Opet, naravno, ovo "samostalne", ništa više. Brišemo taj prerogativ da neko drugi odlučuje o tome, da sam fakultet odlučuje o tome hoće li pustiti svoga nastavnika da zasnuje negde radni odnos, imaće dobru kontrolu.
Taj mehanizam za šta se mi zalažemo je zapravo ne samo dokaz jedne samostalnosti fakulteta u odlučivanju te vrste, nego da se jednostavno ne bi stvorili mehanizmi kočenja migracije, interne migracije, da neko želi da ode i da bi se na kraju imalo dovoljno. Univerzitet ima druge mogućnosti kontrole rada fakulteta, kako je stvar postavljena, pa će i kroz to moći da kontroliše, a naravno i kroz kontrolisanje i načina ostvarivanja prava na dohodak, penzionog i ostalih prava koja ostvaruje.
Zbog toga smo mislili da bi jednostavno trebalo ovo eliminisati kao akt samostalne visokoškolske ustanove, da stavimo samo visokoškolsku ustanovu, da ne bismo to pretvarali u neku nadležnost univerziteta, da sada odlučuje gde će profesor nekog fakulteta da gostuje, kada ipak fakultet najbolje zna svoje potrebe. Može da pusti svog hemičara, jedinog fizičara ili jednog od dvojice da odu da rade i u Nišu i u Novom Sadu, ako je to potrebno da odrade na svom fakultetu dovoljno.
A na kraju krajeva i ako ga ne puste, može da izlobira odluku da ode tamo da radi i da ostavi manjkav svoj matični fakultet, matičnu instituciju, matičnu akademiju, a naravno, to bi značilo loš kvalitet nastave.
Ako se nekada tako olako dozvoljava, neće imati vremena da se druži sa studentima, da ispunjava njihovo vreme i na kraju da stekne beneficije za polaganje konačnog završnog ispita sa sticanjem poena, jer će biti okupiran tezgaranjem. Različite mogućnosti možda postoje - možeš da ideš do fonda tog i tog. Verovatno će opšti akt to da reguliše, ali opšti akt od ustanove do ustanove i na njega daje saglasnost fakultet.
Kako raditi kada je reč o privatnom fakultetu? Zašto sada neće Karićev univerzitet da da saglasnost na svaku želju nastavnika da gostuje? Zašto neće sklopiti dogovor sa nekim drugim fakultetom? Naravno, ne traži se da se ti kadrovi vrate sa privatnog fakulteta na državne da predaju, nego privatni međusobno da prave različite komunikacije, tako da je bolje prepustiti, neka rade fakulteti, jer ovako direktne kontrole više institucije neće biti na privatnim fakultetima.
Apsolutno to ništa ne znači. Može formalno da odobri Karićev univerzitet svakom Karićevom fakultetu da može da mu ode nastavnik ovde ili onde da predaje, ali to nema onu težinu koju je predlagač verovatno hteo da obezbedi, nekakvu sigurnost, predlažući to za univerzitete i fakultete čiji je osnivač Republika.
Uslovno rečeno, tu može da ima neke logike, ali kada to prenesete, a morate ih ravnopravno tretirati na privatne univerzitete šta neće dati, šta ko sme da kaže iz univerzitetskog kolegijuma, rektorskog kolegijuma, da kaže Kariću ili nekom drugom vlasniku u njegovo ime ili neko drugo ime, naravno da će reći da mora da ide. Ne znači ništa što je ugledan nivo univerziteta kada je jedan privatni vlasnik svega, kada je on čovek privatnik, on može da odluči kako hoće, da podeli otkaze svima, da im ne daje plate. Jednostavno, opet bi sa te strane bila neravnopravnost između onih u državnom sektoru i onih u privatnom sektoru.
Zato, kada istinski nema prave samostalnosti, treba da brišemo tu reč "samostalan" i da ne dovodimo u pitanje naš stranački koncept, za koji se zalažemo da to "samostalnost" ne bude preferencijalno pravo.

Zahvaljujem se gospodinu Poskurici.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 78. i član 78. amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Vučković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 78. i član 78. amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Pajović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 78. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Velimir Simonović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović.

Ovaj amandman je izuzetno važan. On rešava jedno krupno pitanje na univerzitetima i nemojte mi zameriti ako utrošim neki minut više nego što je inače moja praksa.
Skrenuo bih vam pažnju na ispravku koja je jutros podeljenja jer su se u amandmanu potkrale neke štamparske greške. O čemu se radi?
Ovde stoji u zakonu stav 1: "Nastavniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj je navršio 65 godina života." A ovo dalje sam ja izmenio. Dovoljno je da se kaže samo to, jer takav sigurno ima bar 15 godina staža.
Međutim, protiv sam drugog stava, gde lepo stoji: "Nastavniku iz stava 1. ovog člana može biti produžen radni odnos do dve školske godine, pod uslovima i na način predviđen statutom itd." Šta znači to pod uslovima?
Jedan jedini je uslov da se kaže kako su ti nastavnici potrebni još uvek fakultetu. Istini za volju, neki nisu bili potrebni ni kada su bili mlađi, a sada odjedanput postaće strašno potrebni. To je automatski produžavanje radnog odnosa za dve godine.
Moram da vam kažem, to sam izjavio juče na Odboru, što se mene lično tiče ovaj amandman postaje istorijski, jer u svim zakonima koje smo donosili o univerzitetu stajala je ta mogućnost produženja, ako je potreban. Uvek sam podnosio amandman. On je odbijan. I prošli put ga je odbila Vlada, u kojoj je ministar bio gospodin Gašo Knežević, ali su ga poslanici prihvatili. Glasali su za moj amandman. Kada sam sreo Gašu rekao mi je - ubiće te ovi sa univerziteta, ali ništa se nije dogodilo. Jedan me je kolega pitao, da li sam morao da podnesem baš takav amandman.
Dakle, nema produžavanja posle 65. godine. Ako je slučajno neko rođen 1. oktobra ili iza 1. oktobra, on radi još cele te godine. Isto tako, definiše se šta može da radi penzionisani profesor - sve, ako je potrebno i ako ume da radi. Dakle, može da radi sve samo ne drži predavanja redovnim studentima.
Može da predaje na postdiplomskim studijama, može da bude u komisijama za doktorate i magistrature, može da bude u komisiji za izbor nastavnika, može da se bavi istraživanjima, ako fakultet ima projekte iz privrede ili iz Ministarstva za nauku i ekologiju, ako zna to da radi - sve to može, samo ne drži predavanja redovnim studentima.
To znatno doprinosi podmlađivanju nastavnog kadra. Zašto bi neko sedeo dve godine i zauzimao mesto redovnog profesora a da neko mlađi ne može da se pomeri, da od asistenta postane docent ili, ako je više kvalifikovan, da postane vanredni ili redovni profesor. Prema tome i to pitanje se rešava.
Odmah da vam kažem, a ne smem o tome da govorim javno, jer sam obećao da ću biti diskretan, ali uživam podršku ljudi koji rukovode visokoškolskim ustanovama. Mi im rešavamo veliku brigu, jer neće moći da se odupru, biće strašan pritisak. Ko će od dekana reći, profesor Simonović je potreban, neka radi još dve godine, a profesor Živković nije, njega ćemo da penzionišemo? Nema takvog dekana koji može da se odupre tome.
To sam govorio i u ranijim sazivima - da stavimo u zakon da profesor univerziteta ide u penziju kada napuni 67 godina, ali onda je to jednako za sve, a ne ovako da zavisi od dobre volje dekana ili veća da li će nekome da produži ili neće radni odnos. To se tako ne može rešavati.
Pošto je taj moj amandman bio prihvaćen prošli put, to je ušlo u zakon, ništa se loše nije dogodilo na univerzitetu. Profesori koji su penzionisani, a umeli su da rade i bili su potrebni da obave još neke poslove sem nastave, oni su to radili. Odmah da vam kažem, angažovanje penzionisanih profesora nije tako masovno nego samo oni koji su zaista potrebni da još nešto urade.
Na kraju krajeva, ima profesora koji nisu držali poslediplomsku nastavu ni kada su bili mlađi, jednostavno nisu se bavili tom vrstom nastave.
Upućujem vas na taj amandman i molim da ga pažljivo proučite. Zaista, veoma mi je stalo, moram to otvoreno da priznam, da ovaj amandman prođe. Prepuštam njegovu sudbinu vama.

Hvala, profesore.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 78. amandman je podneo poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 78. Predloga zakona o visokom obrazovanju, tako što sam predložio da se u stavu 2. člana 78. brišu reči "univerziteta, odnosno druge samostalne".
Kao što je profesor Simonović rekao, stav 2. člana 78. predloženog zakona o visokom obrazovanju govori kada nastavniku može prestati radni odnos i posle navršenih 65 godina, dakle posle penzionisanja, i to se eksplicitno kaže dve godine, ako je to predviđeno statutom univerziteta.
Dakle, ovde se vrši svojevrsna deregulacija odnosa, koje pokušava zakonodavac, odnosno predlagač da reguliše statutom fakulteta, odnosno univerziteta, što smatram da nije dozvoljeno ni dopušteno, jer ovi odnosi moraju se eksplicitno regulisati zakonom.
Ovim, inače veoma lošim zakonom, gospodine ministre, ukida se upravljačka i finansijska funkcija, samostalnost fakulteta, što odgovara jedino privatnim visokoškolskim ustanovama, a predloženo zakonsko rešenje je neprimereno na većini društvenih fakulteta. Ako bi se ovo rešenje iz člana 78. stav 2. održalo, to bi automatski značilo produženje radnog odnosa profesora fakulteta još za dve godine. Naravno, ako se to predloži statutom, što je apsolutno neprihvatljivo.
Istine radi, penzionisani profesor bi mogao biti angažovan na vođenju određenih oblika nastave, ali samo na magistarskim i doktorskim studijama, s obzirom na ogromno znanje i iskustvo takvog stručnog kadra, što treba naravno da bude regulisano na način kojim SRS želi kroz amandmane da popravi. Apelujem na vas da ovaj moj amandman usvojite.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Narodni poslanik Zoran Krasić.

Vidi se da je ovaj član 78. pisan na način da se ima u vidu državni univerzitet i fakultet, ali da se ne vide privatne visokoškolske ustanove.
Ono što je gospodin Koprivica amandmanom obuhvatio tiče se pre svega kontinuiteta predloga da se promene odredbe ovog predloga zakona koje regulišu šta je to samostalna visokoškolska ustanova i imaju cilj da fakultet izvuku iz očigledno nametnutog statusa potčinjenosti univerzitetu.
Ali, prvi stav sadrži u stvari stereotipnu odredbu o prestanku radnog odnosa pod određenim uslovima i moram da kažem da su to oni opšti uslovi koji se protežu u gotovo svim propisima koji se na neki način tiču radnog odnosa.
I u Zakonu o radu postoji identična odredba, ali u Zakonu o radu takođe postoji i odredba koja nagoveštava da ovim propisom, kojim se reguliše visoko obrazovanje, pa uostalom i propisom kojim se reguliše osnovno i srednje, postoji neka mogućnost da se pod određenim uslovima i lica koja ispunjavaju uslove za penziju zadrže i dalje u radnom odnosu da ne bi trpela pre svega nastava. To se verovatno podrazumeva kao norma. Praksa je već nešto drugo. To je činjenica.
Naša praksa danas je da penzionisani profesori predaju na privatnim univerzitetima. Ne, da upotrebim ovu formulaciju u trajanju dve školske godine od godine u kojoj su ispunjeni uslovi i u kojoj je prestao radni odnos, nego danas svaki penzioner može ponovo da se zaposli.
Mada po nekim stavovima struke, u 65-oj godini stvara se prezumpcija da je lice izgubilo radnu sposobnost, tzv. opštu radnu sposobnost. Navršenih 65 godina je onaj osigurani slučaj zbog koga se i odlazi u penziju, zato što se stvara pretpostavka da je izgubljena radna sposobnost. Ako je izgubljena radna sposobnost da lice drži časove predavanja i nastavu, verovatno je izgubljena i radna sposobnost da učestvuje kao član neke komisije u odbrani ili u izboru itd.
Ali, u potpunosti se slažem sa stavom da neki opravdani razlog treba da postoji, ali sam potpuno svestan činjenice da ukoliko bi taj opravdani razlog za produženje radnog odnosa bio u ovom zakonu, on bi se odnosio samo na državne fakultete. Na privatne uopšte se ne bi odnosio, a bio bi donekle u skobu sa opštim stavom iz Zakona o radu, koji ne zabranjuje penzionerima da rade, koji ne zabranjuje poslodavcu da prima penzionere.
Štititi se od zloupotreba samo prema državnom univerzitetu bila bi nepravda. Valjda se štiti država od zloupotreba na svim nivoima, bez obzira na oblik organizovanja i svojinski oblik i ko je osnivač neke visokoškolske ustanove.
Stvarno delim mišljenje sa svim poslanicima koji su pisali amandmane povodom ovog stava da ovako data objektivna norma je preširoka i omogućava konkretno ovde da univerzitet kao opravdani razlog za produženje radnog odnosa do pune 67-me godine mogu da stave sve i svašta, ali ukoliko se i desi ta situacija da treba da se produži još dve školske godine radni odnos nekom univerzitetskom profesoru, onda se neminovno otvara pitanje, a šta je sa kadrom, šta je sa planiranjem, šta je radio taj univerzitet, zar nije unapred pripremao kadar za taj trenutak, kada verovatno, sudeći po godinama i radnom stažu, nastavnik u zvanju redovnog profesora odlazi u penziju.
Doduše imamo i situacije da u ovim godinama koje su propisane stavom 1. imamo i docente i vanredne, manje docenata, a mnogo više vanrednih profesora, a najviše redovnih, ali imamo i takvu situaciju.
Zato smatram da kombinacijom ovih amandmana na ovaj član ili prihvatanjem svih tih amandmana može da se zadovolji i jedan zahtev i ovaj koji u kontinuitetu zastupamo, a koji može da se definiše kao očuvanje samostalnosti i autonomije fakulteta.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 78. amandman je podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 78. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 81. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 84. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 85. amandman je podneo poslanik Branislav Stevanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo u ime SRS podneo sam amandman na član 85. Predlog zakona o visokom obrazovanju. Naime, stav 1. ovog člana govori o tome da je potrebno za nove studente da bi se upisali na fakultet ukupno 100 bodova, što u ovom sadašnjem, kako je već bilo kod ovog prijemnog ispita, oni koji imaju, da kažem, praktično sve petice u srednjoj školi da mogu maksimum 40 bodova da ostvare, a 60 na dan prijemnog ispita. Obično se praktikuje 30 bodova. Znači, 30 pitanja po dva boda, 60 bodova.
Predlažem da se prvi stav člana 85. dopuni, da bude obrnuta proporcija, da 60 bodova ide na četvorogodišnje školovanje, a 40 na dan prijemnog ispita. Zašto to kažem. Ima više razloga jer tu se ostavlja prostor za veće manipulacije, jer upravni odbor fakulteta odlučuje upravo o toj proporciji, što smatramo mi iz SRS da je nepravilno i nepošteno.
To treba ipak zakonom da se reguliše, jer hoću da kažem da smo imali skoro prijemne ispite na fakultetima, gde su učenici koji su srednju školu završili sa jedva trojkom, međutim oni koji su bili vukovci dešavalo se da nisu ušli na budžet, čak nisu ni ušli na neke fakultete, tako da su morali da se preorijentišu na neke druge fakultete, što smatram još jednom dodatnom nepravdom. A pored ovoga što sam rekao treba navesti i to, ako uzmemo u obzir druge faktore, što na dan prijemnog ispita može da se desi bolest, neki problemi unutar porodice ili naravno trema, kao kod svakog normalnog čoveka, može da se desi takođe kod mladih ljudi, znači tog dana može da ima pojačanu tremu, tako da se praktično u jednom satu one četiri godine anuliraju, a đak je marljivo radio. Na taj način mi destimulišemo srednjoškolce da se bore za što bolji uspeh.
Međutim, mnoge negativne ocene su izrečene sa ove govornice, ne bih hteo da se upuštam u to i bilo bi suvišno bilo šta da kažem, bilo koju kritiku. To smo mogli da čujemo danas i juče u raspravama. Međutim, da se vratim na član 85. Razgovarao sam sa nekoliko poslanika iz drugih stranaka, međutim nisam posebno obrazloženje dobio, jer jednostavno ovde nema obrazloženja, govori se o imidžu pojedinih fakulteta, takođe o drugim stvarima.
Međutim, ovde ne postoji pravi razlog za to. Treba istaći da naše školstvo zaista pokazuje rezultate. Uzmimo uobzir da su naši studenti Elektrotehničkog fakulteta postali svetski prvaci, gde su za protivnike imali dva američka koledža, i treba naglasiti da je to proizvod upravo dobrog kvaliteta našeg visokog školstva. Što znači da ne treba tu vršiti neke velike promene i ne treba nešto novo izmišljati.
Treba reći i to da profesori koji predaju na stranim fakultetima takođe su veoma cenjeni i pokazuju velike rezultate. Oni dobijaju veoma često ponude i često naši profesori ostaju u inostranstvu. Možemo da zamislimo koliki je to gubitak i u materijalnom, a i u drugom smislu kada je u pitanju naša država.
Takođe, treba istaći da se često pozivate na zapad i, gospodo, od 2000. godine svaki zakon kada usklađujemo uvek se pozivamo na zapad, na Evropu. Mi srpski radikali, kao pravi pravoslavci, kada se bogu molimo mi se okrenemo istoku, a vi gospodo od 2000. godine otprilike ste se okrenuli zapadu i molite se bogu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 86. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.