Poštovane kolege narodni poslanici, moram nešto da primetim. U ovom sazivu Skupštine Srbije ovo je sigurno do sada jedini predlog zakona koji je praktično na sednici Odbora za zdravlje i porodicu postigao politički konsenzus, odnosno, bolje rečeno, u načelu niko nije glasao protiv. Naravno, to ne znači da će svi poslanici glasati za usvajanje ovog zakona, ali prosto govori o svesti svih nas da nam je sigurno i te kako potreban jedan ovakav zakon.
Naravno da su sve parlamentarne stranke uložile amandmane na ovaj zakon i moram da kažem, pošto sam član tog odbora i bila sam prisutna, da su svi amandmani zaista imali jednu pozitivnu želju, a to je da ovako dobar zakon još više poprave. Svesni smo činjenice da idealnog zakona nema, kao što ne postoji ništa idealno u životu, ali zato dajte da zaista učinimo jedan pomak nabolje i da jedan ovakav zakon na ovoj skupštini usvojimo.
Moram da kažem da ovo nije prvo pisanje porodičnog zakona. Prvo pisanje porodičnog zakona novijeg datuma bilo je 1994. godine, kada su socijalisti bili na vlasti, ali taj predlog zakona nije ugledao svetlost dana i nije ušao u skupštinsku proceduru iz jednog jedinog razloga, jer su tada brak i porodični odnosi bili u ingerenciji savezne države.
Danas mi imamo više razloga koji nas obavezuju da jedan ovakav zakon usvojimo. Pre svega, tu je Ustavna povelja, koja, praktično, obavezuje države članice da svaka ima svoje zakone. Zatim, tu je niz ratifikovanih konvencija, od kojih bih naročito izdvojila Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, koja nas, verovatno, kao potpisnike, bar na neki način obavezuje. Ono čemu, rekla bih, svi ovde težimo, ma kojoj političkoj opciji pripadali, jeste da uđemo u međunarodno zakonodavstvo i da bar sa jednim ovakvim zakonom, ako ništa drugo, usklađivanjem sa međunarodnim pravom, možemo da odškrinemo vrata Evropske unije.
Ovaj zakon ima sigurno niz dobrih i kvalitetnih novina, zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za ovaj zakon, ali rekla bih da ima i pojedinih manjkavosti. Zakon je vrlo obiman, ima 360 i nešto članova. Naravno, ako bismo hteli zaista studiozno da raspravljamo o ovom zakonu, bilo bi suviše malo vremena da popričamo o njemu, s obzirom na poslaničko vreme koje svaka od naših parlamentarnih grupa ima. Zato bih izdvojila samo par stvari koje, čini mi se, imaju vrlo velikog značaja.
Pre svega, tu su prava dece, jer naravno da je dete, bez obzira imali ga ili ne, centar ne samo svih nas, nego centar sveta i centar svih normalnih ljudi. Možda se odaje utisak da su ta prava deteta ovde više povećana deklarativno, samim tim što ne vidimo nikakvu podlogu, eventualno, sankcija, ukoliko se ona kao takva dosledno ne sprovedu, ali rekla bih da je vrlo važno ono što se daje detetu, neka povećana samostalnost, posle navršene 15. godine života.
Do sada smo imali slučaj da centri za socijalni rad i sudovi... u zavisnosti od toga kome dete pripadne, dete ostaje uz tog roditelja, a sada dete ima pravo glasa da posle 15. godine kaže sa kojim od roditelja želi da živi, ukoliko je došlo do razvoda braka čak i ranije. Posle 15. godine života, naravno, dete ima pravo da samo razmišlja i odlučuje o svom daljem školovanju, znači o upisivanju u srednju školu. Dete, čak, posle 15. godine života može samostalno da odluči i, recimo, ukoliko želi da se izloži nekom medicinskom zahvatu, a do sada apsolutno nije moglo da se razmišlja o tome.
Ali, ono što je jako važno, to je da dete posle 15. godine života ima pravo da ima kompletan uvid, prvo, u matičnu knjigu rođenih, a zatim i u svu kompletnu dokumentaciju koja govori o poreklu deteta. Ovde se stalno postavlja pitanje reći ili ne reći. Ovde je veoma važno, ukoliko se radi o deci koja su usvojena (i bez obzira usvojena ili ne), da tu proveru mogu izvršiti u matičnim knjigama, naravno, nakon navršene 15. godine života.
Ono što je jako važno, a jeste novo, verovatno će to svi podvući u svojim izlaganjima, to je da postoji zakonski omogućeno roditeljsko staranje kod dece i nakon razvoda braka, naravno, ugovorom koji se potpisuje u sudu i ako sud opredeli da je to najpovoljnije za dete.
U jednoj našoj normalnoj porodici, u normalnim uslovima, da li postoji neko ko može bolje od roditelja da vaspitava dete? Rekla bih ne, jer za vaspitanje svakog deteta je potrebno prisustvo oba roditelja. Ukoliko ste imali kontakte, a sigurno je da jeste, sa decom iz razvedenih brakova i sa onim roditeljima kojima dete nije pripalo, znate da jedan vikend u toku meseca, koji je do sada centar za socijalni rad opredeljivao da se dete viđa sa onim drugim roditeljem, sa kojim ne živi, ne može da bude dovoljan niti za normalan psihofizički razvoj deteta, ali ni za bilo šta drugo.
U svakom slučaju, ovo je zdravija kombinacija, jer ja sam jedna od prvih zagovornika stava da je bolji zdrav razvod, jer u zdravom razvodu, uz normalne roditelje, posvećene svojoj deci, deca će sigurno imati normalan psihofizički razvoj, nego da, recimo, ostanu u bolesnom braku, što iza sebe povlači sve ono što je ponovo obuhvaćeno ovim zakonom.
Ovde bih istakla još jednu stvar. Ona se tiče više emancipacije, jer ovde više ne govorimo o deci koja su navršila 15. godinu života, nego govorimo o licima koja posle 16. godine života, ukoliko su psihofizički zdrava i ukoliko su u međuvremenu postala roditelji, uz dozvolu suda mogu imati pravo na samostalno zapošljenje. Na taj način postoji neko ko će moći da obezbedi materijalnu egzistenciju porodice. To je dobro.
Sada da kažem nešto o čemu do sada nismo dovoljno rekli. Ono što je vrlo važno u ovom zakonu jeste regulativa koja govori o sprečavanju ili bar o smanjivanju nasilja u porodici. Nažalost, nasilje u porodici je vrlo prisutno. Bez obzira koliko smo spremni o tome u javnosti da govorimo, ipak postoje neki statistički podaci koji kažu da uglavnom svaka četvrta žena trpi nasilje u porodici. Naravno da se podrazumeva da ne mora to, kao po pravilu, uvek da bude žena. To mogu da budu i deca. Budite sigurni da često nasilje u porodici trpe i stari.
Zapravo, postavlja se pitanje kakav je društveni milje u kome mi živimo i šta za nas uopšte znači porodica, ta osnovna ćelija društva. Nažalost, sve je više razorenih porodica i sve više dolazi do smanjivanja sklapanja brakova. Daću vam jedan egzaktan primer. Dolazim iz opštine Kikinda, gde je 2003. godine bilo više razorenih nego sklopljenih brakova. To je grad u kome, praktično, institucija porodice, kao i u svim drugim sredinama u našoj državi, gubi u onom tradicionalnom smislu, što mi smatramo i kako smo vaspitani, šta je to porodica.
S jedne strane, ako bismo rekli da porodica nema tu težinu jer je ekonomska situacija u kojoj se nalazi naša zemlja loša, standard življenja nam je loš, uglavnom u porodicama jedan član radi ili nijedan ne radi i da su sve to situacije u kojima porodica nema svoju egzistenciju, rekla bih da možda i nije tako.
Jer egzaktni podaci govore da je čak kod nas u porodicama gde je viši standard življenja manji broj dece, a tamo gde su porodice sa nižim materijalnim statusom rađa se mnogo više dece i, praktično, oni su ti koji produžavaju našu vrstu.
Ili, da ne posmatramo samo našu zemlju, koja zbilja živi u teškim materijalnim okolnostima. Ako pogledamo zemlje Zapadne Evrope, pa ako hoćete i Amerike, gde je vrlo visok standard življenja, i tamo dolazi do smanjivanja broja porodica u kojima se rađaju deca.
Mi smo u prošlom sazivu imali na dnevnom redu Krivični zakon. Tamo je po prvi put, zahvaljujući našoj koleginici Leili Ruždić, amandmanom usvojenim od strane Skupštine u prošlom sazivu, uvedeno da postoji krivično delo - nasilje u porodici. To krivično delo kažnjava se zatvorom do tri godine; rekla bih, vrlo drastično, ne zbog toga što bih želela bilo koga ko tiraniše bilo koje lice, a ne člana svoje porodice, da zaštitim, nego prosto, postavlja se osnovno pitanje - koja će to majka osuditi na tri godine zatvora oca svoga deteta. Rekla bih, vrlo teška odluka, ukoliko to nije zaista neko preveliko nasilje.
U tim unesrećenim situacijama i sredinama, u našoj zemlji razvile su se raznorazne nevladine organizacije koje su pružale utočište žrtvama nasilja u porodici, bez obzira da li su žene ili deca. Ili, imamo raznorazne SOS telefone na koja se ugrožena lica, odnosno žrtve tog nasilja mogu javljati, ali postavlja se pitanje da li je zaista realno očekivati pomoć od takvih organizacija. Postavlja se pitanje ko stoji iza takvih organizacija i koliko su ti ljudi stručni i kompetentni.
Ne želim da sumnjam ni u čiju dobru volju da zaštiti svakog ugroženog, ali mislim da je sva ta regulativa mnogo povoljnija sa ovim porodičnim zakonom, nego da pribegavamo ovoj drugoj nužnoj potrebi koja se iznedrila u ovim godinama tranzicije svuda, pa i u našoj zemlji. Čuli smo, da ne ponavljam, na koje sve načine može da se zaštiti žrtva u porodici, npr. nasilnik ne može da prilazi niti mestu rada, niti mestu gde živi; tako će se, bez obzira ko je ta žrtva, maksimalno zaštititi, jer na jedan bezbedniji način dolazi do zaštite i duševnog i telesnog integriteta svake ugrožene ličnosti. Mislim da je to nešto što je dobro u ovom zakonu.
U ovom zakonu postoji još jedna novina, a to je - bračni ugovor, mada bih ja pre rekla da me to asocira na predbračni ugovor. Do sada smo to uglavnom mogli da vidimo u filmovima sa Zapada i čitajući o sklapanju brakova javnih i vrlo bogatih poznatih ličnosti koje su te predbračne ugovore pravile isključivo iz materijalnih razloga, jer svako ko je uneo veliko bogatstvo u porodicu, a ukoliko dođe do razilaženja, ne želi da ostane oštećen.
Rekla bih da je kod nas zaista mali broj porodica koje bi zbog toga pravile predbračni ugovor, ali čini mi se da je on i te kako važan zato što, ukoliko dođe do razvoda braka, postoji neka mogućnost da se i ona ugroženija strana iz razvedenog braka zaštiti.
Da ne ulazimo u detalje, tu postoji još niz članova koji vrlo dobro regulišu i neke druge bračne odnose.
Što se tiče usvajanja, mislim da je dobro, bez obzira što ćemo možda polemisati oko toga, pre svega to što će postojati jedinstveni registar u ministarstvu, što će postojati evidencija svih potencijalnih usvojenika i svih potencijalnih usvojitelja; u svakom momentu moći će da se prati dete koje je usvojeno, i tu će se jedni sa drugima najbolje prepoznati.
Više ne postoji limit, granica za usvajanje; dosadašnji zakon je predviđao do pet godina, a sada postoji limit donje granice, da se ne može usvojiti dete mlađe od tri meseca, ali zato je gornja granica povećana, pa se može dete usvajati i do punoletstva, do 18. godine starosti. Čak postoji klauzula da može i posle 18. godine, ukoliko se radi o licu kome je potrebno usvojenje, a pri tom psihofizički, iz medicinskih razloga, nije u mogućnosti da samostalno živi.
Ono što je jako dobro, da bismo eliminisali neke društvene anomalije koje su u savremenom društvu prisutne, pa i kod nas, i da bi se uspostavili korektni odnosi između roditelja i deteta, jeste da je napravljena jedna razumna granica između usvojitelja i usvojenika. Ta razlika između usvojenika i usvojitelja ne može da bude manje od 18 godina, ali isto tako ne može da bude ni veća od 45 godina.
Rekla bih da su sve ovo argumenti zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za usvajanje ovakvog porodičnog zakona i naravno, primenom na delu, videti da, ukoliko je u mogućnosti, on što češće istrpi korekciju u ovom parlamentu.
Ovo su razlozi za, ali ima i onih razloga protiv. Pre svega, to je u zakon uneto, zašto se posle usvajanja ovaj porodični zakon ne može odmah primenjivati. Čuli smo i od samog ministra da je potrebna neka edukacija sudija, a svi smo upoznati sa tim i bila je vrlo široka rasprava o ovom zakonu, zašto onda paralelno, ako znamo da je to kvalitetan zakon i da će naići na podršku u ovom parlamentu, nije išla i edukacija svih tih sudija koje će, usvajanjem ovog zakona, imati da rade nove poslove.
Postavlja se pitanje kompetentnosti i opremljenosti, i kadrovski i tehnički, centara za socijalni rad, što će i te kako biti potrebno. Potrebna je finansijska podrška od strane Vlade da bi sve ovo o čemu smo pričali, jedinstveni registri i sve ostalo, zaista zaživelo i na ostalim nivoima.
Konačno, ako je već sve to tako, a jeste, postavljam jedno otvoreno pitanje svima nama, poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije - šta će nama porodični zakon ako više ne budemo imali porodicu i ako više ne budemo imali dece? Da li je ovaj porodični zakon, a sigurna sam da jeste, prvi i osnovni motiv da svi veoma ozbiljno razmislimo o tome šta je svima nama činiti da Srbi, kao narod, ne izumiru. Mi postajemo sve stariji. Moramo nešto da učinimo na poboljšanju nataliteta.
Reći ću samo neke podatke. Ako uzimamo neke zaista relevantne podatke, zato ću ih i citirati iz poslednjeg popisa i u odnosu na 1991. godinu, bez obzira na sve ono što nam se dešavalo između (ratovi, veliki broj izbeglica, raseljenih lica itd.), na poslednjem popisu broj stanovništva je mnogo manji. Jedna trećina brakova je bez dece. Razmislite, govorimo o porodici, odnosu roditelja i dece, o svemu tome, afirmativno, a nama je jedna trećina brakova bez dece!
Zatim, na jedan bračni par dolazi 0,9 dece. Dugo godina unazad bela kuga je bila karakteristična za Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, odakle ja dolazim. Danas je bela kuga zavladala Srbijom i mi svi zajednički zaista moramo da učinimo nešto na tome. Ako je na nivou cele Srbije 0,9 dece na jednu porodicu, u Vojvodini je 0,6, a pri tom, ako gledamo drugu populaciju, recimo kod Albanaca je 6,9 dece na jednu porodicu.
Šta mi doživljavamo? Do sada smo imali prilike da gledamo raznorazne reportaže i da vidimo kako nam neka sela ostaju sa jednim detetom koje pohađa školu, pa učitelj drži redovnu nastavu, ili dvoje i troje, i svi smo bili iznenađeni, zgražavali smo se, ali danas nam se to dešava i u gradovima. U Kikindi se svake godine upiše jedno odeljenje manje. Em što nemamo dece, em će nam se stvarati i suficit prosvetnih kadrova, što do sada nikada nije bilo, jer smo uvek pričali da smo deficitarni u tome.
Citirala bih po Alojzu Fišeru fon Egeru - od početka 20. veka do danas svi balkanski narodi su se uvećavali, Turci za 400%, Rumuni za 45%, Bugari za 38%, Albanci 700%, Grci 35%, samo se broj Srba smanjio za 10%.
Prema tome, da li zaista ne smatramo da je ovo poslednji trenutak da povedemo brigu o obnavljanju stanovništva u Srbiji? Verujem da ćemo uskoro na novom zasedanju imati i tako nešto, o čemu bi zaista trebalo dobro da popričamo.
Inače, još jednom za kraj, poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovakvog predloga porodičnog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već posle nekoliko uvodnih izlaganja vidljivo je nesporna (i to u najmanju ruku neće biti tema) potreba donošenja novog zakona kojim će se regulisati tematika iz oblasti porodice i porodičnih odnosa.
Već sama činjenica da važeći zakon datira još iz 1980. godine kazuje da se društvena realnost bitno promenila, da se ne prisećamo sada svih događaja, da nam se desilo mnogo toga, a i od svih već pomenutih međunarodnih dokumenata dovoljno je podsećanje samo na Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, što nam i formalno nameće obavezu usklađivanja svih relevantnih domaćih propisa sa ovim i ostalim međunarodnim dokumentima.
Nakon prvog čitanja teksta ovog zakona stekla sam jedan utisak, podvlačim - utisak, pošto volim da čitam, pa kao najobičniji čitalac u prvom susretu sa zakonom ja tako doživljavam i taj zakonski tekst. Dakle, prvi utisak mi je bio šturost jezika, i onda mi se nametnulo pitanje da li je to, s obzirom na tematiku, dobro ili loše. Pravnici će naravno reći da je jezik prava takav, i to uopšte nije sporno. Pravni stil jeste jedan specifičan, poseban stil, koji teži preciznosti u definisanju situacija, radnji, učesnika, uzroka, posledica itd., kao i samih činilaca kod određenih radnji.
Razumem da je uvek teško definisati i urediti međuljudske odnose kada je u pitanju emocija, a ona je u osnovi svih relacija koje su predmet ovog zakona, verujem da je onda to još teže, pa nekako laički smatram da je ta šturost i prostor za određene slobode za ustanovljavanje svih nebrojanih mogućih životnih situacija u kojima se praktično možemo naći, a mogu postati predmet ovog zakona.
Ono što je već istaknuto želim da ponovim, jer i po našem mišljenju neki od novih pravnih instituta koji su uvedeni ovim zakonom veoma su važni. Tu na prvo mesto stavljam članove od 59. do 66. koji se tiču prava deteta. To jeste kvalitativan pomak, jer se praktično pravo deteta definiše i garantuje zakonom, odnosno prosto se pomera ugao gledanja društvene zajednice prema tom biću. Iskreno verujem da je potpuno otvorena namera ka tome da dete ne bude samo objekt deklarativne društvene brige o njemu samom, nego da se doživi i uključi praktično u društvene procese kao aktivan subjekt. To je apsolutno ispravno.
Dakle, dete, po nekim od ovih članova, naravno, ima pravo da zna ko su mu roditelji, ima pravo da živi sa roditeljima, pravo da održava lične kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima.
Naročito mi je važan, i istakla bih ga po značaju, član 65. koji praktično u šest tačaka razvija i određuje pravo deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje, a čak se tim članom predviđaju i neki mehanizmi kojima mu se to osigurava.
Sledeća dobra stvar je zajedničko vršenje roditeljskog prava. Dobro je da se u našem zakonodavstvu našla odredba po kojoj roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše ovo pravo i ako prestanu da žive zajedno, bilo praktično u bračnoj zajednici, ili ako se razvedu, pod uslovom da o tome sačine kvalitetan sporazum, čiji će kvalitet proceniti sud.
Tema koja će očigledno biti vrlo zastupljena u našoj raspravi u narednim danima je sigurno nasilje u porodici. Taj pravni institut u ovom zakonu takođe je veoma važan. Nasilje u porodici, nažalost, jeste naša realnost, ali često u rasponu od ponekad licemernog ili lažnog veličanja vrednosti porodičnih odnosa, pa do kritike, ali opet često samo na teoretskom nivou, ovaj društveni problem, koji nije lični, nije porodični problem, nije problem pojedinca, to je društveni problem, prečesto ostaje nevidljiv, uprkos brojnim statističkim pokazateljima o zlostavljanju u porodici, koji nisu nimalo ružičasti.
Članovima od 197. do 200. definiše se nasilje u porodici i mere zaštite. Sa tim u važnoj i tesnoj vezi treba posmatrati i članove 81, 82. i 83, kojima se određuju uslovi za lišavanje roditeljskog prava. Članom 81. definišu se uzroci za potpuno lišenje roditeljskog prava, a članom 82. delimično lišenje roditeljskog prava.
Treba razmisliti o tome, i verovatno ćemo se kroz debatu toga dotaći, da li se može vratiti roditeljsko pravo roditelju koji je bio potpuno lišen roditeljskog prava, a počinio je krivično delo, jer smo malopre čuli čitav niz dela koje je već definisao i Krivični zakon, dakle počinio je npr. krivično delo iz člana 81. stav 2. tačka 1.
Podsećanja radi, taj član 81. u stavu 2. definiše šta je to zloupotreba prava iz sadržine roditeljskog prava, pa sledi tačka 1: "ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete", tačka 2: "ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje" itd.
Ovim zakonom dopušta se vraćanje roditeljskog prava kada isteknu uzroci zbog kojih je lišavanje, delimično ili potpuno, nastalo. Smatram da postoje takva dela nakon čijih izvršenja treba razmisliti o tome da se više ne vrati roditeljsko pravo, jer nikada npr. ne može prestati uzrok ako je dete seksualno zlostavljano. To je trauma za ceo život.
Ono što je za nas suštinska stvar, ali i političko pitanje u ovom zakonu jeste član 5. U Predlogu zakona član 5. glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju".
Da krenemo opet malo od jezika. Reč "svako" je opšta imenička zamenica. Ona se upotrebljava kada se njome ne imenuju pojedinačna bića, nego mnoštvo, često vrlo raznorodnih, bića. Opet će pravnici reći da je to uobičajena pravnička terminologija i znam da jeste, ali istovremeno smatram da je svaka zakonska odredba i svaki zakon u celini dobar onoliko koliko odslikava i definiše ili pak predviđa životnu situaciju.
Moram postaviti pitanje - da li uopšte ima životnije situacije od samog rađanja? U nadnaslovu ovog člana stoji - Rađanje, majka i dete. I, tu je samo taj jedan član sa ta dva stava. Dakle, prvi stav – da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju i drugi stav: "Majka i dete uživaju posebnu zaštitu države". Na volšeban način iz imeničke zamenice iz prvog stava u drugom stavu pojavljuje se vrlo konkretna imenica "majka".
Smatramo da se upotrebom ove zamenice izbegava zakonsko definisanje prirodnog ljudskog prava žene da slobodno odluči da li će, kada, koliko i u kom vremenskom razmaku imati dece. Zato predlažemo da ovaj stav u potpunosti odrazi to prirodno ljudsko pravo i da glasi - žena slobodno odlučuje o rađanju. Nema potrebe za doživljajem agresivnosti, nema agresije nikakve u ovom članu, ukoliko bismo ga ovako preformulisali, niti je partner pri donošenju odluke isključen. Naprotiv, za to ćemo vam izneti niz dokaza i argumenata.
(Predsedavajući: Izvinite, da li koristite ....)
Ne, evo završavam. S obzirom da sam citirala tekst zakona, molim vas da mi ne računate tri minuta.
(Predsedavajući: Dogovoreno, izvolite.)
Mislim da je važno da napravimo jedan važan civilizacijski iskorak i za početak bar da priznamo da su žene retko u situaciji da potpuno slobodno donesu odluku o rađanju, da je ta odluka često ograničena društvenim, kulturnim, ekonomskim, tradicionalnim i drugim faktorima. One obično ne mogu da odlučuju o tome šta žele, nego odlučuju na način na koji se od njih očekuje ili, vrlo često, kako moraju da odluče.
Kontrola ili smanjenje tog prirodnog prava žene jeste jedna opasna vrsta diskriminacije i važno je da se kao društvo odredimo prema toj temi. Ženama je potrebno to pravo ne samo da bi ravnopravno učestvovale u društvu i društvenim procesima, već pre svega na pošten način, koji bi im dozvolio njihovu sopstvenu prirodnu različitost.
Demokratska stranka ume i hoće da doprinese razvoju porodičnih odnosa i vrednosnog sistema našeg društva prema porodici i porodičnim odnosima, da učestvuje u svim procesima koji će unaprediti kvalitet života naše porodice.
Ali insistiramo i želimo da deo tog procesa poštuje pojedinca, odnosno pojedinku, i njegov, odnosno njen opus prirodnih prava i stečenih prava, jer osnova svakog slobodnog demokratskog društva je, pre svega, slobodan pojedinac.

Reč ima narodni poslanik Svetlana Stojanović, a neka se pripremi za reč Snežana Stojanović-Plavšić, ovlašćeni predstavnik G17 plus.

Poštovani narodni poslanici, predloženim porodičnim zakonom uređuju se porodični odnosi, prava članova porodica koja proističu iz porodičnih odnosa, štiti se porodični život, a pre svega štiti se dete, dete u porodici i dete bez porodice.
Ovaj zakon prvenstveno štiti fizički najslabije članove porodice – ženu i dete. Štiti ih od nasilja u porodici, a to znači od fizičkog i seksualnog zlostavljanja, ali i od emocionalnog zlostavljanja, od nanošenja duševne boli. Ja bih istakla da od duševne boli nisu zaštićeni ni muškarci. To najbolje znaju razvedeni muškarci, kojima su žene odvele decu u druge gradove ili druge države.
Zakonom se zabranjuje izazivanje straha kod deta, ograničavanje detetove slobode, vređanje deteta. Daje mu se pravo da odlučuje o stvarima koje ga se neposredno tiču – gde će živeti, s kim će živeti, s kim će se viđati, koju će školu pohađati.
Najslabijeg člana porodice, dete, zakon štiti i od roditelja. Predviđa nadzor nad roditeljskim staranjem, kada roditelj svoja prava zloupotrebljava, a dužnosti zanemaruje. U takvim slučajevima organ starateljstva može da uvede preventivni ili korektivni nadzor. Sud može roditelje i potpuno lišiti roditeljskog prava.
Odnos deteta i roditelja definiše se kao odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju. Ljubav, poverenje i uzajamno poštovanje ne mogu se propisati zakonom, ali zakon može zaštititi dete koje umesto ljubavi, poverenja i poštovanja biva izloženo nasilju, zlostavljanju, fizičkom ili emocionalnom povređivanju. Meni je izuzetno stalo do ovog aspekta zakona, jer od fizičkog i seksualnog zlostavljanja štiti i Krivični zakonik, a od emocionalnog zlostavljanja do sada, čini mi se, slabiji član porodice nije bio adekvatno zaštićen.
Od mučnih razvoda braka dete je, posle ovog porodičnog zakona, zaštićeno jednim novim pravnim institutom, a to je zajedničko vršenje roditeljskog prava. Znači, roditelji ne moraju nastaviti da žive zajedno, ali mogu, ako i dalje vole zajednički dete, da se dogovore pred sudom da tu svoju obavezu izvršavaju potpuno ravnopravno. Dete nije više u situaciji da bira između mame i tate koje podjednako voli.
Zaštita od posledica poremećenih porodičnih odnosa može se zatražiti pred sudom. Vrlo je važno da je sud dužan da takve tužbe rešava po hitnom postupku. Dete pred sudom može da se štiti samo ili preko odrasle osobe u koje ima poverenje. Štiti ga organ starateljstva, ali i javni tužilac.
Sud, po predloženom zakonu, kao što smo već čuli, može da izda nalog za iseljenje iz porodičnog stana, bez obzira ko je vlasnik tog stana, nalog za useljenje, kada je dete ili žena, odnosno bilo koji član porodice ugrožen. O svemu tome sud odlučuje u najboljem detetovom interesu. Može da izrekne i zabranu fizičkog približavanja ugroženoj ženi ili detetu, što smo do sada gledali samo u američkim filmovima.
Ovde vidimo koliko je zapravo porodični zakon delikatan. Zakon s jedne strane zadire u nešto što je domen čovekove privatnosti koja za svaku državu mora da bude sveta, a s druge strane s pravom obavezuje državu da zaštiti one članove porodice koji se osećaju ugroženim. Znači, ugroženost u porodici nije više ničija privatna stvar.
Najbolji interes deteta definisan je kroz sve članove zakona, u skladu sa normama koje propisuju međunarodne konvencije. I u ovom slučaju, kao i u svim drugim slučajevima kada uvodimo međunarodne standarde u naš pravni sistem, preporučila bih obazrivost – da ne trčimo pred rudu, da ne propisujemo nešto što je u suprotnosti sa našom kulturom. Ako se u primeni o tome ne bude vodilo računa i najbolji porodični zakon može da se izokrene u svoju suprotnost.
Imam u vidu i slučaj jedne porodice našeg porekla koja je živela u Americi i kojoj je, po zapadnim standardima, oduzeto dvoje dece, od tri i pet godina, zato što su imala modrice, a nije na vreme otkriveno da su modrice posledica jedne retke krvne bolesti. Kada je to otkriveno, majka je stekla pravo da se podvrgava transfuziji svaka dva meseca da bi njena deca opstala u životu.
Predloženi porodični zakon, po mom osećanju, nije najbolje definisao uzrast deteta kada dete stiče određena prava. Recimo, meni se čini da je kasno 15 godina da se detetu da pravo da odlučuje sa kojim će roditeljem živeti, jer već sa 16 mu se daje pravo da se udaje, ženi i ima poslovnu sposobnost. Znači, samo godinu dana deli pravo da izabere roditelje i pravo da samo zarađuje.
Usvojenom detetu, čini mi se, prerano je dati pravo da sa 15 godina stekne uvid u svoje biološko poreklo, kada mu je ionako psiha uzburkana pubertetom. Mislim da je zato trebalo sačekati punu zrelost, punoletstvo. Posebno me brine kada uzrast deteta nije uopšte određen i kada se "kolizijskom staratelju" ili "privremenom zastupniku" detetovih interesa ostavlja pravo da određuje sposobnost deteta da samostalno formira svoje mišljenje na osnovu relevantnih podataka koji mu se moraju pružiti.
Po meni bi bilo bolje da je zakon odredio kada je normalno, zdravo dete sposobno da formira svoje mišljenje – da li je to sa šest, sedam, devet godina.
Što se tiče usvojenja, država je obavezna da detetu bez roditeljskog staranja omogući da odrasta u porodici. Takvom detetu ustanova zaštite će pomoći da bude usvojeno, da dobije starateljsku ili hraniteljsku porodicu. Zakon dozvoljava usvojenje deteta koje nema žive roditelje, čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo prebivalište, deteta čiji su roditelji lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti i deteta čiji su roditelji saglasni sa usvojenjem.
Nedostaje kategorija napuštenog deteta, deteta o kome se biološki roditelji ne staraju, a neće da potpišu saglasnost za usvojenje. U praksi se događa da se ti isti roditelji, kada dete odraste, počne da zarađuje i nešto stekne, pojave sa potraživanjima prava na stan, izdržavanje, negovanje itd. Sud bi roditeljima koji napuste dete, a ne žele da ga daju na usvojenje, morao, po najkraćem postupku, oduzeti roditeljsko pravo. U suprotnom, država neće moći da ispuni svoju obavezu i napuštenom detetu obezbedi zdravu porodicu u kojoj će rasti.
U novom zakonu postoji samo potpuno usvojenje. Nepotpuno usvojenje koje je važilo za dete starije od pet godina više ne postoji. Propisuje se da razlika između usvojenika i usvojitelja ne može da bude manja od 18 ni veća od 45 godina, što je normalno ako se želi očuvati roditeljski odnos.
Međutim, nisam ubeđena da je dobro što se dete može usvojiti tek nakon što navrši treći mesec života. Znam da je to kraći period nego u prethodnom zakonu, kada se usvojenje dozvoljavalo tek sa šest meseci, ali je time dete koje nema žive roditelje i čiji se roditelji ne znaju, ili im se ne zna prebivalište, osuđeno na tri meseca života u bolnici ili sirotištu.
Čak i kada živi i poznati roditelji hoće da daju saglasnost za usvojenje, to pravo po zakonu nemaju pre nego što dete navrši dva meseca života i daje im se rok od 30 dana da tu svoju saglasnost povuku. Opet je dete osuđeno da živi van porodice, što je suprotno duhu porodičnog zakona. Kao što znamo, dete ima i prenatalna iskustva, a prva tri meseca života su od izuzetne važnosti za njegov razvoj u zdravu ličnost.
Koga ovakve odredbe zakona štite? Pretpostavljam biološku majku, ali ako je u pitanju neki njen psihijatrijski problem, ako boluje od postpartalne depresije, ona se može zaštititi nalazom psihijatra da li je zdrava ili bolesna, da je bolesna od bolesti koja će proći, pa bi mogla drugačije da razmišlja. Ako se majka na takav korak odlučuje iz socijalnih razloga, opet bi bilo bolje da je to rešeno nalazom i mišljenjem socijalnog radnika koji će da ustanovi da li su njeni problemi otklonjivi i kako.
Nema nikakve sumnje da je detetu po pravilu najbolje uz biološke roditelje...
(Predsednik: Izvinite, gospođo Stojanović, hoćete da koristite i drugih 10 minuta?)
Dok ne završim, još sasvim malo.
Detetu je po pravilu najbolje uz biološke roditelje. Međutim, smisao ovog zakona jeste u tome da zaštiti dete onda kada mu nije najbolje uz biološke roditelje ili kada je bez roditelja.
U odeljku - Bračni status usvojitelja, po meni je napravljena nepravedna diskriminacija žena ili muškaraca, mada su to po pravilu žene, koji ne žive u partnerskom odnosu. Ako su bračna i vanbračna zajednica zakonom potpuno izjednačene, ako se prava iz vanbračne zajednice ne stiču na osnovu trajanja zajednice, već na osnovu namere da zajednica bude trajna, zašto zakon propisuje da žene (jer u praksi su to pre svega žene) koje trenutno nisu, a sutra već mogu biti, u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, imaju pravo na usvojenje deteta samo na osnovu diskrecionog prava nadležnog ministra.
Žene koje nisu u partnerskom odnosu, same žene, imaju biološku porodicu koja bi prihvatila usvojeno dete, imaju krvne srodnike s kojima žive, roditelje – babu i dedu usvojenog deteta, braću i sestre – buduće stričeve i tetke usvojenom detetu. Među samim ženama imali bismo sjajnih majki usvojene dece. Nadam se da će nadležni ministar svoje diskreciono pravo često koristiti.
S druge strane, gajim nadu da ministar neće često koristiti svoje diskreciono pravo da dozvoli usvojenje naše dece stranim državljanima i da će ustanove zaštite u veoma retkim, zaista izuzetnim, slučajevima odobravati stranim državljanima usvojenje. Mislim da imamo dovoljno naših porodica koje željno čekaju da usvoje dete.
Veoma važnim smatram uspostavljanje "jedinstvenog ličnog registra usvojenja", koliko god da je to obiman i zahtevan posao. Nadam se da će ministarstvo brzo načiniti takav registar, dakle centralizovanu banku podataka o potencijalnim usvojenicima i usvojiteljima, i da će podzakonskim aktima definisati jasne i pravične kriterijume za dodeljivanje usvojenika usvojiteljima, jer upravo zbog manjkavosti prethodnog zakona usvojenje dece je bilo i crno tržište i područje korupcije.
Na kraju, mislim da bi trebalo usvojiti amandman kojim se predlaže izmena naslova "porodični zakon" u "zakon o porodici". Ne mislim da je naslov zakona naročito značajan. Važno je šta u zakonu piše. Pisanje zakona je često propuštena prilika da negujemo svoj jezik. DSS će glasati za porodični zakon ili za zakon o porodici, ako se usvoji predloženi amandman. Hvala.

Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe G17 plus  narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, mi smo u ovom parlamentu usvojili zaista rekordan broj zakona u pokušaju da stabilizujemo institucije naše države, da stabilizujemo pravni i ekonomski sistem naše države. Poslanička grupa G17 plus glasala je za ove zakone sa dubokim uverenjem da je svaki od njih podjednako važan, jer predstavlja jednu važnu kariku u čvrstom lancu. Svaki od njih predstavlja korak koji našu državu čini stabilnom i jedan korak koji nas vodi ka Evropi.
Zaista, jako je teško reći za neki zakon da je više ili manje važan, ali ću sebi dozvoliti slobodu da, delom i sa ličnog aspekta, kažem da ovaj zakon o kome danas raspravljamo smatram jednim od najvažnijih zakona. Zašto? Pre svega, iz ličnih razloga, jer da je ovo jedini razlog koji je usvojila Vlada koju podržavam, za vreme svoje političke aktivnosti, smatrala bih da je moja politička misija uspešna, jer bih mogla da se vratim svom osnovnom poslu, a to je takođe zaštita dece. Drugi je razlog što svako od nas ima porodicu i što je svakom od nas važno da ova oblast bude detaljno i dobro uređena.
Dame i gospodo, složiću se i sa onima koji kažu da se zakonom ne regulišu porodični odnosi, jer su oni izvan zakona, jer su oni pre svega u emotivnoj sferi. Podsetiću vas na reči velikog pisca koji je rekao – sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali nažalost sve su nesrećne na svoj način. Naravno, srećnim porodicama ni ovaj naš ni prethodni zakon možda nije bio važan i možda nikada nije bilo važno da znaju nijedno slovo ovog zakona.
Nesrećnim porodicama, onima koje su nesrećne svaka na svoj način i koje se svakog dana suočavaju sa delom te svoje nesreće, u jednom trenutku njihovog života može postati važno svako slovo i svaki zarez ovog zakona. Zato je jako važno da bude precizno i jasno definisan. Zato bih rekla da je jako važno što ovaj zakon, za razliku od prethodnog, jasno definiše neke oblasti, neke stvari i neke pojmove koji nisu bili definisani prethodnim zakonom.
Koleginice i kolege iz poslaničke grupe G17 plus govoriće tokom ove rasprave o raznim aspektima ovog zakona, zbog kojih G17 plus ovaj zakon podržava, ali ja ću reći one koje smatram najvažnijim i probaću da to zaista bude u kraćem vremenskom periodu.
Naravno, neću reći ništa posebno novo ako kažem da je ovaj deo koji je vezan za korpus dečijih prava jedan od najvažnijih delova ovog zakona, ne samo zato što se njime definišu neka dečija prava, već zato što je ovo prvi zakon u našem zakonodavstvu koji jasno uvodi ovu definiciju, koji jasno govori o dečijim pravima.
Zašto dečija prava? Da li je to zato da bismo razmazili našu decu? Da li dečija prava postoje zato da bi vaspitni postupci roditelja bili marginalizovani? Da li je to zato da bi se smanjio autoritet roditelja i porodice? Ne, upravo suprotno. To je zato što svi znamo da je dete otac čoveka, to je zato da bismo pokazali da su nam deca važna zaista suštinski, ne samo zato što smo za njih emocionalno vezani, nego i zbog toga što smo svesni da zdrav razvoj jednog društva zavisi zaista od zdravog razvoja dece.
Zašto je uopšte došlo do potpisivanja Konvencije o dečijim pravima? Ne iz luksuza i zbog toga što deca treba da ostvare neka prava koja možda nisu toliko važna, nego zbog toga što se širom sveta i danas u svim zemljama sveta dečija prava flagrantno krše, od toga da se deca zloupotrebljavaju u oblasti rada, nezakonitog rada, u oblasti pornografske industrije, u oblasti zlostavljanja dece, već i zbog toga što su ona zaista korišćena u ratovima i zloupotrebljavana na razne druge načine.
Naravno, naša država je potpisnica ove konvencije i Konvencija bi trebalo da se automatski primenjuje, ali nažalost moram da vam kažem da iz svoje dugogodišnje prakse znam da to nije tako.
Želim da kažem da posebno važnim delom ovog zakona smatram i onaj deo koji govori o stručnom usavršavanju sudija koje se bave zaštitom dečijih prava i koje sude u ovim procesima, zbog toga što sam zaista imala prilike da učestvujem u jednom istraživanju koje je, nažalost, pokazalo da veliki broj sudija u Srbiji nije dovoljno informisan o Konvenciji o dečijim pravima, bez obzira što bi ona, kako sam već rekla, trebalo da se automatski primenjuje.
Zbog toga je ova oblast posebno važna, ali takođe se slažem sa koleginicama koje su govorile da je jedan posebno važan deo ovog zakona i onaj koji govori o zloupotrebi roditeljskog prava i koji tačno definiše šta to zloupotreba roditeljskog prava jeste. Slažem se sa onima koji će reći da u normalnim porodicama normalni ljudi ne rade takve stvari, da normalni roditelji imaju prirodan poriv da se o svojoj deci brinu, staraju i štite ih na svaki mogući način, ali reći ću vam, verujem ne veliku istinu, da nažalost nije tako u svim porodicama i da svi ljudi nemaju takve stavove. Naravno, ovo mogu da potkrepim brojnim podacima iz prakse, života, naučne literature.
Reći ću vam da, nažalost, u situacijama kada roditelji nisu sposobni ili nisu u stanju da zaštite svoju decu država i društvo jesu odgovorni da preuzmu na sebe tu zaštitu. Moram da kažem da je to ono što je do sada u našem društvu škripalo. Zaista poznajem porodice koje nisu u stanju da se o svojoj deci staraju. Poznajem majke koje su teški psihijatrijski bolesnici, koje su samohrane majke, čija su deca prepuštena njihovoj brzi, koja naravno nije dovoljno kompetentna.
Poznajem nažalost i slučajeve porodica u kojima su deca umirala zbog nebrige ili su dobijala teške telesne povrede zbog nebrige roditelja ili zbog fizičkog zlostavljanja.
Mi često volimo da ćutimo pred tom istinom ili da pak na drugi način, senzacionalistički, o njoj govorimo, ali naravno podaci su neumoljivi. Reći ću vam da u svetu 57.000 dece godišnje umre od posledica fizičkog zlostavljanja u porodici; 93% ovih teških fizičkih zlostavljanja dešava se, nažalost, u porodici.
Šta je sa seksualnim zlostavljanjem? Potpuno ista situacija: od četiri prijavljena slučaja tri su devojčice, od pet zlostavljača četiri su muškarca. Od svih prijavljenih slučajeva u 39,12% zlostavljač je otac, a u 53,22% figura oca, znači neko ko oca zamenjuje, a sve skupa 98,25% onih koji seksualno zlostavljaju decu su poznati, poznate muške figure. Dakle, za devojčice u Srbiji nisu najopasnije nepoznate čike, već porodica.
Isti je slučaj i sa fizičkim zlostavljanjem. U Srbiji su 2002. godine prijavljena samo 52 slučaja fizičkog zlostavljanja, da bi u 2003. godini bilo prijavljeno 199 slučajeva. To nije zato što je došlo do porasta fizičkog zlostavljanja dece, nego zbog toga što je došlo do povećane senzibilnosti, do povećanog broja prijavljivanja ovih slučajeva. Zato je jako važno da svi građani u Srbiji prepoznaju fizičko zlostavljanje dece, da se zlostavljanje dece prijavljuje i da se u našem društvu o njemu govori.
Ovde, nažalost, imam članak koji o tome govori, ali neću ga sada citirati ni u jednom delu, pošto shvatam da bi to možda u ovom trenutku bilo previše, ali želim da vam kažem da je zbog toga važno to što ovaj zakon jasno definiše da fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje dece, izrabljivanje dece, podsticanje dece na vršenje krivičnih dela, navikavanje dece na odavanje rđavim sklonostima, napuštanje deteta jeste grubi prekršaj i grubo zanemarivanje roditeljskih prava i da zbog toga u takvim slučajevima država mora da reaguje. To je obaveza svih nas.
Želim da vas podsetim na to da je samo u Beogradu u proteklih nekoliko meseci nažalost došlo do tragičnih slučajeva, čiji smo svedoci svi mi zajedno. Želim da vam kažem da sam evo i danas u jednom članku potpuno slučajno, što samo govori o tome da je to svakodnevna pojava, naišla na informaciju o porodičnom nasilju. Naime, ovde piše da kada je patrola policije ušla u kuću, nakon što se iz nje čula velika buka i zapomaganje, zatekla je pretučenu ženu i dvoje dece, od četiri i osam godina.
Možda će, dame i gospodo, zato što se preduzimaju mere da bi se zaštitile porodice od porodičnog nasilja, u izvesnim slučajevima doći i do neke zloupotrebe, ali ja apsolutno smatram da je mnogo veća zloupotreba ukoliko takve slučajeve ne otkrijemo na vreme.
Želim da vam kažem da ona naša "batina je iz raja izašla" apsolutno ne stoji, zbog toga što fizičko nasilje nad decom nije incidentan čin, zbog toga što se ono uvek ponavlja, zbog toga što ako jedno pretučeno dete vratimo u njegovu porodicu ima 60% šanse da bude ponovo teško pretučeno i izloženo najtežim povredama i ima 10% šanse da od tih povreda umre. Reći ću vam da sam bila u prilici, nažalost, da vidim snimke sa obdukcije ovakve dece koja su završila sa smrtnim ishodom i sasvim pouzdano mogu da vam kažem da je batina nad decom iz pakla izašla i da je ona najgori deo nas i našeg društva.
Zbog toga vas pozivam da glasamo za ovaj zakon. Zbog toga vas pozivam da predložimo i usvojimo zakon o deci, koji će decu posebno štititi, i zalagaću se naravno i za to da u ovoj skupštini bude formiran odbor koji će se posebno baviti decom. Mislim da je to obaveza svih nas, jer kada na ovakav način jedno dete ode iz naše države sa njim odlazi deo svih nas, kao što kaže veliki pisac - ne pitaj za kim zvono zvoni, ono uvek zvoni za tobom, jer niko od nas nije sam, svi smo mi deo kontinenta i deo zemlje.
Zbog toga, dame i gospodo, sa tom decom odlazi najbolji deo nas, ali nama ostaje najveća obaveza i srazmerno našoj obavezi koju imamo u ovoj državi ostaje i obaveza da o deci brinemo. Zato vas G17 plus i ja pozivamo da ovaj zakon podržite.

Članovi Odbora za kulturu i informisanje, večeras u 18,00 časova, na četvrtom spratu, kratka sednica, samo da bi se pomerila sutrašnja sednica i razgovor koji je bio zakazan. Dakle, neophodno je prisustvo.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sve poslaničke grupe.
Dajem reč narodnom poslaniku dr Žarku Obradoviću, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević, pa potom narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, u raspravi koja se do sada čula o Predlogu porodičnog zakona više puta i od strane više govornika se čula reč "porodica". Mislim da bi razgovor o Predlogu porodičnog zakona mogao biti potpun, svrsishodan ako bismo pokušali da damo i jedan odgovor – šta je, u stvari, porodica.
Porodica je najstarija i najuniverzalnija društvena ustanova, u kojoj žena i muškarac na najbolji način ostvaruju svoje biološke i socijalne potrebe, a društvena zajednica rađanjem i podizanjem dece unutar takve porodice obezbeđuje svoj demografski i ekonomski opstanak. Namerno pominjem ovu temu i ovaj pojam i njegov sadržaj, jer je to suština i ovog zakona i stanja koje imamo u Srbiji.
Mislim da razgovor o ovom predlogu zakona zahteva da čujemo i kakve su posledice razgradnje porodice u savremenoj kulturi u evropskim zemljama i Americi. Ako je rađanje i podizanje dece osnovni kriterijum validnosti porodice, onda se, prema poslednjim podacima Odeljenja za stanovništvo Ujedinjenih nacija, može konstatovati da 60 najrazvijenijih zemalja sveta ima nedovoljnu stopu rađanja dece. U dokumentu koji sam nabavio za ovu sednicu, dokumentu američkog udruženja demografa, sa skupa održanog u Bostonu 2004. godine, u aprilu, gde su saopšteni ovi podaci, jasno se konstatuje ovo što sam sada rekao - da 60 najrazvijenijih zemalja sveta ima nedovoljnu stopu.
Pored toga, u ovom dokumentu se konstatuje i sledeće: da su mnoge vlade država u kojima je plodnost stanovništva ili stopa rađanja dece ispod praga obnavljanja generacija sve više zabrinute zbog ekonomskih, socijalnih, kulturnih i geopolitičkih posledica smanjenja i starenja stanovništva. Rastući broj zemalja posmatra svoje niske stope rađanja dece i opadanje stanovništva i njegovo starenje kao ozbiljnu krizu koja ugrožava osnovne temelje nacije i njen opstanak. Ekonomski razvoj, odbrana, penzioni i zdravstveni fondovi za odrasle, primera radi, oblasti su koje su pogođene ovim činjenicama.
U pokušaju da podignu stopu rađanja dece, vlade pokušavaju da, u odnosu na osnovne uzroke niske plodnosti, nađu odgovarajuće programe koji će ohrabriti parove, a posebno žene, da podignu stopu rađanja dece. To su neki od zaključaka ovog cenjenog skupa.
Mislim da razgovor o ovom predlogu zakona zahteva i da čujemo kakvo je stanje porodice u Srbiji danas, kakva je demografska situacija. U prilog tome nabavio sam jedan časopis, "Demografski pregled" Instituta društvenih nauka u Beogradu, u kome se konstatuju za Srbiju frapantni podaci. Citiram: "Početkom 21. veka stanovništvo Srbije spada u grupu najstarijih populacija Evrope i sveta. Srbija je, prema medijalnoj starosti stanovništva, među deset najstarijih zemalja sveta".
Kada se ova konstatacija razvije u konkretne ocene, naravno, koje su potkrepljene i činjeničnim podacima, dolazimo do sledećeg: da je sve veći broj starijih ljudi među starijima u Srbiji; da je sve manji broj mladih ljudi među mladima; da je sve manji broj bračnih parova u Srbiji; da je sve veći broj bračnih parova bez dece; da opada broj bračnih parova koji imaju dvoje ili više dece, i još jedna konstatacija – da raste broj zajednica bez jednog roditelja, po pravilu bez oca.
Šta ovaj predlog zakona nudi? Moram reći da on sadrži dosta instituta, dosta rešenja koja predstavljaju u ovoj oblasti nešto što se zove međunarodni standard.
Ima i nekih stvari koje, po mom dubokom mišljenju i mišljenju poslanika SPS, predstavljaju samo puko prepisivanje i, u odnosu na ovo što sam sada rekao, neće bitno popraviti demografsku sliku Srbije.
Predlagač je u obrazloženju zakona naveo nekoliko razloga zašto se donosi ovaj zakon. Citirao je četiri glavne grupe razloga. Naš stav je da takav pristup, odnosno poimanje značaja porodice ne odražava složenost različitih društvenih, istorijskih, religijskih i kulturnih uticaja, koji poređenje ili pokušaj naglog i radikalnog izjednačavanja statusa porodice u evropskim zemljama i Srbiji čine potpuno neprimerenim.
Stavovi o napretku civilizacije, kako stoji u obrazloženju ovog zakona, sa ovim standardima ili uslovima koje zahteva tržišna privreda, kao i drugi koji su pomenuti, kojima se opravdavaju takve promene u porodičnom zakonodavstvu i praksi kod nas objektivno nisu prihvatljivi, pogotovo ako se imaju u vidu pokazatelji vitalne statistike koji se odnose na brak, porodicu i rađanje dece.
Naime, tradicionalna porodica, kao najstarija i najuniverzalnija društvena ustanova koja na najbolji način zadovoljava biološke i socijalne potrebe individua suprotnog pola, a rađanjem i podizanjem dece obezbeđuje demografski i ekonomski opstanak zajednice, ozbiljno je ugrožena u savremenoj kulturi. Pitanje je koliko akti, kao i ovaj, vode računa o tim stvarima i koliko oni objektivno mogu promeniti ovo stanje.
Poziv na primenu evropskog zakonodavstva u ovoj oblasti, ako se imaju relevantni i uporedivi podaci u evropskim zemljama u Srbiji, stope sklapanja i razvoda braka, procenat dece rođene van braka, stope rađanja dece i drugo, kao i činjenica da je Srbija izložena jednom od najtežih oblika otvorene depopulacije (bela kuga), suprotan je nacionalnim i državnim interesima.
Stoga se može zaključiti da i Predlog ovog zakona ne ispunjava osnovni društveni cilj, a to je potreba jačanja porodice i odnosa među polovima i generacijama, kao preduslova biološkog i ekonomskog opstanka naše zajednice.
Šta mi predlažemo? Moram reći da će SPS pokušati da predloži Narodnoj skupštini u prolećnom zasedanju jednu rezoluciju o obnavljanju stanovništva, koja će, pored drugih vrlo jasnih i konkretnih mera, sadržati i predlog o raspisivanju referenduma o populacionoj politici u Srbiji. Mislimo da je referendumsko izjašnjavanje jako bitno, jer se radi o sudbinskom pitanju koje se ne može rešavati na dosadašnji način.
Ovakav pristup ističe jedan od vodećih demografa savremenog sveta Pol Demenji. Na opisanom skupu u dokumentu koji sam ponudio Demenji konstatuje, citiram: "Uvid u napore vlada razvijenih zemalja koje se nalaze u stanju depopulacije pokazuje da su mogućnosti podizanja stope rađanja dece ili plodnosti stanovništva do sada primenjenim metodama finansijske i druge socijalne podrške porodici i zaposlenoj ženi neuspešni, odnosno ne ostavljaju nikakvu nadu da se njima može postići prosto obnavljanje stanovništva. Po svim dokazima nema nade da se nepovoljni demografski tokovi mogu spontano popraviti, odnosno dovesti do praga obnavljanja generacija.
Razvijena društva, suočena sa depopulacijom, verovatno će odbaciti domen ekonomističkog proračunavanja tzv. cene deteta i preći u domen političke ekonomije, tj. umesto", kako on kaže, "redistributivnog mangupluka, tj. prebacivanja sredstava prema generacijama od starijih ka mlađim i obrnuto, mora se preći na fundamentalne promene ustava i zakona koji postavljaju pravila društvenih odnosa." Ovo su reči čoveka koji važi za jednog od najpoznatijih i najuticajnijih demografa sveta.
Moram reći, istine radi, da ovaj zakon sadrži dosta instituta koji su apsolutno, po našem mišljenju, primenljivi, koji će rešiti sijaset problema u Srbiji, ali ovaj osnovni - opadanje stanovništva u Srbiji, odnosno njegovo starenje, neće.
Mislim da treba reći još dve stvari. Ako je ovaj predlog zakona usaglašen sa osnovnim međunarodnim dokumentima koji regulišu ovu oblast, mislim da je bilo potrebno ta rešenja primeniti i u članu zakona koji se odnosi na rađanje, majku i dete. U članu 5. Predloga ovog zakona u stavu 1. stoji da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju. Znam da je ovo rešenje koje je usvojeno kao i u sadašnjem Ustavu i da je to rešenje koje je bilo preneto iz prethodnog ustava, ali pošto imamo Ustavnu povelju koja jasno kaže da međunarodna dokumenta imaju primat nad domaćim, mislim da postoji ili je bar postojala osnova da se primene rešenja koja postoje u dokumentima koja se odnose na ovo pitanje.
U osnovnim dokumentima iz ove oblasti, Opšta deklaracija o pravima čoveka UN iz 1948. godine, Treća populaciona konferencija - Bukurešt 1976. godine, Strategija za unapređenje položaja žene - Najrobi 1985. godine, Međunarodna konferencija o stanovništvu - Meksiko 1984. godine, preporuke 19 usvojenih deklaracija o stanovništvu, a posebno najznačajniji motiv dokumenata - u programu akcije Pete svetske konferencije o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1994. godine) izričito se navodi, citiram: "Svi parovi i pojedinci imaju osnovno pravo da slobodno i odgovorno odlučuju o broju i razmaku rađanja dece, kao i pravo na informaciju, obrazovanje i sredstva da to učine". Reč - odgovorno nedostaje ovom predlogu zakona i moglo je učiniti to rešenje apsolutno boljim.
Osećam obavezu da pomenem, po mom mišljenju još jedan nedostatak ovog zakona. Reč je o članu 4. koji se odnosi na vanbračnu zajednicu. Znam da to reguliše jedno stanje, ali stanovište SPS-a je da je porodica osnovni nukleus koji treba da donese unapređenje i razvoj društva i mislim da rešenja koja su ovde predviđena nisu dobra. I ne možda u članu 4, koliko u članu 101. koji podrazumeva usvajanje deteta od strane vanbračnih partnera. Mislim da je to duboko nehumano, protivprirodno i tuđe našoj kulturi.
Sam ministar, čini mi se, pažljivo sam ga slušao kada je pomenuo taj deo zakona i mogućnost da vanbračni partneri usvoje dete, rekao je - porodica. Nije rekao – vanbračna zajednica. Mislim da je na taj način ministar, svesno ili nesvesno, rekao suštinu ovog pitanja, da usvajanje dece ipak treba da bude u porodicama, jer to jeste jedno okruženje koje će doprineti zdravom rastu i razvoju tog deteta.
Na kraju, ukoliko želimo da opstanemo kao narod, moraćemo usvojiti populacionu politiku na drugačijem sistemu vrednosti od onog koji nam se nudi, ne u ovom zakonu, nego generalno. Mislim da je ovaj predlog koji ćemo saopštiti u rezoluciji, o unošenju ovih instituta u Ustav i zakone, nešto što može Srbiji doneti poboljšanje u demografskoj slici i da je ono potpuno u skladu sa vodećim demografima sveta. Dok to ne učinimo, problem nismo objektivno počeli da rešavamo, on će postojati. Siguran sam da ćemo usvajanjem ovog zakona rešiti sijaset problema u Srbiji, ali nećemo rešiti osnovni problem Srbije, a to je smanjenje stanovništva. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.