Da li ima još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović, pa gospodin Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče Skupštine, uvažene kolege iz Ministarstva, DS je podnela amandman na član 7. koji se tiče načina prodaje preduzeća u restrukturiranju. Dakle, izmenom Zakona predviđeno je u poslednjem stavu člana 7: ″U subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije.″
S obzirom na to da se radi o velikim društvenim sistemima, predlažemo da jedini način prodaje imovine, odnosno kapitala u ovim preduzećima bude metod javnog tendera, a ne metod javne aukcije, pri čemu moram da kažem da razumem nastojanje predlagača, s obzirom da će se ubuduće verovatno desiti situacije da kod restrukturiranja velikih društvenih sistema bude, između ostalog, stvoren čitav niz pojedinačnih poslovnih privrednih pravno zaokruženih subjekata i da će oni biti različite veličine.
Međutim, generalno treba prihvatiti koncept da veliki društveni sistemi u restrukturiranju moraju biti prodavani metodom javnog tendera, a ja mislim da je bilo bolje da se ovaj poslednji stav uopšte ne nalazi u ovom članu i da se Agencija određuje prema izabranom metodu prodaje, u zavisnosti od veličine i drugih kriterijuma koji su u startu opisani u prvim članovima ovog zakona.
Prema tome, predlažemo da se metod javnog tendera isključivo koristi kod prodaje velikih društvenih sistema, a ukoliko dođe do stvaranja većeg broja manjih pravno zaokruženih entiteta, tu se već radi o nezavisnim entitetima, i kod njih može da bude primenjen drugi član ovog zakona koji omogućuje prodaju javnom aukcijom.
Veoma je važno načelno reći da se velika preduzeća prodaju putem javnog tendera. Zašto je to bitno? Zbog toga, dame i gospodo narodni poslanici, što su velika preduzeća u investicionom smislu najiscrpljenija preduzeća, što su ključni kriterijumi kod tenderskog postupka upravo nalaženje kupca koji je investiciono sposoban da podigne poslovne i finansijske performanse preduzeća, kao i kvalifikacija koja se tiče minimalnog socijalnog programa, jer, kao što vam je poznato, upravo u velikim preduzećima ima velikih problema, koji se odnose na ekonomski i tehnološki višak zaposlenih radnika.
To ne možete postići metodom javne aukcije, to možete postići metodom javnog tendera. Prema tome, predlažemo da se posle reči "metodom javnog tendera" stavlja tačka, a sve reči do kraja ovog poslednjeg stava u članu 7. brišu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pa naravno, odmah sam zaključio da neće da izađe na videlo glavni problem ovog člana. Vidite, član 7. Predloga zakona odnosi se na intervenciju koja se vrši u članu 19. Zakona o privatizaciji. U stavu 1. se kaže ″ako Agencija proceni″, ali nema uopšte kriterijuma na osnovu čega ona može da proceni da nije moguća prodaja putem javnog tendera ili javne aukcije, već se kaže – procena. Procena Agencije za privatizaciju, ukoliko oni stave prst na glavu i zaključe, moguće je da svi idu u restrukturiranje. Svako preduzeće može da ide u restrukturiranje. Zavisi od procene, a ne od toga koliko je puta pokušana prodaja putem javnih tendera i javne aukcije, pa nije uspela prodaja.
Drugi nedostatak jeste što ste ubacili ove nove tačke, pa ste rekli – statusne promene. Da li može meni neko da objasni šta je statusna promena društvenog preduzeća?
Onda ste još veću grešku napravili. Kaže – promena pravne forme. Društvena preduzeća nisu uređena Zakonom o privrednim društvima, nego ovim skromnim odredbama Zakona o preduzećima.
Član 421. Zakona o preduzećima kaže – odluke o statusnim promenama i promenama oblika preduzeća; vi ovde kažete – promena pravne forme; to su dva različita pojma. Kako može statusno da se promeni jedno društveno preduzeće? Po Zakonu o preduzećima ne može, ali vi ste tu nešto izmislili.
Tačka 3), koje su to sve mere u postupku restrukturiranja, pa ste u tački 3) napisali – otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije. Znači, poverilac je otpisao potraživanje prema preduzeću u restrukturiranju, s tim što je to uslovno rečeno, ali kada se proda to preduzeće, od tih para ću ja nešto da namirim. Molim vas, na ovaj način negirate institut otpusta duga iz člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, a za to nemate opravdani razlog.
Na kraju, ovo što je neposredno obuhvaćeno amandmanom gospodina Vlahovića, gde on sa pravom postavlja teoretsko pitanje. Ako ste uzeli neko društveno preduzeće da restrukturirate, da ga osposobite za privatizaciju, onda, po logici stvari, ta prodaja treba da ide putem javnog tendera, ne samo zbog investicija i strateškog partnerstva, nego zbog toga što se odmah plaća. Ako se ide putem javne aukcije, ima mogućnosti na šest godina da se otplati kupoprodajna cena, a nelogično je da neko ide posle restrukturiranja na aukcijsku prodaju, a on je restrukturiran da bi se što pre prodao.
Znači, ima nekog rezona ovaj amandman, ali ceo član nema rezona. To je problem. Statusna promena društvenog preduzeća, promena pravne forme. Kako vi tu možete da izvršite promenu pravne forme? To je nemoguće. To je apsolutno nemoguće da izvršite. Proizvoljno se određuje da li će preduzeće da ide u restrukturiranje, jer nema opipljivog pokazatelja.
Ovde nije navedeno da poslovodstvo tog društvenog preduzeća nije preduzelo akcije da se izvrši procena vrednosti kapitala, nije napravilo prospekt, izbegava privatizaciju, izbegava neke aktivnosti koje su u prilog privatizaciji, propala jedna aukcija, propao jedan tender, pa onda mora na restrukturiranje. Ne, nego kaže – procena. Koja procena? Sa sprata III i sprata II Ministarstva.
Zbog ovoga ćemo imati situaciju kao sa "Sartidom". Država preuzme dugove, ne namire se poverioci i onda dođe neko za 23, 25 miliona evra, kupi, i onaj ko je prodao posle godinu dana kaže – to je najuspešnije preduzeće. Sva društvena preduzeća u Srbiji bi bila uspešna kada bi se otpisali dugovi. Bilo koje preduzeće, otpišite mu dugove, neka preuzme država dugove, neka uđe neki kapital i putem dokapitalizacije, ima da bude uspešno preduzeće.
Nažalost, ovim izmenama Ministarstvo ne rešava ove probleme, nego nam baca maglu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo da se član 9. zakona briše i pri tome moram da dam zaista objašnjenje za ovaj predlog.
Dakle, nijednog časa ne ulazim u ekonomsku celishodnost člana 9. Ključna primedba koja dolazi sa naše strane, i ona je krajnje dobronamerna, jeste eventualna suprotnost ovog člana Zakona sa drugim zakonima, a pre svega mislim na Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o privrednim društvima, na pojedinačne zakone koji regulišu poslovanje pojedinih javnih preduzeća, kao i drugih državnih institucija.
O čemu se radi? U članu 9. se na jednom mestu govori o instituciji obaveznog otpusta duga prema državnom poveriocu i navodi se ko je državni poverilac. Dakle, to drugim rečima znači da bez obzira na nezavisnost dužničko-poverilačkog odnosa, koji se reguliše institucijom ugovora između dužnika i poverilaca, ovaj zakon nalaže drugačiji tretman tog dužničko-poverilačkog odnosa, a samim tim ruši se institucija ugovora. Ugovor je zajedno sa svojinom jedan od dva, odnosno tri, pošto je tržište treće, dakle, tri ključna stuba tržišne ekonomije, za koju se zalažemo i do koje bi tranzicija trebalo da nas dovede.
Naravno da je ekonomski celishodno ovako nešto uraditi, zbog toga što se otpustom dugova stvaraju realne šanse da se veliki društveni sistemi privatizuju, da budu prodati, ali smatram da ovaj problem može da bude izražen u onom pravnom pogledu.
Da se vratim na trenutak na diskusiju mog prethodnika, kolege Krasića iz poslaničke grupe SRS. Zaista ima previše odredaba koje mogu da budu sumnjive sa aspekta ustavnosti i aspekta suprotnosti sa drugim zakonskim propisima. Čini mi se da je zaboravljeno da je jedan od ključnih principa prethodnog zakona, prvobitnog zakona, bio princip fleksibilnosti i da je otuda, između ostalog, potreba da se neki delovi procesa regulišu uredbama, a ne zakonom.
Zato su, između ostalog, mnogi delovi bili izmešteni iz zakona, naravno, ne i materijalni, upravo da za jedan osetljivi proces, koji je tranzicioni, a samim tim vremenski limitiran, za koji ne možete unapred predvideti kako će se odvijati u svakom detalju, možete da obavljate nedeljne korekcije, ukoliko su te korekcije potrebne.
Sa druge strane, unošenjem svih ovih detalja vi otvarate pitanje ustavnosti i zakonitosti. Mislim da nije dobro, bez obzira što se radi o ovakvom dokumentu, pozivati se gde god je sumnjivo na odredbu lex specialis derogat generali, zato što ta odredba može da bude zasnovana na suštinskom, bazičnom osnovu ovog zakona, a to je da li društvena svojina mora u tom delu da bude privatizovana u definisanom i ograničenom roku.
Još jedna rečenica, mnogo je bolje ovaj efekat postići aktiviranjem Zakona o stečajnom postupku, o čemu smo ovde razgovarali, jer se onda pitanje zakonitosti postupka i obaveznosti, uslovno rečeno, otpusta ili otpisa dugova ne bi ni postavljalo.
Dakle, da se razumemo, poslanička grupa DS neće uslovljavati donošenje ovog zakona prihvatanjem ovog amandmana. Smatramo da je ekonomska celishodnost očigledna, ali upozoravamo da će onaj ko predlaže zakon, Vlada, imati problema sa tumačenjem ustavnosti i sa mnogobrojnim primedbama koje mogu da imaju svoj pravni osnov u ovom članu i u drugim navedenim članovima. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Jovan Todorović.

Naravno, poslanička grupa SRS nije podnela amandman zato što smatramo da je ovim amandmanom obuhvaćeno ono što smo imali namere da kažemo povodom člana 20. Zakona i ovog člana 19a. Vi ste u članu 19a stav 1. rekli da odluka o restrukturiranju sadrži način restrukturiranja. To je besmisleno. Ne zna se ni šta će da bude, ni ko su poverioci, ni šta će da rade. To je sve posle preslikano u članu 20.
Molim vas, kada se predlaže neki zakon ili promena nekog zakona mora da se gleda celina jedne oblasti, moraju da se posmatraju drugi propisi koji regulišu tu oblast. Ko može da kaže da je Republički fond za PIO državni poverilac? Republički fond za PIO je fond gde se uplaćuju doprinosi za PIO, obezbeđuju sredstva i vrši isplata sredstava korisnicima prava po osnovu PIO. Država, kao garant, interveniše samo ukoliko postoji manjak sredstava u tom fondu, odnosno ukoliko su rashodi veći nego redovni prihod. Fond PIO ne može da bude državni poverilac, jer je po definiciji paradržavni organ, za sada, a u budućnosti će biti sasvim nešto drugo.
Dalje, kaže – u postupku restrukturiranja subjekta privatizacije, javno preduzeće, a javno preduzeće je ako ima neko potraživanje prema privrednom subjektu, i to je potraživanje po osnovu isporuke neke usluge. To je klasična obligacija, to je klasičan komercijalni odnos.
Dalje, poreska uprava; to nije obligacioni odnos, nego jedna varijanta javnopravnog odnosa. Preduzeće je poreski dužnik, ukoliko nije uplatilo, a država je poverilac, i to je netačan izraz.
Ovde je sve to zbrkano i rečeno, dakle, to su državni poverioci, oni su po zakonu dužni da otpuste dug. Dakle, ovde mislim na subjekt privatizacije.
Pitanje otpusta duga moglo bi da se reši promenom svih ovih pojedinačnih zakona, moglo bi da se reguliše Zakonom o stečajnom postupku. To je tzv. zakonsko otpuštanje duga, koje nije ugovorno, ne zavisi od volje poverioca, već zakon nalaže.
Vi ste to ubacili u ovaj zakon da rasteretite, relaksirate subjekt privatizacije koji ide u restrukturiranje da bi se prodao. Zar vam to ne liči da se seli kapital, dakle, država i ovi odriču se svoga, onaj ko kupuje, kupuje za mnogo manje pare; šta stiče, za sada ovoliko, a kada se promene tržišni uslovi to će malo više da poraste. Morali ste o tome da vodite računa.
Gledajte dalje besmislicu, što je poslednji stav – ako ostali poverioci (znači ovi komercijalni) ne otpuste dug prema subjektu privatizacije, uslove i način namirenja svog potraživanja određuju u sporazumu (dogovoru) sa kupcem kapitala subjekta privatizacije. Poverioca subjekta privatizacije teraju da sa budućim kupcem zaključuje ugovor kako će da se reguliše to potraživanje. Znate, sve može da se stavi na papir, ali baš ne može sve u zakon. Ako baš želite tu volju koju imate da stavite u zakon, povedite malo računa o tome, postoje i drugi zakoni, koji mnogo bolje i preciznije regulišu ovu materiju.
Nemojte da se igrate sa Zakonom o obligacionim odnosima. Efekat ovog vašeg i ovakvog restrukturiranja biće poguban za državu. Ovde se radi o moru neustavnih odredbi. Vodite računa, jer posledice neustavnosti koju bude utvrdio Ustavni sud mogu da budu bolne za subjekt privatizacije, odnosno za zaposlene, za državu i za budućeg kupca.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je suština ovih izmena Zakona o privatizaciji upravo u ovih nekoliko članova, a između ostalog i u ovom članu 9. Mi ovde imamo dva različita pristupa: jedan je pristup gospodina Vlahovića, drugi je pristup gospodina Krasića, sa kojim se uglavnom slažem i prosto ne znam kako da se opredelim prema ta dva stava.
Moram da podsetim gospodina Vlahovića da brisanjem člana 9. ostaje član 20, a u članu 20. postoje odredbe koje su skoro iste ili slične ovim rešenjima koja su predložena u članu 9. Ne slažem se ni sa rešenjima u članu 20, ali mi se čini da su rešenja u članu 9. preciznija i u suštini bolja.
Upravo u tom članu 20. je predviđena mogućnost da se po okončanju postupka restrukturiranja to preduzeće prodaje putem javnog tendera i javne aukcije.
Malopre je gospodin Vlahović tražio da se briše član 7, koji se odnosio na član 19. stav 1, ali u članu 20. se kaže - kada se završi restrukturiranje subjekt mora da se proda putem javne aukcije ili javnog tendera. Isto mislim da je bolji javni tender, ali pošto Agencija ima pravo da odluči koji metod onda to nije toliko sporno.
Šta je meni sporno? Razumem državu da se odluči na to da otpusti i, ako hoćete, da otpiše dug preduzeću. To bi možda i bila neka pravda. Zašto? Zato što svi prihodi po osnovu privatizacije idu u republički budžet, odnosno sva sredstva, sav novac, to je prihod republičkog budžeta po osnovu privatizacije. Ako je to tako, onda država ima pravo, a u ovom trenutku mislim da ima realnu potrebu, da te dugove otpiše, jer ih ne može naplatiti, a preduzeća koja, otprilike, u strukturi svojih dugova preko 75% duguju državi nisu nikome interesantna za prodaju.
Šta je sporno u ovom delu? Sporni su ovi tzv. mali komercijalni poverioci sa 10, 15, 20 ili 25% potraživanja. Tu se kaže da mogu da otpuste dug; ako bude ostvarena prodajna cena u skladu sa veličinom obaveza tog subjekta te obaveze će biti namirene, a ako je prodajna cena ispod tog iznosa biće srazmerno namirene ili ako neće da otpuste dug treba da se dogovore sa budućim kupcem. Tu podržavam gospodina Krasića, jer mislim da će to dogovaranje sa budućim kupcem biti jako teško. Zašto bi neko ko nema obavezu da se dogovori sa poveriocem bio spreman da se sa njim dogovara? Za mene je to problem.
Možda bi najbolje bilo rešenje, samo ne znam koliko bi to koštalo ovu zemlju, da država iz privatizacionih prihoda namiri te male poverioce, ali prvo njih, pa onda sebe. To bi bila logika, jer bi onda mali poverioci sa svojim potraživanjima došli u neki ravnopravan položaj. Zašto? Zato što pitanje otpusta duga može da bude i na drugi način rešeno, onako kako je bilo rešeno u članu 20. Zakona koji je gospodin Vlahović u Skupštini predložio.
Dakle, poverioci su mogli da otpuste dug, imali su tu mogućnost, nisu imali obavezu, i tu je razlika. Kada kažem ″poverilac″ mislim i na velike i na male poverioce. I u ovom slučaju, ako je država odlučila, a sa razlogom je odlučila, da otpiše dugove, onda ne može u tu kategoriju stavljati male poverioce i tada se javljaju ovi problemi iz Zakona o obligacionim odnosima, pitanje ustavnosti itd.
Naročito je bila sporna i tada i sada, samo nije u istim članovima, odredba da se prekidaju svi postupci prinudne naplate u preduzećima u kojima je započeto restrukturiranje. Kod gospodina Vlahovića zakon je to predviđao u članu 20 – da se obustavljaju izvršni postupci, a sada je to predviđeno u članu 32. Interesantno je da je i tu predviđeno brisanje od strane Demokratske stranke, iako su ta određenja bila ovde.
Takođe ste predložili, gospodine Vlahoviću, da se briše član 32, i slažem sa vama, to je interesantno u čitavoj ovoj priči, samo ne mogu da se složim, izgleda da se zaboravilo šta je bilo u prethodnim odredbama. Na kraju krajeva, to možete da pojasnite ukoliko nešto dobro nisam razumeo, ali je tačno da je predloženo od strane Demokratske stranke da se briše član 32. Predloga izmena Zakona koji predviđa da se postupak izvršenja i prinudne naplate preduzeću prekida, a to je bilo predviđeno takođe i u članu 20, kao što je istina da je bila mogućnost da se aukcijskom prodajom proda preduzeće koje je restrukturirano.
Slažem se i sa jednom i sa drugom pričom gospodina Vlahovića, samo je pitanje doslednosti i preciznog čitanja Zakona koji je prethodno u Skupštini bio usvajan, sa istim ovim mojim primedbama.