Vratio bih se na ovaj zakon o regulisanju igara na sreću.

Kao što je već rečeno ranije, kocka je jedno veliko zlo i zato je krajnje vreme bilo da se uredi uopšte zakon o igrama na sreću i kocki. Znači, svuda u svetu prihodi od igara na sreću su velika stavka u budžetu.

U obrazloženju kaže se da su osnovni razlozi za donošenje zakona o igrama na sreću ograničavanje mogućnosti za kockanje, što se slažemo, unapređenje nadzora nad priređivačima igara na sreću, veća i efikasnija naplata javnih prihoda ostvarenih na osnovu organizovanja igara na sreću, kao i afirmacija društveno najmanje negativnih igara na sreću kroz osnivanje državne lutrije.

Znači, kaže se da je jedna od stavki pooštravanje kriterijuma i mi se slažemo sa tim da ih je potrebno još više pooštriti. Kao što je rekao gospodin Nikolić ranije, mi mislimo da treba predvideti zakon o posebnim merama, dakle posebnim propisima da se što više udalji od škola, sportskih klubova i crkvi, što mislimo da nije ovim zakonom precizirano, a trebalo bi konkretno navesti, da bi moglo po tome da se deluje.

Takođe, primetno je, kao što sam rekao na početku, i normalno je očekivanje punjenja budžeta od prihoda od kocke. Jedino je možda sporno što se ovde kaže da se očekuje da će primena ovog zakona obezbediti značajnije fiskalne prihode, i to u visini oko 70 miliona evra.

Mislimo da su to možda malo prevelika očekivanja, ali shvatamo potrebu da se napuni ovako glomazan budžet, zato što se sada pokazuje da smo bili u pravu i kada smo kritikovali budžet na početku da je nerealan.

Takođe, neću se puno zadržavati oko toga, pomenut je sam monopol koji je dat ovim zakonom i koji ima Ministarstvo ili državna lutrija koja je dobija preko toga. Dalje, govori se o namenskim primanjima u budžetu Republike. Kaže se da prihodi od privređivanja igara na sreću i naknade za priređivanje, naknade za dozvolu, odnosno naknade za dobijeno odobrenje za priređivanje, kao i druga sredstva, vrši se ovim zakonom, jer prihodi su iz budžeta Republike.

Opet se vraćamo na ono što sam malopre govorio da je cilj popuniti rupu u budžetu, dok se 40% ovih prihoda raspoređuje za finansiranje potrebnih društvenih organizacija, i tu se navode udruženja građana koja sprovode program u cilju zaštite i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, ustanova socijalne zaštite, socijalne humanitarne delatnosti, amaterskog sporta i lokalne samouprave.

Znači, namera i prihod je u redu, samo što mislimo da bi razlika mogla da bude veća u korist ovih navedenih kategorija, više od 40% prihoda bi trebalo da ide za to, a manje za pokrivanje rupe u nerealnom budžetu.

Takođe, problem i primedba je u delu gde se govori o nadzoru. Znači, nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona obavlja Ministarstvo. Utvrđuju se obaveze i prava za priređivače i ovlašćena lica i definišu se uslovi za privremena rešenja o zabrani u slučaju nepravilnosti ili nezakonitosti sprovođenja igre.

Primedba u svemu tome nije što je Ministarstvo, već više puta je naveden ministar, tako da nadzor od ministra, koji se bavio u proteklom periodu raznim poslovima, nije čvrsta garancija za to.

Na kraju, postoji jedno pitanje, pošto je objašnjenje i razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku glasi ovako: "Donošenje ovog zakona po hitnom postupku predlaže u skladu sa članom 157. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, jer je potrebno da se ova oblast što hitnije uredi i obezbede prihodi u budžetu", hteo bih ponovo da kažem, ovo što sam dva puta ili tri puta napomenuo u dosadašnjem govoru, da je cela svrha ovog noćašnjeg sedenja i brzina i hitnost ovog postupka svedena na to da postoji ogromna rupa u budžetu.

Vraćam se na to da je SRS govorila da budžet sam po sebi nije dobro projektovan, da će biti problema u njegovom ostvarivanju i sada se pokazuje da dolazimo do opšte krize koja se prenosi kroz sve ostale korisnike i kroz poljoprivredu, kroz zdravstvo i sve ostalo.

Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da pričam o predlogu ovog zakona, hteo bih da navedem dve veoma bitne primedbe, a to je što je gospođica Ksenija Milivojević predložila da se produži rad ove sednice, pa je odmah istog trenutka izašla iz ove prostorije i otišla kući. To je jedna smišljena insinuacija, da bismo što lošije ovako zamoreni dugim radom iskomentarisali Predlog ovog zakona.
Ne pitam to radi kritike, nego bih hteo da kažem i zamolio sve iz vladajuće koalicije, ako nisu pročitali pažljivo ovaj predlog zakona, da ga pročitaju.
O čemu se radi, radi se o jednom nameštenom mafijaškom zakonu, koji su kockari i mafija smislili da bi jedna mafija koja vlada dugo u sportu uzela primat kockarnica, gde se vrti velika lova.
Razlozi za donošenje ovog zakona nije samo to da se napuni budžet, nego da se uzme primat privatnih mafijaša i posebno bih naglasio kladioničara koji žele da ugase manje kladionice. To sami uslovi koje uprava nalaže u ovom zakonu govore, a pošto sam iz amaterskog sporta, više to osećam nego ljudi koji se nisu bavili sportom, iz tog razloga što ću da kažem da ovako kako su se finansirali amaterski sportovi, moglo je da se preživi.
Međutim, sada ovim načinom, pošto će da se ugase male kladionice i male igračnice lokalne, to je direktno prekidanje amaterskog sporta, jer neće postojati nikakav izvor finansiranja tih manjih amaterskih klubova.
Takođe, hteo bih da kažem o raspodeli sredstava što ova nedefinisana uprava reguliše, ne znam i nije precizirano na koji način može da se finansira amaterski sport.
Takođe, hteo bih da kažem da su posebne igre na sreću automatima veoma blizu škola, ovde se navodi da treba da bude udaljena 150 metara, a to je veoma mala udaljenost. Mislim da bi bilo adekvatno negde od 500 do 1.000 metara da bude udaljena škola.
Takođe, jedan od uslova koji je ovde rigorozan i samim tim ukazuje da je u pitanju sam monopol, recimo, kladionica treba da ima 30 uplatnih mesta, što kladioničari koji imaju manje kladionice neće imati i onda će monopol uzeti velike kladionice i tzv. mafija, koja želi da uzme primat i da glavna sredstva usmeri ka sebi, naravno, uz pomoć gospodina Dinkića.
Takođe, sama kontrola igara na sreću nije adekvatno i precizno formulisana, jer taj odbor, uprava koju vi formirate, svakako da će biti u samom dogovoru sa tim monopolistima koji drže velike kladionice i igračnice.
Naknada za priređivanje igara na sreću suviše je previsoka da bi mogli manji kladioničari i ostale kockarnice da ispune te uslove. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, gospodine Stevoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poprilično smo umorni i pokušaću da se vrlo kratko obratim vama u cilju da zamolim predlagača da mi odgovori na par pitanja. Prvo pitanje koje postavljam jeste - kako misli da prihod u budžetu Republike Srbije raspodeli na lokalnu samoupravu? Jasno mi je kako će se to raspodeliti na odgovarajuće organizacije, na lica sa invaliditetom, na humanitarne organizacije, delatnosti itd, ali mi nije jasna namena da se delovi sredstava dodele lokalnoj samoupravi.
Drugo pitanje postavio bih zbog posebnih igara na sreću - zbog čega Vlada ne daje pravo žalbe na dozvolu koju bude izdala? Vidi se ovde da je u pitanju deset koji zadovoljavaju kriterijume, ali na takvu odluku, mimo onih deset, nema pravo žalbe. Ako može da se odgovori, bio bih zadovoljan.
Inače, sa tim bih završio, nemam neko posebno pravo da govorim o ovom zakonu, obzirom na konstataciju da su igre na sreću kockanje i o tome je šef poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, najbolje govorio.
Za kockanje u ovoj državi se odgovaralo i to krivično. Vrlo su retka krivična dela i mogu da vam kažem da u periodu od 1980. do 1990. godine samo dva suda su sudila krivično delo kockanja, jer ih je teško pronaći i otkriti. Jedan od sudija, bolje reći predsednika veća, bio sam i ja i osudio sam pet ljudi za kocku. Iz tih razloga ne želim više da govorim o ovom zakonu. Hvala.

Svaka čast. Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Neka se pripremi narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Gospodine predsedniče, ovaj put nemate nešto da ćaskate sa nekim iz klupe, kao malopre dok je govornik stajao za ovom govornicom.
Dame i gospodo, igre na sreću su kocka i svi to znamo. Takođe znamo da je kocka najveća ili jedno od najvećih zala svake države i svakog društva. Neophodno je da ova materija bude regulisana zakonom, ali to mora da se reguliše na jedan ozbiljan, sistematski način i potreban je izuzetan oprez. Zakon nikako ne sme da bude na štetu države, a pogotovo ne sme da bude na štetu građana, i mora maksimalno ovaj i ovakvi zakoni da štite društvo od ovog zla koje se zove kocka.
Najvažnije je ono što ne vidimo u ovom zakonu, da kockarnice ne smeju da budu na dohvat ruke školskoj omladini, da ne smeju da budu u centru gradova, ali to nije problem kojim se ova vlada, kroz ovaj predlog zakona pozabavila. Čini se da to i nije cilj Vlade, nego da je cilj Vlade da uvede kontrolu rada, odnosno da vrši direktan uticaj na rad državne lutrije i ostalih lutrijskih organizacija.
Centar ovog zakona trebalo bi da bude građanin, a ne punjenje državnog budžeta, bez obzira na činjenicu što ministar ovde govori koliko će se sredstava napuniti u budžetu primenom ovog zakona, bilo je i drugih prioriteta koje je zakon morao da tretira.
Nije mi bilo jasno kada je ministar rekao, nije tu kad god govorim, da je u sadašnjim uslovima od igara na sreću fiskalni prinos bio oko 600 miliona dinara, a posle toga ministar kaže da u ovom poslu država ima gubitak. Nisam shvatila, ali čini mi se da nije ni ministar, pošto je očigledno da on nije pisao ni ovaj zakon i zato dovodi ovde saradnike, maltretira ljude da ovde sede satima, da bi mogli da mu šapnu na koji način da odgovori na neku od primedbi nekog poslanika, pod uslovom da je raspoložen da uopšte komunicira sa poslanicima.
Imali smo mi iz SRS i imamo primedbi na ovaj zakon, i kada smo se u poslaničkoj grupi dogovarali, vezano za Predlog ovog zakona, zaključili smo da ne podnosimo amandmane iz dva razloga. Prvi razlog je što ministar očigledno ignoriše narodne poslanike, ako ih ne ignoriše, onda ih vređa i mi smo na ovaj način ignorisali ministra. Drugi razlog je što smo imali danas zakon pre ovoga, u koji su ugrađeni amandmani SRS od pre tri godine.
Nećemo više da dajemo povoda vladama da ugrađuju naše amandmane kroz izmene i dopune zakona, nego ćemo da čekamo neke buduće, prevremene parlamentarne izbore, pa ćemo sami da regulišemo svaku materiju, na način kako to SRS vidi, a sigurno onako kako to odgovara građanima Srbije.
Kazaću nešto o ponekom od članova ovog zakona, ono što je najkarakterističnije. U članu 11. Vlada kaže: "Obrazuje se Uprava za igre na sreću, kao organ uprave u sastavu Ministarstva, za obavljanje poslova državne uprave u oblasti igara na sreću." Zabrinula sam se, završili smo malopre raspravu o jednom zakonu, niste predvideli ni jednu agenciju, ni jednu upravu, kada evo, imamo upravu za igre na sreću.
Naravno, gde bi ova vlada bez tih paraorganizacija. Jer da nema ovih paraorganizacija, gde bi se pozapošljavali aktivisti stranaka, onda bi i Vlada morala nešto da radi. Ovako to nameste nekom drugom, ima se, može se, kaže kolega.
U članu 19. pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću ima državna lutrija Srbije. To piše u Predlogu zakona i kaže - državna lutrija Srbije može da za prodaju srećki angažuje pravna lica, preduzetnike ili fizička lica-agente. Nije baš jasno kako pravno lice može biti agent, ali izgleda da se ovde radi o nekom lošem prevodu.
Vlada će, kaže Predlog zakona, urediti način i uslove angažovanja operatera i agenata iz ovog člana. Valjda će Vlada nekako da smisli kako pravno lice može da bude agent, ali mi mislimo da Vlada ne sme na ovaj način da se meša u ovu oblast. Vlada treba da ima mnogo prečih i važnijih poslova od interesa za građane Srbije, ali to se ne odnosi na ovu vladu.
U članu 50. uslove za ulazak u prostorije igračnice određuje priređivač. Kaže - priređivač može zabraniti ulazak pojedinim licima ili grupama lica, a da ne navede razloge za to. E pa, ne može.
Ovo je zaista još jedno kršenje Ustava, jedno od osnovnih ustavnih prava, prava na slobodu kretanja. Kako može priređivač, bez posebnog obrazloženja i bez valjanih razloga, nekom da zabrani ulazak u ove prostorije.
Da ovde stoji – pod određenim uslovima, odnosno tačno kojim uslovima, koji bi imali smisla, to bi moglo da se prihvati. Dalje, u istom članu se kaže: „Ako se osnovano veruje da određenom licu prihodi, odnosno imovinske prilike ne dopuštaju ili dopuštaju u ograničenoj meri učestvovanje u igrama na sreću, priređivač može trajno ili na određeno vreme zabraniti ulazak u igračnicu ili ograničiti broj poseta tom licu“. Teško ovo može na ovaj način da se reguliše. Činjenica je da treba zaštiti građane od uništavanja imovine na kocki, ali nažalost, nemoguće je to učiniti i ovim ili bilo kojim zakonom, osim da ukinemo uopšte takve ustanove, odnosno igraonici u Republici Srbiji.
Na ovaj način da neko „osnovano veruje“, zaista, niti znamo ko, ni šta mu znači to osnovano verovanje, bez obzira na dobru nameru predlagača, nedopustivo je da donosimo zakone kojima se direktno krši Ustav.
Za obavljanje određenih poslova u igračnicama, koje propiše ministar finansija, mora se imati licenca. Ovo kaže član 51. I još kaže: „Licencu iz stava 1. ovog člana izdaje odnosno prihvata Uprava“. Ne bi ovo bila ova vlada da nema još i licencu. Te uprava, te licenca. Nemojte da pravite od ovoga nauku.
Uopšte je nerazumljivo šta znači ta licenca i šta treba neko da polaže da dobije tu licencu. Ova novina, koja nije karakteristična samo za ovaj zakon, jeste nešto po čemu će ostati upamćena ova vlada.
Kod postupka davanja odobrenja u članu 75. u poslednjem stavu se kaže: „Ministar finansija bliže uređuje način utvrđivanja ispunjenosti uslova iz stava 1. ovog člana“. Zamislite, u stavu 1. ovog člana stoji decidno deset uslova koji moraju da se ispune, koji moraju da se prilože uz zahtev za dobijanje odobrenja. Šta sad mimo toga treba ministar da određuje? Da li treba da određuje proviziju? Drugog ničeg nema, jer je sve regulisano zakonom i ministar nema potrebe, ni razloga da se meša u ovaj posao.
U članu 96. govori se: „Radi priređivanja klasičnih igara na sreću i igara na sreću putem interneta, telefona ili na drugi način putem telekomunikacionih veza, Republika osniva Državnu lutriju Srbije“. To zaista jeste monopol i to zaista jeste neustavna kategorija, kao što je neustavno da se zakonom reguliše da će biti dato deset dozvola za kazina. Slučajno se to izgleda poklapa sa postojećim lutrijskim organizacijama, koje već postoje u Srbiji. Ne može niko pojedinačno, a pogotovo ne može zakon da ograniči bilo koju delatnost u Srbiji.
Ovaj slučaj već imamo na nivou grada Beograda, gde je ograničen broj izdavanja dozvola za taksi vozače. To je takođe neustavno, a ovo na isti način, samo što ovo na nivou Skupštine grada Beograda radi Bogdanović, onako, jer se njemu radi, a mi ovde u ovom zakonu to čak predlažemo kao zakonsko rešenje i nekoga teramo, ko ovo bude primenjivao, da mora da radi nešto protivustavno.
O prekršajima u članu 98. kažete: „Novčanom kaznom u iznosu od 10.000 dinara do milion dinara kazniće se za prekršaj Državna lutrija Srbije i pravno lice koje", pa je onda nabrojano 52, već koliko različitih slučajeva kada će se naplaćivati te kazne. Mi iz SRS smatramo da je ovo prevelik raspon. Znate, ako imate za kaznu raspon od 10.000 dinara do milion dinara, onda se zaista otvara put raznim zloupotrebama.
U članu 101. prelaznim i završnim odredbama govorite: „Dospele, a neizmirene obaveze Društvenog preduzeća za priređivanje igara na sreću, Lutrija Srbije, Beograd, Društvenog preduzeća za priređivanje igara na sreću – Lutrija Beograda sa potpunom odgovornošću, preduzeća „Narodna lutrija“ itd. da ne čitam, preuzima ova novoformirana uprava, preuzima sve obaveze ovih postojećih lutrijskih organizacija.
Sada se postavlja jedno logično pitanje – što država ne preuzme obaveze velikih preduzeća po Srbiji, pa da počne da radi i „Zastava“, „Magnohrom“, „Zmaj“, „Rekord“ itd. pošto ne rade. Ovde država pokazuje da je u stanju da to uradi. Tamo gde država ima interesa, tu će da preuzme te obaveze, koje će joj se višestruko vrlo brzo isplatiti ili nekom pojedinačno, to je posebno pitanje, a tamo gde je interes građana Srbije, tu država kaže da nema mogućnosti za tako nešto.
Na kraju, poslednji član 106. kaže: „Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“." Ovo je još jedan od neustavnih članova. Neverovatno. Ne razumem zašto je Vlada imala potrebu da ovoliko neustavnih odredbi unese u ovaj zakon.
Naime, član 120. Ustava Republike Srbije kaže: „Zakon, drugi propis ili opšti akt stupa na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, osim ako iz naročito opravdanih razloga nije predviđeno da ranije stupi na snagu“. Koji su to naročito opravdani razlozi, ako ih uopšte ima, to nismo čuli od ministra u njegovoj uvodnoj reči.
U obrazloženju zakona kaže: „Razlozi za stupanje na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ sadržani su u činjenici da se rešenja predložena ovim zakonom što hitnije sprovedu i kako bi se sprečile moguće spekulacije u prelaznom periodu, što čini naročito opravdan razlog u smislu člana 120. Ustava Republike Srbije“.
Poslanici Narodne skupštine dobili su ovaj predlog zakona 18. juna, a zakon je pre toga bio na Vladi.
Prema tome, sve eventualne negativne posledice koje bi mogle da se proizvedu zbog neke eventualne zloupotrebe u prelaznom periodu, mogle su i još uvek mogu da budu sprovedene.
Nema zaista nikakvog razloga da se toliko žuri sa primenom ovog zakona, naravno, ukoliko se iza svega ne krije nešto što ne piše u ovom zakonu, nešto što je interes pojedinaca, bilo da su oni u Vladi, bilo da su vlasnici raznih kockarnica u Srbiji.
Novine danima pišu o tome. Gde ima dima ima i vatre. Očigledno je da je samo to u pitanju i da je zato ovaj zakon trebalo donositi i u ovom periodu kada bi Skupština trebalo da je na odmoru, u vanrednom zasedanju.
Zbog toga se danas produžava radno vreme, da se noćas donese ovaj zakon. Verovatno je već otkucan i čeka u „Službenom glasniku“, samo sutra ujutru da se pojavi, da što pre počne da se primenjuje. A kakve će posledice imati primena ovog zakona? Bogami, nimalo prijatne ni za građane Srbije, a ni za Lutriju Srbije.

 Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, problematika igara na sreću trebalo je da bude na dnevnom redu ove skupštine još davno - kako zbog društvene uloge i funkcije ove delatnosti, tako i sa aspekta popune budžeta Republike Srbije. Ako je to tada i danas bitno?
Poznato je da se od davnina tj. od samog osnivanja lutrije ova delatnost nalazila u državnom monopolu. Kad kažem od davnina, mislim na Mletačku Republiku, koja je prva smislila državnu lutriju radi popune svog budžeta.
Države kontrolišu ovu delatnost preko rada državnih lutrijskih preduzeća ili putem davanja koncesija preduzećima za organizovanje kocke i drugih posebnih igara. Sve ovo zbog veličine tj. oblika ove vrste prometa i specifičnosti same delatnosti, a i zbog namene javnih prihoda ove vrste za pokrivanja invalidskih, humanitarnih, socijalnih potreba i finansiranje amaterskog sporta.
Imajući u vidu da ova vlada ističe kako neprekidno preduzima korake na suzbijanju nezakonitih radnji i kriminala, začuđuje ovoliko odugovlačenje sa zakonom koje je započela još prethodna vlada. Još više čudi kad je javna tajna šta se dešava u pojedinim postojećim društvenim preduzećima lutrijske delatnosti, a u upravnim odborima sve vreme od oktobra 2000. godine do danas sede ljudi koji su spoljni članovi, a istovremeno članovi stranke na vlasti.
Takođe čudi da se ne kontroliše naplata javnih prihoda ni od igračnica u automat-klubovima u privatnom vlasništvu - a borimo se protiv kriminala.
Kome je odgovaralo da se sa uvođenjem reda u ovu delatnost toliko odugovlačilo? Nije li to vreme služilo za akumulaciju potrebnog kapitala, posebno kad se ima u vidu nedostatak urgentno potrebnih budžetskih sredstava za društveno tako osetljive namene.
Time više kad je opštepoznata činjenica da se ljudi u kriznim vremenima okreću kocki, klađenju i svim drugim igrama na sreću koje im pružaju mogućnost da preko noći reše svoje probleme, naravno ako ih sreća posluži.
Taj psihološki mamac je kod nas sve izrazitiji jer je u toku rasprodaja društvenih preduzeća i ljudi ostaju na ulici, bez ikakve perspektive. U obrazloženju Predloga zakona o igrama na sreću koji danas razmatramo navodi se „da je trenutno ova oblast loše regulisana i pod slabim nadzorom tako da su fiskalni efekti veoma niski“.
Ovi argumenti se ne mogu složiti na ovakav način jer su to tri odvojene stvari. Naime, oblast igara na sreću je zakonom regulisana - jer se primenjuje, ali samo delimično, Zakon o igrama na sreću iz 1992. godine. Zašto delimično? Zato što se deo koji reguliše formiranje državne lutrije Srbije uopšte nije primenio, iako je to trebalo to da se uradi još sredinom 2002. godine (jer je tada doneta odluka Ustavnog suda Srbije da je ovaj zakon bio primenljiv).
Znači, trebalo je prvo formirati državnu lutriju, a onda tvrditi da li je dobro ili loše organizovano, a ne obrnuto raditi.
Drugo, pod slabim je nadzorom tačno, ali smo imali finansijsku policiju i SDK koji to nisu kontrolisali i Ministarstvo finansija koje nije alarmiralo da se ne uplaćuje budžetski prihod na osnovu poreza od igara na sreću. Ista je ova priča kao i sa svim privrednim subjektima u Srbiji. Treba devalvirati preduzeće i tada ga prodati po sistemu znamo kojem.
A treće, neka ministar Dinkić kaže koliko je naplatio javnih prihoda na osnovu igara na sreću u prošloj godini i u periodu od januara do juna tekuće godine, i to posebno za klasične, i posebno za kocke i slične igre (klađenje i drugo) - jer su to dve odvojene stvari i ubiraju se prvo od društvenih lutrijskih preduzeća, a drugi od preduzeća kocke i klađenja.
Na osnovu čega je izveo gospodin Dinkić račun o fiskalnom prihodu od oko 70 miliona evra, kad nije rekao ni period na koji se odnosi? Je li to možda prihod za jedan dan? Još nešto, u obrazloženju se kaže veća i efikasnija naplata javnih prihoda ostvarenih na osnovu organizovanja igara na sreću, pa opet pitam - kako to da u upravnim odborima društvenih lutrijskih firmi sve vreme sede članovi stranaka na vlasti još od oktobra 2000. godine.
Dalje, novim zakonom organizujemo državnu lutriju Srbije da bi obezbedila red u ovoj oblasti i monopol države. Istovremeno postojeća lutrijska društvena preduzeća, koja nisu radila ni do sada onako kako je propisano važećim zakonom, ubuduće pretvaramo u društvo sa ograničenom odgovornošću, sa većinskim udelom države.
To je u stvari paralelna mreža sa državnom lutrijom Srbije - umesto da su to filijale ili regionalni centri jednog istog preduzeća koje se zove državna lutrija.
Neka ministar Dinkić objasni budući status tih lutrijskih društava sa ograničenom odgovornošću i celu njihovu vlasničku strukturu.
Znači, da objasni ko su suvlasnici pored države i čemu to sve skupa služi?
Nadalje, u prvoj rečenici obrazloženja zakona piše da „igre na sreću“ odnosno kockanje predstavlja ozbiljan društveni problem. Treba videti šta je to ozbiljan društveni problem kada su igre na sreću u pitanju. Ovo iz razloga što se u vezi sa igrama na sreću večito postavlja pitanje - da li su one blagoslov ili prokletstvo? Nauka je utvrdila da odgovor uopšte nije jednostavan.
Po nauci, u prilog blagoslova idu sledeći razlozi: 1) igre su stare koliko i čovek, odnosno kultura; 2) doprinose sposobnosti odlučivanja čoveka; 3) učestvuju u socijalizaciji čoveka; 4) daju čoveku mogućnost da preko raznih igrarija stekne novac.
Ali, istovremeno u prilog prokletstva govore činjenice da igre na sreću vode u: 1) propast; 2) stanje depresije; 3) puteve greha; 4) pa i do samoubistva.
Uprkos svemu pomenutom, igre na sreću su se kroz istoriju dokazale kao pozitivna pojava, a bolest, zavisnost i opsesivne igre ili patološke igre su neke druge uvek negativne pojave. Nažalost, predupređenje i lečenje patoloških igara je složenije od toga da se država opredeli samo na ograničavanje igara na sreću. Iz tih razloga, sve demokratske zemlje su se rukovodile sa sledeća dva stava u regulisanju ove problematike i to:
1. igre na sreću zadovoljavaju društvene potrebe, prohibicija samo tera igre na sreću u ilegalnu sferu;
2. kod organizatora (priređivač igara na sreću) se ostvaruje značajan iznos ekstraprofita, koji se može upotrebiti u društveno korisne svrhe.
Iz navedenih razloga, „tehnika“ organizovanja igara na sreću jedinstvena je u svim civilizovanim zemljama, jer je lutrija državna. Kaže se da je u demokratskim zemljama sve dozvoljeno što nije zabranjeno pravnim normama. To jeste tačno za najveći deo ljudskih aktivnosti, ali je sa organizovanjem igara na sreću sasvim drugačija situacija. Ova je delatnost zabranjena strogo, kažnjiva, izuzev za dozvoljene igre državne lutrije ili igre po posebnom odobrenju za neke priređivače.
Pored jedinstvene regulative u pogledu tehnike, jedinstvena je i filozofija normativne regulative: ta filozofija se može obuhvatiti kao stav da se potrebe u pogledu igara moraju zadovoljiti, ali se ni u kom slučaju ne smeju potencirati. Drugim rečima, ponuda ne sme da prevaziđe potražnju.
Da se vratimo na ponuđene razloge i argumente u obrazloženju zakona.
Tu je rečeno sledeće: „Ograničavanje mogućnosti za kockanje ogleda se u pooštravanju kriterijuma (finansijskih, tehničkih, prostornih i u pogledu osposobljenosti zaposlenih) za priređivanje posebnih igara na sreću."
Da li je to svetsko iskustvo? Pod ovim obrazloženjem krije se zapravo objedinjavanje igračnica velikih organizatora (kocke), uz istovremeno zatvaranje malih objekata, pošto po Predlogu zakona jedan može da dobije deset dozvola. Ako je uslov za rad po ovom zakonu da se prekontrolišu automati za igre na sreću u svi objektima i da na vidno mesto Uprava za igre na sreću nalepi nalepnicu kojom se dozvoljava rad istog, i ista ta uprava ima ovlašćenje stalne kontrole rada - kakve veze ima veličina igračnice i broj aparata sa ograničavanjem mogućnosti kockanja.
U vezi sa potrebom uvođenja reda, postavljam još sledeće pitanje: zašto Predlog zakona u regulisanju minimalne visine isplate igračima na aparatima za igre na sreću, tzv. automatima, odstupa od svetskih standarda? Ili da idemo bliže od sveta, u komšiluk, zašto kod nas predlagač nije pročitao član 94. slovenačkog, komšijskog zakona na primer, gde doslovce stoji sledeće: „Automat za igre mora biti tako podešen da igračima vrati u proseku najmanje 90% uloženog novca. U prostoriji predviđenoj za automate za igru priređivač mora na vidnom mestu istaknuti obaveštenje o minimalnom prosečnom procentu povraćaja uloženog novca“.
U Predlogu zakona koji sada razmatramo, u članu 85, stoji sledeće: „Aparat za igre na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 60% od vrednosti uplata“.
Radi upoređenja navešću još Đelićev predlog, koji u članu 88. formuliše sledeće: „Aparat za igru na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 75% od vrednosti uplata za učestvovanje u igrama na sreću u periodu od tri meseca posle obavljenog tehničkog pregleda, uz zapisivanje ulaza i izlaza putem elektronskog brojčanika“.
Evo, gospodo poslanici, uporedite sami i zaključite sami šta je predlagač hteo.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.