Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 118 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 98 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Gašo Knežević, Goran Svilanović, Slobodan Mihajlović i Zoran Mašić(pre podne).
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ELEKTRONSKOM POTPISU
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Gavrilović.
Istovremeno, radi organizovanja vaših poslova, dozvolite da vas unapred obavestim, dakle, po završetku današnjeg rada, na osnovu člana 84. odrediću da se radi i u petak i u ponedeljak, da biste mogli da raspolažete svojim vremenom.

Verovatno je Srbiji potreban ovakav zakon i jednostavno život je nametnuo potrebu da se ova materija uredi, jer smo do sada imali nešto slično, što je bio praktično jedan surogat, gde su opštim pravilima poslovanja pojedine banke i pojedine firme, koje su se opredelile na ovakav oblik poslovanja, i verifikacije i identifikacije učesnika u nekom pravnom poslu, to svojim opštim aktima uređivale. Nije bilo mnogo korisnika, nije bilo ni verovatno neke preke potrebe da se to uredi, ali sada stvarno postoji potreba da se ova oblast uredi.
Konkretno bih se osvrnuo na pojedine odredbe Predloga zakona. Moram da kažem da opet imamo problem sa lošim prevodom, mada me čudi, obzirom da je u Saveznoj skupštini doneta jedna odluka da se čuva ćirilica, ne samo kao font ili oblik slova nego valjda i pojmovno da se sačuva.
Skrenuo bih vam pažnju, jer će verovatno član 3. stav 1. da unosi zabunu u praksi, jer elektronski dokument, ovde ste naveli, da se ne može osporavati samo zbog toga što je u toj elektronskoj formi. To je nedovoljno, jer ovaj zakon pre svega treba da se primenjuje od strane tih tela koja treba da rade ovaj posao, ali mnogo veći značaj ovaj zakon treba da ima za poslove pravnog prometa, a to znači za elementarnu sigurnost učesnika u poslovima i jasnoću sa kojom sud treba da rešava, a sigurno su neminovni i poneki sporovi u ovoj oblasti.
Vi ćete sud zbuniti pojedinim odredbama ovog zakona. To se odnosi, pre svega, na ovo što ste naveli u članu 2. u pogledu definicija. Vi ste definisali neke pojmove koji se koriste i to tako rogobatno, a te definicije niste do krajnjih konsekvenci sproveli kroz odredbe od šestog člana do praktično nadzora. To može biti veliki problem.
Verovatno ste svesni da u članu 4. stav 1. ova uvodna rečenica "određeni dokument", a mnogo je bolje da ste naveli tu elektronski dokument i na kraju rečenice izbrisali reči elektronski dokument, jer ovako zbunjujete one koji treba da primene ovaj zakon, naći će se u čudu. Slično je i sa članom 10 – "kvalifikovani elektronski potpis u odnosu na podatke u elektronskom obliku". Bolje da ste stavili u elektronskom dokumentu. To bi bilo značajnije. U članu 15. ne može najmanje 15 dana, jer ako je nešto najmanje, može da postoji i manje i malo. Valjda tu treba da se navede najkasnije. Čuvajte naš jezik, divan je.
U članu 23. elektronski sertifikat se može izdati. Valjda - izdaje se. Dajte da to bude malo jasnije. U članu 27 – korisnik odgovara za nepravilnosti koje su nastale zbog neispunjavanja obaveza utvrđenih odredbama. Valjda zbog neispunjavanja obaveza iz ovih članova. Nešto što će stvarno da zbuni sud, koji treba da reši da li je u pitanju naknada štete ili da li postoji neko pravo, ili da li će dati dokaznu snagu nekom elektronskom dokumentu.
To je već ovo što ste napisali u članu 27. stav 2 – "korisnik može biti oslobođen odgovornosti u slučajevima kada se može dokazati". Valjda ukoliko dokaže. Nije potreba da se to gramatički sređuje nego pojmovno.
U članu 33. kažete nadležni organ. Taj nadležni organ je valjda Vlada, koja utvrđuje te premije osiguranja, odnosno najniži iznos osiguranja. Da ne ređam dalje, to su stereotipni problemi lošeg prevoda, ali mi smo suočeni ne samo sa problemom lošeg prevoda, nego što ste dali pogrešan sadržaj nekim pojmovima, tako da loš prevod nije samo lingvistička stvar nego postaje suštinski problem.
Taj zakon će morati nekako da se doradi, uredi, preuredi. Praksa će naložiti njegovo sređivanje. Veliki nedostatak ovog predloga zakona je taj što nemate jasnu naznaku sa kojim kvalifikacijama treba da budu ta lica koja rade u telima koja izdaju sertifikate. Vi imate opisno dato, odgovarajuće. Ne znam šta je odgovarajuće, jer kada mi neko kaže odgovarajuća sprema, pod tim mogu da shvatim šesti, sedmi, osmi, bilo koji stepen.
Da se osvrnem na ove suštinske probleme; ovo što ste naveli u članu 2. tačka 8) "podaci za proveru elektronskog potpisa - podaci, kao što su kodovi i javni kriptografski ključevi", verovatno mislite i na te kodove da su javni, jer ne znam zašto bi kriptografski bili javni, a kodovi nisu.
Na kraju, moram da vam skrenem pažnju da kod, kako ste naveli ovde, kvalifikovanog elektronskog sertifikata, koji ima punu dokaznu snagu, koji ima prezumpciju tačnosti, garantuje se identitet i verodostojnost izjave volje koja je sadržana u tom dokumentu ukoliko je šifriran tim kvalifikovanim elektronskim putem. Ne vidim ovde odredbe o tome šta može da posluži kao garancija korisniku u slučaju zloupotrebe.
Zbog čega? Nedavno smo imali prilike da pročitamo u novinama o problemu država koje imaju razvijene informacione sisteme, gde se dobar deo platnog prometa obavlja elektronskim putem, gde se kupuje roba na kredit elektronskim putem, uz pomoć elektronskih kartica. Navešću vam jedan primer, da se na oglas preko interneta jedna žena, koja ima kreditnu karticu, koja je tehnološki osposobljena, prijavila, trebalo je da ukuca svoj kod i to je ukucala, i od te ponude ništa nije bilo, ništa nije realizovano.
Posle nekoliko dana dobila je informaciju da je sa njenog računa skinuto toliko i toliko sredstava, a verovatno znate na kraju šta se ispostavilo. Ispostavilo se da se jedan vešt haker predstavio kao da je ponuđač i ljudi su se njemu prijavili i otvorili dušu, što se kaže, a on se lepo njima zahvalio, i kaže, nisam vas pokrao, vi ste meni sami dali vaše podatke.
Ne vidim ovde nijednu odredbu koja onemogućava takvu zloupotrebu. Ako mislite da u našem krivičnom zakonu postoji odredba koja daje neku zaštitu, onda moram da vam kažem da je to samo odredba o tome šta je zabranjeno i kolika je kazna. Ali slaba je korist za onoga ko je oštećen, ukoliko mora to da ide kroz neki postupak, a on ne može efektivno da koristi svoja sredstva i prava.
To sam vam naveo kao primer – pošto ste shvatili ovaj zakon o elektronskom potpisu kao jednu pravnu osnovu na osnovu koje će ovaj niži oblik, a to je taj obični elektronski sertifikat, a verovatno se odnosi na platne kartice i na ovo gde nije potrebna veća verodostojnost u pravnom prometu, ali neophodno je za internu komunikaciju korisnika i banke – jer ne vidim zaštitu. Dali ste samo neki pravi osnov. Taj pravni osnov koji ste dali ovim zakonom je puka deklaracija.
Država je rekla, eto mi smo tu oblast uredili, ali sve to je daleko od države. Ne znam koliko ste na tragu programa Vlade, ukoliko Vlada ima program. Za slične stvari Vlada u nekim zakonima je predložila osnivanje agencija za mnogo benignije stvari. Vi ste ovde registraciju zadržali kod ministarstva, a mislim da je to dobro rešenje. Želim da vam odmah kažem da se registracija za kvalifikovani elektronski potpis itd. vrši pri ministarstvu i to je dobro rešenje. Malo odudara od politike Vlade. Ona sve baca na agencije, vidite i sami.
Ovde će se pojaviti jedan problem, možda niste upućeni u konkretne stvari, pre nekoliko meseci usvojen je Zakon o registraciji privrednih subjekata, a gotovo da je jednoglasno ovde prošao amandman gde se u elektronskoj formi može vršiti registracija. Jedan od razloga što se hvalio taj zakon bio je taj da to brzo i efikasno za tri dana može da se završi u elektronskoj formi. Ovde ćete imati problem. Imaćete problem što taj kvalifikovani elektronski potpis ide i za pravna lica, a ovde kada se vrši registracija nečega što još ne postoji, ne postoji ni mogućnost za elektronsku komunikaciju, jer ne postoji subjekat koji bi izvršio komunikaciju.
Odredbe o odgovornosti ovih tela koja izdaju sertifikate moraju da budu mnogo jasnije i ozbiljnije. Ovo što ste naveli u članu 18. u pogledu uslova koji moraju da budu ispunjeni da bi se neko bavio delatnošću, kako vi to kažete – izdavanja kvalifikovanih elektronskih sertifikata, to mora biti mnogo ozbiljnije. Mora da postoji odredba i o minimalnim novčanim sredstvima kojima garantuje taj koji pruža tu uslugu.
Imate odredbe gde se raskida ugovor, kaže može se raskinuti ugovor, raskida se ugovor, prestaje ugovorni odnos. Sve svoje poslove vezane za kvalifikovani elektronski potpis firma koja je to radila i koja nestaje prenosi nekoj drugoj firmi, prenosi i korisnike, prenosi sve.
Mislim da su na toj relaciji potrebne odredbe da bi ovo imalo neku ozbiljnost, jer ovako kako je navedeno je puka deklaracija i biće velikih problema u praksi.
Ako mislite da podzakonskim aktima možete neke stvari da rešite, moram odmah da vas razuverim i da vas upozorim na jednu stvar. Snaga podzakonskog akta je ograničena, a problem ovog zakona i ovih nedostataka na koje sam ukazao nije tehničke nego pravne prirode. Vi pravne probleme, pitanje odgovornosti, komunikacije, identifikacije, ne možete da svodite na tehnički problem, bez obzira što računar, kao sredstvo komunikacije, jeste tehničko sredstvo.
Ovaj zakon je pravno nedorečen u smislu statusa onoga koji daje sertifikate, u smislu značaja dokumenata, u smislu odgovornosti za propuste. Nije sve krivična odgovornost. Čovek koji se razume u rad računara i ako mu date neki CD da se namontira neki program u računar, on će to da vam odbije, jer zna značaj autorskog prava itd. Plašim se da će razvojem ovoga oblika poslovanja mnogi da iskoriste nedorečenost zakona i da završe neke nečasne i prljave poslove.
Uzmite primer, teoretski je moguće da se vi u elektronskoj formi obratite sudu i da izvrši overu potpisa na tom vašem dokumentu, i to bude dokument kojim se podržava kandidatura jednog predsedničkog kandidata, zakon dozvoljava, to niste isključili. Ako mislite da ste to isključili odredbom člana 3. stav 2. sa ovim tačkama od 1) do 6), ovde ste govorili samo o dvostranim poslovima, ugovorima i izjavama koje se javljaju kao dokaz na sudu. Dao sam primer jedne izjave koja nije dokaz na sudu. Upotrebljava se za nešto drugo. Vrlo sam slikovit primer uzeo da bi bilo svima jasno.
Ako tome dodamo da kada smo ušli ovde u Skupštinu i videli donatorske kompjutere i programe, i videli ko je to koristio – ovi eksperti što se hvale da su stručnjaci, oni neće u Evropu sa kandilom, nego sa računarom, svi imaju računare, ali kandilo malo ko ima, to je njihov mentalni problem, nije tema za ovde – oni su na tim računarima slušali pesmice i gledali filmove i koristili ih za video-igrice. Osposobljeni su da naprave veliki broj falsifikata, a nema zaštite, ovaj zakon ne pruža tu zaštitu.
Ovaj zakon treba da se doradi, ideja je dobra i potreba postoji, a iznad svega postoji potreba da se ovo što bolje i što više precizira i da neka tehnička zavrzlama, neki tehnički propust ne bi prouzrokovao velike i štetne posledice po građane, korisnike, a zašto ne reći i institucije, on treba da se preuredi, doradi, da se prilagodi nečemu što možemo da shvatimo i što svakome može da bude jasno.

Reč ima narodni poslanik Milica Gavrilović, a neka se pripremi narodni poslanik Donka Banović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, prosto sam ubeđena da kolega prethodnik, poslanik gospodin Krasić sigurno neće ubediti poslanike SRS da zbog određenih stilskih neslaganja sa tekstom zakona ne glasaju za ovaj zakon. Radi se o jednom dobrom zakonu, za koga mogu da kažem da predstavnici i poslanici DSS-a – dr Vojislav Koštunica izražavaju veliko zadovoljstvo što se danas nalazi na dnevnom redu i izražavaju u isto vreme i žaljenje što nije ranije usvojen.
Naime, elektronsko poslovanje podrazumeva vođenje poslova elektronskim putem. To znači da se putem razmene standardizovanih elektronskih poruka omogućava zaključivanje ugovora, zatim obavljanje raznih plaćanja i pribavljanje potrebne dokumentacije.
Postavlja se pitanje šta se postiže elektronskim poslovanjem. Prelaskom na ovaj vid poslovanja snižavaju se troškovi, što nužno za posledicu ima i poboljšanje privredne aktivnosti. Ovo je potvrđeno i u studiji Ekonomske komisije UN za Evropu, u kojoj se kaže da je ovaj vid poslovanja čak hiljadu puta jeftiniji od klasičnog vida poslovanja.
Pored toga što je on jeftiniji, on omogućava i brže poslovanje. Lakše se komunicira sa domaćim i stranim partnerima, što naravno isključuje onu raniju mogućnost, odnosno neophodnost da bi jedan ugovor bio zaključen, a to je da oni budu fizički prisutni na jednom mestu. Sada oni to mogu da urade sa različitih geografskih distanci.
Kako to izgleda objasniću na jednom najjednostavnijem primeru. Umesto da svako od nas odlazi u poštu, čeka u redu ispred šaltera, gubi svoje vreme da bi platio, primera radi, račun za telefon, on to sada može da uradi iz svog stana, iz kancelarije, putem interneta, ukucavanjem samo jedne jedinstvene šifre.
Elektronski potpis, kao komponenta elektronskog poslovanja, primenjuje se već dosta dugo u mnogim zapadnim zemljama. Elektronski potpis potvrđuje identitet pošiljaoca poruke, a samim tim potvrđuje i autentičnost i integritet elektronskih dokumenata. Podatke preko mreže razmenjujemo sa licima koja ne poznajemo, pa samim tim ne možemo ni da imamo poverenja u njih. A, isto tako ne možemo ni da budemo sigurni da li nam poruke pristižu u nepromenjenom, integralnom obliku.
Tehnika elektronskog potpisa, a samim tim i tehnika kvalifikovanog elektronskog potpisa, rešavaju ove probleme, jer omogućavaju da sa pravnom sigurnošću utvrdimo ko je pošiljalac poruke i da li je ona u toku svog puta menjana.
Osnovno opredeljenje ovog zakona jeste da on dobije pravnu snagu svojeručnog potpisa i da samim tim jednog dana postane validan dokaz pred sudom. Bez obzira što ovaj zakon nije usvojen, postoje već sada neki primeri njegove upotrebe u našoj praksi.
Pomenuću jedan uspešan primer poslovanja na Beogradskoj berzi. Tamo je usvojen koncept daljinskog trgovanja akcijama. Što znači da svaki broker iz svoje matične firme može da trguje akcijama putem smart kartice. Ta smart kartica poseduje elektronski potpis. Poseduje identifikaciju brokera i beleži vreme i datum pristupa, svakog njegovog pristupa tom sistemu.
Usvajanjem ovog zakona o elektronskom potpisu bilo bi potpuno nezamislivo da u međunarodnoj trgovini i dalje opstaje faktura na papiru, koju jedan poslovni partner, primera radi, iz Srbije, šalje svom poslovnom partneru u Italiju putem faksa.
Međutim, mnogi naši rađani bi možda mogli da izraze bojazan kada je usvajanje ovog zakona u pitanju. Činjenice govore u prilog tome da privredni kriminal svakog dana dobija svoje nove pojavne oblike. Upravo kompjuterskom tehnologijom bi mu se omogućilo, ili mu se već omogućilo, da privredni kriminal postane transnacionalan.
U našoj sudskoj praksi postoje neki primeri zloupotrebe računskih podataka. Jedan od takvih, rekla bih najupečatljivijih, primera jeste masovno i neovlašćeno distribuiranje intelektualne svojine u obliku softvera Majkrosofta, zbog čega su nas mnogi nazvali zemljom bez originala.
Sa druge strane, najupečatljiviji primeri, odnosno oblici kriminaliteta u ovoj oblasti, jesu hakovanje i krađa vremena. Dok sam bila stručni saradnik u istražnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu, pojavio se jedan slučaj kada je poveden postupak protiv četiri lica koja su navodno prevarila građane SAD kupujući muzičke instrumente putem on line oglasa.
U našem pravnom sistemu, odnosno tačnije u glavi 16a KZ Republike Srbije, predviđene su odredbe koje sankcionišu upravo ovakve slučajeve kompjutersko-tehnološkog kriminaliteta.
Elektronski potpis je osnova za uvođenje i goverment-a, odnosno elektronske uprave, kojom se omogućava da naši građani, ako ne sve onda bar većinu svojih administrativnih poslova mogu da završe putem interneta. Primera radi, postoje već neke opštine u Srbiji, kao što je Novi Beograd, a i još neke u Beogradu i u unutrašnjosti, koje omogućavaju našim građanima da zahtevaju, traže i dobijaju uverenje o državljanstvu, izvode iz matičnih knjiga rođenih putem interneta, a da u opštinu i ne svraćaju.
Usvajanjem ovog zakona Srbija bi ispunila jedan od uslova za uključivanje u savremene tokove poslovanja i učinila bi jedan korak unapred ka usaglašavanju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, moram ipak da priznam, a o tome sam juče i sa ministrom malo razgovarala, da je ovaj zakon u nekoj meri nerazumljiv. Ali, to se naravno ne stavlja na dušu autora zakona već same tematike, odnosno samog predmeta koji zakon uređuje.
Konkretno sam imala zamerke za neke termine. Profesor sam engleskog jezika pa sam se upustila u tu priču da li se, recimo, termin - sertifikaciono telo može prevesti na neki drugi način i naravno nije moglo, jer je sertifikat reč, a sertifikaciono telo, između ostalog, izdaje
i sertifikate i elektronske potpise. To je reč za koju prosto ne možete da nađete odgovarajući ekvivalent u srpskom jeziku.
Podrška razvoju informacionog društva predstavlja strategiju Ministarstva za nauku i tehnologiju, pa samim tim i Vlade Republike Srbije. Pred Skupštinom je Predlog zakona o elektronskom potpisu, koji će, kada ga usvojimo naravno, doprineti intenzivnoj primeni savremenog načina poslovanja.
Elektronsko poslovanje predstavlja novi, efikasniji i jeftiniji model poslovanja, koji će pored trgovine i platnog prometa vrlo brzo postati dominantan u svim sferama rada i života. Za uspešno funkcionisanje elektronskog poslovanja neophodno je prethodno zakonom urediti elektronski potpis i u pravnom prometu izjednačiti elektronski oblik dokumenta sa papirnim oblikom.
Elektronsko poslovanje se u našoj zemlji ne koristi u dovoljnoj meri, pre svega zbog nedostatka potrebnih osnovnih zakonskih propisa. Po dobijanju svog elektronskog potpisa svaki korisnik će moći da obavi zvaničnu i validnu elektronsku razmenu dokumenata i da posluje putem elektronske pošte.
Već nekoliko puta je rečeno, i to znamo, da od januara 2003. godine neke banke imaju zastupljen i - banking, odnosno da banke već primenjuju neku vrstu elektronske identifikacije, odnosno primenjuju elektronski potpis. Pouzdanost elektronskog poslovanja garantuje se kvalifikovanim elektronskim potpisom. Kvalifikovani elektronski potpis je, dakle, elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskih dokumenata i, naravno, onemogućava se naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Uvođenjem elektronskog poslovanja u delatnostima državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih službi, stvara se mogućnost za njihovu temeljitu modernizaciju i posebno za realizaciju koncepta elektronske uprave ili E-uprave. Na taj način bi se bitno povećala efikasnost rada svih organa i službi i unapredio njihov odnos prema građanima.
A, šta je u stvari elektronski potpis? Molim vas, predsedniče, zvonite malo.
Možda bi bilo interesantno da pojasnimo šta je to elektronski potpis.
Vrlo je simpatično da neki ljudi, koji nemaju kontakt sa računarima i informatikom, misle da je elektronski potpis to kada uzmete elektronsko penkalo i potpišete se, pa onda to pošaljete i-mejlom, međutim nije. U osnovi elektronskog potpisa podrazumeva se, odnosno koristi se proces šifrovanja.
Šifrovanje je način prikrivanja informacija pomoću njihovog menjanja u niz naizgled besmislenih podataka. Podaci se šifriraju pomoću matematičkih formula, a u najmoćniji oblik šifrovanja, koji se takođe naziva jaka enkripcija, izuzetno je teško pronići. Postoji nekoliko metoda šifrovanja elektronske pošte, a najzastupljeniji među potrošačima je onaj koji se zasniva na korišćenju sistema poznatom pod nazivom PGP. Znači, prilično dobra zaštita.
Dakle, PGP je danas najzastupljeniji softver za izradu elektronskog potpisa. To su mali računarski programi koji se koriste za izradu jednog para srodnih ključeva. Ti ključevi se nazivaju javni ključ i privatni ključ. Dakle, tehnika elektronskog potpisa zasniva se na sistemu dvostrukog elektronskog ključa.
Ukratko ću da to i objasnim. Dakle, korisnik kod sertifikacionog tela izrađuje svoj elektronski potpis. To znači da je taj korisnik dobio jedan javni ključ i jedan privatni ključ. Korisnik A, koji poseduje oba ključa, svoj javni ključ šalje korisniku B. To je osoba ili to su institucije ili ustanove sa kojim se vrši elektronska komunikacija. Znači, korisnik B piše elektronsku poštu, zatim tu poštu odnosno tu poruku šifruje pomoću javnog ključa koji je dobio od korisnika B. Korisnik A kada primi poruku, dešifruje je pomoću svog privatnog ključa, i tako je sasvim siguran da je to upravo poruka i da je to poruka od osobe B, a da u međuvremenu taj dokumenat nije menjan.
Sada se postavlja pitanje, kako će korisnik B da proveri autentičnost javnog ključa, odnosno ključa koji je dobio od korisnika A. To se radi tako što korisnik B može od sertifikacionog tela da zatraži kvalifikovani sertifikat, odnosno kvalifikovani elektronski sertifikat. Time se potvrđuje autentičnost ključa B, odnosno tog javnog ključa. Dakle, u tom slučaju nema mesta nikakvim manipulacijama, zato što samo privatni ključ i javni ključ čine taj sistem elektronskog potpisa.
Glavna odlika elektronskog potpisa je njegova vrhunska bezbednost. Ovim zakonom se takođe uređuju vrste elektronskih potpisa, uslovi koje treba da zadovoljava kvalifikovani elektronski potpis, osobine koje moraju da poseduju sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.
Dato je ovlašćenje Ministarstvu nadležnom za informaciono društvo, a to je u ovom trenutku Ministarstvo za nauku i ekologiju, i nije slučajno da se to ministarstvo u zakonu podrazumeva trenutno u izrazu nadležni organ. Zato što se u budućnosti može pojaviti, odnosno može se dogoditi da neko drugo ministarstvo bude zaduženo za razvoj informacionog društva, mada je to celokupan koncept svake ozbiljne vlade i zemlje, ali je to u ovom trenutku Ministarstvo za nauku i tehnologiju. Dato je ovlašćenje Ministarstvu nadležnom za informaciono društvo da propiše tehničko-tehnološke postupke za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.
U trećem poglavlju, koje nosi naziv elektronski sertifikati i sertifikaciona tela, utvrđuje se pojam sertifikacionog tela koje izdaje elektronske sertifikate. Osnovno načelo je da nije potrebna posebna dozvola za izdavanje elektronskih sertifikata. Utvrđeni su uslovi koje sertifikaciono telo treba da ispunjava, da bi uopšte vršilo izdavanje kvalifikovanih elektronskih potpisa.
Nadležni organ je dužan da vodi registar sertifikacionih tela. Data je mogućnost da i organ državne uprave može vršiti izdavanje kvalifikovanih elektronskih potpisa iz više razloga, pre svega zato što postoji izražena potreba formiranja sertifikacionog tela na nivou državnih organa i javne uprave, pri čemu se mora uzeti u obzir i finansijska korist, a tako bi se obezbedila i nezavisnost od subjekata van državnih organa.
Predlog zakona jasno reguliše prava, obaveze i odgovornosti korisnika i sertifikacionih tela, kao što su dobijanje sertifikata na osnovu zahteva korisnika, slobodu izbora sertifikacionog tela, obavezu čuvanja podataka od neovlašćenog pristupa.
Propisani su slučajevi opoziva kvalifikovanog elektronskog sertifikata, propisane su obaveze sertifikacionog tela u slučaju prestanka obavljanja delatnosti. Zakonom je takođe propisano da nadležni državni organ vrši inspekcijski nadzor nad radom sertifikacionog tela i navedeno je tačno šta je predmet nadzora i kontrole.
U 4. poglavlju, kaznene odredbe, predviđene su kazne za određene prekršaje za fizička lica, pravna lica i sertifikaciona tela. U poslednjem poglavlju je predviđeno donošenje podzakonskih akata za sprovođenje ovog zakona i to u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ono što je izuzetno lepo ili dobro je da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Naime, sredstva za poslove evidentiranja i registracije sertifikacionih tela obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije u okviru sredstava za rad nadležnog organa državne uprave.

Po Poslovniku, narodni poslanik Svetislav Krstić.

Zahvaljujem. Uvaženi narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, javio sam se zbog početka govora uvažene predsednice Odbora, kome i sam pripadam, koleginice Donke, koja je rekla na početku svog, inače veoma zapaženog, izlaganja da se reč "sertifikat" ne može prevesti na srpski jezik.
Nisam lingvista, vi ste lingvista, postoji opasnost da me sa stručne tačke gledišta ne proglasite za nekompetentnog. Međutim, reč "sertifikat" se može prevesti na srpski jezik. Ja bih je preveo kao potvrda, kao kvalifikovana potvrda. Ako reč kvalifikovana ne odgovara, ali ona nije srpska kao pravovaljana potvrda, kao uverenje, kao dokaz itd. Nešto malo znam engleski, ne tako dobro kao vi, ali sam primetio jednu pojavu na koju sam u samom početku našeg mandata ukazao i tada sam dao amandman na jedan član, mislim da je bio u pitanju Zakon o ministarstvima, gde se govori o harmonizaciji odnosa sa EU.
Postoji srpski izraz. Po našem Ustavu, zvaničan jezik u ovoj zemlji i zvaničan jezik ove Narodne skupštine jeste srpski jezik. Prema tome, mi treba da se trudimo da sve ono što imamo u srpskom jeziku iskoristimo. Drugo je ako mi nemamo reč, ako ne postoji reč u srpskom jeziku. Ne tražim da radimo ono što rade Hrvati, da izmišljaju neke reči koje ne postoje u jeziku. To je njihov problem, a i naš jezik je dovoljno bogat i sadržajan da se mogu te reči, odnosno da se sve može sasvim jasno i precizno iskazati na našem jeziku.
Znači, da me ne shvatite pogrešno, morao sam da reagujem da nije tačno da se reč sertifikat ne može na drugi način izraziti na srpskom jeziku.

Hvala. Replika, izvolite.

Nije replika, to je pojašnjenje. Sami ste tu spomenuli tri reči, dokaz, uverenje, potvrda. Koja bi od tih reči pokrila to što je sertifikat. Niti uverenje pokriva celokupno značenje reči sertifikat, niti potvrda, niti dokaz.
Početkom 80-tih sam kao student radila kao prevodilac u jednoj vojnoj firmi i tada su počeli da se upotrebljavaju neki kompjuterski programi za konstruisanje određenih elemenata itd. U početku su se prevodioci bavili time da neke kompjuterske izraze prevode na srpski. Tu se nije daleko stiglo, odnosno to su bili vrlo rogobatni termini koji su samo komplikovali situaciju, jer ste nekad morali jedan termin da objasnite celom rečenicom. To značenje je sadržano u jednoj reči.
Jeste da predajem engleski, ali srpski volim mnogo više i uvek se trudim da je što manje reči stranih u stvarima koje pišem i kada govorim. Nekad ne možete da izbegnete upotrebu stranih reči, a engleski je ušao na velika vrata u srpski, onog trenutka kad smo počeli da usvajamo te tehnologije, odnosno kako je nauka napredovala, mi usvajali te termine, odnosno tu tehniku.