PRVO VANREDNO ZASEDANjE, 07.02.2005.

10. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVO VANREDNO ZASEDANjE

10. dan rada

07.02.2005

Sednicu je otvorio: Vojislav Mihailović

Sednica je trajala od 10:30 do 18:02

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu?
Izvolite, narodni poslanik Toma Bušetić.

Toma Bušetić

Socijalistička partija Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi potpredsedniče, ministre, naš amandman odnosi se na obaveštenje o privremenoj sprečenosti za rad.
Tu se kaže: "Zaposleni je dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad." Smatramo da ovaj deo teksta treba brisati, kada se radi o obavezi zaposlenog da dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad, i da to bude obaveza zaposlenog da neposredno ili posredno obavesti poslodavca.
Smatramo da je ovo jedno suvišno administriranje i da je u praksi mali broj slučajeva gde lekari te potvrde izdaju i gde poslodavci traže.
Ono što je važno i bitno, uzmimo primer da je neko teško bolestan, da ima karcinom, a danas je u Srbiji sve više takvih, i sada takav zaposleni treba da vreme očekivane sprečenosti zbog bolesti dostavi u potvrdi poslodavcu.
Mislim da je to sasvim nesuvislo i da nema potrebe za tim, jer je mnogo važnije da svi mi u Skupštini, u ostalim državnim organima, medijima, više govorimo o posledicama NATO bombardovanja o veoma teškim posledicama, jer danas u Srbiji skoro za 40% je povećan broj obolelih od najtežih bolesti, od karcinoma.
Međutim, mi smo svedoci da se danas u Srbiji o tome uopšte ne govori. Jednostavno sve se gura pod tepih. Niko ne govori, ni mediji, ni političari, ni novinari, BK televizija Bogoljuba Karića, B92, Kurir, Novosti, da li oni smeju da napišu bilo šta što je vezano za agresiju NATO pakta i za posledice koje su izazvale bombe NATO pakta.
Niko ne sme ništa da kaže. Niko ne sme da govori o krivcima. Jednostavno svi ti mediji, pa uglavnom i političari, samo govore ili pišu o senzacijama, o tračevima, a ozbiljne teme nisu na dnevnom redu, jer je sasvim očigledno da njihove gazde ne dozvoljavaju da se govori i piše o ozbiljnim temama. Njihove gazde su i Soroš, i Međunarodna krizna grupa, i Danijel Server, i ko sve ne u ovom svetu.
Ali, Srbija jeste u velikom problemu, jer danas u Srbiji na svakom mestu, na svakom koraku je jeftina demagogija, koja ničemu ne služi i nikud ne vodi. Dok smo svi takvi, puni te jeftine demagogije, ni jedan ozbiljan problem u Srbiji nećemo ni brzo a ni lako rešiti.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 103. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.
...
Srpska napredna stranka

Mileta Poskurica

Srpska radikalna stranka
Gospodo, smisao našeg amandmana, koji je naša poslanička grupa podnela, jeste da izvesne krajnje formalnosti u stavu 6. izbrišemo. Stavljena je neprecizna formulacija, ministar plus ministar zdravlja, ministar za zdravlje i socijalnu politiku, dakle da ta dva ministarstva spojimo na jedan jasan način.
Ni to što ste odbili, manje-više, mnogo vas ne uznemirava, ali postoji druga preporuka koja se odnosi na stav 1, gde smo zaista mislili, iako ste oročili vreme ovim predlogom zakona, koje je i ranije bilo oročeno, na tri dana, kada pacijent treba da odnese poslodavcu potvrdu i time dokaže da zaista jeste na bolovanju, da to vreme, iz razumljivih razloga, produžimo na šest dana.
I da zavisnu rečenicu u ovom stavu izbrišemo. Dakle, da jednostavno ne komuniciramo na taj način sa poslodavcem i pacijentom.
Međutim, vidim da ni to niste prihvatili, uz obrazloženje koje nije logično, budući da se obrazloženje koje ste mi poslali odnosi na prethodno vezani član, a čuli ste kako je on formulisan. Prema tome, isto obrazloženje za odbijanje ovog amandmana ne bi trebalo da stoji.
Suštinski razlog, zbog koga mislimo da je tri dana mnogo, rezervisan je naravno za izuzetne situacije, a ne one rutinske, u kojima ne vidim ni zašto je lekaru uzeto pravo da za rutinske prehlade, rutinske dispepsije i smetnje koje su prepoznatljivog kratkog toka, odmah izda doznaku i da se čovek za tri do pet dana, ili jednu radnu nedelju, vrati na posao sa doznakom. A ne da ponovo ide, ponovo plaća participaciju, ponovo plaća red, da bi tamo petog-šestog ili sedmog dana uzeo tu doznaku, a prethodno samo došao da uzme potvrdu i uzme terapiju.
Vi znate da svaki dolazak košta, da je to nepotrebno maltretiranje i za samog pacijenta. To o načinu kako će on da izvesti, mi u principu nismo ni protiv rešenja koje je predloženo u prethodnom amandmanu, kao što je nekada i bilo, izvesti poslodavca da je na bolovanju. Ako već treba da nosi papir, dakle, manje radikalni predlog nego u prethodnom amandmanu, onda neka taj papir nosi kada je velika verovatnoća da će moći da ponese i doznaku, i da time reši problem.
Zašto su te izuzetne okolnosti naglašene? Uzmite situaciju koja je dosta česta - nega inokosnog bolesnog člana porodice. Ima mnogo inokosnih domaćinstava, što je deo našeg problema bele kuge, odnosno i u tome, dakle duže traje ta bela kuga nego što mislimo, pa su veće i fatalnije posledice naše industrijalizacije, tako da su zaista sada porodice suočene sa jednim inokosnim članom, gde deca moraju da ih neguju, i u momentu saznanja o njihovoj bolesti i otvaranja doznaka po tom osnovu, odnosno uzimanja potvrde do momenta da nađu nekoga ko će da pričuva obolelu osobu da bi oni odneli poslodavcu, a zamislite da je to recimo 150-200 kilometara, koliko je tu potrebno vremena, organizacije i koliko je para potrošeno nepotrebno.
Ako već mora da nosi, a zašto ne bi nosio za šest dana, pa makar odneo i tu potvrdu, preko koje kao da smo amandmanom prešli, prosto smo se naučili na varijantu da imamo i potvrdu, i da imamo i doznaku kao posebno rešenje.
Na određeni način zaposleni su već, dakle, pacijenti potencijalni, kažnjeni velikim odbijanjem od svojih zarada, 65%, i da ih ne bi trebalo dodatno maltretirati i otežavati načine komunikacije s poslodavcem, a to je jako važno kod onih koji rade u privatnom sektoru, gde gotovo da jedva čekaju nekakvu začkoljicu da ih uklone sa posla i dovedu druge radnike.
Radnici u državnom sektoru danas su u stanju da im posle nekoliko meseci decu otpuste s posla, pa prime drugu kvotu, budući da im iz Zavoda za zapošljavanje, iz Fonda dotiraju ove novoprimljene, pa ih drže šest meseci, pa ih vrate, pa dovedu druge.
Dakle, sami zloupotrebljavate zakone u delu u kome ste zajedno i donosili te zakone, tako da je ova amandmanska intervencija, čini mi se, logična i bila bi nešto između onog radikalnog prethodnog rešenja i ovog vama prihvatljivog rešenja, iako su u principu oba rešenja dobra i korisna. Zahvaljujem.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 107. amandman je podneo poslanik Miljko Četrović.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Miljko Četrović.

Miljko Četrović

Srpska radikalna stranka
Poštovani narodni poslanici, i odredba člana 107, gde je u pitanju regulisanje osnovne zarade, radnog učinka zaposlenog, jasno govore da ovaj predlog zakona nije ispunio očekivanja da će biti mnogo bolji od zakona koji je naneo veliko zlo radnicima unazad tri godine, i koji se još primenjuje i na snazi je.
U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na stav 1. člana 107, u kome sam predložio da se umesto reči "pravilnik" stave reči "opštim aktom" i da se na kraju ovog stava doda "i na osnovu tehničko-tehnoloških uslova na poslu".
Osnov ili ono što je najbitnije, a što je trebalo ovaj zakon jasno da reguliše i da zaštiti radnike u Srbiji, u bilo kom delu, jesu zaposleni u malim ili velikim preduzećima, jeste sticanje radnog odnosa, utvrđivanje zarade i ostala prava iz radnog odnosa.
Jasno se vidi da predlagač zakona nije hteo da uđe u suštinu i da, s obzirom na pravni haos kada je u pitanju određivanje zarada i isplata tih zarada, bar u osnovi, kada je u pitanju osnovna ili minimalna zarada, tu zaštiti radnike zakonom.
Jer, kod nas nije zaživelo dosledno sprovođenje kolektivnih ugovora, kao njihovo zaključivanje, kako opštih tako i pojedinačnih, a da ne govorimo o ugovoru o radu, koji je faktički samovolja poslodavaca, i da su radnici šikanirani po tim ugovorima.
Obrazloženje Vlade što se ne prihvata ovaj amandman, sa pozivom na član 24. kada je u pitanju predlog da se umesto termina "pravilnik" stavi termin "opšti akt", ne stoji, jer članom 24. je regulisano donošenje pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, a postavlja se pitanje šta kada članom 24. obaveza donošenja ovog pravilnika ne stoji za poslodavca koji ima manje od 10 zaposlenih.
Pozivanje na član 8. zakona, kojim je regulisan međusobni odnos zakona, kolektivnog ugovora, pravilnika o radu i ugovora o radu, da je to opšti akt ili opšti pojam koji se provlači kroz ovaj zakon, ne stoji, i prema tome očigledno je da u ovom članu umesto "pravilnik" treba da stoji "opšti akt".
Što se tiče drugog dela amandmana, vezano za tehničko-tehnološke uslove na poslu, jasno je da član 108, na koji se poziva Vlada prilikom odbijanja ovog drugog dela amandmana, u celini ne govori o tehničko-tehnološkim uslovima za uvećanu zaradu, i smatram da je trebalo Vlada, odnosno Ministarstvo za rad da prihvati amandman, i ne bi ništa smetalo, jer definicija osnovne zarade je osnov na osnovu koga radnik treba da dobije neku nadoknadu za poslove i radne zadatke koje obavi.
U tom smislu apelujem na poslanike da prihvate ovaj amandman i da delimično poprave tekst zakona da bi mogao iole da zaštiti radnike u Srbiji, koji su nezaštićeni.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Reč ima poslanik Zoran Krasić.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
Ovim amandmanom praktično otvaramo temu koja se zove - zarade, naknade zarade i druga primanja. Ovaj amandman može da posluži kao dobar povod da se ukaže na kontinuitet nedoslednosti i nepostojanje koncepta zarade u ovom zakonu.
Prvo bih skrenuo pažnju u uvodu na član 104. stav 4, gde se kaže: "Odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nije u skladu sa stavom 2. ovog člana – ništavi su".
To se ističe ovde kao nedostatak zbog rasprave koja je vođena pre nekoliko dana na temu ništavosti pravnog akta, gde je ministar izašao i rekao da se ne odnosi na ugovor, nego se odnosi na pojedine članove. Ovde imamo da se odnosi na nešto što se zove pravni akt, pojedinačni pravni akt, pa čak i opšti pravni akt.
Konkretno što se tiče člana 107. i ovog amandmana, ovde je zastupljen koncept da se zakonom propiše zarada, ali ona se propisuje načelno, tako da se u članu 107. u stavu 1. kaže da se zarada sastoji od osnovne zarade, a određuje se na osnovu uslova utvrđenih pravilnikom.
Amandman je glasio "opštim aktom", a onda je u odgovoru Vlada navela, kada se kaže opšti akt onda se misli na kolektivni ugovor i pravilnik o radu, koji je surogat ukoliko ne postoji zaključen kolektivni ugovor, već smatraju da treba da se odnosi na pravilnik o sistematizaciji radnih mesta.
Opet, kada se pogleda isti koncept Predloga zakona, onda vidite da se predlagač izgubio u ovim odredbama.
On je potpuno zaboravio na član 33. Predloga zakona, tako da tu postoji stav 1. tačka 10) šta sve sadrži ugovor o radu, pa se kaže: "Novčani iznos osnovne zarade i elementi za utvrđivanje radnog učinka (znači, elementi na osnovu kojih se utvrđuje radni učinak), naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog."
Iz citata ova tri člana vidite da se tu nalazi jedna konfuzija, da predlagač nema koncept, već po potrebi ubacuje sve i svašta. Ako se već govori o osnovnoj zaradi i ne želi se da se veže za neke uslove tehničko-tehnološkog procesa rada, onda verovatno u okviru osnovne zarade mora da stoji onaj standardni učinak. Za tu osnovnu zaradu podrazumeva se nešto kao minimum nekog učinka, bez obzira što se izračunava po radnom času itd. Ne plaća se neko zbog toga što je neko vreme proveo na poslu, nego se valjda plaća prema nekom standardnom učinku koji je očekivan, planiran za tu osnovnu zaradu.
Videćete i kasnije kada se ide na ovu materiju kompletnih zarada, možda poslanici nisu imali vremena u ovoj brzini da obrate pažnju na član 105, u kome se definiše šta se podrazumeva pod zaradom i zaboravljeno je da nije obuhvaćena otpremnina iz člana 158, koja nije zarada, već je drugo navođeno. Naprosto, ovde nema koegzistentnih rešenja, ovde nema logičkog sklopa, od člana 33. preko člana 104. do ovog člana 107.
Imamo zbrku, negde se određuje pojedinačnim aktom, negde se određuje ugovorom, negde se određuje opštim aktom, a osnovna intencija predlagača zakona jeste - baci to sve sindikatima i poslodavcu, pa neka oni dogovaraju, neka pregovaraju, neka rade, pa onda na kraju dolazi minimalna zarada, koja čak može da se ugovara. To je ta zbrka koja se unosi ovim zakonom i onda naravno s pravom neko potencira ovde šta će da rade poslodavci koji imaju pet, deset, petnaest zaposlenih? Šta oni da primene?

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 108. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.
...
Srpska napredna stranka

Nataša Jovanović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Vjerica Radeta je podnela još jedan u nizu ključnih amandmana za koje SRS smatra da treba da ih prihvate poslanici u danu za glasanje, jer smo od resornog ministra gospodina Lalovića i Vlade Republike Srbije dobili negativan odgovor.
Ovde se radi u članu 108. o kojem je koleginica Radeta pažljivo i brižljivo razmišljala, o naknadi za utvrđenu zaradu u visini utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, i to za slučaj za rad na dan praznika koji je neradni dan. Vlada predlaže najmanje 110%, a gospođa Radeta 150%, odnosno SRS. Za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice, a mi predlažemo 35%. Za prekovremeni rad je takođe Vlada predložila 26%, a mi 35%.
Zašto mi insistiramo na tome, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, da ovaj procenat bude veći? Zato što nam nije logično obrazloženje u opštoj situaciji u kojoj se nalaze zaposleni u Srbiji, imajući u vidu kolike su plate zaposlenih, a mi ovde sve ovo radimo i taj socijalni aspekt zakona potenciramo zbog te armije ljudi, najpre onih koji su bez posla, a naročito onih koji rade, a plate su im nikakve, jer nije u redu ovo što ste dali kao obrazloženje.
Vi ste rekli da se to ne prihvata zato što se amandmanom predlažu procenti koji su bili utvrđeni u periodu kada se uvećana zarada obračunavala u odnosu na neto zaradu. Uvođenjem u sistem bruto zarade ti procenti su smanjeni, ali je nominalna vrednost ostala ista.
Problem je u tome što je sistem bruto zarade naišao na veoma negativne reakcije, koje se već duže vreme primenjuju kod zaposlenih, i oni se prisećaju kako je to ranije bilo i dolaze do fantastičnog podatka, da su imali pravo i na topli obrok i na regres, što je sada sve u okviru bruto zarade, ali to više nije to. To više nisu te kategorije, plate su mnogo manje, cene su mnogo veće, i cene životnih namirnica i cene energenata i komunalija.
Prosečna plata koju uopšte ljudi u Srbiji primaju ne može da zadovolji minimum za egzistenciju, još kada dođu pod udar ove tri tačke člana 108. zakona, odnosno da su na prekovremenom radu ili da rade noću, za vreme praznika, a vi sami znate da je veliki broj službi organizovan u svim tim danima. Prekovremeni rad je i te kako poznata kategorija za mnoge zaposlene u Srbiji, obično one čije su plate najminimalnije.
Ne shvatamo zašto Vlada beži od ovoga. I vi kažete da je Predlogom zakonom utvrđen minimum prava koji sadrži opšti kolektivni ugovor, a poslodavac može opštim aktom i ugovorom o radu da utvrdi veći procenat. Zašto Vlada, odnosno Narodna skupština sada, prihvatanjem ovog amandmana, kada ministar i Vlada nisu o tome razmišljali, ne obaveže poslodavca. To je mnogo bolji put i mnogo bolji način da se pomogne zaposlenima u Srbiji.
To nisu mnogo veći procenti da bi vi na takav način trebalo da štitite poslodavca, već radnike koji treba da koriste ova prava i one koji teškom mukom dolaze do potrebnog dinara za osnovnu egzistenciju.
Nema obrazloženja za ovako nešto, zbog toga što je taj nominalni iznos prosečne zarade u Srbiji veoma, veoma mali i, kao što sam rekla na početku, ne zadovoljava ni polovinu, ni trećinu od minimuma za egzistenciju u Srbiji danas za jednu prosečnu porodicu.