Gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u ime Socijalističke partije Srbije podneo sam amandman i s obzirom na našu ocenu da je reč o izuzetno važnom amandmanu citiraću ceo sadržaj ovog amandmana.
"Javno preduzeće, Poreska uprava, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Republička direkcija za robne rezerve, Fond za razvoj Republike Srbije i drugi republički organi i organizacije (u daljem tekstu: državni poverilac) dužni su da otpuste dug prema privrednom društvu čiji je deo akcija prenet Akcijskom fondu u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji ("Službeni glasnik Republike Srbije", broj 32/97), u celini, i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od prodaje akcija privrednog društva u vlasništvu Akcijskog fonda.
Državnim poveriocem smatra se i Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka kada vrši funkciju stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika nad bankama u stečaju, odnosno likvidaciji i kada upravlja u ime i za račun Republike Srbije potraživanjima Republike Srbije po osnovu preuzetih ino-obaveza.
Odredbe iz stava 1. ovog člana primenjuju se ukoliko je udeo akcija prenetih Akcijskom fondu i Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u ukupnom broju akcija privrednog društva jednak ili veći od 33,4%."
Namerno sam pročitao sadržaj celog amandmana da ne bi došlo do pogrešnog tumačenja, jer cenim da je reč o izuzetno važnom amandmanu. Za kritičare ovog amandmana samo da pomenem da SPS misli da je to pravedno i da može pomoći funkcionisanju ovih privrednih subjekata, a samim tim i celoj Republici Srbiji. Traži se, naime, otpust dugova do visine vlasništva državnog kapitala u tim privrednim subjektima.
Naime, ne mogu a da ne pomenem da je veliki broj tih privrednih subjekata u proteklim godinama radio u izuzetno teškim uslovima, u godinama sankcija, u godinama agresije na našu zemlju, u godinama raspada jedinstvenog bivšeg jugoslovenskog tržišta, u godinama kada je imovina tih privrednih subjekata, bar nekih od njih, bila oduzeta, opljačkana, a neka je trajno ostala u drugim republikama. Ta imovina biće predmet potraživanja koje će se ko zna kada naplatiti i pitanje je da li će uopšte, s obzirom da je reč o međudržavnim odnosima koji su na dugom štapu i pitanje je da li će biti regulisani.
Čini mi se da bi bilo dobro da se ovaj naš amandman prihvati, jer ukoliko to ne bi bilo, ovi privredni subjekti će imati velikih problema u funkcionisanju.
Sigurno je da će mnogi od njih morati u stečaj, s obzirom na visoku zaduženost prema javnim preduzećima, Poreskoj upravi i fondovima, prema bankama koje su u stečaju.
Zanimljivo je, ali to je duga priča, da se otpisuje dug tih banaka, ali ne i dug preduzeća prema tim bankama itd. Sve to, naravno, vodi ka mogućnosti da nestane i ogroman deo državnog kapitala.
Predlažući ovaj amandman SPS smatra da se njegovim prihvatanjem može postići nekoliko vrlo važnih ciljeva.
Mislimo da se prihvatanjem ovog amandmana stvaraju apsolutno uslovi da ti privredni subjekti i dalje rade. To je, priznaćete, osnovna stvar za koju bi trebalo da bude zainteresovan svako, a pogotovo Republika Srbija, iz razloga što se funkcionisanjem tih preduzeća postiže nekoliko ciljeva.
Naime, postoji potpuno upošljavanje kapaciteta, očuvanje radnih mesta, čuva se i tržište, postoji zaštita interesa malih akcionara, zaštita interesa državnog kapitala. Kroz rad ovih preduzeća i ukupnog broja zaposlenih država na različite načine ubira veliki deo prihoda.
Nisam pomenuo, ali je činjenica da kod nekih od ovih preduzeća imate i taj aspekt da ukoliko rade to ima značaja i sa stanovišta strateških interesa države. Izuzetno su značajni za funkcionisanje i razvoj pojedinih regiona, pa to ima veze i sa bezbednošću zemlje.
Znači, ima puno razloga zašto bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Ako ova preduzeća budu uspešno poslovala i funkcionisala, logično je da će u privatizaciju ući daleko spremnija nego druga, postići će veću cenu, pa će se, samim tim, stvoriti uslovi da i država naplati više sredstava u odnosu na njihov udeo u ukupnoj imovini.
Moram na kraju pomenuti još jedan razlog koji je opšteg karaktera, ali dozvolićete, ako ga je predlagač koristio u obrazloženju Predloga ovog zakona, a to je zaštita šireg društvenog interesa, mislim da bi prihvatanjem ovog amandmana SPS-a upravo ta zaštita šireg društvenog interesa bila apsolutno postignuta.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da sam iznenađen konstruktivnošću amandmana koji je podnet od strane poslaničke grupe SPS i čini mi se da je ovo prvi put da izađem i da se složim sa nečim od onoga što dolazi od strane poslaničke grupe SPS.
Zapravo, čini mi se da jeste ekonomski celishodno da dođe do relaksacije velikih preduzeća koja su privatizovana po Zakonu iz 1997. godine, koja zapravo i nije bila privatizacija nego besplatna podela akcija zaposlenima, penzionerima, pa se u tom smislu ne može tretirati da se nalaze u vlasništvu privatnih lica, odnosno jednog institucionalnog privrednog investitora.
Isto tako, u tim preduzećima nije došlo do suštinske vlasničke transformacije, u smislu da je podignut nivo kvaliteta korporacijskog upravljanja itd., tako da mislim da jeste i društveno celishodno i ekonomski opravdano tretirati ova preduzeća na isti način kao i neprivatizovana preduzeća, pogotovo tamo gde se radi o velikim sistemima i gde Akcijski fond ima značajno veći udeo u ukupnom kapitalu.
Mislim da je dobro postavljena ova granica od jedne trećine, jer to je trećina koja obezbeđuje blokiranje svih strateških odluka, te smatram da bi, ako je svrha ovog zakona ekonomska celishodnost i čini mi se da se sve norme na taj način vode od samog početka, trebalo razmisliti o prihvatanju ovog amandmana, koji će se, između ostalog, odraziti na kvalitetnije poslovanje drugih velikih sistema koji se nalaze u delimičnom režimu Akcijskog fonda.

Hvala, gospodine Vlahoviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Prosto je prava šteta što diskusiju o restrukturiranju vršimo na kraju zakona. Ali, ovaj amandman je dobar povod da se skrene pažnja Vladi i da se upozori javnost da postoji problem, da je problem donekle mogao da bude rešen, da su društvena preduzeća koja čekaju privatizaciju ili koja su delimično privatizovana, što je predmet ovog amandmana, krenula u proces restrukturiranja 2001. godine.
Da vratim malo temu na nešto što je odranije poznato, to je onaj pogrešan termin – radni stečaj, da li preko suda, gde se pro forme otvori stečaj, a onda produžava taj stečaj, pa nešto završava i po pravilu završava sa zloupotrebama, ili finansijska i proizvodna konsolidacija, kako se to nekada zvalo, po posebnim programima koje je Vlada Republike Srbije na predlog nekog ministarstva sređivala. Sastavni deo i jedne i druge varijante bio je otpis dugova, otpis potraživanja, i uvek se javio problem sa Fondom PIO, sa Fondom zdravstva, pa i sa drugim, kako vi to zovete, državnim poveriocima.
Moram da vam skrenem pažnju, alfa i omega za rešenje svih tih problema, i posle otpisa dugova i ubrizgavanja novih sredstava, bio je personalni sastav onih koji stoje na čelu, koji vode to preduzeće u postupku restrukturiranja. Ako imate bitangu na čelu, od restrukturiranja nema ništa.
Ako imate jednu zdravu, normalnu ekipu koja zna da radi taj posao, onda postoje neke šanse, onda i ima nekog opravdanja što je došlo do otpisa duga. Ukoliko barabe vode to, onda otpis duga nema nikakvog smisla, nego treba da se pozove neko iz države na odgovornost što je omogućio otpis i pomoć kriminalcima i mafijašima.
Zahvatam ja, ministre, i privatizaciju. Samo da vam kažem da ćete biti suočeni sa tim problemom i to će vam biti najveći problem.
I ranije su rađene studije. Nije se zvalo restrukturiranje, nego se zvalo konsolidacija i osposobljavanje preduzeća, da može da zadovolji pre svega svoje programske i druge ekonomske interese i obaveze, a sve u funkciji da se očuva broj zaposlenih, da se obezbedi njihova egzistencija po osnovu rada i sačuva taj kapital za neku buduću privatizaciju.
To je kritikovano ranije. Znam da su reterirali svi oni koji su to kritikovali, onog momenta kada su se suočili u stvarnosti sa tim problemom. Tri godine je bilo potrebno, pa sad menjaju stavove, pa su sada dobri i amandmani ″crveno-crne koalicije″. Do pre pet godina to je bila kuga, niko nije hteo ni da razmišlja o tome.
To što načelno prihvatate ovo ne znači ništa ukoliko ne povedete računa o personalnom sastavu koji će taj posao da radi. Ukoliko tu napravite pogrešan izbor, ništa niste uradili. Ne zaboravite jednu stvar: ta sredstva koja su slobodna, koja bi mogla da idu u privatizaciju, danas su samo mafijaška sredstva. Malo ste posvetili pažnje prethodnoj proveri pre zaključenja ugovora, da li je komisija koja ispituje to pranje novca završila svoj posao kvalitetno. I u toj komisiji postoji dominacija jednog finansijskog lobija, tako da su se kao kupci pojavili, što kažu naši ljudi – ni kuče nema za šta da ga ujede, a postao je papirološki vlasnik u procesu privatizacije.
Zato vam kažem, i pored očigledno dobre želje oko ove konsolidacije pre privatizacije koju nameravate da uradite, vodite računa o kadrovima i personalnim rešenjima, jer može da vam se desi da se upropasti jedna ideja koja ima ekonomske logike i ekonomskog opravdanja.
(Predsednik: Vreme)
Samo još dve sekunde. Ako već pričate o otpisivanju dugova, vodite računa da ne podlegnete selektivnosti, pa se, recimo, uhvatite samo za preduzeća, velike sisteme koji imaju neki strateški značaj i potencijalnog strateškog partnera, neku belosvetsku protuvu, a izgubite iz vida, jer računate da nema nekog većeg interesa, preduzeće sa stotinu ljudi, koje sa otpisom duga i sa malim sitnicama može da stane na noge i da učini korist Vladi, da reši socijalni problem, jer bi ti ljudi ostali bez posla. Budite oprezni.

Hvala. Još neko o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Pošto su Vlada i Odbor za privatizaciju prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača dr Predrag Bubalo, ministar privrede, želi završnu reč? Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, današnjom diskusijom, vezano za Zakon o privatizaciji, zaista moram da istaknem jedno mnogo veće zadovoljstvo nego povodom izmena i dopuna Zakona o Akcijskom fondu i Zakona o hartijama od vrednosti. Mora se priznati da su ova pitanja bila mnogo važnija za naše društvo, za poslanike, a i da je kvalitet urađenog dokumenta na višem nivou nego ono krpljenje koje imamo, gde je samo potreba za racionalnošću ukazivala da se tako nešto i predloži.
Moram da budem principijelan prema sebi, tako da se neću osvrtati na ono što je bila medijska propaganda i ono što je bilo upućeno gledaocima. Svaki put to uradim, principijelno to i sada činim. Isto tako, imali smo priliku da od dva poslanika dobijemo i po jedan čas, lekciju iz ekonomskih i pravnih nauka.
Ako sve to izuzmemo, imam jednu metodološku dilemu, sad već nakon jednog skromnog, nevelikog rada u Skupštini – nisam još uvek dovoljno pametan da li je bolje sačekati pa na kraju davati odgovor o svim pitanjima ili svaki put reagovati. Mislim da je ipak bolja ova prva metoda, za koju sam se opredelio, jer ponekad i odgovor iritira onoga čiji predlog ili amandman nije prihvaćen, pa to samo odugovlači i stvara potrebu za replikama, itd. Jednostavno sam se opredelio za ovaj, čini mi se efikasniji, metod.
Kao što ste primetili, valjda i zato što sam po vokaciji privrednik, uvek se opredeljujem za racionalnija i praktičnija rešenja. Pokušaću da vrlo brzo prođem kroz ono što je bilo najznačajnije u današnjoj diskusiji, koja je bila mnogo konstruktivnija i bolja nego prethodna dva dana.
Vezano za član 1, bilo je dosta diskusije oko stečaja. Želim da kažem, vezano za zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, da je u pitanju samo usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o stečaju i Zakonom o Agenciji za privatizaciju, znači moramo se vratiti da je to tamo već regulisano, da je to bilo upravo u ovoj skupštini i da je to na neki način samo usklađivanje.
Na to ukazuje i član 14. stav 9. Zakona o stečaju, jer je bilo priče da Agencija nije osposobljena, da nema kapacitet, da neće moći da odgovori svim potrebama preduzeća sa društvenom svojinom.
U članu 14. stav 9. Zakona o stečaju se kaže da Agencija može da obavlja stečajni postupak samo ako je stečajno veće imenuje za to.
Prema tome, tu nema automatizma i ne mora u svim slučajevima stečaj da sprovodi Agencija. Naravno, za neke konkretne slučajeve, gde su se spominjali neki bilderi i džezeri, tu nisu Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu nadležni. Tu se zna ko je nadležan, tako da se treba prema tome i vladati.
Dosta je bilo diskusije o članu 3. koji kaže: ″Kupac kapitala ili imovine ne može biti: domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom; fizičko lice″, a tu je bilo više diskusija po različitim tačkama, ″pravno lice i osnivač pravnog lica, koje prema subjektu privatizacije ima dospele obaveze neizmirene do dana podnošenja ponude na tender, odnosno prijave za učešće na aukciji; i lice sa kojim je raskinut ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neizvršenja ugovorenih obaveza.″
Treba da idemo redom. Prvo, kada je u pitanju preduzeće sa društvenim kapitalom, to je sasvim logično; bila je intencija da se tu doda i državni, ali, kao što znate, kod državnog kapitala je vlasnik nominiran i postoji, kao što je to isticano u nekim diskusijama, državni kapital u svim sredinama. Mislimo da nema razloga da se državni kapital, odnosno državno preduzeće sa većinskim državnim kapitalom isključi iz mogućnosti da bude kupac u procesu privatizacije.
Što se tiče lica sa kojima je raskinut ugovor, imam jednu dilemu, vezano za tu diskusiju, zapravo nemam, ali postavljam kao dilemu – da li je smisao prodaje, odnosno kupovine jednog preduzeća razvoj unapređenja nove tehnologije u preduzeću, a to je bilo pitanje ograničenja učešća radnika u procesu privatizacije. Znači, s tim u vezi imam dilemu i želim da dam odgovor – da li je kupovina i prodaja u funkciji razvoja unapređenja nove tehnologije u preduzeću ili samo puka kupovina.
Imamo niz primera gde su radnici uspeli, dajući svoje kuće u zalog, u hipoteku, da skupe pare za kupoprodajnu cenu, ali ništa drugo nije izmenjeno; niti su imali mogućnosti za nabavku nove tehnologije, za investiranje, niti za bilo kakvu ozbiljniju promenu u tom preduzeću u odnosu na ono što je bilo pre privatizacije. To je bilo vezano za pravo preče kupovine koje je ovde spominjano.
Što se tiče člana 5, o kome je bilo dosta diskusije, mislim da je bilo nepotrebno, jer su u pitanju sredstva plaćanja; kaže: ″Sredstva plaćanja ne mogu biti u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje građana izdatim fizičkim licima koja su državljani Republike Srbije i koje nisu dospele na dan prodaje kapitala, odnosno imovine, ako se ugovorena cena plaća u najviše šest godišnjih rata.″
Dakle, da pojasnim, uopšte nije zabranjeno da se plati obveznicama. Uopšte nisu obveznice stavljene u drugi plan ili neravnopravan odnos sa ostalim hartijama od vrednosti. Ovde je u pitanju samo da se štiti cena, odnosno da se spreči obezvređivanje ugovorene cene. To se odnosi samo na slučajeve ako se plaća nešto na šest godina.
Dakle, poštujemo načelo javnosti i uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, jer da smo rekli da će Vlada ili ministar propisati (ono što je gospodin Krasić posebno napadao, oko metoda itd.) sredstva i način plaćanja, ne mogu ni da zamislim kakve bi diskusije bile u tom slučaju.
Drugim rečima, ako je niska početna cena, ako su obveznice diskontovane, zaista bi bilo preterano očekivati da se taj metod koristi i kada je šest godina otplate.
Vezano za kontinuitet u obavljanju delatnosti, smatramo da je to bitan elemenat ugovora, što je automatski i zakonski osnov za raskid ugovora. Tu se u dobroj meri slažem sa diskutantom koji je ovo napadao, da ne treba zatvarati, okameniti neke odnose, ali nažalost, na ovo nas je naterala praksa. U praksi je bilo mnogo zloupotreba i mnogo lošeg ponašanja. Tvrdim vam i sada da ovo neće biti ograničavajući faktor u svakom privatizovanom preduzeću gde novi vlasnik izađe sa ozbiljnim biznis planom, gde dokaže nakon nekog vrlo kratkog rada da može to i bolje.
Na kraju krajeva, primer iz fabrike iz koje sam potekao – dok god nakon privatizacije nije udaren kamen-temeljac za novu fabriku bilo je razmišljanja da li je to pravi partner ili nije. Kada je udaren prvi kamen-temeljac, kada je nikla jedna fabrika, pa potom druga, a svega u šest-sedam meseci, svi su to prihvatili, niko se ne buni i svi imaju poverenja. Mera je bila iznuđena praktičnim razlozima, a ne zato da bi se okamenila ili sputala ekonomska logika.
Vezano za član 7, bilo je reči da se kao metod privatizacije kod restrukturiranja koristi samo tender. Smatramo da rešenje nije racionalno kao takvo. Radi se o normi koja je preuzeta iz osnovnog teksta Zakona o privatizaciji i ova norma je dala već i rezultate.
Već imamo primera gde je kapital subjekta u kome je sprovedeno restrukturiranje prodavan i metodom javne aukcije i metodom tendera. Mislim da ono što se pokazalo u praksi zaista nema, a i osnovni tekst nas na to upućuje.
Što se tiče otpusta duga, kamo sreće da smo ovaj mehanizam odmah uneli u Zakon o privatizaciji još 2001. godine ili eventualno nekim izmenama koje su kasnije vršene; mi bismo danas imali za budući period mnogo manje posla, mnogo manje problema, imali bismo jedno veoma racionalno rešenje i manje gubitaka, bar za ove tri godine od kada nemamo to rešenje u Zakonu.
Znači, ovo je zapravo možda i krucijalna odredba u ovom zakonskom tekstu koji treba da ubrza privatizaciju, da da šansu ovim preduzećima koja su ostala i da na taj način, na najefikasniji ekonomski način, sprečimo dalje stvaranje gubitaka.
U vezi sa otpustom bilo je puno priče, i u prethodnom periodu i danas, koliko je on na zakonu zasnovan. On je potpuno na zakonu zasnovan. U celini je taj institut preuzet iz Zakona o obligacijama. O celishodnosti zaista nema potrebe da pričam.
Već je u više navrata, a posebno vezano za član 10, bilo priče o sastavu arbitražnog veća. Tu bih samo ponovio nešto što sam prekjuče morao da kažem – priroda potraživanja određuje sastav arbitražnog veća. Isključenje javne aukcije, kao što sam rekao, nije racionalno, a rešenje o načinu na koji se prijavljuju potraživanja identično je rešenju iz Zakona o stečajnom postupku, uključujući, na kraju, i ovo što je bilo sporno – arbitražno veće. Naravno, neke manje bitne promene neću ni da komentarišem. Vezano za krivično-pravnu odgovornost, potpuno se slažem sa svim diskutantima koji se zalažu za kodifikaciju krivičnog prava i zaista tu nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. Ali, s obzirom da to sve ide sporo, a privatizacija je dinamičan proces, ne možemo čekati na kodifikaciju. Moramo sprečiti neke pojave koje su prisutne u procesu privatizacije. Na kraju krajeva, na Odboru za privatizaciju, od strane velikog broja ljudi, upravo su tu isticani propusti i potreba za postojanjem jedne ovakve mere.
Jedan od primera, pošto se i diskutant koji je ovo najviše napadao pozivao na primere, između ostalog spomenuo je ″Autoprevoz″ iz Vrnjačke Banje; to je idealan primer zbog čega ovako nešto treba da postoji. Jer, svi pričaju o posledici, a niko neće da se suoči sa tim kako je ta privatizacija krenula. A, krenula je tako što su se radnici dogovorili da naprave konzorcijum zajedno sa direktorom i da se to preduzeće privatizuje. Pa su, i pored onako niske cene, sačekali da prođe prvi krug. Niko se nije interesovao i orijentisali su se da kupe u drugom krugu, na drugoj aukciji, sve to kao preduzeće. Pri tome, da bi još više sebi učinili, ugovor koji je potpisan i već uplaćen, uplaćena su dva autobusa u Nemačkoj, to nije uneto u prospekt i nigde ga nije bilo. To je učinio direktor zato što je želeo zajedno sa društvom u firmi da to kupi.
Na nesreću, u celu tu priču se uključi onda i jedan nesavestan kupac, koji uleti u sve ono što je već bilo pripremljeno za nekog drugog. Zaista, sada, na osnovu jednogodišnjeg iskustva, mogu da kažem da su najveći problemi tamo gde je privatizacija bila pripremana ili štelovana za jednog kupca, za jednu stranu, a neko je neplanirano uleteo. To je ono što su problemi. ″Autoprevoz″ je bio upravo pravi primer zašto je neophodno da se sankcioniše sve to.
Uz puno uvažavanje zalaganja da se sve krivično-pravne odredbe nađu na jednom mestu, mislim da do tada nije zgoreg, da bismo sprečili neka negativna i devijantna ponašanja, da se i u posebnim zakonima nešto spreči, da se zapreti i da to bar, ako ništa drugo, preventivno deluje, bez obzira kakav će biti proces i odluka javnog tužioca, kako će na to reagovati sudovi, ali znamo da svaka zaprećena kazna pored odmazde u sebi sadrži i elemente preventive. A, ta preventiva je u ovom momentu posebno važna.
Na kraju, možda je jedan od najvažnijih amandmana ono što je rečeno vezano za članove 33. i 36. Ne znam kako ide sva procedura oko prihvatanja amandmana. Ne znam ni da li imamo prostora da napravimo neku ozbiljniju pravno-tehničku redakciju ili doterivanje. Problem je u predloženom obliku amandmana, da bi se on prihvatio, ali sam vrlo rad da se ovo još jednom razmotri, pogotovo što sam primetio da postoji ogroman konsenzus svih poslanika da se ovaj problem na određen način reši. Vrlo bih rado to prihvatio, ali bih zamolio da se pokuša da se nađe način da se to omogući. Zahvaljujem.

Hvala vama.
Više ne bih pružao dobre usluge tog tipa, znate. Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda sutra u 10,00 časova. Hvala mnogo. Doviđenja.