Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,        nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 126 narodnih poslanika. Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice elektronskog sistema za glasanje. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O MIRNOM REŠAVANjU RADNIH SPOROVA (nastavak u pojedinostima)
Podsećam vas da smo na jučerašnjoj sednici započeli raspravu o amandmanu narodnog poslanika Gordane Gajić na član 30. Predloga zakona.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović, ili poslanica, kako volite.

Mi smo juče stali na amandmanu na član 30. koji u svom stavu 2. predviđa dobrovoljnost, kako kaže ministar, da strane u sporu mogu sudu da podnesu zajednički zahtev za mirovanje postupka.
Prethodno je ministar rekao da se ovaj zakon donosi zato što usklađujemo celinu sistema u Srbiji. Da se pokušalo da se uskladi celina sistema u Srbiji ovakvo rešenje ne bi moglo da postoji, jer smo neki dan završili raspravu o zakonu o parničnom postupku, koji nigde ne predviđa mirovanje postupka. Naprotiv, nekadašnji institut mirovanja postupka je potpuno anulirao. Znači, po našem ZPP-u ne postoji mogućnost da postupak miruje, a ovaj zakon to predviđa.
Još jedna stvar mi je jako zasmetala u vezi sa ovim amandmanom, odnosno sa članom 30. Predsedavajući je pročitao da je Zakonodavni odbor predložio da se amandman odbije. Zakonodavni odbor ima pravo i dužnost da proceni da li je amandman pravno moguć i da li je pravno nemoguć. Ako se odbija, onda je on pravno nemoguć, a to po Zakonodavnom odboru znači da nije u skladu sa zakonom ili sa Ustavom. To je jedna od stvari koja bi, po nekom mom osećanju, ukazivala na to da stav 2. ne može da stoji u ovom zakonu.
Što se tiče dobrovoljnosti, na kojoj je ministar u svom izlaganju insistirao, naravno da smo za dobrovoljnost i naravno da smo za to da stranke imaju pravo i da su vlasne da se same određuju u postupcima. Na član 19. ZPP-a postojao je amandman poslaničke grupe DS koji je tražio tu dobrovoljnost i da stranke mogu da se odrede sporazumno prema tome da li će doći do zastajanja postupka ili ne. Prema tome, poslanička grupa DS apsolutno želi da se poštuje volja stranaka u postupcima, ali nažalost, ovakvo rešenje u ovom zakonu ne može da stoji.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, članom 30. se u potpunosti probija pravni sistem Republike Srbije i degradira srpsko pravosuđe. Ovde se arbitri i laici stavljaju iznad sudova i sudija. Zašto se probija pravni sistem? Zato što smo imali raspravu o Zakonu o parničnom postupku, gde je isključen institut mirovanja u parničnom postupku.
Moram da kažem onima koji nisu pravnici da je razlika između instituta mirovanja i instituta zastajanja u parničnom postupku po pravnim posledicama. Do mirovanja dolazi kada jedna od stranaka u postupku ne dođe na ročište, a radi se o tužiocu. Postupak na predlog tuženog počinje da miruje, a po isteku roka, ukoliko tužilac ne pokrene postupak iz mirovanja, tužba se smatra povučenom.
Ovo je u suprotnosti sa tako predviđenim institutom parničnog postupka. U toku rasprave je ministar uočio da je probio pravni sistem Republike Srbije, da je njegov predlog zakona u koliziji sa Zakonom o parničnom postupku koji je predložio ministar pravde i to očigledno govori o nesinhronizovanosti rada u samoj Vladi. To govori o tome da Sekretarijat za zakonodavstvo Republike Srbije ne radi svoj posao, ne obezbeđuje celovitost pravnog sistema u Republici Srbiji.
Ovakvim predlogom zakona se arbitri, koji mogu biti pravni laici, stavljaju iznad sudija i sudova zato što se na zahtev stranaka izuzima rešavanje jednog spora iz sudske nadležnosti i prebacuje u jedan potpuno birokratizovani aparat.
Juče sam od ministra čuo veoma loše kvalifikacije o radu srpskog pravosuđa. Ministar je izrazio sumnju da sudije namerno ili iz grube nepažnje razvlače postupke u vezi sa radnim sporovima, a da će ovi instituti koje predviđa zakon o mirnom rešavanju radnih sporova obezbediti mirno rešavanje i efikasnost u zaštiti prava građana.
Apsolutno smatram da se radi o potpuno improvizovanoj oceni, jer iako srpsko pravosuđe boluje od mnogih dečijih bolesti, ima mnoge mane koje možemo vrlo objektivno da mu pripišemo, ipak sam sklon da verujem u samostalnost i nezavisnost sudskog pravosuđa.
Na ovaj način, ovim zakonom, ministar gazi srpsko pravosuđe i smatra da je veće poverenje u agenciju za mirno rešavanje sporova, gde se direktor imenuje od strane Vlade i gde će miritelji i arbitri biti laici, vrlo često pravni laici, ali neki prekaljeni sindikalci koji su radili godinama i primali platu u sindikalnim organizacijama ne rešavajući radnicima ama baš ništa.
Bojim se da se ovde stvara jedna birokratska struktura podobna za uhlebljenje mnogih sindikalaca koji ne znaju šta će u ovom tranzicionom periodu. S druge strane, upozoravam sindikate da će se ovim zakonom Vlada osloboditi obaveze i odgovornosti za rešavanje socijalnih problema, a da će sindikati biti uvučeni, na osnovu ovog zakona i zakona o socijalno-ekonomskom savetu, i preuzeti odgovornost za nastale socijalne tenzije.
Imate situaciju da će premijer i Vlada otkloniti od sebe te pritiske, pa će čak otkloniti i od resornog ministarstva nadležnog za poslove rada, ali će zato o tome odlučivati neki na šestom nivou ispod Vlade i premijera. To će biti arbitri, vrlo često imenovani i određeni od direktora agencije za mirno rešavanje sporova.
Kad god se stranke ne dogovore oko ličnosti arbitra ili miritelja, pre svega u sporovima gde su strane u sporu zaposleni u javnim i komunalnim preduzećima, a druga strana u sporu osnivač, a to je Republika, grad ili autonomna pokrajina, u tom slučaju njega imenuje direktor agencije koji je opet produžena ruka Vlade, jer ga je Vlada postavila na to mesto.
To sve govori o političkim namerama, govori o besmislenosti ovog pravnog rešenja, o probijanju pravnog sistema Srbije i gaženju samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa u Srbiji, jer se sudije laici, arbitri laici, nestručnjaci stavljaju iznad sudova i sudija.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Gospođe i gospodo narodni poslanici, juče je gospodin ministar istakao da mi treba da gledamo ceo sistem ovog zakona i da o njemu vodimo računa. O tome da tu baš ne postoji sistem govorila je malopre koleginica Leila Ruždić. Gospodin ministar je govorio o jednoj stvari koja se zove primenljivost zakona. Ja sam to zapisao, taj izraz je upotrebio. Vidi se da ovaj zakon ne može da bude primenjen iz razloga koji su malopre istaknuti. To je nepostojanje mirovanja postupka, kao instituta, u samom parničnom postupku. Tu nije bilo koordinacije u okviru same Vlade.
Izgleda da je za ovaj postupak važno da se na neki način prekine postupak i da se on vodi u okviru ove agencije, odnosno novih instituta, a da se kod suda u izvesnoj meri zastane sa postupkom. Mirovanje postupka, koje je Predlog zakona trebalo da nametne, nije moguće, kao što vidimo, zbog Zakona o parničnom postupku. I da postoji taj institut, ne može se nametnuti strankama mirovanje zato što stranke svojom slobodnom voljom u parničnom postupku određuju da li će biti mirovanje. Prema tome, njima ne može neki zakon unapred odrediti da hoće da koriste neka druga pravna sredstva, moraju da idu u mirovanje postupka. To nije u skladu sa parničnim postupkom, kad bi mirovanje postojalo.
Sa druge strane, ono što je ostalo u Zakonu o parničnom postupku, to je prekid postupka. Da li bi mogao predlagač zakona da sada uvede, umesto mirovanja, prekid postupka? Ne bi mogao, zato što smo se mi borili, i bili odbijeni što se tiče tog predloga, da prekid postupka mogu tražiti same stranke. Ministarstvo pravde, odnosno predlagač Zakona o parničnom postupku izričito je insistirao da stranke ne mogu tražiti prekid postupka, niti mogu zastati sa postupkom po sopstvenoj volji koju izraze pred sudom. Prema tome, primenljivost zakona koji se predlaže, o kojoj je bilo ovde govora, zaista ne stoji.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, žao mi je što vi juče praktično niste prisustvovali većem delu diskusije u ovoj sali, kada su upućene brojne primedbe na vaš predlog zakona. Pojavili ste se u sali negde oko 17,30 – 17,40 i držali govor od 20 minuta, očigledno nezavisno od onoga šta smo mi pre toga imali vama da kažemo.
Ono što je bilo najgore, to je što ste tada odgovarali, navodno, na neke primedbe, a da naše primedbe niste ni čuli. Kao što vidite, ja sam već četvrti poslanik Demokratske stranke koji se javlja povodom ovog člana 30. Mi mislimo da je upravo ovaj član 30. dokaz i slika kako je rađen zakon koji je ovde danas pred nama. Naime, u jednoj državi postoji pravni poredak i postoje zakoni i ti zakoni međusobno moraju biti u odgovarajućem skladu, da bi to bio jedan sistem koji funkcioniše.
Stvarno očekujem od vas odgovor na pitanje kako će strane u sporu zajednički sudu podneti zahtev za mirovanje postupka, kada smo pre tri dana ovde završili raspravu o Predlogu zakona o parničnom postupku, gde je takođe naša stranka imala više desetina amandmana, kojim je izbačena mogućnost mirovanja postupka. Dakle, nisam bio lenj pa sam sinoć ponovo čitao Predlog zakona o parničnom postupku i čini mi se da sam ga skoro napamet naučio. Ako treba, daću vam jedan primerak. Molio bih vas da do kraja dana nađete gde ima mirovanja postupka.
Da je kojim slučajem ova vlada imala sluha za amandmane Demokratske stranke, sada ne biste imali ovaj problem, jer mi jesmo dali neke amandmane kojim bi možda bilo zadržano mirovanje postupka, ali naravno, toga nije bilo.
Znači, zbog kolega iz DSS i G17 plus, kolega pravnika pročitaću o čemu je ovde reč, o čemu već nas četvoro govori: "Ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su da sudu zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka".
Gospodo pravnici, kolege advokati, mirovanja postupka više nema. Da li razumete da je ovaj zakon u koliziji sa onim zakonom koji ste nam ovde dali pre tri dana na razmatranje? Da li znate da je ovo odredba koja je neprimenjiva i da li uopšte znate da je ovo samo jedna od sijaset odredbi ovog zakona koje su potpuno neprimenjive? Zašto ne odgovarate na ovo pitanje, ili ćete opet napustiti salu i doći u 17,40 i ispričati priču koju ste unapred pripremili? U krajnjem slučaju, to nije korektno. Poslanici pripremaju amandmane, izlaze ovde i govore, trude se nešto da objasne, a nema ko da ih sluša.
Još jedanput što se tiče Odbora, nije mi jasno kako je kolega potpredsednik Skupštine Anđelković rekao da je Zakonodavni odbor odbio.
Za ove četiri godine, koliko smo ovde, valjda smo svesni da Zakonodavni odbor može da utvrdi da je nešto u skladu sa zakonom i da nešto nije u skladu sa zakonom. On ne ceni celishodnost, on samo utvrđuje zakonitost, da li je nešto pravno moguće ili nije pravno moguće. Uopšte, cela ova diskusija, kako vidim i kod samih koalicionih partnera vladajuće koalicije, izaziva određeno nezadovoljstvo.
Nije dobro da se pred Narodnom skupštinom nalaze ovakvi zakoni, koji će izazvati samo probleme kada bude došlo do sprovođenja u praksi, a to će očigledno biti ukoliko ministar ipak ne pristane da povuče ovaj zakon. Kada postoji tako veliki broj primedaba na jedan zakon, a one su u većoj ili manjoj meri osnovane, onda je nekad bolje povući taj zakon, izmeniti rešenja koja nisu odgovarajuća, vratiti se za mesec dana i sigurno u jednoj boljoj atmosferi zakon usvojiti.
Dakle, završavam, molio bih ministra da uzme Zakon o parničnom postupku i da svima nama, koji možda živimo u neznanju i zabludi, pokaže na osnovu kog člana tog zakona će se stranke obratiti sudu i zahtevati, ne znam kako bi to moglo da bude, jer nikad nije moglo da se zahteva, ali dobro, da nam pokaže gde se u ovom zakonu nalazi institut mirovanja postupka.

Reč ima ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Slobodan Lalović.

Kratko ću da odgovorim na ovo pitanje, pošto se to očigledno pokazalo kao najveći problem u primeni ovog zakona. Zaista je u Predlogu zakona o parničnom postupku, koji je ovde razmatran pre ovog zakona, izostavljen institut mirovanja. Međutim, isto tako pitam ovde prisutne pravnike – da li možemo u predlogu drugog zakona, dok zakon o parničnom postupku nije usvojen, da ignorišemo institut mirovanja, koji još uvek postoji u pravnom sistemu i poretku, sve dok ne bude bio, eventualno, usvojen zakon o parničnom postupku.
Jednostavno, mislim da se kuca na pogrešna vrata, a ceo taj problem koji postoji i na koji vi ukazujete biće rešen kada budemo znali da li će biti usvojen zakon o parničnom postupku. Ovako, vi biste tražili od nas nešto što je pravno i logički potpuno nemoguće, dok je na snazi postojeći Zakon o parničnom postupku. On je još na snazi, tako je, gospodo pravnici, biće na snazi sve dok novi ne bude usvojen i objavi se u "Glasniku", pa osam dana nakon toga, a vi tražite od ove vlade da učini nešto direktno nezakonito. Zamolio bih da takve stvari ne tražite od ove vlade. Hvala.