DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 26.10.2004.

6. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

6. dan rada

26.10.2004

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 11:00 do 18:05

OBRAĆANJA

...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Hvala. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a potom Milan Stevović.
...
Socijalistička partija Srbije

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije
Hvala. Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas raspravljamo o Predlogu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kolega Baralić je već govorio o tome, ali ja ću ponoviti - poslanici SPS-a smatraju da postoji potreba da ovaj zakon bude usvojen.
Smatramo da će se usvajanjem ovog zakona stvoriti jedan dobar ram da se poboljša stanje u oblasti informisanja, da se pre svega poboljša kvalitet informacija koje kruže u našem medijskom prostoru, da ćemo konačno napraviti jedan korak da ovaj haos od informacija i kontrola koja postoji prestane; da građani dođu do onih informacija koje su za njih bitne, jer sada imaju mogućnost da i od državnih organa i organa teritorijalne autonomije, organa lokalne samouprave dobiju informacije koje su za njih bitne.
Ovaj zakon će predstavljati prekretnicu u odnosu na dosadašnje stanje. Naime, u ovom petooktobarskom periodu imali smo jednu strašnu kontrolu informacija, medijsku blokadu i klasično medijsko jednoumlje. Biro za informacije Vlade Republike Srbije je bio onaj organ koji je na sebe preuzeo prerogative državnih organa. On je cenio šta je to informacija od javnog značaja.
Naravno, to je tada bilo apsolutno prihvatljivo za partije DOS-a i licemerno je kada od predstavnika tih stranaka danas za skupštinskom govornicom čujemo kako je taj zakon trebao biti usvojen, kako se eto gubi mnogo vremena, kako je važan, kako je to potrebno razvoju demokratskog društva, da to doprinosi razvoju institucija, poboljšanju kvaliteta informacija, a u tom periodu on nije bio donesen i nije bio nešto o čemu bi poslanici razgovarali, iz prostog razloga što je stanje koje je tada postojalo njima apsolutno odgovaralo.
Mislim da se stvara jedna pogrešna slika oko medija. Razočaran sam što mediji nisu shvatili suštinu ovog zakona. Primera radi, centralna državna televizija kaže - konačno će građani moći da znaju kolike su plate državnih službenika. Ako je to centralno pitanje koje građane Srbije interesuje, onda odmah da znaju kolike su plate državnih službenika. Manje je važno ko je doneo odluku da NATO trupe pređu preko naše teritorije, manje je važno za medije da znaju šta se dešavalo na Dorćolu na prostoru gde postoji groblje lokomotiva u centru Beograda, već nekoliko puta je postojala mogućnost da dođe do ekološke katastrofe sa ogromnim posledicama. To je manje važno, ali je važno da se za plate zna, i to samo po sebi govori koliko ni novinari nisu na pravi način shvatili značaj ovog zakona.
Naravno, zakon sam po sebi nije idealan. Ima određenih nedostataka, ali kroz amandmane, a nadam se i u primeni, ti se nedostaci mogu otkloniti, da i mi u Srbiji dobijemo jedan zakon koji će pružiti pravni osnov da svi građani koji smatraju da neku informaciju, za njih značajnu, treba učiniti javnom, dostupnom, ostvare svoje pravo i dođu do informacija.
Mislim da ovaj zakon može učiniti još jednu stvar, da može uspostaviti ravnotežu između dva pola koja sada postoje u oblasti informisanja. Naime, sada imamo situaciju da svesno i nesvesno postoji skrivanje informacija od značaja za javnost. Namerno upotrebljavam formulaciju svesno ili nesvesno, jer to se može potvrditi u svakom konkretnom slučaju.
Drugi pol te ravni jeste da se preko medija daju neproverene, netačne informacije, da kroz te informacije postoji senzacionalistički pristup, tako da se stiče utisak da je cilj da se preko leševa dođe do nečega što će povećati tiraž novina, a što će ljudi u toj priči biti proglašeni krivim, ni krivi ni dužni, to je manje važno.
Kolega Baralić je pomenuo jedan slučaj. Ima ih, nažalost, mnogo poslednjih meseci, gde se u pojedinim slučajevima ljudi anatemišu pre nego što ijedan državni organ da potpunu informaciju; ili predstavnici državnih organa samoinicijativno istupaju, daju informacije koje nisu tačne.
Skrivanja informacija je bilo, i to ne treba posebno obrazlagati, posebno prethodnih godina kada je sve ono što je bilo vezano za surčinski klan imalo jednu konotaciju, da bismo tek sad, u vreme suđenja i u vreme naknadne pameti pojedinih učesnika zbivanja i pojedinih članova tih zločinačkih udruženja, dobijali potpuno drugačije informacije i ta priča dobija potpuno drugačiji sadržaj.
Mislim da bi Vlada trebalo da prihvati određene amandmane koji su se i na Odboru čuli. Mislim da bi trebalo u budućem periodu da pojedine formulacije koje su sastavni deo ovog zakona, a koje su opšteg karaktera i daju osnov za široko tumačenje, jednostavno skloni. Neke kolege su pomenule neke primere, neki i nisu.
Šta znači formulacija - ozbiljno ugroziti odbranu zemlje? Ako je odbrana zemlje ugrožena, ona je ugrožena, ozbiljno ili neozbiljno, mislim da takvom određenju ovde mesta nema. Ili, šta je to pretežniji interes; šta znači – bitno umanjiti sposobnost zemlje; bitno ili nebitno, ako je umanjeno onda je umanjeno i u odnosu na to treba činiti određene stvari; kao i formulacija - preveliki broj informacija, ipak se ostavlja subjektivnom tumačenju šta to znači.
Moram pomenuti da je institucija poverenika, kako smo čuli od predlagača na matičnom odboru, nešto što je primereno iskustvu određenog broja zemalja; nije kod svih, negde je ministarstvo obavljalo poslove poverenika, negde poverenik postoji kao institucija i izgrađen je položaj poverenika. Predlagač je pribegao ovom rešenju.
Ne sporim to, ali stvarno ne vidim razlog da u opisu kvaliteta čoveka koji treba da obavlja posao poverenika stoji određenje da je priznati borac za ljudska prava. Naime, ko je taj koji može odrediti ko je borac za ljudska prava ili šta je to što ga ocenjuje uspešnim, odnosno neuspešnim. Ako ovu informaciju pridodamo čuvenom Zakonu o lustraciji, koji je suštinski propao, jer se videlo da ima političku konotaciju, mogu da kažem, eventualno, da se kroz Zakon o lustraciji daju određenja ko je borac za ljudska prava, odnosno ko je onaj ko je kršio ljudska prava, pa ne može biti kandidat.
Dobra strana poverenika, odnosno njegovog izbora jeste što će suštinski narodni poslanici biti inicijatori predloga za izbor poverenika, jer predlog za izbor poverenika određuje Odbor za informisanje i kulturu.
Konačno treba da se skinu maske i da ne pribegavamo rešenjima koja više unose haos i zabunu nego što stvaraju red u oblasti informisanja. Primera radi, naš čuveni Savet za radiodifuziju bio je zamišljen tako da stvori pravni osnov da nevladine organizacije u ime države rade državni posao. Znate i sami, kad kažem nevladine organizacije, postoje jasni lobiji koji stoje iza tih nevladinih organizacija.
Mislim da je dobro kad država uzima odgovornost za određene poslove, izborom ljudi, opisom posla koji ta osoba treba da radi i da se zna ko šta radi i kome se podnose računi za tako nešto.
Poslanička grupa SPS smatra da je suviše dug rok izbora poverenika na sedam godina. Mislimo da se moglo pribeći i drugačijem rešenju. Moram reći da oko njegovog načina izbora, odnosno razrešenja postoje nesaglasnost u Predlogu zakona. Naime, on se bira na jedan način, a mnogo se teži uslovi postavljaju za njegovo razrešenje. Očigledno da je predlagač u toku pisanja ovog zakona bio pokoleban drugim rešenjima, što se vidi i iz obrazloženja ovog zakona, jer tamo se konstatuje da se pravila o izboru i razrešenju poverenika oslanjaju na pravila o izboru sudija.
Ko prati izbor sudija u Skupštini zna da se sudije javljaju na javni konkurs, onda postoji mišljenje suda gde su radili ranije, postoji mišljenje Advokatske komore. Ti predlozi, a i oni koji nisu, stižu na Visoki savet pravosuđa, pa Visoki savet pravosuđa to utvrđuje, šalje matičnom odboru Skupštine Srbije, koji može a ne mora osporiti predlog, o čemu se izjašnjava Skupština Republike Srbije.
Ovde imamo predlog Odbora, koji dolazi na izjašnjavanje Republičkoj skupštini. Ne može se povući takva paralela. Kod razrešenja, to se još manje može podvesti pod ovu formulaciju. Naime, u zakonu se predviđa da inicijativu postupka za razrešenje poverenika pokreće trećina poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. To je jak uslov.
Ako pogledate Ustav Republike Srbije, videćete u članu 132. da npr. 50 poslanika Narodne skupštine Republike Srbije može pokrenuti postupak za promenu Ustava Republike Srbije ili svega 20 narodnih poslanika može podneti predlog za izglasavanje nepoverenja vladi ili pojedinom ministru. Priznaćete, ako 20 poslanika može pokrenuti postupak za izglasavanje nepoverenja vladi, onda je ovaj uslov od trećine poslanika da bi se pokrenuo postupak za izglasavanje nepoverenja povereniku neprimeren poslu koji poverenik radi.
Ovo namerno pominjem, jer njegov posao je ograničenog dometa. Nesporno je da će on imati značaj u primeni ovog zakona i u oblasti poboljšanja stanja u informisanju, ali i mogućnosti poverenika su ograničene. Šta kada državni organ kaže da određene informacije, opet iz razloga koji su sadržani u zakonu, ne mogu biti dostavljene na zahtev tražioca? On se žali povereniku i poverenik će konstatovati da ovaj nije dobio traženu informaciju, objaviće njegovu žalbu, ali ne može ni on da učini ništa da se ta tražena informacija učini dostupnom i stavi na uvid javnosti.
Sem kazne kao mere, državni organi ne podležu nikakvoj drugoj kazni, a kazna je, videli ste i sami, skromna.
I to skromna u odnosu na ono što može biti predmet zahteva ili u odnosu na ono što može biti sadržano u formulaciji informacija od javnog značaja. Znači, kazna ostaje, ali mogućnosti poverenika su skromne.
Na kraju, nesporno je, i moram to još jednom reći, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije smatra da će se poboljšati stanje u oblasti informisanja sa ovim zakonom. Jedan korak se čini, ali videćemo i sami koliko, jer i u prethodnom periodu dešavalo se da je bilo situacija, pa čak i u ovom cenjenom domu, koje su mogle biti predmet obaveštavanja i informisanja, a nije trebao zakon nikom od novinara da piše o izbornoj krađi, mandatima u Narodnoj skupštini Republike Srbije ili o krađi prilikom glasanja za izbor guvernera Narodne banke. Nije trebao zakon da bi se o tome pisalo.
Međutim, ne mogu se setiti da je neko od novinara želeo da utvrdi činjenično stanje, recimo, prilikom izbora guvernera Narodne banke Srbije. Nema istraživačkog novinarstva, kod nas se stvari zakopavaju, umesto da se kroz istraživačko novinarstvo dođe do informacije koja će biti celovita i dostupna javnosti.
Moram da pomenem da do dana današnjeg mi socijalisti ne znamo, a ni javnost Srbije, a kolega Ivica Dačić i ja smo više puta u ovom cenjenom domu i na Odboru za bezbednost tražili tu informaciju, ko je u vreme "Sablje" u ime MUP-a pisao saopštenja u kojima je anatemisao političke protivnike, u ovom slučaju socijaliste i poslaničku grupu SRS. Pitali smo više puta ko je u ime MUP-a pisao takva saopštenja i nismo dobili odgovor. Dobili smo odgovor od ministra Mihajlovića da MUP to nije pisao. Imate saopštenje MUP-a koje MUP nije pisao.
To samo po sebi najbolje govori u kakvom je stanju bila država. Još jedan podatak, naslanja se na moju prvobitnu konstataciju da je u vreme DOS-a Biro za informacije bio sve i svašta u oblasti informacija, da se iz dokumentacije koja postoji vidi da je vanredno stanje ukinuto na predlog Vlade i da je osnov za taj predlog formiran na osnovu izveštaja koji je podneo Biro za informisanje, a taj izveštaj se ne nalazi u zvaničnoj dokumentaciji i arhivi Vlade Republike Srbije.
To samo po sebi najbolje govori kako smo imali jedan sistem gde se javno pričalo o slobodi informisanja, pravu, transparentnosti, o dostupnosti informacijama, o tome da građani treba sve da znaju, a sa druge strane se u tišini završavao posao kako je to politički odgovaralo.
U svakom slučaju, mislim da ovaj zakon treba usvojiti. On ima određenih nedostataka. Neki od tih nedostataka će biti ispravljeni usvajanjem amandmana, a mislim da će praksa pokazati da postoje potrebe da i neki drugi delovi zakona budu izmenjeni.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Krstin.       

Milan Stevović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, načelo slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja je jedno od osnovnih načela nacionalnih zakonodavstava, ali ovu oblast, možemo slobodno da kažemo, uređuju i odredbe međunarodnog prava.
Kada posmatramo ovu oblast sa aspekta nacionalnih prava moramo reći da se osnova ovog prava svakako nalazi u nacionalnim ustavima, pa i Ustavu naše države. Ako je to tako, moramo reći i sledeću činjenicu. Sa pravom smo uzeli sebi u obavezu da ovu materiju regulišemo posebnim zakonom, ali predlažemo da se ovaj predlog doradi, preradi i poboljša u pojedinim institutima.
Kratko bih se osvrnuo na detalje ovog zakona, a to je član 4, i to u pogledu opravdanog interesa. Što se tiče stava 1, u potpunosti se slažem sa tim šta je opravdan interes, a u pogledu dela člana 4. koji se odnosi na član 2. izražavam neslaganje u pogledu formulacije. U pitanju je pretpostavka da postoji interes za pristup informacijama od javnog značaja, ali ta pretpostavka je, pravno rečeno, oboriva pretpostavka. Teret dokazivanja postojanja javnog interesa je u ovom slučaju na organima vlasti.
Moram da kažem jednu činjenicu: jeste javni interes jedno opšte pravo, ali pokretanje i realizacija ovog opšteg prava je data u nadležnost određenom pravnom ili fizičkom licu, dakle, sa aspekta prava – pojedincu. Ne vidim razlog da država ima teret dokazivanja, a da taj pojedinac nema obavezu dokazivanja pravnog interesa.
U svakom postupku, bilo da je upravni, koji se inače ovde sprovodi, ili sudski postupak, postoji taj opravdan interes i nema postupka ako taj interes bude doveden u pitanje. Dakle, nema daljeg postupanja, nema daljih radnji ukoliko se ne postigne konsenzus, odnosno ukoliko se ne dokaže postojanje ovog pravnog interesa.
Ako bismo formulisali član 5. ovako kako je napisano - "svako ima pravo da mu bude saopšteno", to je jako široka formulacija. Moglo bi da se kaže na mnogo konkretniji način i podrobniji način, upravo zbog toga što sam kazao da je ipak slobodan pristup informacijama jedno ustavno pravo, a posebno da se to pravo crpi iz ovog zakona. Prema tome, možemo da definišemo da svako ima pravo, ali moramo konkretizovati da se ustav jedne države odnosi na državnu zajednicu, na ljude koji tu žive, odnosno državljane te zajednice.
Prema tome, ukoliko bismo posmatrali vezu člana 5. i člana 6. ipak bi se trebalo ograničiti u pogledu državljanstva, jer će nam se desiti slučajevi da lica stranih država imaju pravo na pokretanje određenih postupaka, a ja sve ovo vidim kao jedan postupak za pristup javnim informacijama.
Smatram da ovde, ukoliko smo već govorili o pravu i državljanstvu, moramo voditi računa o principu reciprociteta. Dakle, ukoliko je u međunarodnom pravu i u zemljama Evropske unije, na koje se mi vrlo često pozivamo, dozvoljeno da državljanin naše zajednice ima ovo pravo, onda ćemo i mi pod istim uslovom, dakle reciprocitetno, omogućiti stranim državljanima ovo pravo, ali o tome mora nešto da stoji u ovom zakonskom tekstu.
Član 8, koji govori o ograničenju prava, kaže u stavu 2: "Nijedna odredba ovog zakona ne sme se tumačiti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koje ovaj zakon priznaje ili do njegovog ograničenja u većoj meri od one koja je propisana u stavu 1. ovog člana."
Ovo je jedna pravno vrlo neoprezna formulacija. Ne može zakon govoriti kako će se tumačiti odredbe ovog zakona. Dakle, tumačenje može da bude autentično, doktrinarno i već sva ostala druga tumačenja. Ne može zakonski tekst govoriti kako ćemo mi da tumačimo ovaj zakon, jer neko će da da jedan istorijski pravni osvrt, neko naučni osvrt, ali mi u primeni ovog zakona imamo obavezu da primenjujemo zakon, a nemamo obavezu da ga tumačimo. Tumačenje zakona nije isto što i primena zakona.
Kada govorimo o članu 9, takođe je upotrebljen jedan izraz za koji ne mogu da kažem da je potpuno precizan i ne znam šta znači, a to je da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time ugrozio, otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, optuženje za krivično delo, vođenje pretkrivičnog postupka, vođenje sudskog postupka, izvršenje presude ili sprovođenje kazne ili koji drugi pravno uređeni postupak. U redu, slažem se, ali dalje se nastavlja - ili fer postupanje. Ne znam na šta se odnosi ovo - fer postupanje, jer ako smo pobrojali sve ove postupke, onda iz konteksta svega ovoga iskače formulacija - fer postupanje.
Kada analiziramo član 13. govorimo o zloupotrebi slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja; kaže se da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često itd., do prevelikog broja informacija.
Ako smo već rekli da organ vlasti neće tražiocu omogućiti, ukoliko se dokaže zloupotreba prava na pristup, tu bi trebalo staviti tačku i ne treba dalje ništa nabrajati. Sve ostalo dovodi u pitanje institut zloupotrebe prava na pristup informacijama. Ko će da daje tumačenje šta je tu nerazumno, šta je često i šta je to preveliki broj informacija?
Dalje bih se osvrnuo na član 14. koji govori o privatnosti i gde se kaže: "Organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time povredio pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi, osim: 1) ako je lice na to pristalo..."
Moramo poći od realnosti. Može se desiti slučaj da je neko lice dalo saglasnost da se objavi određena informacija koja se tiče nekog njegovog ličnog prava ili interesa ili njegove privatnosti, ali da to može na isti način ugroziti i nekog drugog ko je možda u vezi sa ovom njegovom privatnošću. Dakle, možda bi bilo mesta da se ovo na neki način preformuliše.
Ukoliko govorimo o postupku pred organom vlasti, moramo reći i slažem se u potpunosti da tražilac podnosi pismeno organu vlasti ovaj zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, ali se ne mogu složiti u potpunosti sa formulacijom stava 6. istog člana gde se kaže – i na osnovu usmenog zahteva tražioca koji se saopštava u zapisnik.
Ova je formulacija preuzeta iz Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je inače postupak uređen u ovoj materiji. Smatram da će praksa ovo jako teško prihvatiti, da će se naići na velike poteškoće, pre svega da se omogući unošenje u zapisnik, diktiranje u zapisnik i ostalo. Dakle, dovoljno je da onaj ko ima neki određeni pravni interes podnese jedan pismeni zahtev, obrazloži sve to, i tu bi bio kraj priče. Ovako se ostavlja jedna problematična pravna situacija.
Što se tiče poverenika, moram da kažem par stvari. Dakle, opšte viđenje stvari jeste da se stvara opasnost od birokratizacije.
Naime, ovde se govori o uspostavljanju novog instituta, poverenika, o zameniku, o njihovoj službi; sve su to plaćeni ljudi, plaćene institucije, oko toga moramo da se usaglasimo kako i na koji način, ali od kada smo se konstituisali, mi nova radna mesta otvaramo samo u okviru administracije.
Kada je u pitanju izbor poverenika, dosta je toga rečeno i slažem se u potpunosti oko formulacije da je to lice koje se dokazalo na zaštiti i unapređenju ljudskih prava, ali bih se osvrnuo na jednu drugu formulaciju. Dakle, to je da to lice mora da ima završen pravni fakultet i deset godina radnog iskustva.
Moramo detaljno analizirati ovaj predlog i videti da poverenik, u drugom delu se o tome govori, ima platu sudije Vrhovnog suda. Ako je to tako, sudija Vrhovnog suda mora da ima položen pravosudni ispit, određene godine staža, da je izabran na tu funkciju, a sa druge strane, poverenik, koji ima istu platu kao i on, koji takođe odlučuje u drugom stepenu po pravu žalbe, nema obavezu da ima položen pravosudni ispit.
Bio bih zadovoljan da se ova formulacija o položenom pravosudnom ispitu i ne unosi, ali da se unese obaveza da ovakvo lice mora imati položen državni ispit, a to su sva ona lica koja su u svojoj praksi primenjivala Zakon o opštem upravnom postupku. Ovako ćemo doći u situaciju da imamo izabranog poverenika koji možda nikada nije odlučivao po pravu žalbe i možda nikada nije odlučivao u upravnom postupku, ali se dokazao u zaštiti prava. Ovde ipak mora malo da se kanališe i stručnost i objektivnost, a i neka lična slika koju taj poverenik mora da ima.
Sa druge strane, moram da kažem, ako govorimo o plati sudije Vrhovnog suda i o plati poverenika, pada u oči i činjenica da je sudija Vrhovnog suda funkcioner koji je položio zakletvu pred ovim visokim domom. Mislim da bi uvođenje zakletve i za poverenika takođe bio jedan od uslova i garancija da će on ovaj posao obavljati na savestan, častan i pošten način, kako to od njega Skupština zahteva.
Ne slažem se sa rešenjem da se poverenik bira na sedam godina, jer ostavljena je mogućnost da on bude izabran još jedanput, a to je ukupno 14 godina. Ako pogledamo prosečan radni vek, to je trećina radnog veka, a nema lepšeg posla od ovog. Dakle, trećinu radnog veka neko će provesti na ovom mestu. Smatram da takvih zaslužnih među nama nema i da osveženje nakon četiri godine može da urodi plodom, jer ko god se ustoličio u ovoj državi veoma mu je teško bilo da iz te stolice iskoči, da je prepusti nekom drugom, a sve to nauštrb opštih interesa građana.
Na kraju, samo bih se osvrnuo na postupak naknade štete. Kaže se da organ vlasti odgovara za štetu nastalu time što javno glasilo nije moglo da objavi informaciju pošto mu je neopravdano uskratio i ograničio prava na pristup informacijama od javnog značaja iz člana 5. ovog zakona, odnosno time što je novinar ili javno glasilo stavljen u bolji položaj suprotno odredbi člana 7. ovog zakona.
Sve je ovo u redu i sve lepo piše, ali ja samo gledam sa aspekta prakse, dakle, kako će ovo da izgleda u praksi. U pitanju je naknada nematerijalne štete. Postavljam pitanje, kako će da bude formulisan tužbeni zahtev za naknadu ove štete, ko može da proceni i koji je to sistem veštačenja, da ne kažem o pojedincu, o grupaciji, koji će da proceni kolika je šteta izražena u novcu time što javnost nije bila obaveštena.
O svemu ovome moramo voditi malo više računa. Iz istih razloga, predlažem da se usvoje amandmani koje je na ovaj zakon podnela SRS. Hvala.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, a neka se pripremi narodni poslanik Milovan Radovanović.

Marko Krstin

G17 Plus
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se pred zakonom koji u svemu popunjava jednu prazninu i predstavlja prvi korak ka tome da govorimo o otvaranju države i demokratizaciji. Vlast nad informacijom je temelj svake vlasti, a apsolutna vlast nad informacijom je temelj diktature.
Ovim zakonom se obezbeđuje da veliki deo kontrole rada državnih organa bude ostvaren kroz neposredan uvid javnosti u to šta oni rade. Meni je drago što se nalazimo u raspravi koja je zaista na visokom stručnom nivou i koja omogućuje da raspravimo svako od ovih rešenja, pa ću se ja sa kolegama pravnicima oko nečega složiti a oko nečega neću.
Uvek volim da pođem od našeg Ustava, član 48. – građanin ima pravo da javno kritikuje rad državnih i drugih organa, da im podnosi predstavke, peticije, predloge i da na njih dobije odgovor ako ga traži. Građanin ne može biti pozvan na odgovornost niti trpeti druge štetne posledice za stavove iznete u kritici, predstavci, peticiji i predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.
Jemči se sloboda savesti, misli i javnog izražavanja. Jemči se sloboda štampi i drugih vidova informisanja. To su članovi 45. i 46.
Dakle, država Srbija odavno ima pravni osnov da uredi ovo pitanje. Ona to nažalost čini tek sada i po tome što ima pravni osnov u svom ustavu nema razloga da se bilo kome dodvorava, ona uređuje samo esencijalna pitanja, da li je demokratizacija države malo sa zakašnjenjem, ali možda je sada i pravo vreme. Dakle, osporavam to da se radi o dodvoravanju.
Što se tiče stavova organa Saveta Evrope, mi pripadamo tom Savetu Evrope i valjda je normalno da prihvatamo načela na kojima je baziran taj Savet Evrope i da prosto kao nešto svoje uradimo ono što je u skladu sa tim načelima.
Što se tiče pojedinih odredaba zakona, samo postojanje poverenika za informacije je od posebnog značaja zbog toga što je to samostalan državni organ koji je nezavisan u vršenju svoje nadležnosti. Sama pravnička formulacija bi mogla i morala da se ispuni faktički sadržajem u postupku primene zakona. Dakle, formulacija sama po sebi neće obezbediti da on zaista bude to ako se funkcija ne bude obavljala u skladu sa odredbama ovog zakona i ustavnim principima za obavljanje i drugih javnih funkcija.
Dobra strana ovog zakona, to je član 2, jeste ta što su njime obuhvaćeni svi izvori informacija i svi nosači informacija. Posebno je, što se tiče organa vlasti, interesantna njegova sveobuhvatnost. On obuhvata sve državne organe, ali locira primenu i na ostala pravna lica koja se finansiraju u celini ili delimično novcem iz državne kase.
To znači sva javna preduzeća, sve zdravstvene ustanove, sve vaspitne ustanove koje se finansiraju državnim novcem. Daleko se proširuje krug lica koji će biti izloženi ovoj kontroli, što je jako bitno.
Opravdan interes koji sam ja video u ovoj raspravi je zaista ovo pitanje opravdanog interesa da javnost nešto zna ili ne zna. Članom 4. je pitanje postavljeno kao pitanje pretpostavke. Meni se čini da je ta pretpostavka postavljena u dobrom smeru i u tom smislu se ne bih složio sa mojim prethodnikom da ona nije postavljena u dobrom smeru.
Da postoji pretpostavka da postoji opravdani interes mogla bi da dokazuje ili stranka koja nešto traži ili državni organ. Zakonodavac bi se ovde odlučio za obavezu državnog organa da to proveri i dokaže. Znači, dokazivanje pretpostavke nije teret podnosioca zahteva. Mi ovde štitimo podnosioca zahteva, štitimo građane, štitimo onoga koji nešto traži da sazna. Samim tim mi teramo državni organ da on dokaže ako taj interes ne postoji i da on to osporava.
Znači, građanin kaže – ja imam interes, a ti dokaži da ga nemam. To je po meni poboljšanje položaja pravnih adresata, mislim obrnuto od kolege i mislim da time jačamo položaj građana i onih koji hoće da kontrolišu državne organe.
Načelo jednakosti je veoma važno i mislim da primedbe koje se odnose na mogućnost zloupotrebe informacija od strane stranih državljana, nevladinih organizacija itd. ne bi stajale, jer postoje brojna ograničenja koja su postavljena ovim zakonom, koja se baš odnose na pojedine podatke, tako da će organi koji imaju taj zadatak verovatno imati u vidu i ta ograničenja. Tu neće biti, po meni, većih problema.
Veoma je značajno načelo iz člana 7. koje obezbeđuje zabranu povlašćivanja bilo kog novinara ili javnog glasila, koje se nadovezuje na obavezu da se nadoknadi šteta ako je neko povredom tog načela bio uskraćen za pravo na informaciju.
Veoma je interesantan član 8. prema kome se ograničenje prava iz ovog zakona izuzetno može podvrći propisanim odredbama, odnosno normama ovog zakona. Ta izuzetnost nažalost nije u celosti sprovedena i ja bih kao pravnik imao određene kritike, gde zaista mogu da budem na strani onih koji kažu da načelo izuzetka nije tumačeno restriktivno ni u primeni, a ni u izradi pravne norme.
Konkretno, ovde se radi o članu 9. Član 9, po mom mišljenju, predviđa izuzetke, neprecizan je i nije konzistentan sa pravnim normama koje određuju materiju saopštavanja informacija i njihove dostupnosti u sudskim postupcima i u drugim postupcima pred državnim organima.
Moram da vam kažem da izgleda da obrađivač ovog zakona nije imao u vidu tekstove drugih zakona, sistemska rešenja koja postoje u Zakonu o krivičnom postupku, u Zakonu o parničnom postupku i drugim propisima kojima se već uređuju ova pitanja, tako da ja smatram da je tačka 2) u stavu 1. preširoka, znači, izvršenje presude ili sprovođenje kazne. Ne znam kakav je bio problem da se ograniči obaveštenje o tome da se neka presuda izvršava. U izvršnom postupku takvih odredaba nema. Ja ne vidim kakav bi tu spor bio.
Isto tako, što se tiče drugih postupaka, recimo ZUP, kakvog ima interesa da se tu nešto ograniči, sem onoga što se tamo već ne ograničava. Ja tu ne vidim neke razloge. Vođenje sudskog postupka, sva ograničenja vezana za vođenje sudskog postupka su već određena Zakonom o sudovima. Mislim da to definitivno ne treba na ovaj način dorađivati.
Pod tačkom 5) imamo dosta nepreciznih formulacija koje mislim da treba zaista precizirati. To se odnosi na pretežnost, na posledice po interese zaštićene zakonom itd. Ovo - "državna, poslovna ili druga tajna", to je sasvim jasno i to se štiti već određenim propisima, ali mislim da bi se trebalo čuvati ekstenzivnih, odnosno preširokih formulacija ako već ograničenja smatramo izuzetkom. To nekako nije u skladu sa pravnim poimanjem stvari.
Smatram da je veoma značajno ovo što je predviđeno članom 11, a to je osporavanje objavljene informacije od strane organa vlasti. Ovaj član nalaže državnim organima da prate šta se objavljuje i da koriguju ako nešto ne bude tačno. To je dosta značajno.
Mislim da se u pogledu člana 13. opet otišlo u širinu što se tiče izuzetaka. Napominjem da je ograničenje zakonom konstituisano kao izuzetak. Kaže – odbiće se ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev ili kada se traži preveliki broj informacija. Mislim da bi to moglo preciznije da se uredi i time se praktično derogira ovaj član 8, ako ostanemo tako široko, gde se kaže – izuzetno. To sve možemo da popravimo, nije nešto bez čega se ne može.
U članu 16. predviđen je krajnji rok od 40 dana. Kao pravnik mislim da je taj rok predug, zato što je vreme saopštavanja informacije bitan elemenat vrednosti informacije. Ako informaciju saopštimo posle isteka nekog vremena, ona za određene stvari nema gotovo nikakav značaj.
Veoma je važno načelo da je čitav postupak uvida u dokument besplatan, znači, da se isključi mogućnost nepravilnosti, odnosno diskriminacija po principu – imaš novac, nemaš novac.
U pogledu prava na žalbu, to je član 22, mislim da se primedbe dosta opravdano ovde postavljaju a mogu se otkloniti tako što bi se u stavu 1. tačka 1) iza reči "odbije" stavile dve tačke. Onda bi se dobilo ono što se ovde u stvari predlaže, da se zaštiti ukupan postupak davanja i eventualnog odbijanja davanja informacija.
U pogledu zamenika poverenika, mislim da je stav 5. člana 33. suvišan. To da neko zamenjuje nekoga proizilazi iz same reči "zamenik", a ovakva formulacija praktično onemogućuje zamenika da radi nešto drugo. Zamenik tužioca radi tužilačke poslove, jer ga je na to ovlastio tužilac. Isto bi ovako zamenik poverenika obavljao poslove kad ga on ovlasti, a ako stavimo da neko obavlja poslove samo kad neko, ne daj bože, umre, onda ga zaista na to ograničavamo. Mislim da to nije neophodno.
Smatram da je veoma značajna tekovina zakona član 39. Prema tom članu su državni organi obavezni da obaveštavaju javnost o određenim stvarima, a do sada nisu bili obavezni, što je nesumnjivo esencijalna zasluga ovog zakona, jer će građani i sredstva informisanja imati podatke bez toga da nešto specijalno traže.
Predlažem, ispred G17 plus, da se ovaj zakon prihvati. Smatram da on predstavlja početni, ali odsudni korak u demokratizaciji društva i ostvarivanju ustavnih prava, sa određenim izmenama koje su moguće i u hodu i u primeni, a i u sledećoj raspravi. On bi mogao da predstavlja dobar osnov da se uredi ovo pitanje koje je do sada bilo neuređeno.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović.

Milovan Radovanović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, suština Predloga zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, što ne bi trebalo da bude sporno, jeste namera predlagača da učini dostupnom informaciju od javnog značaja svim zainteresovanim licima, odnosno tražiocima, kako to predviđa Predlog zakona u članu 6.
Po meni, kao poslaniku SRS-a, izuzetno problematično je ono što je određeno u članu 6, a to je da pravo na traženje informacija i dostupnost informacijama treba da imaju svi državljani na ovoj planeti, sva lica sa ove planete, ne samo državljani Republike Srbije, nego državljani bilo koje zemlje na ovom svetu. To možda ne bi bilo sporno, mada smatram da jeste, ako bi bilo primenjeno načelo reciprociteta, da naš državljanin u odnosnoj zemlji tražioca informacija od javnog značaja takođe ima pravo da mu bude dostupna informacija koju traži.
Pored toga što sam predlog zakona ima ne tako dobru, najblaže rečeno, strukturu odredaba, terminološke izraze, netačnosti i pogrešne termine, kao npr. u članu 3. gde se kaže da organ javne vlasti (u daljem tekstu: organ vlasti) može biti i jeste: državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, kao i organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: državni organ).
Ne može organ lokalne samouprave biti državni organ. Organ lokalne samouprave je organ lokalne samouprave i ne može sada bilo kojim zakonom, pa ni ovim zakonom, da se menja značaj i naziv bilo kog organa vlasti i da se nazivaju državnim organima.
Takođe, u članu 8, mada je to ovde već pomenuto, nespretan je i nepoznat izraz, barem u ovoj zakonodavno-pravnoj terminologiji, da se određuje "pretežniji značaj i interes zasnovan na ustavu ili zakonu". Može biti važniji značaj od interesa za državu.
Dalje, čini mi se da celu nameru predlagača da učini informaciju dostupnom građanima Srbije ili, kako stoji u Predlogu zakona, državljanima bilo koje države na svetu upravo ruši odredba člana 13. Predloga zakona. Ovde je moja sumnja zasnovana i smatram je opravdanom, imajući u vidu često nepoštovanje zakona, kao i Ustava zemlje, zloupotrebu službenog položaja od strane pojedinaca i nečinjenje od strane državnih organa vlasti.
U samom članu 13. je predviđeno koji su to slučajevi kad organ vlasti neće učiniti dostupnom informaciju tražiocu, pa se navodi, između ostalog: u slučaju da tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži preveliki broj informacija.
Da li ja sada, kao građanin Republike Srbije i kao narodni poslanik, ne mogu dobiti informaciju ako često tražim informaciju, jer želim da znam, i smatram da je to od interesa za državu i građane Republike Srbije, šta je bilo sa slučajem ubistva gardijskih vojnika, da li je tu bila upletena strana obaveštajna služba, CIA, haški istražitelji ili vojnici.
Da li ja često tražim, i to je razlog da mi organ vlasti ili poverenik odbije zahtev za dostupnost informaciji od javnog značaja, ako hoću da znam kako je došlo do privatizacije pojedinih preduzeća u Srbiji, zloupotreba po pitanju privatizacije cementara: Beočin, Novi Popovac, Kosjerić; kako je došlo do toga da se tri šećerane prodaju za po tri evra; kako je došlo do toga da se uzme 15 miliona evra provizije za prodaju DIN-a i DIV-a; kako je došlo do šećerne afere, izvoza i uvoza šećera; kako je došlo do toga da se proneveri veliki iznos novca u slučaju Zorana Janjuševića i Nemanje Kolesara, ko zaista stoji iza toga, da li zaista stoji DS, za šta mi u SRS smatramo da jeste. Da li bi to bilo često traženje informacija, pa da to bude razlog organu vlasti ili povereniku da mi odbije zahtev?
Ako tražim, što sam i radio za ovom govornicom, da mi se omogući dostupnost informacija o mnogim zloupotrebama određenih ljudi iz G17 plus, konkretno mislim na Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića, kako je Dinkić učinio da se oformi Nacionalna štedionica, kako ona radi, kako je vršena dokapitalizacija i kako je ona sada u privatnim rukama, a sve je to činjeno državnim novcem iz deviznih i dinarskih rezervi, da li je to razlog da mi se onemogući dostupnost tih informacija, u skladu sa odredbama člana 13. ovog predloga? Ili, ako budem tražio informacije u vezi sa energetskim lobijem i svim zloupotrebama izvoza i uvoza struje, nafte i naftnih derivata?
Mi u SRS smatramo da ne treba predviđati poverenika, već poslove i ovlašćenja koja su ovim predlogom zakona predviđena za poverenika usmeriti na nadležno ministarstvo, u ovom slučaju Ministarstvo za kulturu.
U članu 22. pominje se pravo na žalbu. U ovim nespretnostima, bez obzira da li treba omogućiti pravo na žalbu ili ne, stoji u stavu 2: "protiv rešenja Narodne skupštine". Gospodo narodni poslanici, Narodna skupština ne donosi rešenje. Članom 130. Poslovnika nabrojani su akti koje Narodna skupština može da donosi. Među njima nema rešenja. Rešenje je pojedinačni pravni akt. Eventualno, rešenje u Narodnoj skupštini može da donese predsednik Narodne skupštine, ali nikako Narodna skupština kao zakonodavni organ.
Dalje, u strukturi odredaba predloga od 1. člana se pominje poverenik i upućuje se na to da poverenik odlučuje u nekom drugom stepenu, a njegov status i ono na šta je ovlašćen pominje se tek od člana 29. Predloga zakona. Smatram da to treba da bude obrnuto, ako uopšte treba da postoji institut poverenika u ovom predlogu zakona. Mi iz SRS-a smatramo da taj institut uopšte ne treba da bude predviđen.
Ovim predlogom zakona zadirete i u ustavnu nadležnost. Niko do sada nije pomenuo ovo pitanje, pa dovodim sebe u jednu malu dilemu - da li ću biti u pravu kada kažem da je ovo ustavna nadležnost, a vi ste tu ustavnu nadležnost preneli jednim zakonskim aktom, a to je predviđanjem krivično-pravnog imuniteta u članu 32. za poverenika.
Krivično-pravni imunitet je predviđen za narodne poslanike, za predsednika Republike, za članove Vlade, i sve to u članovima 77, 91. i 86. Ustava Republike Srbije. Štaviše, i kada bi mogao zakonom da se utvrdi krivično-pravni imunitet za bilo koga, a u ovom slučaju za poverenika, vi mu dajete veći stepen krivično-pravnog imuniteta nego što to uživaju i narodni poslanici i predsednik Republike i članovi Vlade.
U ovom slučaju, recimo za sve što je navodno neko učinio na bilo kom mestu, poverenik ne može da odgovara ako je to vezano za njegova ovlašćenja i vršenje poslova za koje je on nadležan. A, narodni poslanik ne može da odgovara za bilo šta što kaže za ovom govornicom; van ove Narodne skupštine može biti pozvan na odgovornost. To znači da ste veći stepen krivično-pravnog imuniteta u ovom slučaju predvideli za poverenika, a smatram da je to suprotno ustavnoj kategoriji, načelima.
I, još nešto, ovim predlogom zakona je predviđeno da poverenik, kada su u pitanju krivična dela, ne može biti pritvoren, bez obzira na krivično delo. Za razliku od narodnog poslanika koji ne može biti pritvoren kada je u pitanju svako krivično delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina, poverenik ne može biti pritvoren, bez obzira na kaznu i dužinu kazne zatvora.
Ovaj zakon ima 57 zemalja, ali sam siguran, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da ovakav zakon... Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da treba doneti zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali ne ovakav kakav ste vi predložili. Naravno, mi smo podneli dvadesetak i više amandmana na ovaj predlog zakona i nadamo se da će neki biti usvojeni. U tom slučaju bi ovaj predlog zakona za nas iz SRS bio prihvatljiv.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Molim vas, samo momenat, tražili ste reč povodom Poslovnika. Pošto nemamo dovoljno poslanika, već samo 73, daću vam reč odmah posle pauze. Vi ste prvi.

Određujem pauzu do 15,00 časova.

(Posle pauze – 16.00 časova.)

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad po 9. tački dnevnog reda - Predlogu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Pre početka rada molim vas da utvrdimo kvorum.

Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da imamo dovoljno poslanika za nastavak rada.

Reč ima narodni poslanik Zoran Alimpić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Izvinite, pre toga povodom Poslovnika, predsednik poslaničke grupe G17 plus Miloljub Albijanić. Izvolite.