Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je bilo vreme da se kockanje uredi zakonom, u stvari, uskladi sa mnogo tehničkih dostignuća, dostignutih, postignutih ili ostvarenih od vremena donošenja osnovnog zakona i nekih njegovih malih izmena do danas.
Nisam kockar, ne razumem se u ovu materiju. Pretpostavljam da su dobri kockari oni koji su pisali zakon, da su predvideli sve ono što bolji kockari mogu da urade. Mene nešto drugo interesuje. Interesuje me da li Vlada Republike Srbije ima Sekretarijat za zakonodavstvo? Ako ga ima kao u vreme prve vladavine DOS-a, onda ga nema. Čitajući ovaj zakon, ubeđen sam da nema Sekretarijat za zakonodavstvo ili barem da nema sposobnog sekretara Sekretarijata za zakonodavstvo.
Kako se Vladi omakla gruba povreda Ustava u ovom predlogu zakona, toliko gruba da je Vlada priznaje i u obrazloženju zakona. U obrazloženju zakona Vlada Republike Srbije koristi reč "monopol".
Član 57. Ustava Republike Srbije kaže: "Privredne i druge delatnosti obavljaju se slobodno i pod jednakim uslovima, u skladu sa Ustavom i zakonom". Član 64. stav 3. kaže: "Protivustavan je svaki akt i svaka radnja kojima se stvara ili podstiče monopolski položaj, odnosno na drugi način ograničava tržište". Vlada Republike Srbije članom 96.
Poglavlje IX – Osnivanje državne lutrije Srbije, kaže: "Radi priređivanja klasičnih igara na sreću i igara na sreću putem interneta, telefona ili na drugi način putem telekomunikacionih veza, Republika osniva Državnu lutriju Srbije".
U obrazloženju Vlada kaže: "Uzimajući u obzir način na koji se razvila oblast klađenja u Srbiji, a u cilju efikasnijeg nadzora i sprečavanja negativnih posledica, priređivanje igara preko interneta i drugih sličnih medija je zakonom predviđeno da ostane monopol Državne lutrije Srbije". Pre toga je rekla - da bi se postigli maksimalni fiskalni efekti, pravo na priređivanje klasičnih igara, znači klasične kocke, prenosi se na državnu lutriju Srbije, a posle se konvertuje onaj dug koji imaju dosadašnje društvene organizacije za klađenje, za kockanje, posebno prema fondovima.
To se pretvara u vlasništvo Republike, tako da, praktično, Republika preuzima nekoliko društvenih preduzeća u Srbiji koja su bila registrovana za ovu delatnost. Vlada je drage volje pohrlila za vlasništvom konvertovanjem duga nad bankama, nad kockarnicama, ali se nije usudila da konvertovanjem duga preuzme i velike gigante koji su gubitaši i od kojih zavisi sudbina mnogih gradova, rekao bih, sudbina cele Srbije.
Mi ćemo diskutovati o ovom predlogu zakona toliko koliko je neko od nas u stanju uopšte da procenjuje kocku. Kocka je društveno zlo, neminovno u svakoj državi u svetu. Dobro je da se zakonom omogući što striktnija državna kontrola kocke, a pod tom kontrolom podrazumevam ubiranje prihoda i naplatu poreza.
Inače, to što će mnogi ljudi ostati bez
kompletne imovine, to što će pojedine porodice ostati čak i bez glava porodice, jer mnogo ljudi izvrši samoubistvo zato što se kocka, pa se vadi na kocki, pa ode i kuća i imanje, to država, naravno, ovim zakonom ne može da spreči. To i ne prigovaram državi. Državi prigovaram da je ovo jedan od najstudioznijih zakona koje je uradila do sada.
Svi su ovde predvideli, da čovek ne može amandman da napiše na Predlog zakona o kockama, a na sve druge zakone možemo da napišemo na stotine amandmana i da ih branimo, ali ovi kockari su dobro naučili zanat, očigledno.
Znači, molio bih da dobro razmislite o ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona, posebno o ključnoj odredbi, jer davanje klasičnih igara na sreću u nadležnost isključivo jednoj firmi je ključna odredba. To je osnov za zaradu. Ali, interesuje me - kako Vlada misli da u ovom Ustavu opravda monopolisanje jednog subjekta u jednoj grani delatnosti? To Ustav Srbije ne dozvoljava. Možda dozvoljava Ustav Slovenije i hajde da kažemo da smo mi deo Slovenije, da uzmemo protektorat pa da kažemo - može, u Sloveniji je to monopolisano, može i ovde.
Vlada je propisala deset kazina. I tu mi nešto nije jasno. Zašto nije hiljadu, zašto nije jedan kazino, zašto nije koliko god može? Ako postavite uslove za tehničku opremljenost, uslove za udaljenost od škole, obdaništa, tu bih rekao čak i od sportskog objekta, čak i od crkve, da se ne brukamo.
Ako neko ispuni sve te uslove, pustite ga neka pravi taj kazino. Kupovaće cement, gvožđe, ciglu, mermer, vrhunsko staklo, vrhunski enterijer će da napravi, a od ove sirotinje on ne može mnogo da se ovajdi.
Možda bi čak bilo dobro u Beogradu predvideti jednu zonu za kockarnice, jednu zonu za kazina, neka to blješti, neka dolaze stranci da se kockaju. Sećam se, bio sam dete, stranci su dolazili na Sveti Stefan da se kockaju, novine su o tome pisale. Verovatno da je ona Jugoslavija od toga ostvarivala neki prihod. Meni to nije smetalo.
U kockarnicu ne ulazim osim kada su izbori, tada moram da se kockam, nešto me grize, jer svaki put manje predvide radikalima nego što osvojimo, i znam da ću da im uzmem pare. Dosta ljudi se kocka, oblast je već dve - tri godine potpuno neregulisana. Hajde da vam pomognemo i da regulišete, ali bez monopola, bez ograničavanja. Čini mi se da je nekome stalo do poslovnog prostora koje imaju dosadašnje lutrijske organizacije, a zaista je to izvanredan poslovni prostor; no, izvanredno opremljen i uvek u centru grada u svim gradovima u Srbiji.
Ukoliko zakon bude donetu Skupštini, ukoliko ga proglasi predsednik, pokrenućemo postupak za ocenu ustavnosti ovog zakona, a onda bi možda bilo dobro da Vlada Republike Srbije, sada su kasni noćni sati, ali ima vremena iduće nedelje, trajaće rasprava, još jednom pogleda ovaj predlog zakona, utvrdi da li može da ga brani pred Ustavnim sudom, pa ako možete da ga branite, neka ostane kao predlog zakona.
Ostavio bih sebi drugih deset minuta.

Zahvaljujem. Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS, narodni poslanik Slavoljub Matić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici, nadam se da mi nećete zameriti što ću pokušati da budem jako kratak.
Kocka jeste društveni problem koji može da se pretvori u zlo ukoliko ne postoji jasan zakon koji će regulisati odnose između države, koja treba da kontroliše ovu oblast, i onih koji mogu, prethodnik moj je pomenuo, da izgube ne samo kuću, već i glavu. Opisao je Dostojevski najbolje šta se dešava sa kockarima koji izgube svu imovinu.
Ali, da se podsetimo, mi nećemo moći da iskorenimo kocku i zato je mnogo bolje da kocku uvedemo u nekakav red. Ovaj zakon se trudi da upravo uvede red u ovoj oblasti i zbog toga će ga DSS podržati, s tim što ćemo podržati i nekoliko amandmana koji su podneti na ovaj zakon, kojima se olakšava vrlo oštar uslov, posebno u oblastima koje pokrivaju delatnost igara, tj. igraonica na sreću i kladionica.
Čini mi se da su u ta dva dela ovog zakona predloženi jako oštri uslovi, a dovešće do toga da dobar deo kladionica i igara na sreću
odu u sivu ili ilegalnu zonu. Da se podsetimo, i kada je kocka bila nelegalna rabota na ovim prostorima, ljudi su u kockanju gubili kako kuće, tako glave.
Ako mislite, gospodine ministre, da jedan deo organizovane kocke ne ode u sivu zonu, zamoliću vas da nekoliko amandmana, a pričaćemo o njima, svakako prihvatite, kako nam se upravo još jedno zlo ne bi, nakon donošenja ovog zakona, desilo.
Što se tiče ustavnosti, neka o tome odlučuje Ustavni sud. Naše je ipak da uredimo jednu oblast društvenog života na način za koji mislimo da je ponajbolji.

Hvala. Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SPS i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Rajku Baraliću.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega Toma Nikolić rekao je da je kocka društveno zlo. To jeste velika istina.
Svakog od nas ko pristupa raspravi o ovom zakonu podsećam, ako je zaboravio, da još jednom pročita „Prvi put s ocem na jutrenje“, koliko da se podseti u šta može da uđe jedna porodica i jedan dobar domaćin kada ih potpuno ophrva takav prorok kao što je kocka.
Ali, politika je veština mogućeg i naš zadatak je da iz društvenog zla, a ono jeste to, pokušamo da za one društvene kategorije kojima je potrebna velika pomoć, izvučemo ekonomsku korist, ako je moguće i da za humanitarne i sportske organizacije, za budžet Republike Srbije obezbedimo odgovarajuća kvalitetna finansijska sredstva.
To je jedna velika igra da se na način, kako uređuje zakon i kako je to uređeno u najvećem broju država, nešto što se tamo definiše kao privredna delatnost, možemo da pomenemo nekoliko velikih svetskih centara koji predstavljaju osnov i, nažalost, obrazac ove industrije, kao što je Las Vegas ili neki drugi. Dakle, ako sve to imamo u vidu, naš zadatak je ovde delikatan i mi imamo odgovornost da na krajnje ozbiljan način priđemo ovome i da ovu oblast uredimo onako kako valja.
Pošto će gospodin Zoran Anđelković, koji je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe za ovu tačku dnevnog reda, reći nešto u vezi sa ovim i amandmanima koje je podneo, meni ne bi oprostili konjanici Konjičkog kluba „Milenko Nikšić“ u Čačku, a da ne kažem nekoliko rečenica ovde za ovom govornicom u vezi sa tim.
Zakon će potpuno da ugasi nekoliko stotina malih klubova u Srbiji, koji se delimično ili potpuno finansiraju iz malih, nepriličnih i neprikladnih tombola. Molim kolege narodne poslanike iz Čačka i druge da me podrže u ovome što govorim.
Moram da kažem, sa tugom, da se jedan od najlepših sportova kao što je konjički finansira na potpuno nepriličan način. Klub za konjički sport „Milenko Nikšić“ u Čačku osnovan je 1892. godine. Najstarija je sportska organizacija u zapadnoj Srbiji, osnovan je kao Šumadijsko kolo jahača „Knez Mihajlo“, a 1993. i 1996. godine galopska grla „Kondor“ i „Čikago“ osvojila su jugoslovenski galopski derbi.
A sve uz pomoć jedne male tombole, koja sada predstavlja jedno strašno mesto gde se skupljaju ljudi koji se mogu naći samo na tom mestu, koji za veče ne potroše više od 50 dinara, ali, eto tako, oni imaju nekakav svoj račun u svemu tome.
Klubovi imaju nekakav svoj interes u svemu tome. Od toga živi još nekoliko ljudi i ovaj zakon će, inače, na jedan civilizovan način urediti ovu materiju, potpuno ugasiti ove male tombole i jedan veliki broj klubova ostaviti bez realnih finansijskih sredstava i izvora.
No, nisam našao mogućnost da na drugi način, ni amandmanom, probam da spasem ove klubove, ali sam dužan da ovde kažem da bi bilo dobro da država nađe način da „iz kolača“ koji se ubere od igara na sreću, od ovih velikih, raspodelom, konjički klubovi pre svega ne ostanu bez adekvatne finansijske pomoći.
Takvih klubova, na nesreću, u Srbiji ima veoma malo. To je Konjički klub „Milenko Nikšić" u Čačku, to je Konjički klub u Kragujevcu, Konjički klub u Požarevcu, nekoliko drugih konjičkih klubova u Zaječaru i još nekoliko drugih. Sve drugo su ergele i one se drugačije finansiraju.
Dakle, da se ne dogodi još jedna nepravda. Kada je ovaj parlament usvojio zakon da se izvrši povraćaj zemljišta bivšim vlasnicima, bivši narodni poslanik iz G. Milanovca, Pantelija Gačić, podneo je amandman da se izuzmu fudbalski stadioni, hipodromi su ostali u okviru zakona i klubovi danas vraćaju zemljište koje su teškom mukom kupovali tokom proteklih decenija.
Ne mogu da pomognem, ali sam dužan da kažem da izražavam veliku bojazan i tugu zbog toga što konj nije bicikl, kad prestane sportsko takmičenje oni moraju imati urednu negu, veterinarsku zaštitu i trening, a za sve to su potrebna finansijska sredstva.
Nadam se da kada Ministarstvo za prosvetu predloži jedan korektan zakon o sportu, a Ministarstvo poljoprivrede to podrži, da ovo možda rešimo na bolji i adekvatniji način. Pre nego što su se u Srbiji pojavili gilgameši i ovi drugi uvozni konji, da ne pominjem imena njihovih vlasnika, u Srbiji je bilo svega 500 punokrvnih grla rase engleski galoper i američki kasač. To je toliko malo da smo svi dužni, bez obzira o kojim se zakonima radi, da sačuvamo ova grla i tradiciju konjičkog sporta u Srbiji, koja je takva da se njome možemo ponositi.
Molim sve one koji mogu da pomognu da to i učine, da konjički klubovi ne ostanu bez finansijske potpore. Veoma brzo imaćemo krajnje delikatan problem u ovoj oblasti. Hvala što ste omogućili da ovo kažem.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Markoviću, mi radimo na ivici kvoruma. Ako bih vas uputila na to da resetujete sistem i da poništite poslaničke kartice koje su u poslaničkim jedinicama a poslanici nisu tu, videli biste da sam u pravu. Ali, bez nervoze, kolega Aligrudiću, hoću da govorim...

Molim vas da uvažite izvinjenje, vratiću vam vreme, a molim stručnu službu, da li ima takvih kartica?

Vratiću se na glavnu stvar koja je vezana za ovaj zakon, a koju je izneo šef naše poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, o kocki kao jednom od najvećih društvenih zala.
Zaista nije malo primera, o tome piše i crna hronika u našim dnevnim novinama, da pojedini naši sugrađani završe kao glavni akter u romanu "Pikova dama", Puškinovom romanu. Dešavalo se u manjim sredinama da čitava porodica strada zbog tog zla.
Naročito je to izraženo u poslednje vreme, kada su u pitanju klasične igre – ta pomama za jednom od klasičnih igara, koja neke, bogami, odvede do najvećeg nivoa, ako kocka uopšte može da se meri time kada je zlo veće a kada manje. Nažalost, najstrašnije je kada se tako nešto desi da ljudi izgube svoj život ili da strada cela porodica.
Normalno je da će svako od poslanika, bilo u kojoj državi u svetu, da pozdravi takvu inicijativu i uređivanje te oblasti.
Ali, ono što meni najviše smeta, i to govorim svih proteklih dana, jeste to što se u delu predstavljanja zakona ministar Mlađan Dinkić predstavlja kao nosilac promena u toj oblasti, odnosno njegovo ministarstvo, a to uopšte nije tačno.
Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o igrama na sreću je dostavljen narodnim poslanicima u proleće 2002. godine. Dostavio ga je tada, a sada u nešto izmenjenom obliku, bivši ministar finansija i prijatelj Mlađana Dinkića, Božidar Đelić, i celog tog vrelog leta 2002. godine, toga se odlično sećam, kada je došlo do trvenja u tadašnjoj DOS-ovskoj koaliciji, bilo je reči o tome da li će u julu mesecu, u poslednjoj dekadi, da to dođe na dnevni red.
To govorim zbog toga što je i sam ministar Dinkić rekao da je osnov za uređivanje ove oblasti zapravo i osnov za efikasnije punjenje budžeta, za primerenije kažnjavanje onih koji zloupotrebljavaju, odnosno čine kriminalne radnje u ovoj oblasti i zbog toga da bi se svi oni koji su učesnici u igrama na sreću zaštitili od svih negativnih posledica. Naravno, svest je ta kod čoveka koja treba pre svega da ga zaštiti, da ne ode u neko veće zlo, a ne ono što država može i što može jedno ministarstvo i zakon.
Pažljivo sam pogledala tokom današnjeg dana od prvog do poslednjeg člana predlog Đelićevog zakona i uporedila ga sa ovim koji nam je dostavilo sadašnje ministarstvo, odnosno Mlađan Dinkić. Tu ima nekih promena, nekih eliminacija i bespotrebno je, a pretpostavljam da to sam Dinkić nije radio, izbačen iz tog nacrta zakona opis klasičnih igara na sreću. Neko će reći – zašto je to potrebno kada su one samo navedene.
Zbog toga da ne bi došlo do slobodnog tumačenja kod konkretnih naziva igara i onoga što one zapravo jesu, kakva je procedura, kakva su pravila te igre, a to je sve stajalo u tom Đelićevom predlogu zakona. Sa druge strane, kod klasičnih igara na sreću, a one donose najveću dobit, izostavljeno je nešto što postoji i što je zastupljeno i na našem neuređenom tržištu, ali je sumnjivo i protivustavno kako će se ono urediti kroz ovaj zakon. To su tzv. igre video lutrije.
Tamo je rečeno, u prvobitnom predlogu zakona, a verovatno da su oni koji su se bavili ovom oblašću imali pravo kada su rekli da su to igre na sreću koje se organizuju preko video terminala, koji su povezani u elektronsku kontrolisanu mrežu tzv. džek pot, i tamo je opisano kako se sprovodi procedura, odnosno kakva su pravila te igre, a ulozi nisu mali.
Međutim, postoji nedorečenost i kod posebnih igara na sreću, kada su u pitanju, a pretpostavljam da je gospođa pored ministra iz Ministarstva i da je jedan od glavnih učesnika u stvaranju ovog zakona, odnosno to su igre koje se priređuju na automatima tzv. multiplejerima.
To nije precizno i do kraja rečeno šta su to multiplejeri, odnosno automat klubovi, sa automatima i drugim aparatima sa višestrukim ulogom i dobitkom.
Ono što je najvažnije, a to su ovlašćenja koja su data ministarstvu, odnosno Vladi Republike Srbije, i njen monopolski položaj ovog puta izražen kroz odredbe zakona koje su protivustavne. Otvoreno se postavlja pitanje, i o tome je govorio gospodin Nikolić, zašto 10 dozvola, zašto ne 100, zašto ne 1.000.
Oni ljudi koji to prate, a naročito su pripadnici jačeg pola, uslovno rečeno, zainteresovani za ovu lutriju i za sportsku prognozu, iako to ni ženama nije strano, mogli bi da navedu i nabroje koje su to organizacije i koje su to kladionice u zemlji koje u pravom smislu reči drže monopol. Tako je sasvim razumljivo da ako je Vlada sebi dala za pravo, odnosno protivustavno sebi dala za nepravo da uzme monopol u svoje ruke, da se taj broj od 10 dozvola tačno uklapa u 10 najvećih kuća, odnosno preduzeća i firmi koje se time bave, a nažalost ne mogu da vam pobrojim sva njihova imena, iako neki od njih imaju i te kako izraženu reklamu.
Pre svega su to one firme, odnosno ona preduzeća koja to organizuju, koja su prisutna od severa do juga Srbije. Ima ih i u najmanjim opštinama u Srbiji po broju stanovnika, kao što je recimo opština Lapovo u šumadijskoj regiji.
Što se tiče načina izdavanja dozvole, za nas je to više nego sumnjivo. Što se tiče ustanovljavanja uprave koja se bavi uređivanjem i davanjem dozvola za organizovanje klasičnih igara na sreću, apsolutno je nejasno ko predlaže članove uprave, ko su članovi uprave, koliki je njihov mandat, na koji način će oni da deluju i kako će da rade.
Što se tiče organizacije koja se osniva kao svojevrsno javno preduzeće, to je klasičan vid monopola i mogućnost da ljudi koji su bliski aktuelnoj Vladi i ministarstvu, koje određuje pravila igre, utiču na to ko će da dobije dozvolu.
Nije jasno rečeno, pre svega nije da bi se takav ugovor, a već je predviđeno da se pravi ugovor sa Vladom, realizovao, da odredba zakona koja govori o tome ko može da sklopi ugovor i ko dobija dozvolu nije rečeno, odnosno nedorečeno je, a to treba da stoji gospodine Dinkiću, da ta dozvola ne može da se prenese na neko treće lice.
Važnost dozvole, odnosno dužina njenog trajanja je takođe veoma važna i mi na to imamo isto primedbu. I imamo primedbu na ovaj fluktuirajući iznos kada je u pitanju onaj ko dobije dozvolu, a treba da osigura isplatu dobitka i naplate javnih prihoda.
Mi mislimo da postoji bolje rešenje za one koji treba da se osiguraju u takvom riziku kao što je kocka, da nije dovoljno da imalac dozvole ima taj fluktuirajući iznos od najmanje 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po igračnici ili da poseduje bankarsku garanciju na tako utvrđen iznos, već da za vreme celog trajanja dozvole, a nejasno je koliko ona traje, treba da bude mnogo veći iznos, od recimo milion evra, koji će stalno da bude garancija za isplatu dobitka i naplate javnih prihoda.
Ovaj poslednji stav u članu 39. koji kaže - priređivač posebne igre na sreću u igračnicama mora svakog dana kada se priređuju igre obezbediti u blagajni igračnice riziko-depozit u iznosu od najmanje 50.000 evra dinarske protivvrednosti, na osnovu odobrenja uprave – nije nikakva garancija ako on to radi samo u danima kada se ta igra obezbeđuje, odnosno kada se priređuje, već smatramo da taj iznos od recimo milion evra, o tome možemo da razgovaramo, treba da bude stalno prisutan kao depozit za vreme trajanja dozvole, što je neprecizno rečeno.
Uređivanje prostora, kao što je rekao i sam gospodin Nikolić, gde će one biti organizovane, naravno što dalje od školskih ustanova, i to mora da se predvidi, jer to je veliki rizik i opasnost za našu omladinu da kreće tim putem, pa onda sve drugo što se tiče tehničkih uslova je nedorečeno i nije obuhvaćeno ovim predlogom zakona.
Bilo bi zaista mnogo bolje kada bi se aktuelno ministarstvo, mada je i ovo potrebno da se uredi, a evo već dve i nešto godine se čeka na usvajanje ovog zakona, krenulo da se bavi pitanjima koja se zaista tiču običnih građana i onih koji danas teško žive. Mi ne kažemo da ovu oblast ne treba zakon i ministarstvo da uredi, ali imamo veliku, i to je naša glavna primedba, i evo napisaćemo i predstavku Ustavnom sudu ako se zakon usvoji, na monopolski položaj Vlade, na ograničenost dozvola, dakle, njih 10, i pre svega na nedorečenost kada su u pitanju konkretne klasične igre, odnosno njihovo slobodno tumačenje.
Mi bismo voleli i verovatno svi građani Srbije, oni bez posla, oni koji teško žive, oni koji rade, da imamo situaciju u Beogradu i u drugim većim gradovima da je sve lepo i šareno kao u Monte Karlu ili kao u Las Vegasu. Možda je nekima tako danas u Srbiji, možda je tako nekima koji sede u ministarskim foteljama u Vladi Republike Srbije, ali ogromnoj većini građana Srbije nije.
Prema tome, uz primedbe na ovaj monopolski položaj, na protivustavne odredbe, mi vas ipak upućujemo da se više ne bavite prepisivanjem zakona od Božidara Đelića i da krenete da radite, i da imate neke ozbiljne zahvate u oblasti fiskalne politike, ali sa olakšicama za građane Srbije, kako bi bolje živeli.

Reč ima narodni poslanik Stevan Deđanski, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.
Gospodine Deđanski, samo trenutak, da obavestim Skupštinu o zahtevu po Poslovniku, član 117. Narodni poslanici dužni su da identifikacione kartice nose sa sobom pri izlasku iz sale Narodne skupštine. Na taj član ste mi ukazali i odmah sam dao nalog Stručnoj službi. Jer stav 2. glasi: "Ako narodni poslanik napusti salu Narodne skupštine i ostavi u poslaničkoj jedinici, odnosno pored nje, svoju identifikacionu karticu, Služba Narodne skupštine odmah će tu karticu dostaviti sekretaru Narodne skupštine. Kartica će biti vraćena narodnom poslaniku po ulasku u salu."
Tokom kontrole koju sam tražio na inicijativu narodnog poslanika pronađena je jedna kartica pored koju poslanik nije poneo sa sobom. To je poslanička kartica 143 Sredoje Mihajlov. Ona se po Poslovniku nalazi kod sekretara i biće vraćena kada uđe u salu, a ja mu izričem opomenu.
U međuvremenu je resetovana poslanička kartica. Stručna služba me je obavestila. Takođe, po članu 217, narodni poslanik koji se nalazi na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije dužan je da prilikom utvrđivanja kvoruma, kao i u toku rada sednice, bude prisutan na sednici Narodne skupštine.
Stav 2: "Narodnom poslaniku iz stava 1. ovog člana, koji neopravdano odsustvuje prilikom utvrđivanja kvoruma ili u toku rada na sednici Narodne skupštine, oduzeće se status poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije."
Danas tokom dana tražio sam od Stručne službe da proveri da li su poslanici koji se nalaze u sali na stalnom radu i da li učestvuju u radu sednice i imam spisak ispred sebe. Sada nalažem takođe Stručnoj službi da još jednom proveri i, za slučaj da postoje poslanici koji ne učestvuju u radu ove sednice, kao i u prvom i drugom slučaju, tražiću da im se oduzme status stalno zaposlenih.
Izvolite, gospodine Deđanski, a reč posle vas ima gospodin Branislav Stevanović.