Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba SRS podneo sam amandman kojim tražim da se u članu 3. tačka 2) Predloga zakona tekst "neizmirene do dana podnošenja ponude na tender, odnosno prijave za učešće na aukciji" briše.
Da bi i građanima i poslanicima bilo jasno, ja ću vam pročitati tačku 2). Dakle, kaže se ovako: "fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica, koje prema subjektu privatizacije ima dospele obaveze neizmirene do dana podnošenja ponude na tender, odnosno prijave za učešće na aukciji".
Odgovor koji sam dobio od Vlade Republike Srbije zbog čega amandman nije usvojen kaže – imajući u vidu izneto, propisano je da učesnici u postupku privatizacije – pa se kaže dalje u tekstu – ne mogu biti kupci kapitala ili imovine ukoliko ne izmire obaveze. Prihvatanje predloženog amandmana imalo bi za posledicu da Zakon o privatizaciji unapred sankcioniše ponašanje savesnog poverioca kao potencijalnog kupca kapitala ili imovine u slučaju kada se radi o njegovoj obavezi prema subjektu privatizacije itd.
Možete doći u situaciju da se u dogovoru (a od kada je prošla ona "buldožer revolucija" sve se uglavnom u dogovoru i radi) preuzme roba iz jednog preduzeća u ogromnoj vrednosti, da se roba ne plati, da se kapital ne vrati preduzeću, da se u međuvremenu roba proda i da se taj novac plasira u neku od banaka. Pri tom ne mislim na ove Dinkićeve banke, jer počev od ministra, pa zaključno sa direktorom banke, i kada bi se davili u Moravi bolje da mu kažete - evo ruke, a ne - daj ruku, jer oni ne daju nego uzimaju.
Ali, ima banaka koje su kapital, daju vrlo visoke kamate i da se taj kapital oplodi i da se samo od oplodnje tog kapitala sutradan kupi preduzeće.
Ne može, dame i gospodo, neko ko je dužnik preduzeća koje se prodaje da učestvuje u kupovini tog preduzeća. Suština amandmana je u tome i smatram da će tek usvajanjem ovog amandmana ovaj član 3. odnosno tačka 2) ovog člana imati smisao.
Oni koji duguju preduzeću koje se prodaje, bilo na tenderu, bilo na aukciji, koji su dužnici, do dana prodaje ne mogu biti kupci. Jer, danas se raspisuje tender, danas može da vrati dug i danas da se pojavi kao kupac i danas, odnosno sutra kada bude ta licitacija, da kupi to preduzeće onaj koji je zbog svog nesavesnog poslovanja, zbog dugovanja tom preduzeću doveo preduzeće u vrlo nezavidnu situaciju i samim tim mu maksimalno oborio cenu.
Bojim se, što reče Branko Ćopić - znam ja vas, pa se zbog toga bojim, da zbog ovakvih situacija možemo dovesti privredu u situaciju da se za sitne pare kupuju velike materijalne vrednosti i za pare stečene na ovakav način.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo poslanici, amandman je dobar zato što sprečava mogućnost zloupotrebe u postupku privatizacije. Oni koji su ga odbili uopšte nisu razmišljali koji su sve mogući načini zloupotrebe u samom postupku privatizacije, zato što, čini mi se, u nekom ozbiljnom poslu nikada nisu ni bili.
Postoji više načina poslovanja sa određenim pravnim licima, fizičkim licima itd. Postoji više načina davanja robe, zavisno od dužine poslovanja između pravnih lica, subjekata, od količina koje se uzimaju, daju se neki rabati, pa sve do rokova plaćanja. Dovoljno je da se direktor i onaj ko želi da kupi ovo preduzeće dogovore na koji rok će biti plaćanje određene robe. Može da bude i godinu dana, niko ne brani, nigde zakonom nije zabranjeno, može i duže.
Šta se dešava dalje? Kada se preuzme roba, prodaje se za kraće rokove, jer kod privatnika nema milosti po pitanju rokova i rabata, isključivo interese gleda. Kada nastupi privatizacija, roba je prodata, naplaćena, novac stoji i čeka. Kada otpočne postupak privatizacije sa istim tim novcem koji dužnik ima kupuje preduzeće, predmet privatizacije i kada postane vlasnik više nikakvu obavezu nema ni prema kome, a pogotovo ne prema svom preduzeću da te obaveze izmiri. Zato je amandmanom predviđeno da dužnik po bilo kom osnovu, dok ne izmiri obaveze prema subjektu privatizacije, ne može da učestvuje u postupku privatizacije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Prvo, povodom amandmana gospodina Vlahovića. Verovatno taj amandman treba da se usvoji ako se ima u vidu, ako tako može da se nazove, ovaj istorijski trenutak. Onda je to stvarno opravdano.
Povodom amandmana gospodina Markovića, čudi me da niste prihvatili ovaj amandman i na taj način otklonili pravno-tehničke, pravno-logičke nelogičnosti ovoga što ste naveli u tački 2). Znači, kupac kapitala ili imovine ne može biti fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koji je prema subjektu privatizacije predmet prodaje. To nije prodavac, to je roba. Ima dospele neizmirene obaveze.
U samom pojmu dospelosti nalazi se nekoliko odrednica. Prva jeste da postoji obaveza i da je istekao rok za ispunjenje obaveze. Sve ovo drugo što ste naveli je nepotrebno, pleonazam. Obaveza može da bude buduća, može da bude dospela.
U svakom ugovornom odnosu postoji dužnik i postoji poverilac. Naravno da dužnik ne može da kupi svog poverioca, jer postoji razlika u prestacijama. Kako bi mogao onaj što duguje da kupi onoga kome duguje? To bi otprilike bilo - dođite na kasu da uzmete hleb, nemate pare, uzmete hleb i onda se pojavite u privatizaciji da kupite samouslugu. Malo sam banalizovao, ali po terminima to je to. Znači, dospela obaveza je poznat pojam.
Ako u postupku privatizacije, odnosno onog presečnog dana kada se vrši aukcija, kada se odlučuje, neko duguje subjektu privatizacije, ne može da bude potencijalni kupac. Sve nadalje što ste doneli je nepotrebno i komplikovano.
Ono što me stvarno zaprepašćuje, mislim da će Ustavni sud sigurno za ovaj član i ovu intervenciju da kaže da je neustavna, u tački 3), ministre, vi ste naveli da kupac kapitala ili imovine ne može biti lice sa kojim je raskinut ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine zbog neizvršenja ugovorenih obaveza. Kada ovo svedete kao nemogućnost prema konkretnom subjektu privatizacije i generalno prema svim subjektima privatizacije, vi vršite diskriminaciju. To bi bilo otprilike ovako – čovek koji nije platio struju ili je raskinuo ugovor za isporuku električne energije više nikada u životu ne može da zaključi ugovor o isporuci električne energije. To je nemoguće.
Vi to možete da koristite kao kriterijum, kao merilo prilikom odlučivanja na aukciji da onaj koji je raskinuo ugovor nema neki bonitet, ali vi ste njega isključili od mogućnosti da se javi i da bude kupac. Vi ste pravno-tehnički pogrešno definisali ono što možda ima neko opravdanje.
Mogli ste da stavite da se prilikom određivanja uzima u obzir da li je to neko ko samo falš ide, prijavljuje se, zaključi ugovor, pa raskine itd., ali morate imati u vidu i situacije kada se dešava raskid ugovora bez krivice kupca.
Imate situaciju, da vas podsetim (neću konkretno pošto se bune kada se konkretno kaže ime i prezime ili naziv neke firme): učestvovala firma na aukciji, određena za kupca, zaključila ugovor i Agencija za privatizaciju nije ispunila ugovor, jer posle 10 meseci je stekao posed, ušao u posed, čak ne zahvaljujući Agenciji nego zahvaljujući tome što je čoveku pukao film pa ušao nasilno sam, pa ga je onda neko prozvao što za pet-šest dana nije dao neku garanciju, pa je raskinut ugovor.
Ko je kriv za raskid ugovora? On što Agencija nije ispunila svoju obavezu po ugovoru? On nije ni mogao da ispuni svoju obavezu, jer nije ni došao u posed. Vi ga tako diskvalifikujete da više nikada ne može da se javi u postupku privatizacije. Vodite računa. To treba da uzmete kao jedan od kriterijuma prilikom aukcije, prilikom tendera, prilikom određivanja ko bi mogao da bude kupac, u zavisnosti od toga kakva je njegova ponuda, šta je nudio itd., ali ne može da bude diskvalifikacioni uslov. Vi ste ga postavili kao nešto što diskvalifikuje čoveka.

Zahvaljujem. Još neko o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo videli u ovoj našoj raspravi, poslanici Srpske radikalne stranke su ukazali na neke anomalije sa kojima se srećemo u ovoj privatizaciji. Sigurno je to da ona dugo traje, to niko osporiti neće, praćena aferama i skandalima, u kojima učestvuju ponekad i ministri i potpredsednici naše Vlade. Ono što je treća karakteristika koju možemo da prihvatimo da je tačna, nema neke konzistentne politike koju vi možete da primetite tokom ove naše privatizacije.
No, nije to problem koji prati samo privatizaciju. Nemate nijedan sektor društvenog života da je ovde donet na osnovu Ustava i zakona; nacionalna politika, pa tek onda da imate zakone. Ovde imate jednu obrnutu pojavu – da se zakonima hoće da gradi neki sistem, a ja pre mislim da se razgrađuje dosadašnji sistem i da se uspostavlja jedan pravni haos. To je moj utisak. Koliko sam u pravu, to je druga stvar.
Ako gledamo kakvo je ponašanje Vlade u svemu ovome, onda čovek stekne utisak da je ona svojim dnevnim potezima često kočničar i otežava brzu i pravednu privatizaciju. Kočničar je sigurno, kad proganja vlasnike stranog kapitala koji su ovde kupili banke. Tipičan primer je "Eksportno-komercijalna banka" i pokušaj da se njoj zabrani rad mimo svih propisa i pravila.
S druge strane, kad govorimo o nekonzistentnosti te politike, imamo situaciju da se u ovoj vladi na početku pričalo da će se preispitati sve malverzacije, pa se taj kurs onda menja.
Ako opet gledate oblast iz koje dolazim, a to je zdravstvo, šta je urađeno sa privatizacijom u zdravstvu, znamo kakva je situacija sa javnim sektorom i sa javnim preduzećima, šta je sa restrukturiranjem, tu je praktično nula. Kad imate takvo zdravstvo, gde se ne želi da se privatizacija sprovede na jedan evropski, svetski način, onda imate generisanu korupciju i nije ni čudo što danas OLAF ispituje šta se događa u firmi "Sofreko" i sa našim zdravstvenim projektima. Znači, OLAF, a nije Olav Ezbi, koji je takođe u našoj zemlji i opet nešto radi i šara.
No, da se vratim na temu priče – privatizacija. Imate nekonzistentnu politiku, imate Vladu gde ministar zdravlja kaže u dnevnom listu "Dnevnik" pre dve nedelje – mi nismo kapitalistička zemlja. Evo, gospodin ministar je ovde, bilo bi lepo da nam kaže koji je to sistem ovde, skidali smo grb sa zvezdom i petokrakom, dajte da ga vratimo ako ne težimo. Kaže ministar – mi smo zemlja u tranziciji. Ako je to tranzicija, ekonomski oblik koji vlada u zemlji, u redu, ali ipak mislim da jesmo kapitalistička zemlja i da tome težimo i da ćemo to sigurno biti. U istoj vladi imate jednu takvu izjavu i to će biti jedna kočnica privatizaciji i onome što želimo.
Hajde da se vratim na član 5. U članu 13. predviđeno je da sredstva plaćanja ne mogu biti u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje građana izdatim fizičkim licima. Smatramo da ovaj član treba brisati iz dva razloga. Time će se ubrzati privatizacija, omogućiće se da se više aktera pojavi; vi ste i sami kazali, sad su ostala preduzeća koja nisu atraktivna. Na ovaj način ćete omogućiti i da ta neatraktivna preduzeća možda neko, ukoliko ima interes, kupi.
S druge strane, vi ćete omogućiti ravnopravnost građanima i fizičkim licima koja su po osnovi ovih obveznica stare devizne štednje oštećena u prethodnom vremenskom periodu. Time ćete priznati da će se ova država ravnopravno odnositi i prema njima, da ne govorim o onim silnim propagandnim akcijama kada ste govorili – država sad vraća po 100 evra. Omogućite da se i oni uključe na ravnopravan način i na taj način dokažite da vi jeste za pošteno vraćanje stare devizne štednje. Toliko, hvala.

Hvala, gospodine Momčilov.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, potom narodni poslanik Momir Marković, pa gospodin Aleksandar Đorđević i Stevanović. Dogovorite redosled.

Predsedniče, pre nego što pređem konkretno na amandman koji se tiče člana 5. skrenuću pažnju ministru i javnosti da je prava šteta što niko nije podneo amandman na član 4. Kako ste izračunali ovu naknadu štete? Aukcija je praktično javni poziv, javno obećanje. Kako vršite ovu diskriminaciju? Samo dve rečenice, da vam ukažem da članovi 12a i 12b zadiru u temelje ustavnosti Republike Srbije. Oni ne mogu da opstanu.
Da pređem na član 5. Članom 13. Predloga zakona o privatizaciji potpuno nepotrebno se reguliše šta je sredstvo plaćanja u postupku privatizacije. Moram da kažem da Zakon o platnom prometu reguliše šta su sredstva plaćanja. Zakon o hartijama od vrednosti takođe reguliše sredstvo plaćanja. Vi sada ovde ulazite potpuno nepotrebno u raspravu, da kažete šta to može da bude sredstvo plaćanja, obveznice stare devizne štednje u zavisnosti od dospelosti, jer navodno neko u vašem ministarstvu procenjuje kakva će situacija da bude ukoliko neko otkupi te obveznice sa nekim velikim diskontom, kako će on nepravedno da zaradi velike pare. Zaboravljate osnovnu stvar: država je izdavalac obveznica po osnovu stare devizne štednje. Ona je dala rokove u kojima se vrši naplata tih obveznica, sva sredstva od privatizacije idu državi, a država ima po osnovu obveznica za staru deviznu štednju obavezu prema imaocima tih obveznica. Vi sad imate jedan zatvoreni sistem i sada neko u postupku privatizacije kaže – vi imate obveznicu, ali mi nju ne priznajemo, jer ona nije dospela, već anuiteti dospevaju do 2017. godine.
Ne možete ovim zakonom da devalvirate Zakon o hartijama od vrednosti i zakon kojim je regulisano vraćanje stare devizne štednje na način izdavanja obveznica. Onda Vlada ne vodi konzistentnu politiku. Ministarstvo privatizacije proganja i buši Ministarstvo finansija i bankarski sistem naše zemlje i narušava perspektivno budžet Republike Srbije. To je politički neprihvatljivo. To je prvi i veliki problem.
Neustavno je da u zavisnosti od dospelosti anuiteta na naplatu vi vršite diskriminaciju kod hartija od vrednosti. Mi nemamo ovlašćenje da to uradimo. Morali ste da vodite računa o tome da se to ne desi, tim pre što ste ovim članom regulisali materiju - šta je sredstvo plaćanja u privatizaciji.
Zbog nekih budućih članova, samo bih vas zamolio, pošto još niste stavili van snage Zakon o preduzeću, drugi dan potenciram, član 400b kaže – kupac društvenog, odnosno državnog kapitala ili imovine stiče pravo svojine nad tim kapitalom ili imovinom i isplatom prodajne cene.
(Predstavnik Ministarstva: 45%)
To tek sledi. Isplatom prodajne cene smatra se i uplata prodajne cene na devizni račun sa posebnom namenom, izuzetno kada se prodajna cena plaća u ratama, aukcijska, kupac stiče pravo nad kapitalom uplatom u visini od 45% od prodajne cene.
Ako ste i dalje na pozicijama ove odredbe Zakona o preduzećima, onda vam ni ova odredba ne daje pravo da devalvirate značaj obveznica stare devizne štednje. Poštujte državu. Poštujte te obveznice. Ako date pravilnu procenu kapitala, ne ide skidanje kapitala, kao što smo čuli da to može da bude 1:50, onda i te obveznice koje kasnije dolaze na naplatu pomažu državi.
Borili smo se i u ovoj i u onoj skupštini da te obveznice stare devizne štednje budu sredstvo plaćanja u postupku privatizacije. Nemojte ovo na ovakav način da izokrećete i devalvirate. Kad ukazujete na rokove dospeća anuiteta na naplatu, onda nije sredstvo plaćanja. To je hartija od vrednosti. Vi se sekirate zbog toga što će neko sa velikim diskontom danas za obveznice koje 2017. dolaze na naplatu možda po 40 ili 50% diskonta da kupi to. Zašto vi brinete o tome? O tome treba da brine Ministarstvo finansija. Ono je krajnji isplatilac obaveze.
Vi sada u postupku privatizacije praktično sputavate privatizaciju time što navodno štitite nešto. Od čega? Ako se priznaje diskont, onda i vi morate da priznajete diskont na posredan način. Ne možete vi preko ovog zakona da branite nešto što je sasvim u drugom zakonu.