Hvala. Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Jovan Palalić.
Pošto su predstavnik predlagača i Odbor za privatizaciju prihvatili ovaj amandman, sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman sa ispravkom pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman, sa ispravkom, postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović. (Odustaje.)
Zahvaljujem se. Odustaje se od amandmana.
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman smo podneli samo da bismo pokazali čime se služi predlagač zakona. E, vidite odnosi se na član 38. Zakona. Oni menjaju stav 2, znači: ″Javni poziv objavljuje Agencija najkasnije 15 dana pre dana održavanja javne aukcije″, a epohalna izmena predlagača jeste: umesto ″najkasnije 15 dana″ – ″najranije 30 dana″.
Mi amandmanom kažemo – najranije 15 dana, samo da bismo pokazali da između ″najkasnije″ i ″najranije″ postoji nekakva dijalektika; između 30 i 15 dana takođe postoji nekakva dijalektika. A ovde u odbijanju, odnosno povodom nekog stava da se amandman ne prihvata, Vlada ističe pozitivna iskustva iz dosadašnjih postupaka privatizacije i kaže da je neophodno da se ″najkasnije 15 dana″ zameni sa ″najranije 30 dana″.
Eto čime se služi naša vlada, kako okreće, menja, neposredno nešto priprema, prikazuje to revolucionarnim, od ovoga zavisi privatizacija, sada će da krenu pare. Ne mogu računi da prime tolike pare kolike će da dođu. A naše privatizacije ili stoje, ili su nepravedne, i sve su sa nekom aferom.
I, na aferu ne utiče ni najkasnije, ni najranije, ni 30, ni 15, već utiču drugi faktori – kako da se obezvredi kapital, kako da se povlašćenima obezbedi kupovina tog kapitala, po mogućnosti bez zaposlenih, bez velikih troškova. Ako ne može tenderom ni aukcijom, onda će u stečaju. Ako ne može ni u stečaju, onda će epohalno restrukturiranje sa otpisom dugova i potraživanja, ali opet obezvređeno, i kad se otpišu dugovi opet obezvređeno, a da niko ne vodi računa o tome šta će biti sa bilansima tih poverilaca koji treba da otpuste dugove. Niko ne vodi računa kakvi će njihovi bilansi biti.
Da li na taj način pravite prostor da se na naše tržište ubrizgaju one pare koje se čuvaju kao devizna rezerva, od dve, tri ili četiri milijarde, koliko pričate, i to sasvim neopravdano.
U vrednosnom smislu mora da se napravi prostor da bi se naštampali dinari, da bi se to pojavilo kao vrednost i kao novčana masa. Jer, i sami znate, sve što dođe kao deviza iz inostranstva mora da ima svoj novčani ekvivalent, a da bi se očuvala vrednost povlače se devize propisivanjem velikih deviznih rezervi, obaveznih rezervi banaka, a sada se, verovatno, pravi monetarni prostor putem vrednosti da se ubrizgaju te pare, da se pro forme promene vlasnici, i nadam se, u okviru četvrte tačke dnevnog reda, da se vrate naše pare kao strana ulaganja u privredu Republike Srbije.

        Da li još neko želi reč o amandmanu gospodina Krasića? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, DS je podnela amandman na član 20, koji glasi da se u stavu 2. tačka 4) briše. O čemu se radi? Ovaj član zakona određuje razloge zbog kojih će Agencija za privatizaciju ući u raskid ugovora sa kupcem. Tu se navodi, po mom mišljenju, čitav niz opravdanih razloga, ali za jedan mislim da je apsolutno neopravdan; pročitaću ga: "ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan".
Zašto ovo kažem? Svedoci smo da veliki deo preduzeća koja se danas privatizuju uglavnom metodom aukcijske prodaje jesu preduzeća koja su zrela da odu u stečaj, kod kojih se proizvodna aktivnost u prethodnom periodu čak nije ni obavljala, kod kojih je nivo uništenosti ekonomskih performansi zaista nesaglediv, tako da se ponekad postavlja pitanje nije li možda to preduzeće ušlo i u stratešku krizu, da li uopšte ima smisla insistirati kod novih kupaca na održavanju kontinuiteta proizvodnje nečega što nema prođe na tržištu.
Jer, postavlja se pitanje da li možda potpunom promenom delatnosti tog preduzeća ono može nanovo da bude oživljeno. Na primer, imate čitav niz napuštenih hala preduzeća koja apsolutno ne rade, kod kojih osnovna delatnost jednostavno nije moguća, jer, na kraju krajeva, takav proizvod ne može da nađe svog konačnog kupca. Ali, u tim halama se može organizovati neka druga proizvodnja, dakle, bez obezbeđenja tog kontinuiteta zaposliti ti isti radnici ili najveći broj tih istih radnika i na taj način na kraju obezbediti i ostvariti ono što i jeste cilj procesa privatizacije, a to je podizanje obima proizvodnje.
S obzirom na to da su druge odredbe, odnosno druge tačke ovog stava veoma jasno definisale eventualnu zloupotrebu od strane kupca preduzeća – dakle, neuplaćivanje ugovorene cene, neinvestiranje u subjekt privatizacije, raspolaganje imovinom suprotno dobrim poslovnim namerama, neizvršavanje odredbi o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, i na kraju čak su dati i drugi slučajevi predviđeni ugovorom – zaista nije dobro da u zakonu bude odredba o obezbeđenju kontinuiteta, jer ona nije dobra za sva preduzeća koja se privatizuju.
Molim Ministarstvo da ovaj amandman prihvati, jer će sebi olakšati život. Sutra ćemo imati situaciju da neko mrtvo preduzeće neko pokrene, a nije u istoj delatnosti, nije obezbeđen kontinuitet, i da eventualno dođe do utuženja, da postoji zakonski osnov za raskid tog ugovora. Mislim da je to potpuno besmisleno. Moja je poruka – ne vezujte ruke sebi više nego što je potrebno. Hvala.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da Narodna skupština ne treba da prihvati ovaj amandman zato što je jedan od razloga za privatizaciju i to što jedna firma mora samo da uđe u drugi oblik vlasništva, u drugi način organizovanja, da bi joj se pomoglo da bolje radi, a ne zato da neko dođe do dobrog poslovnog prostora, do vredne imovine, do objekata koje će posle toga koristiti po svojoj nameni, po svojoj želji.
Zašto ne treba da prihvatite amandman? Zato što kupac zna pod kojim uslovima kupuje ili učestvuje u privatizaciji. Ovo ograničenje će od sada biti ograničenje svakom kupcu. Uvek sam se zalagao da se propiše rok u kome će subjekt privatizacije nastaviti da se bavi istim poslom kojim se bavio i do privatizacije. Onda stvarate haos. Vi morate da znate čime zemlja raspolaže. A šta da investira, u šta da investira? Uslov mu je da investira određena sredstva, u šta? U nešto novo što će da menja u tome.
Mislim da podnosilac amandmana nije sagledao šta sve može da se posle toga desi. Nije to neko veliko ograničenje. Čovek kupuje fabriku guma, pa hoćemo da bar još pet godina proizvodi gume ili bar još tri ili bar još 10, tako smo to planirali, a ne da kupuje fabriku guma, obezvređenu, koja ima poslovni prostor u Knez Mihailovoj ulici, zatvori fabriku guma, uzima poslovni prostor u Knez Mihailovoj ulici, uzima stanove u vlasništvu te firme. To je bilo u vreme vladavine DOS-a, sve je to bilo u vreme vladavine DOS-a. Zato se zalažem, i mislim da sam to i rekao u raspravi u načelu, da ostane ovo rešenje koje je predložila Vlada Srbije.

Narodni poslanik Jovan Todorović.

I ja sam mišljenja kao gospodin Tomislav Nikolić. Nikako ne sme da se prihvati ovaj amandman, gospodine Vlahoviću. Onaj ko kupuje preduzeće zna koja je delatnost u tom preduzeću, zna čime se to preduzeće bavi. Kada se pojavi na tenderu ili na aukciji njemu su te činjenice poznate. Zamislite čoveka koji je kupio trgovinsko preduzeće i sada kaže – sada ću da proizvodim automobile, vi mi ne trebate, otpusti sve radnike. Ne može da zaposli nove zato što je to neka druga firma. Zašto nije kupio fabriku automobila ili ono što mu je u tom trenutku bilo zanimljivo na ovom tržištu? To je suština.
Jeste suština u kontinuitetu, jer na čemu ćemo mi završiti privatizaciju, ako nećemo na tome da to privatizovano preduzeće radi. Valjda je to cilj privatizacije, a nije cilj da sada neko dođe u posed neke imovine, jer po tome svi mogu da ugase preduzeća koja su privatizovana, prodaju imovinu i baš ih briga. Imamo takvih primera.

Replika, narodni poslanik Vlahović.

Pravo na repliku, a istovremeno i pogrešno tumačenje amandmana...