva zanimanja su stala, osim jednog jedinog, a to su javni izvršitelji. Videli smo mi preporuke Komore i Ministarstva pravde itd, ali smo videli da izvršitelji, odnosno neki od njih nisu stali sa izvršenjima i čak su davali izjave kako su to samo preporuke, odnosno smernice, kako izvršitelji nisu dužni te preporuke da poštuju jer to nigde ne piše, to je konkretno rekao Goran Veselinović, javni izvršitelj, i da njega to ne obavezuje.

Dakle, Vlada Republike Srbije je mogla da ukine, odnosno da zatvori sve ustanove, sve privatne kompanije koje nisu mogle da rade na daljinu, osim javnih izvršitelja. Da li su onda oni povlašćeniji ili jači od Vlade Republike Srbije? Da li je to još jedan argument više da se konačno raspravlja i o njihovom položaju u Srbiji? Zašto su oni nama toliko važni, pogotovo što su se ovako bahato ponašali i u vreme epidemije i vanrednog stanja?

Dakle, mnogo smo čuli o ekonomskim merama koje će biti preduzete, tzv. kiša para, odnosno pare padaju sa neba, onda smo upoređivali i američki model u davanju 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije. Američki model predviđa da svaki punoletni građanin SAD koji ima primanja manja od 75.000 dolara na godišnjem nivou dobije 1.200 dolara pomoći, a svaki maloletni građanin, odnosno dete, dobije 500 dolara, a u Srbiji svi punoletni građani 100 evra, a maloletni građani ne dobijaju ništa. Nema socijalnog pristupa kada se ta pomoć isplaćuje. Dakle, to je različito u odnosu na model SAD.

Ovde može i onaj ko ima pet plata i guverner Narodne banke koja ima 5.000 evra i raznorazni funkcioneri u državnoj upravi koji imaju ogromne plate, za srpske uslove, kao i privatnici oni najbogatiji da imaju isto 100 evra kao i oni najsiromašniji, odnosno nezaposleni koji primaju socijalnu pomoć, pa onda penzioneri sa najnižim primanjima, pa oni koji primaju minimalan iznos plate itd. Zašto se nije vodilo računa da se najviše pomogne onima koji su najugroženiji, a ne da se svi stavljaju u isti koš, kao da su svi otprilike u istom položaju?

Drugo, mi smo čuli da će se isplati svim punoletnim građanima Srbije zato što je to način da se podstakne tražnja, da manje konkretno građani osete posledice našeg privrednog pada, odnosno recesije, i da bi bilo dobro da se to donese. A onda smo posle videli zbog nekih tajkuna da to neće u stvari biti za sve građane Srbije, nego samo za one koji to žele. Pa šta je cilj ove mere Vlade? Da li je cilj da se podigne tražnja ili je cilj da se ispunjavaju želje? Ako je cilj da se podstakne tražnja, onda treba da se isplati svima, a ne da čekamo da se bilo ko prijavi. Nedovoljno promišljena mera i socijalno potpuno neodgovorna.

Mi smo upozoravali da je ekonomska politika Vlade Srbije nasleđena još od Mlađana Dinkića, dakle favorizovanje stranih investitora koji u Srbiji dobijaju besplatno zemljište, sve moguće dozvole besplatno i na sve to minimum 10.000, a videli smo da može da bude i 15 i 20 i 70.000 evra po radnom mestu subvencija Vlade Republike Srbije, koje se isplaćuju iz budžeta i, dakle, na taj način strani investitori dolaze u Srbiju, ne ulažu ništa, izvlače ekstraprofit, a Vlada Srbije isplaćuje plate radnicima u tim preduzećima koje su najčešće minimalne, odnosno iznose 30.000 dinara.

Sada na sve to, dakle, na jednu takvu lošu ekonomsku politiku, treba da se isplati i minimalan iznos plate za sve radnike unapred tri meseca. Da li se sada vidi koliko je ova politika bila pogrešna za Srbiju i koliko će u stvari Vlada morati da izdvoji novca za plate koje je već isplatila preko programa subvencija? A nema nikakvog izbora, jer ukoliko neće to da uradi, ti stranci koji su došli ovde nisu uložili ništa, vrlo lako im je da samo odu i da sve te radnike ostave na ulici. Licitiralo se sa brojem otpuštenih. Da li znamo koliko je otpuštenih u privatnim preduzećima koja su dobila subvencije Vlade? Koji je to broj? Da li je to šest hiljada, 12 hiljada? Razni brojevi se pominju u javnosti. Kako oni smeju ijednog radnika da otpuste ukoliko im traje program subvencija?

Dakle, oni ono što su trebali da dobiju po radnom mestu na taj način zadržavaju za sebe. Šta njih briga i za naše građane i za naš privredni rast, koliki će nama biti rast, da li ćemo mi biti prvi, drugi, treći, pedeseti itd, njima je bitan profit. A mi, ako nismo sada shvatili koliko je to pogubno, bojim se da nećemo nikad shvatiti, davanja tolikih izdašnih za subvencije strancima. Dakle, ne samo što su povlašćeni u odnosu na domaće privrednike, već su domaći privrednici nekonkurentni na matičnom tržištu, što je nenormalno.

Mi ćemo biti prvi ili u prve tri po rastu. Ne može čovek a da ne napravi poređenje sa jednim drugim državnim vrhom koji je u vreme jedne druge ekonomske krize govorio kako je, u stvari, ekonomska kriza razvojna šansa za Srbiju. Videli smo kako je izgledalo posle nekoliko godina samo. Najviše otpuštenih radnika, najviše zatvorenih kompanija, plate na nikad manjem nivou itd. Nije li možda ova megalomanija da se zalećemo mi i da kažemo da ćemo mi biti prvi nepotrebna? Zašto bi mi bili prvi i kako mi to znamo, osim što nam kaže ministar finansija – ja vam garantujem?

Hajde mi da vidimo šta ćemo sada, kako ćemo najbolje da saniramo posledice svega ovoga što će se događati, a ne da razmišljamo mi o budućnosti, da ćemo mi biti prvi, čak i da je to tačno, a nije. Ukoliko naš rast privredni bude, na primer, 4%, to iznosi milijardu evra možda, a rast Nemačke 1%, to iznosi 50 milijardi evra, onda smo mi prvi, a Nemci su iza nas. To je naše računanje.

Hajde da vidimo mi šta ćemo da uradimo sada neposredno nakon ukidanja vanrednog stanja, kako ćemo da pomognemo pre svega građanima Republike Srbije, a da se takmičimo u tim iluzijama našeg ekonomskog razvoja da ostavimo za neka mirnija vremena.

Pitanje evropskih integracija isto tako je došlo na red da se ozbiljno razmotri. Na konkretnom primeru smo videli kako prolaze zemlje poput Srbije, dakle, oni su za briselsku administraciju zemlje trećeg sveta, ne samo zbog zabrane izvoza medicinske opreme, nego i sveukupnog držanja prema našim interesima i potrebama. Ali, šta reći za EU u 2020. godini, kada i u zemlji koja je osnivač EU, a to je Italija, Italijani masovno skidaju zastave EU ne samo sa privatnih zgrada i kuća, već i sa državnih institucija, zato što su razočarani jer im EU nije pomogla, odnosno nije im pomogla u onolikoj meri koliko bi trebalo, a najveća pomoć je, kao i Srbiji, stigla iz Kine i Rusije.

Pokazalo se ko su naši iskreni prijatelji i partneri. Dakle, Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, samo na njih možemo da se oslonimo u vremenima krize. Zato bi, možda, trebali da se zahvalimo na taj način što nećemo više dovoditi u pitanju diplomatski status pripadnika rusko – srpskog humanitarnog centra. Videli smo da smo ucenjeni od strane briselske administracije da se to ne radi, jer to ne odgovara putu Srbije ka EU. Kakvom putu Srbije ka EU? Šta mi posle ovoga svega tamo možemo da tražimo i šta možemo da dobijemo?

Takođe, da postanemo ključni partner Narodne Republike Kine u grupi 16+1 i u projektu „Pojas i put“. U tom smislu i pozdravljam to što je srpski ministar diplomatije bio prvi koji je posetio svog kineskog kolegu u vremenu epidemije u Kini. To je odličan gest, ali sa tim treba da se nastavi i to treba da nam budu spoljno politički prioriteti, a ne da mi uvek možemo da se oslonimo na naše prijatelje u vremenu krize, a kada kriza nije prisutna onda ispunjavamo sve strane diktate, odnosno diktate iz inostranstva koji nisu u našem interesu, kao što i pitanje evropskih integracija nije u našem interesu. To je, valjda, posle ovoga svima jasno.

Potrebno je, naravno, što pre se vratiti u normalne tokove, a onda i razmotriti sva ova pitanja, jer su ta pitanja od najveće važnosti za budućnost Srbije. Naravno, i pitanje prijema migranata. Videli smo ovde neosnovanu hajku na Srbe, odnosno građane Srbije koji su se zbog svega ovog vratili iz inostranstva, masovno, u svoju maticu. Videli smo nezadovoljstvo zbog toga, od strane državnog vrha, a u isto vreme, mesecima unazad, niko u Srbiji ne zna koliko migranata na dnevnom nivou nelegalno uđe u Srbiju, gde oni borave, šta oni rade. Građani, pre svega manjih mesta i na severu Vojvodine, odnosno na severu Srbije i na celoj toj migrantskoj ruti, su opravdano zabrinuti zbog velikog broja nekažnjenih krivičnih dela koja ti migranti čine u Srbiji, a sa druge strane građani Srbije, po Ustavu, su ovde dočekani sa velikim nezadovoljstvom. Nije li onda i to razlog da se malo ozbiljnije postavimo i da promenimo pristup prema celom tom pitanju?

To su neke stvari koje su od najveće važnosti, o kojima bi trebalo da se razgovara, a da stvari koje su apsolutno protiv interesa naših građana možda ne budu više pitanje prioriteta. Ukoliko nas ovo ne nauči da je važno jačati nacionalne institucije države, zdravstvo, školstvo, MUP, vojsku, itd., možemo da rizikujemo da nam se slična situacija ponovi sa još gorim ishodom. Dakle, ne ispunjavanje diktata iz inostranstva, već jačanje naše države i saradnja, odnosno partnerstva sa našim iskrenim prijateljima na spoljno političkom planu.

Podsetiću vas da smo čuli od predsednika Republike da je Srbija nameštala tendere za zdravstvo da bi kompanije iz EU na njima bolje prolazile. Šta nam se to sada vratilo, posle svega toga, ako je to istina? Dakle, mi smo išli toliko daleko da nameštamo tendere za zdravstvo, a nismo sada dobili ništa, kada je to zdravstvo bilo naš najveći oslonac.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda postoji opšti konsenzus i slažu se sve poslaničke grupe oko potrebe uvođenja vanrednog stanja, a ono što smo više puta čuli jeste način na koji se to u Srbiji uradilo. Dakle, nisu se poštovale ustavne procedure za uvođenje vanrednog stanja, ne zato što bi bio problem sa obezbeđivanje većine glasova, odnosno narodnih poslanika za jednu takvu odluku, ne zato što je to bio problem održavanja sednice, već nam to pokazuje nešto drugo, a to je jedna izvesna nedemokratska svest, koja se više puta pokazala da, ukoliko neko osvoji taj i taj broj glasova na izborima, odnosno taj i taj broj narodnih poslanika, za njega pravne norme nisu važne. Ukoliko ima podršku, odnosno broj narodnih poslanika dovoljan da se bilo koja odluka donese, smatra se da bi se svakako donelo, pa onda ne mora formalna procedura ni da se poštuje.

Nije to bio problem da se neki narodni poslanici ubede u tu potrebu. Ovde se samo pritisne zvono, vladajuća većina samo pritisne taster i svaka odluka može da se donese. Ovde ima poslanika vlasti da može da se donese odluka da se zamene noć i dan, odnosno da se dan proglasi za noć, a ne da se uvede vanredno stanje. Dakle, to je neshvatanje onoga šta je Ustav Republike Srbije.

Građani na izborima daju poverenje određenim strankama da oni vrše vlast, ali u okviru Ustavom uređenog poretka, a ne da oni vrše vlast, a da mogu da rade šta god hoće. Postavlja se pitanje – ukoliko mi sami ne poštujemo naš Ustav, kako možemo od bilo koga da očekujemo da taj isti Ustav poštuje, pogotovo kada je pitanje našeg teritorijalnog integriteta, odnosno trebalo bi da to bude i dalje tako, prioritet svake Vlade pitanje KiM.

Mi smo ovde čuli juče još neka shvatanja da npr. Evropska konvencija o ljudskim pravima važi samo za prozapadne političare. Oni koji se zalažu za EU, oni imaju monopol za pozivanje na takvu konvenciju, a za sve ostale je to valjda zabranjeno, kao da Evropska konvencija o ljudskim pravima nije starija o starija od EU, nije jedna civilizacijska tekovina nastala posle Drugog svetskog rata i veze nema sa EU, ali dobro, tu su možda u pitanju neke manje važne stvari, nije važno.

Prvo, u Srbiji je zatvoren parlament, a tek onda tržni centri, teretane, kladionice, kafići, restorani, a u isto vreme, ne samo u našem okruženju, nego u celom demokratskom svetu bilo je uslova za održavanje sednica parlamenta. Dakle, određeni poremećaj u povredi vlasti je učinjen na ovaj način što je parlament suspendovan, a vanredno stanje uvedeno arbitrarnom odlukom izvršne vlasti.

Na početku krize oko korona virusa, odnosno pandemije, mi smo čuli dosta konfuznih, kontradiktornih izjava koje su na neki način izazivale paniku. Mi smo slušali o virusu sa interneta. Mi smo slušali o putovanjima u žarišta virusa u Evropi. Ono što je možda najveća nebuloza i došla je od ministra zdravlja koji je izjavio da ukoliko bude potrebe Srbija će napraviti vakcinu protiv korone. U trenutku kada niko na svetu ne zna šta je taj virus, mi kažemo – ukoliko bude potrebe, mi ćemo napraviti vakcinu. Otprilike, samo da se zagreje šporet i sad će da bude vakcina. Dakle, to je ministar zdravlja u Srbiji i njegov pristup celom tom problemu. Možda i ne treba ta vakcina, nema potrebe.

Druga stvar koja je bila izuzetno veliki skandal u svemu ovome jeste jedna neviđena i neosnovana averzija prema svim Srbima koji žive i rade u inostranstvu. To su isto tako građani Srbije. Srbija je po Ustavu njihova Srbija, jer je Srbija država srpskog naroda, a mi se prema njima postavili kao da oni nama ovde donose kugu, iako su u isto vreme ti ljudi otišli tamo trbuhom za kruhom, najveća većina, 90% njih. Oni su Srbiju šalju doznake, što je jedini realan novac u odnosu na zaduživanje i rasprodaju, kako se na drugi način puni budžet Srbije, a izvršna vlast se postavlja prema njima kao da su oni nepoželjni ovde.

U isto vreme, dok traje pandemija korona virusa po celom svetu, imamo slobodan protok migranata kroz Srbiju, niko ne zna koliko ih je ušlo, niko ne zna kroz koje su zemlje oni prošli, a kroz neke od tih zemalja kroz koje su prolazili se već pojavio korona virus, kao što je situacija sa nekim azijskim zemljama ili mediteranskim. Za njih nije bilo testiranja, za njih nije bilo karantina. Niko nije znao ni koliko migranata ima u Srbiji, a u isto vreme Srbima iz inostranstva se daje poruka da nisu baš dobrodošli u Srbiji.

Da li je to pogrešno? Da li su građani Srbije važniji nego migranti koji nelegalno ulaze u našu zemlju? Videli smo i da ne postoji uopšte podatak o krivičnim delima koje su oni tokom ovih nekoliko godina počinili. Videli smo da se za 2019. godinu pojavilo više od 200, ali činjenica je da je ta cela situacija sa migrantskom krizom izaziva veliku paniku među građanima Srbije i da to nije bez osnova, već da se to i dešava, a to je zbog neodgovornog pristupa Vlade.

Ima, naravno, još nekih podataka koje smo mogli da dobijemo tokom ove pandemije, a nismo pre toga to znali. Mi smo čuli, ekonomske mere preduzete povodom ovoga, da su bile poznate pre nego što ih je Vlada usvojila, a one predviđaju kišu para. Dakle, kiša para, ekonomske mere za Srbiju. Mi sada već znamo da ćemo biti prvi, ili među prva tri u rastu, kao da možemo da pretpostavimo koliko će bilo koja zemlja u Evropi da raste, odnosno koliki će imati privredni rast, kao da je to sad neka orijentacija šta je rekao MMF.

Međunarodni monetarni fond sve projekcije koje daje, daje zbog toga da bi tim zemljama bilo lakše da se zadužuju ukoliko im se kaže da će im biti privredni rast toliki i toliki. To ne treba da mi shvatamo uopšte kao nešto što je ozbiljno.

Srpska radikalna stranka je upozoravala da ova situacija, odnosno politika davanja subvencija stranim investitorima će kad-tad Srbiju dovesti u situaciju da lobi stranih investitora ima veliki ucenjivački potencijal pred Vladom Republike Srbije, ukoliko te subvencije prestanu, ukoliko se ne obnove programi subvencija i sada imamo situaciju da mora da se isplaćuje svim tim stranim investitorima koji su već dobili 10, 15, negde smo videli čak i više od 70 hiljada evra subvencija po radnom mestu, sad Vlada Republike Srbije mora iz budžeta da im isplati minimalac. Kao da im već nismo dovoljno dali. Nema ni jedan podatak koliko su oni ljudi otpustili. Da li neko ko je dobio 15 hiljada evra po radnom mestu od države Srbije može da otpušta radnike? Pošto, faktički, na taj način, davanjem subvencija, Vlada Srbija isplaćuje plate svim tim radnicima, a strani investitori imaju rizik nula. I sad moramo da im isplaćujemo i minimalne plate! Ili, ako to nećemo da uradimo, pokupiše se oni i odoše u svoje matične zemlje. Šta njih briga za našu privredu. Dakle, to je situacija u koju ste sami sebe doveli.

Isplaćivanje 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije. Situacija, odnosno politika koja nema dovoljno socijalne odgovornosti. Umesto da se pomogne onima koji su najugroženiji, umesto da se pomogne onima koji su samohrani roditelji ili koji teško žive ili koji imaju najmanja primanja, mi dajemo svima isto i pozivamo se na američki model. A ono što je različito u američkom i srpskom modelu jeste što su Amerikanci stavili ograničenje - oni isplaćuju 1.200 dolara svakom punoletnom građaninu, ali ne isplaćuju onima koji imaju više od 75.000 dolara godišnje. A ovde i onaj ko ima minimalac, odnosno 30.000 dinara i onaj koji ima platu ili pet plata, kakvih ima slučajeva u Srbiji, od 5.000 evra, isto mogu da uzmu 100 evra. Da li je to odgovorno od strane države Srbije? Za razliku od SAD, diskriminišu se deca, jer nije predviđeno ništa od iznosa za maloletne građane. Zašto je to tako?

Takođe, vrhunska demagogija jeste sve češći stav funkcionera - odbijanje 100 evra. Kao da su sad ti funkcioneri važniji ili bolji od drugih građana Srbije koji će tih 100 evra u dinarskoj protivvrednosti da prihvate. Šta to znači? Kao da će, ukoliko neki funkcioner odbije 100 evra, da neki drugi građanin Srbije dobije više? Neće. Opet će dobiti 100 evra. Šta sad to znači?

Mi smo čuli - isplatiće se svim punoletnim građanima Srbije i da je to mera koja treba da podstakne tražnju. Tu možda ima neke logike. A onda smo čuli - isplatiće se to svima koji žele, pošto smo videli najave raznih tajkuna da oni neće 100 evra i da su ismejavali tu temu. Čuli smo da će biti obavezno isplaćeno penzionerima, po automatizmu i primaocima socijalne pomoći, a ukoliko već znamo da država Srbija isplaćuje plate u javnom sektoru, dakle svima koji su zaposleni u državnoj upravi, itd, zašto se i njima nije uplatilo to po automatizmu? Jel nam tu nešto tajkuni smetaju da isplatimo svim ljudima iz javnog sektora po 100 evra? Koliko to tajkuna ima da radi u javnom sektoru pa nas oni sprečavaju da svima njima isplatimo po 100 evra? Njih ima više od milion, koliko mi se čini. Dakle, jedna nedovoljno promišljena i ne dovoljno socijalno odgovorna mera, koja ne pravi razliku između građana, a razlike su jako velike, u smislu primanja, od nezaposlenih do onih koji imaju po pet plata i astronomske plate za srpske uslove. Ali, o tome se nije toliko razmišljalo.

Mi smo sada videli, bez ikakvih maski i rukavica, kako mi stojimo u odnosima sa Evropskom unijom. Mi smo prvo dobili zabranu izvoza medicinske i druge opreme od strane EU van EU, na taj način što je nas direktno pogodilo. Videli smo da EU, kad god ima malo veću krizu, se ispostavi da je u stvari tigar od papira, koja nije ni za šta sposobna, jedna nefunkcionalna organizacija, troma, koja nije u stanju da pomogne ni jednoj državi.

Videli smo, takođe, kao i tokom poplava, kao i tokom požara, tako i tokom ove pandemije Koronavirusa, ko su naši iskreni i pravi saveznici i prijatelji u međunarodnim odnosima. Videli smo da možemo da se oslonimo samo na naše saveznike, NR Kinu i Rusku Federaciju. Videli smo da proces evropskih integracija nije imao ama nikakvu ulogu u svemu ovome što se nama dešavalo. Vazdušni most humanitarne pomoći u Srbiji nije pravio Erbas, nego je pravio Iljušin, i to treba da nam dovoljno govori da je vreme da se pitanje evropskih integracija stavi ad akta.

Videli smo u svim ovim krizama da se narodi u celoj Evropi oslanjaju na tu retrogradnu, na tu zastarelu, nacionalnu državu i njene institucije, a ne na te birokratizovane međunarodne organizacije koje ne rade ništa.

Evropska unije nije htela da pomogne Italiji. Evropska komisija je odbila italijanskog premijera Kontea koji je hteo 5. marta da se u Evropskoj komisiji raspravlja o pomoći Italiji. Evropska komisija je to odbila zato što je ranije zakazala predavanje Grete Tumberg o ekologiji i životnoj sredini, a Italija je zemlja osnivač EU i Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice itd.

Šta onda mi imamo da očekujemo i da pregovaramo uopšte više sa EU o našem učlanjenju? Mi treba da iz ovoga izvučemo pouke, a to su da treba da vodimo računa o našoj zemlji i o lekarima i o farmaceutima i o vojnicima i pripadnicima MUP-a, a ne da bespogovorno ispunjavamo sve diktate iz inostranstva jer smo videli da to nije bilo dovoljno za Srbiju, da mi od toga nismo imali nikakve koristi i da smo na kraju morali da se oslonimo na sopstvene snage i na naše iskrene prijatelje kada su se problemi pojavili u našoj zemlji.

Posle svega ovoga mislim da bi nastavak politike evropskih integracija predstavljao za Srbiju čist mazohizam i da bi nakon ovoga trebali da razmotrimo naše dalje spoljno-političke prioritete.

Dame i gospodo narodni poslanici, u javnosti su se pojavile informacije da ovaj deo jugoistočne Evrope očekuje novi talas migracija sa Bliskog Istoka i još nekih zemalja. Dakle, već smo videli izveštaje o događanjima sa Grčko-Turske granice, pa u skladu sa tim bi bilo odgovorno i tražim obaveštenje od Vlade Republike Srbije šta je učinila povodom tog pitanja, šta je strategija Srbije za bavljenje migrantskim pitanjima?

Mi smo imali negativna iskustva baš iz razloga što nismo bili pripremljeni i 2015. godine kada je taj talas migranata bio u zenitu, ali sada kako čujemo, kako možemo da vidimo izveštaje i domaćih medija i stranih medija, očekuje se novi talas migracije. Veoma se malo govori o tom pitanju. Svedoci smo da stižu informacije do javnosti o velikom broju pre svega krivičnih dela koje migranti čine u mestima u Srbiji, ali i atmosfere straha koja se pojavila u Srbiji gde su prisutni migranti, ali pre svega zato što nema jasne politike i jasnog stava Vlade Republike Srbije. Ima, naravno, i mnogo netačnih informacija, ima i mnogo izmišljotina, ali nema konkretnog predloga šta uraditi po tom pitanju.

Mi smo već i 2015. i 2016. godine predlagali da se po tom pitanju Republike Srbija ugleda na Mađarsku i da pokuša da taj problem reši po mađarskom primeru. Mi nismo ni ksenofobi ni rasisti ni izolacionisti, mi samo treba da odgovorno postupimo i da tražimo kontrolu ulaska u zemlju, da ne bismo posle imali razne probleme. U mnogim lokalnim samoupravama i na severu Vojvodine i kroz celu Srbiju imali smo situacije i krivičnih dela i tenzija i mnogo incidenata i problema, a nema nikakve politike i nema nikakvih stavova od strane Vlade Srbije.

Dakle, mi kao progonjeni, kao izdani narod imali smo u istoriji situacije kada smo se suočavali sa mnogo progonjenih Srba iz Republike Srpske Krajine i sa Kosova i Metohije. Vlada Srbije do kraja nije uspela da pomogne tim ljudima ni za ovih 20 godina. Ne treba da postupimo nehumano, ali treba da postupimo odgovorno i treba da kontrolišemo priliv migracija u našu zemlju.

Nismo mogli da čujemo konkretne predloge od vlasti. Videli smo razne predloge koji su bili van pameti, u smislu poklanjanja nekih napuštenih kuća po selima, takvi predlozi su dolazili iz redova vlasti, tim migrantima koji dolaze iz Srednje Azije i sa Bliskog Istoka, ali konkretnog stava nema.

Smatramo da je pogotovo u poslednjih pet godina taj priliv intenziviran i da moramo po tom pitanju odgovorno da postupimo. Dakle, kakvi su bezbednosni rizici, šta se zaista dešava, otkloniti te izmišljotine i sumnje, ukoliko je tih incidenata bilo, a ukoliko je stvarno bilo incidenata i krivičnih dela, onda postupiti po tim delima, onako kako se postupa po učiniocima krivičnih dela.

Dakle, odgovornost i kontrola zaštite državnih granica, po ugledu na Mađarsku, po ugledu na Grčku, jer na njihovim primerima možemo da vidimo kako se država odgovorno postavila prema nekontrolisanom prilivu migracija u svoju zemlju. Tako nešto treba da uradi i Srbija, kako bi se zaštitila, kako bi situacija sa migrantskom krizom bila predvidiva i kako bi postupila najbolje po svoje građane.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se već 20 godina, od kada ta fama i ta dogma o evropskim integracijama vlada Srbijom, zalaže za preispitivanje tih odluka. Kao što znate nikada se država Srbija nije opredelila za evropske integracije, već isključivo vladajuće garniture koje su bile posle 5. oktobra instalirane u Srbiji sa ciljem da preuzmu kontrolu, da preuzmu vlast i da imaju pod svojom šapom sve ključne institucije, i to traje već 20 godina.

Mi smo podržavali orjentaciju Srbije, zaključivanje sporazuma Srbije i sa zemljama koje ne pripadaju EU, pogotovo tih sporazuma koji su nesumnjivo u srpsku korist, iz jednog razloga zato što, sarađujući sa zemljama koje nisu u EU, mi ostvarujemo saradnju bez političkog uslovljavanja i bez političkih pritisaka da posle toga moramo da platimo neku cenu koja se ispostavi da bude mnogo veća od onoga što dobijamo, čak se išlo u pravcu odricanja od teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Dakle, sa tim nije gotovo, to i dalje traje u odnosima Srbije i EU.

Naravno, više puta i često u poslednje vreme je u javnosti prisutna i govori se o saradnji Srbije i Azerbejdžana. Svet se veoma promenio i EU, a i ostale zemlje, više nema unipolarnog sveta, a i EU i zapadne zemlje nisu one sile koje su bile tokom 90-tih godina ili EU iz vremena Sporazuma u Mastrihtu 1992. godine. To je sada sila na zalasku, kao što i Azerbejdžan i mnoge druge zemlje nisu više samo sovjetske provincije, već se pokazalo da su ekonomski veoma uspešne zemlje i da je saradnja Srbije sa Azerbejdžanom, konkretno, a i sa ostalima, veoma korisna za našu zemlju. To smo imali prilike da čujemo i od nekih predstavnika zvaničnog Beograda kada su bili u poseti Bakuu i sa tim treba da se nastavi, ne samo sa Azerbejdžanom, već i sa Belorusijom, i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom. Sve te veze treba da se prodube.

Imajući u vidu da govorim o međunarodnim sporazumima danas, možda bi trebali da napravimo osvrt o poziciji Srbije u međunarodnim odnosima i o spoljnoj politici Srbije o kojoj se ne govori dovoljno i nije toliko često tema dnevnog reda u Narodnoj skupštini. Mi smo prošle godine imali samo jednom prilike da ovde raspravljamo o spoljnoj politici kada je bio ministar Dačić i ni jednom više.

Dakle, danas smo čuli vest da je osamnaesta država povukla priznanje nezavisnosti Kosova, Sijera Leone, jedna od zemalja koja je među prvima priznala tu nezavisnost, i to je posao spoljne politike Srbije koji se obavlja na izuzetan način i treba iskazati svaku pohvalu za uspeh, a 18 zemalja članova UN koje su povukle priznanje nezavisnosti Kosova je svakako uspeh srpske diplomatije, ali je prilično pozicija Srbije kontradiktorna i konfuzna.

Imali smo prilike da vidimo i da je bila nemilosrdna, teška borba, odsudna bitka da tzv. republika Kosovo u nekoliko navrata ne postane član UNESKO i ne postane član Interpola. Iako je većina zemalja glasala u tim organizacijama za prijem Kosova, nije bilo dovoljne kvalifikovane većine, odnosno dve trećine zemalja koje bi za to glasale i republika Kosovo u nekoliko navrata nije uspela da se u te organizacije učlani, i to je takođe pozitivno.

Imali smo prilike da vidimo predstavnike režima koji su ovde otprilike predstavljali sebe kao istorijske pobednike zbog tih uspeha, a kontradiktornost leži u tome što ukoliko kroz briselski dijalog, odnosno proces pregovora između Prištine i Beograda, odnosno Kosova i Srbije, bude potpisan pravno obavezujući sporazum između Republike Srbije i tzv. Kosova, Kosovu otvori vrata članstva u UN i sve ove zemlje koje su povukle priznanja smatraće se, takođe, da su tu nezavisnost priznali po sistemu kolektivnog priznanja, a i o članstvu Kosova u UNESKO i Interpolu neće se više ni glasati zato što su ta tela u okrilju UN i svaka država članica UN je ujedno i član UNESKO i Interpola. Dakle, onda bi imali problem i sa srpskom kulturnom baštinom na Kosovu i Metohiji, manastirima i crkvama koji bi vremenom postali kosovarski, a videli smo da je i bivši ministar diplomatije tzv. vlade Kosova Bedžet Pacoli u više navrata rekao kako manastire na Kosovu nisu gradili samo Srbi, već i Albanci, a od toga je samo jedan korak ka tome da su manastire na Kosovu gradili Albanci.

Takođe, ukoliko Kosovo postane član Interpola, već imamo najave da postoji mogućnost podizanja više od 10 hiljada optužnica protiv oficira Vojske i policije koji su se borili 1998. i 1999. godine na Kosovu i Metohiji, a koje bi bile međunarodne u okviru Interpola.

Mi bismo sa pravno obavezujućim sporazumom dobili to, odnosno suočili bi se sa tim opasnostima. Šta će nam onda značiti hvalospevi za povlačenje priznanja, za sprečavanje članstva u UNESKO i Interpolu, ako Kosovo na kraju tog procesa postane član UN? Sav taj posao i sav taj trud biće uzaludan. Pošto su ta dva procesa neraskidivo povezana, članstvo Srbije, odnosno potencijalno članstvo Srbije u EU i priznanje nezavisnosti Kosova, dakle, put Srbije u EU je uslovljen priznanjem nezavisnosti Kosova i to se više i ne krije, a normalizacija odnosa koja u pravnoj terminologiji ne postoji je samo u stvari druga reč za otvoreno priznanje nezavisnosti.

Država Srbija bi prvo trebala da preispita svoju ulogu u tom briselskom procesu i šta su to benefiti za Srbiju, koji su to opipljivi benefiti za Srbiju koji su proistekli iz pregovora u Briselu.

Mi smo se povukli sa severa Kosova, učvrstili smo kosovske institucije na severu Kosova, a nismo dobili ni tu zajednicu srpskih opština i još smo na sve to dobili režim taksi od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine. To su posledice briselskih pregovaranja.

Suspendovali smo Ustav Srbije. Ustavni sud se proglasio nenadležnim, a onda smo čuli pozivanje, ne samo od Albanaca sa Kosova, već i od funkcionera Vlade Republike Srbije na poštovanje ustava Kosova, kada je trebalo da dođe do formiranja vlade u Prištini, učešća Srpske liste u toj vladi. To je danas konfuzija po pitanju Kosova od strane vlasti u Srbiji i naš položaj koji je izuzetno težak, jer smo ga mi sami takvim napravili.

Dakle, za sedam godina nismo dobili ništa, a dali smo gotovo sve, odnosno dali smo sve osim priznanja. Postavlja se logično pitanje – zašto bi Srbija dalje srljala u tom procesu? Zašto to sve i učešće, i položaj, i politiku po tom pitanju ne bi preispitala?

Takođe, simptomatično je za sve vlasti u Srbiji od 2000. godine da se na Rezoluciju 1244, stranke koje posle dođu na vlast, pozivaju samo u toku političke kampanje, u toku predizborne kampanje i u toku opozicionog delovanja, a vrlo brzo to zaborave kada formiraju Vladu. Tako je bilo i sa demokratama, a tako je sada i sa naprednjacima.

Nikad nije bilo inicijative od strane Vlade u Beogradu za poštovanje Rezolucije 1244, odnosno pokretanja tog pitanja u Savetu bezbednosti UN. Odgovorno bi bilo da država Srbija ne bude saglasna sa pregovaračem, odnosno posrednikom koji je faktički na jednoj strani, kao što je to EU, jer je EU kao takva priznala nezavisnost Kosova, tako što ima studiju o izvodljivosti za Kosovo, tako nešto ne postoji ni za regione, ni za pokrajine, ni za gradove, ni za opštine. Studije o izvodljivosti se isključivo prave za države. Evropska unija je na Kosovo i Metohiju poslala misiju Euleksa koja ima cilj da instalira institucije nezavisnog Kosova.

Kako to može da bude objektivan posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine? Odgovorna Vlada bi tražila da se ti pregovori vrate u Savet bezbednosti UN gde bismo mi imali balans u smislu zemalja koje su priznale nezavisnost i oni koji to nisu od stalnih članova, jer Narodna Republika Kina i Ruska Federacija koji su istorijski i čvrsti saveznici Srbije neće dozvoliti priznanje nezavisnosti Kosova i članstvo u UN, a situacija može da se promeni samo ako se Srbija prva toga odrekne, odnosno Srbija prva to potvrdi.

Već znamo da evropska perspektiva za Srbiju ne postoji. To nam se više i ne krije, to govore i poslanici Evropskog parlamenta, to govore najviši zvaničnici Evropske komisije, to je rekao Emanuel Makron, više puta naglasio da se EU neće više širiti. Evropska unija više nema ni komesara u okviru svoje komisije za proširenje, već ima komesara za susedske odnose.

Ono što se sada servira Srbiji, posle 20 godina neuspešnih pregovora gde je Srbija morala da ispuni saradnju sa Haškim tribunalom do maksimuma, na taj način se istorijski ponizi zato što je isporučivala političke čelnike i vojne oficire stranom sudu, političkom sudu koji je imao za cilj da svu krivicu za raspad bivše Jugoslavije svali na srpski narod. U okviru toga i bivšeg predsednika Republike, što je nešto neviđeno i istorijska sramota. Od te EU dobila je za tih 20 godina i nezavisno Kosovo, odnosno proglašavanje okupirane teritorije nezavisnom, a sada posle 20 godina vrata su zvanično zatvorena i traži se priznanje Kosova.

Alternativa koja se nudi Srbiji koja je i ovde dočekana veoma lepo u Beogradu jeste takođe „mali Šengen“ ili Balkanska unija, dakle, unija između Severne Makedonije, Albanije i Srbije. Mi smatramo da to nije alternativa za Srbiju i da to nije dobar način da Srbija postigne bilo kakav benefit u međunarodnim odnosima.

Ne vidimo konkretne interese Srbije u Balkanskoj uniji, ne vidimo da će naši turisti da pohrle u Albaniju, ne vidimo da će naši proizvodi, odnosno naše kompanije biti popularne u Albaniji i da će tamo biti zastupljeni zato što oni nas ne žele tamo. Dakle, to je trenutno situacija, a ovde čujemo u Beogradu poruke od strane režima kako je to način da ceo ovaj region uđe u Balkansku uniju tj. EU, Makedonija, Albanija i Srbija.

Da li je to nešto u šta neko normalan može da poveruje, da će nam unija sa Albanijom i Makedonijom pomoći za članstvo EU? Ne, nama je došla direktna poruka da mi treba da predstavljamo periferiju EU, kao takvi da budemo resurs i obezbeđujemo jeftinu radnu snagu, da budemo poligon za eksperimentisanje, jer ono što se nama priča i što nam se nudi nije ono što je zastupljeno u EU i u smislu izgleda institucija i ekonomske politike i sl. i u budućnosti takođe parking za migrante, odnosno opet nešto nalik vojnoj krajini što su Srbi Prečani predstavljali u 17. i 18. i 19. veku. To je suština i to je uloga koja je namenjena za Republiku Srbiju.

Sada je vreme da Republika Srbija od toga odustane, da više ne ide ka zatvorenim vratima i da se opredeli za sve intenzivniju saradnju sa zemljama BRIKS-a koje su na našu sreću naši tradicionalni prijatelji i partneri, a predstavljaju najbogatiji i najperspektivnij deo sveta, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, koji predstavljaju budućnost svetske ekonomije ka članstvu Srbije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, gde bi naši proizvodi mogli da budu konkurentni, gde bismo mi sarađivali bez političkog uslovljanja i članstva Srbije u Odboru dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Vojnom savezu na čijem je čelu Ruska Federacija.

Mi kroz članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji i u ODKB možemo da postignemo ekonomski prosperitet i da razvijamo našu ekonomiju bez pritisaka i bez ikakvog pljačkanja, energetsku sigurnost i da postignemo takav režim saradnje sa Rusijom, gde bismo plaćali naftu i gas po cenama koje plaćaju u Belorusiji, što bi značilo za trećinu manje od cene koja je sada na snazi i bezbednost zemlje kada bi u dogovoru sa Ruskom Federacijom postigli nešto nalik na Povelju NATO pakta i član 5. koji kaže da svaka zemlja koja napadne bilo koju članicu NATO-a smatra se da je napala ceo savez, ukoliko mi možemo, a to je moguće, dostići takav sporazum sa Rusijom, gde bi se smatralo da ko napadne Rusiju, napao je ceo ODKB, mi ćemo na dugi rok osigurati bezbednost zemlje.

Takođe, SRS od decembra meseca govori o ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Mi se time nažalost ne bavimo, odnosno Beograd se time ne bavi, mlake su reakcije koje dolaze od strane režima. Trebalo bi zahtevati sednicu Saveta bezbednosti UN na kojoj bi se pitanje o ugroženosti Srba u Crnoj Gori postavilo, gde bi shvatili ozbiljnost situacije i režim Mila Đukanovića u Podgorici, ali i svih drugih i kako bi se reagovalo protiv ustavnog i necivilizacijskog Zakona o slobodi veroispovesti.

Podsetiću vas, danas je u Podgorici otvoren kriminalan mafijaški režim koji hapsi narodne poslanike, koji sudi za izmišljene događaje istaknutim srpskim liderima, čak i jednom od vođa Srba u Crnoj Gori, Milanu Kneževiću su maltretirali i hapsili porodicu. Pokušavaju da uzmu sve srpsko u Crnoj Gori, od jezika, pisma, do crkve i situacija je veoma ozbiljna. Nikakvih reakcija iz Beograda nije bilo.

Odgovorna država bi postupila tako što bi uvela mere reciprociteta, što je poznato sredstvo u međunarodnim odnosima u diplomatiji i npr. ukoliko je nekim istaknutim javnim ličnostima, a njih je sve više, ljudima koji su rođeni u Crnoj Gori, a imaju srpsko državljanstvo, čak poslednji slučaj je bio sa ovim muzičkim sastavom "Beogradski sindikat", kada im je zabranjen ulazak u Crnu Goru, ajmo malo mere reciprociteta, pa da Republika Srbija zabrani predsedništvu i glavnom odboru DPS, partija Mila Đukanovića, ulazak u Srbiju, pa da vidimo da li će onda shvatiti ozbiljnost situacije, kada više vrh crnogorske države ne može da pristupi svojim stanovima, nekretninama i svom biznisu po Beogradu i Srbiji i da mi krenemo u kontrainicijativu u cilju zaštite Srba koji tamo žive, koji su veoma ugroženi i koji su pred razgradnjom srpskog nacionalnog korpusa i sa tim se suočavaju od strane režima Mila Đukanovića. Dakle, pristup spoljnoj politici od strane Srbije i politici prema susednim zemljama je neozbiljan, neodgovoran i treba što pre da se promeni.