Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Pošto sam očekivao, gospodine predsedniče, da ćete mi dati reč povodom ovog amandmana, nisam se javio za repliku, ali iskoristio bih samo jednu rečenicu da kažem da je delimično tačno ovo o čemu je govorio gospodin Jovan Todorović. Tačno je da sam predložio amandman da se briše član 32, ali nije tačno da je postojala obavezujuća odredba u prethodnom zakonu za vid prinudnog izvršenja. Kao što znate, Agencija za prinudno izvršenje i prinudnu naplatu, koja je bila, a mislim da je i sada pri Narodnoj banci Srbije, nije poštovala ovu preporučujuću odredbu, upravo zato što nije bila obavezujuća. I, zato što nije bila obavezujuća, ne može da se poredi sa odredbama koje se ovim zakonom ustanovljavaju i koje su obavezujuće, a meni će biti zaista zanimljivo gledati kako će se Agencija za prinudnu naplatu ponašati sada u ovom slučaju, nakon usvajanja ovog zakona, jer tumačenje je upravo bilo obrnuto.
Zaista bih želeo da ne budem shvaćen pogrešno sa ove govornice, nijednog časa ne govorim o ekonomskoj celishodnosti. Da, ekonomski je celishodno otpisati sve dugove velikim društvenim sistemima, jer će to omogućiti bržu i lakšu privatizaciju. Ali, ono što ne mogu da razumem jeste da jedna ista poslanička grupa koja je kada je bila u opoziciji imala onoliko primedbi na eventualnu mogućnost otpusta dugova u postupku privatizacije, pozivajući se, sasvim opravdano, na kršenje drugih zakonskih propisa i pri tome sasvim opravdano upozoravala na opasnost koja može da nastane ukoliko eventualno sutra bilo ko bude tražio tumačenje Ustavnog suda i obaranje ovih odredbi.
Kako je moguće da se danas te iste odredbe nalaze u izmenjenom Zakonu o privatizaciji?
Još jednom kažem, ekonomski jeste celishodno da se otpiše ovaj dug. Molim vas, ako ste se odlučili za ekonomsku celishodnost, onda, pošto još ima zanimljivih amandmana kasnije, koje su i neke druge poslaničke grupe predložile, održite taj princip ekonomske celishodnosti do kraja, a ne samo nad jednim segmentom preduzeća koja se nalaze u postupku privatizacije. Toliko o tome.
Član 10. ovog zakona predviđa, ukoliko se državni poverilac i druga strana, subjekt u postupku privatizacije, odnosno restrukturiranja, ne dogovore o visini potraživanja, da se u tom slučaju osniva arbitražno veće koje se sastoji od jednog predstavnika subjekta u restrukturiranju, jednog predstavnika državnog poverioca, odnosno konkretnog državnog preduzeća ili ustanove, i treći predstavnik je iz Ministarstva finansija. Ministar finansija treba da arbitrira, da bude šef arbitražne komisije. Smatram da je to potpuno pogrešno, ministar finansija nikako ne može da bude nezavisan u svom sudu, jer istovremeno je on taj koji, između ostalog, indirektno zastupa državnog poverioca.
Predlažemo da šef ili predsednik tog arbitražnog veća bude predstavnik Privredne komore, jer to je nešto što je sasvim logično i opravdano. Privredna komora jeste ta koja za svoje članice, između ostalog, ima sa jedne strane i privredu koja je u društvenoj ili privatnoj svojini, a sa druge strane ima članice koje su javna preduzeća. Dozvolimo nekom ko će zaista nepristrasno u arbitražnom veću određivati koji je to nivo potraživanja.
Takođe, predložili smo, i to se odnosi na član 20d u istom članu, dakle, dodaje se čitav niz novih članova, da se posle reči "poverioca" dodaju reči "delimično ili", a posle reči "javnog tendera" stavlja se tačka i reči do kraja se brišu. Ovo prvo odnosi se na tu instituciju obaveznosti otpusta duga gde kažemo "delimično ili u celini", ali, naravno, ukoliko postoji dobrovoljnost, koja je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, a ne obaveznost otpusta duga.
Ponovo se pozivam ne na princip ekonomske celishodnosti nego na princip legalizma, na princip koji neće dozvoliti da odredbe budu sutra ustavno obarane. Što se tiče drugog, javni tender, to je upravo ono što je gospodin Todorović maločas pomenuo i rekao da nismo bili dosledni u tome da se samo tenderskom procedurom prodaju preduzeća u restrukturiranju. Naprotiv, jesmo bili dosledni i ispratili smo do kraja čitav ovaj zakon. Razumem ekonomsku celishodnost, ali ekonomska celishodnost ponekad može da bude u suprotnosti sa drugim zakonskim aspektima, sa drugim zakonima i onda nešto što je ekonomski celishodno biva oborivo od Ustavnog suda i onda, na kraju krajeva, postaje i ekonomski necelishodno.
Još jednom ponavljam, sve ovo se rešava kroz stečajnu proceduru, ali pošto DS neće uslovljavati konačno glasanje za zakon glasanjem o amandmanima koje je podnela, jer smatram da bi to bilo u najmanju ruku kontraproduktivno za našu zemlju, kažem – budite dosledni u principu ekonomske celishodnosti pa preuzmite otpust dugova i kod drugih preduzeća, a ne samo kod preduzeća u postupku restrukturiranja. Hvala vam.

Replika, gospodin Todorović. Da ne bude nejasnoća, vi ste naprosto zamolili da vam jednu nejasnoću svog stava pojasni. Niste tražili da to uradi javno. Izvolite.

Samo radi preciznosti, ja sam jedan od poslanika koji kad nešto kaže sa govornice stoji iza toga i stojim iza ovoga što sam rekao da se odnosi na član 20. Zakona koji je gospodin Vlahović u ovoj skupštini predložio.
Da ne bude nejasnoća, u članu 20, sad uzmite predzadnji stav i zadnji stav, recimo ova odredba, hajde da čitamo zajedno, gospodine Vlahoviću: ″Subjekti privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje dužni su da kapital, odnosno imovinu, uključujući i kapital konvertovan u skladu sa stavom 1. tačka 2) ovog člana, prodaju metodom javnog tendera ili javne aukcije.″ Prošlo je vreme, možda ste zaboravili šta piše u zakonu. Ja sam i tad bio protiv toga. Toliko o doslednosti.
Dalje: ″U toku sprovođenja restrukturiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja.″ Sad ovo stoji u članu 32. Vi kažete da se briše, a ja kažem kako treba da se popravi taj član 32, jer sam taj amandman predložio. Niste ovde bili u pravu, ili me niste dobro slušali, ili ste zaboravili šta piše u zakonu koji ste vi predložili.
Na stranu to što se ja isto tako zalažem za prodaju javnim tenderom. Neću da kažem da ste vi prodavali velika preduzeća aukcijom, ali je zakonska mogućnost postojala, jer, u suštini, restrukturiranje se odnosi samo na velike. O tome se radilo. Nisam rekao ni da je jedno preduzeće prodato aukcijom, a da je spadalo u kategoriju onih koja su se restrukturirala. Još nešto ovde ima, gospodin Vlahović neka mi na to odgovori – da li je bolje regulisati stvari zakonom ili, kao što je zadnji stav ovog člana, prepustiti Vladi da odluči o nečemu što je mnogo važnije i jeste za raspravu u ovoj Narodnoj skupštini. Kaže: ″Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije.″
Imali smo činjenicu da su se velika preduzeća restrukturirala tako što je Vlada donosila odluke na osnovu uredbe, ali ne na osnovu zakona. Ovlašćenje je imala u zakonu, i to je istina, ali je uredba ipak podzakonski akt.
Jasno je da je zakon taj koji bi trebalo da odredi proces u restrukturiranju, na način koji je primeren skupštinskoj većini, a i potrebi tih velikih preduzeća.
Gospodine Vlahoviću, bio sam dosledan, vi ste zaboravili na to, jer niste tada, kao ogromna većina u ovoj skupštini, zapravo ni slušali šta smo mi iz opozicije predlagali. A onda smo dolazili do toga da ste i vi i mnogi drugi ministri iz prethodne vlade upravo predlagali ona rešenja na kojima smo mi insistirali, ali šest meseci ranije ili godinu dana ranije. Samo zato što su bili iz poslaničke grupe SPS, a moram da kažem i iz SRS, mnogi dobri amandmani su tada odbačeni i mi danas imao takve posledice kakve imamo u ovoj oblasti.
Tvrdim vam, da je ova odredba o obaveznosti otpusta duga od strane države postojala u Zakonu iz 2001. godine, mnoga preduzeća bi već bila privatizovana i ne bi bila u ovoj meri uništena; mnoga radna mesta bi bila ovde sačuvana, a republički budžet puniji za prihod od prodaje tih preduzeća. Hvala.

Hvala vama. Po članu 97. stav 1. Poslovnika, pogrešno protumačeni, izvolite, gospodine  Vlahoviću.

Pogrešno tumačenje. Dakle, očigledno da maločas kada sam govorio o principu fleksibilnosti to nije na najbolji način prihvaćeno ili nije bio dovoljan nivo razumevanja. Šta znači princip fleksibilnosti?
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o privatizaciji je tranzitorni dokument, koji ima svoje ograničeno dejstvo. Nijedna zemlja u centralnoj Evropi nije u startu mogla da predvidi šta će se sve desiti u tom procesu, koji jeste novina za svaku zemlju posebno. Ako vi svaki deo procesa zakonom regulišete, bukvalno svaki korak u tom procesu, onda gubite princip fleksibilnosti i ne možete u datom trenutku da reagujete na odgovarajuće pojave, npr. shvatanje tog procesa od strane nesolidnih kupaca na način da mogu preko noći da dođu do nekih bogatstava, što nije suprotno zakonu, ali jednostavno jeste nalaženje neke rupe u zakonu.
Zbog toga je bilo neophodno da jedan deo tog procesa, koji nije materijalno značajan, bude regulisan uredbama, između ostalog i Uredbom o restrukturiranju.
Pogledajte kako Skupština radi. Mi ćemo mesec dana raspravljati o ovim zakonima i imaćemo situaciju da će se verovatno ne pre polovine aprila glasati o ovom zakonu. Za mesec dana ili proces stoji, ako su uočene neke anomalije koje se mogu regulisati uredbama, ili se to menja uredbama, ali ne možete promeniti u zakonu. Onda bismo imali jako spor postupak, jako spor proces, koji, na kraju krajeva, ne bi omogućio da državne institucije intervenišu i da sprečavaju bilo kakve zloupotrebe ovog procesa.
Što se tiče eventualnih,... kako ste vi rekli za ovom govornicom, društvena preduzeća i veliki društveni sistemi ne bi bili u ovakvom stanju da se ranije ušlo u otpis dugova. Društvena preduzeća su sve vreme bila u društvenoj svojini, protiv koje, ako sam dobro razumeo, vi lično nemate ništa protiv, ni vi lično, a ni poslanička grupa. Nisu bila ni u privatnoj svojini, ni u državnoj svojini, pa da su od strane države ili nekog od privatnika rastakana. Kakav je efekat ovog procesa, generalnog procesa privatizacije, mogli ste da vidite i prošle godine kada je, između ostalog, ostvaren fantastičan rast obima industrijske proizvodnje, prvenstveno u onim sektorima koji su u prethodnom periodu bili privatizovani. To je fakat. Mi možemo na jedan ili drugi način da prihvatamo tu činjenicu, ali to jeste činjenica.
Još jednom, u prethodnom zakonu nije bilo obavezujućih odredaba za institucije. Dakle, u Zakonu ne piše da Agencija za naplatu dugova ne može da aktivira, ne znam, prinudnu naplatu kod prinudnog izvršenja. To nije postojalo u prethodnom zakonu. Naravno, oni koji nisu želeli i koji nisu bili u obavezi da poštuju tako nešto, od onih koji su tužili i dobili potvrdu od sudskog izvršenja, oni su to svoje pravo iskoristili, bez obzira na odredbu koja je u Zakonu stajala. Prema tome, i dalje tvrdim da se maksimalno konzistentno opredeljujem za ovo.
Ako ste primetili, kada smo govorili o javnom tenderu i javnim aukcijama, rekao sam – bolje da ovog stava nema i da se Agencija određuje u zavisnosti od veličine, jer verovatno će iz Železničko-transportnog preduzeća izaći neki ″Želturist″ koga ne treba prodavati na tenderu kao posebno pravno lice, ili ″Goša turist″ iz "Goše", ili neka slična ugostiteljska preduzeća koja svaki veliki sistem ima. Onda nema potrebe ubacivati ovu odredbu, kada je već prethodnim odredbama Zakona omogućeno da Agencija procenjuje, u zavisnosti od kriterijuma, šta treba da ide na tender, a šta treba da ide na aukcije.

Hvala. Izvolite, replika gospodina Todorovića na izlaganje po Poslovniku gospodina Vlahovića. Cenim vašu želju da Skupština bude još efikasnija, pa se nadam da nećete naknadno koristiti pravo po Poslovniku. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Repliciram na izlaganje gospodina Vlahovića. Mislim da danas niste u formi, gospodine Vlahoviću, opet ste nešto zaboravili, evo da vas podsetim. Nije Socijalistička partija Srbije ta koja zagovara da treba da ostane društvena svojina. Vi to dobro znate. Prve privatizacije u ovoj zemlji su sprovedene upravo po zakonima koje je skupštinska većina SPS-a donela. Prve, to su bili zakoni.
Znate o čemu se radi ovde, gospodine Vlahoviću. Vi ste vašim zakonom društvenu imovinu, odnosno svojinu izjednačili sa državnom i onda ste se ponašali kao vlasnik te društvene svojine u okviru Agencije za privatizaciju.
Dakle, to je ono protiv čega smo mi bili, a i danas smo. Nije Agencija vlasnik društvenog kapitala, a ponaša se tako, jer je ona ta koja ga prodaje. Nažalost, jedino ona i kupac zaključuju ugovor. Ono preduzeće koje se prodaje nije uopšte tu prisutno, ne pita se ništa.
O tome sam vam govorio kad ste predlagali zakon u 2001. godini. Ljudi, kako ćemo da prodamo nešto, a da se to nešto ne pita, a to nešto je živo, živ čovek, živi ljudi, živa proizvodnja, imaju svoje nekakve organe. Vi zaključujete ugovor između kupca i Agencije, a radnike i poslovodstvo i njihove organe upravljanja ne pitate ništa. U tome je bio spor između nas i vas.
Ako me budete danas ubedili, ili ove ljude koji ovde sede, da je bolje vladati uredbama, nego zakonima, onda ćete vi da izmislite nešto novo u političkom životu, a i u parlamentarnom životu. Valjda je bolje da narodni poslanici o tome razgovaraju, donesu zakon većinom glasova i taj zakon moraju svi da poštuju.
Vi sada meni kažete ovde – da, to je bila odredba u zakonu, ali Agencija, koja je bila zadužena za prinudnu naplatu, taj zakon nije poštovala.
(Aleksandar Vlahović: Niste me razumeli.)
Dobro, onda vi sada meni objasnite šta nisam u tome razumeo, ali samo govorim o tome da hoću da budem konzistentan. Ali, zato što ste sada u opoziciji, vi ste se malo ovde zapleli. Predlažete izmene koje nisu ono što ste vi pre godinu dana hteli. O tome se radi.

Hvala vam. Izvolite, gospodine Krasiću, po amandmanu na član 10. koji je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Bogami, evo danas smo nešto naučili. Nisam znao da postoji taj princip fleksibilnosti, ali, sudeći po TV prenosima, video sam princip kako da se pobegne iz "Zastave". To je bilo ono vreme kada je bilo neko restrukturiranje, pa polomljena kola, ministri u trku, to je bio princip spasi glavu.
Olako ste ušli u ovo što nazivate operacijom restrukturiranja. Potpuno je nepotrebno to arbitražno veće. Pazite, formirate arbitražno veće pošto ste zakonom naložili otpust dugova i onda razmišljate o tome da će se pojaviti situacija kada dužnik i poverilac mogu da imaju neki spor.
Ako dužnik i poverilac mogu da imaju neki spor, onda ovim zakonom nemojte da nalažete zakonski otpis duga. Nema logike. Čim ubacujete arbitražno veće onda ne verujete u zakonski otpis duga. To su ti logički problemi koji prate sve izmene koje se tiču restrukturiranja.
Onda nas opterećujete sa tim kakav je sastav arbitražnog veća. I, naravno, jedan poslanik je pokušao nešto nelogično da ispravi, da ne bi bio rezultat 2:1 po sili zakona u arbitražnom veću.
Ovde je po definiciji 2:1. Ministar i državni poverilac, kako ga vi zovete, naravno da je to jedna strana, i ovaj drugi poverilac naravno da je u manjini. Onda tu pokazujete koji je besmisao i kako je besmisleno da ubacujete obavezan otpust duga.
Ono što mene još više plaši, to je što je to otpust pod određenim uslovom. Znači, otpust duga postoji, preduzeće kreće u neko restrukturiranje, a kada se privatizuje, onaj ko je otpustio dug može da naplati neko svoje potraživanje. Šta je to? Ili preuzmite operaciju da se otpišu svi dugovi ili nađite način kako da ta potraživanja budu evidentirana, zamrznuta i postanu potraživanja države.
Moram da vam kažem da gotovo nema nikakve razlike, osim u delatnosti, između ovih banaka u stečaju i likvidaciji i društvenih preduzeća koja restrukturirate. Kod 4. tačke dnevnog reda vi kažete – država preuzima i kod krajnjeg korisnika kredita vlasničke akcije. A ovde država, ne, mi otpisujemo preko državnih poverilaca, ali ukoliko se postigne dobra cena, onda će državni poverilac nešto da naplati. Šta će da naplati? Ništa. Primer "Sartid". Uspešan primer "Sartida" na ovaj način primenićete na sva druga preduzeća, ukoliko nađete strateškog partnera. Onda je potpuno ovo iluzorno, da li aukcija, da li javni tender, to ne pije vodu. U pitanju je ponovo bacanje neke magle.
Ima jedan deo koji s pravom nismo hteli da obuhvatimo amandmanima, a tiče se člana 21. Na primer, vi kažete – Agencija izrađuje program restrukturiranja. U članu 23. novi stav 2, kažete – program restrukturiranja iz stava 1. ovog člana donosi nadležni organ subjekta privatizacije. A, odluku o restrukturiranju donosi Agencija. Znači, odluku Agencija, program Agencija, a program usvaja subjekt privatizacije.
Šta ako subjekt privatizacije neće da usvoji? Kao što smo imali kod onog Zakona o Akcijskom fondu, kaže - pismeno izjašnjenje. Pa, šta ako se pismeno ne izjasni? Šta ako se predstavnik države pismeno ne izjasni, zar treba da trpi onaj privredni subjekt čije se akcije nekim slučajem nalaze u posedu Akcijskog fonda?
Znate, ako pišete neki propis morate da imate neki program, morate da imate neku viziju šta vam je krajnji cilj, kojim sredstvima, kojim metodama želite to da postignete. Ali, problem naše privatizacije u Srbiji je što niko ne zna koji je cilj privatizacije. Da li da definišemo novog vlasnika? Da li da više ne postoji društvena svojina? Da li da se uzmu pare da se pokriju socijalni fondovi? Da li da se obezbedi neka planetarna pravda? Da li da se obezbede uslovi za novo zapošljavanje? Ne, ovde nema jasnog i prepoznatljivog cilja, već postoji kontrolisani haos i afera za aferom povodom svake privatizacije.