Izvinite, gospodine Mariću, znam da je po amandmanu, ali imamo pre toga javljanje po Poslovniku. Po Poslovniku, gospođa Radeta.
Svakako, predsednik Skupštine će uvek po zakonskoj proceduri stavljati nešto na dnevni red i isto tako očekuje da oni koji podnose proceduru to urade po zakonu. Ne znam tačno o čemu je reč, ali sve što je po zakonu biće kako kažete po zakonu na dnevnom redu.
Izvolite, gospođo Radeta.

Dame i gospodo, imali smo već ovde intervenciju po članu 225. po kome narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika. Odgovor nismo dobili i sada želim da ponovim i upoznam javnost Srbije sa vrlo čudnim stvarima koje su ponovo počele da se dešavaju. Krizni štabovi ponovo deluju u Srbiji. Rekla bih da su i teroristi, s obzirom da se radi o tome da je grupa kriminalaca od juče u Surčinu zaposela kancelarije SO Surčin, da je legalno izabrani predsednik u Surčinu fizički napadnut, da ima lekarsko uverenje o težim telesnim povredama, da je sve to rađeno na očigled i uz naklonost policije i stanice policije u Surčinu.
Srpska radikalna stranka je, s obzirom da mi vršimo vlast u Surčinu, obavestila Ministarstvo unutrašnjih poslova o tom događaju, obavešten je ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i nijedan ni drugi ministar i ministarstva nisu reagovali. Mi sada tražimo, javno pozivam ministra Lonačara da hitno reaguje, ukoliko ne želi da preuzme odgovornost da Srpska radikalna stranka sama reši taj problem.
Pitam javno ministra Lončara kako bi bilo da srpski radikali, kao što su sinoć demokrate i kriminalci iz Surčina upali u zgradu opštine Surčin, upadnu u zgradu Vlade. Nemojte da mislite da mi to ne možemo, ali mi naravno ne želimo revolucionarne promene. Mi želimo promene koje će desiti posle narednih izbora.
Od vas, predsedniče, tražim da uspostavite kontakt sa ministrom i da obavesti narodne poslanike šta je učinio oko razbijanja tog kriminalnog legla u Surčinu, šta je učinio oko razbijanja tog kriznog štaba i oko omogućavanja normalnog i legalnog rada opštine Surčin.
Dakle, odgovornost je na ministru Lončaru. Naravno, značajna odgovornost je i na ministru Jočiću koji zna šta se tamo dešava, policija samo šeta ispred zgrade opštine Surčin. Zaposleni koji su se našli na radnom mestu su taoci tih surčinskih kriminalaca, ne mogu da izađu iz prostorija opštine Surčin. Pozivam javno ministra Lončara, pozivam Vojislava Koštunicu da obavesti, ako već nije obavešten, evo ja njega obaveštavam, da svog ministra Lončara obavesti da radi svoj posao, inače preuzimaju veliku odgovornost. Još malo imamo strpljenja, inače radikali će sami da se vrate u opštinu Surčin, a odgovornost je i na Koštunici i na ministru Lončaru.

Izvinite, gospodine Mariću, nećemo imati vremena, vrlo brzo ćete shvatiti zašto. Prvo, radi pojašnjenja, reč je o dva poslovnička pitanja, a važno je da svi znamo obaveštenje.
Član 225: "Narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika." Drugi stav koji dodatno još za neka specifična, koja se tiču publikacije Narodne skupštine, što u ovom slučaju nije presudno, te svakako očekujemo od svih nadležnih organa koji poseduju informacije da se u najkraćem mogućem roku dostave i biće prosleđene narodnim poslanicima kojima je neophodno ovo za vršenje funkcije narodnog poslanika.
Isto tako, ogromna je odgovornost Skupštine za specifične situacije kada postoji potreba za skidanjem imuniteta. Obaveštavam sve, po članu 162. stav 3, biće neophodno u jednom trenutku da Skupština danas po ovom stavu na trenutak prekine zasedanje i glasa o skidanju imuniteta da bi mogao da se nastavi istražni postupak, te molim šefove poslaničkih grupa ili ovlašćene predstavnike da se u 15,00 časova, po završetku pauze koju ćemo sada dati redovno po Poslovniku, u kabinetu predsednika napravi kratak dogovor u koliko sati bi Skupština napravila ovu kratku pauzu, a sada dajemo redovnu pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze – 15.10)

Narodni poslanik Toma Bušetić je govorio. Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kratko nešto kažem o amandmanu na član 45, ne direktno obraćajući se podnosiocu amandmana gospodinu Tomi Bušetiću, nego u sklopu amandmana SRS, u sklopu amandmana kolege Miroslava Nedeljkovića.
Slažem se sa kolegama i konstatacijom da je član 45. jedan od ključnih članova, upravo zbog toga što određuje taj takozvani paket zdravstvenih usluga, kako realizovati paket usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Apsolutno shvatam razloge i jednog i drugog predlagača amandmana, razloge u smislu brige o socijalnim slučajevima, o sirotinji koja je, nažalost, u sve većem broju u našoj zemlji.
Međutim, moramo da pođemo od konstatacije, jer donosimo novi zakon o zdravstvenom osiguranju, da smo do sada imali finansiranje u zdravstvu upravo tih obaveznih vidova, koje zbog nemogućnosti što doprinosa, što drugih sredstava, a sve je to trebalo da stigne do zdravstvene kase, jednostavno nismo mogli da finansiramo. Mislim da je mnogo destruktivnija i pogrešna politika ako obećavamo narodu neka prava, a u praksi ne možemo da ih jednostavno realizujemo.
Konkretno, u članu 45. tačno se precizira 10 tačaka šta će biti plaćeno iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja u vrednosti od 100%. Znači, šta će faktički uslovno biti besplatno narodu, zdravstvenim osiguranicima. Upravo se radi o stanjima i bolestima koje su najznačajnije što se tiče socijalno-medicinskih aspekata, drugo, najznačajnije su po pitanju patologije, tako da su ovde u ovih 10 tačaka u plaćanju 100% obuhvaćeni najteži bolesnici, trudnice, deca do 18 godina života, obuhvaćeni su svi teški bolesnici koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme.
Dalja stavka - 95%, precizirali smo više kategorija koje će plaćati samo 5% od cene zdravstvenih usluga, onda imamo treću tačku - 80% od cene zdravstvenih usluga i na kraju 65%, plaćeno 65% od cene zdravstvenih usluga.
Da bismo reformisali zdravstvo, da bismo napravili jedan održiv sistem finansiranja zdravstva, neminovno je bilo doneti neke promene i, da vam kažem, žao nam je što koncept besplatnog zdravlja jednostavno nigde ne može da bude uspešan, nemoguće je besplatno lečiti ljude. Jednostavno, postoje neke stvari koje će morati u budućnosti da se plaćaju upravo zbog toga da bismo mogli da narodu obezbedimo besprekorno da svi imaju podjednako usluge plaćene.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Samo se javljam da jednu stvar pojasnim. Poslanici Srpske radikalne stranke ne smatraju da zdravstvena zaštita može da bude besplatna, dakle, da bude 100% besplatna, to je samo jedna varka, jer to se mora platiti. I u ranijem sistemu, kada smo imali nešto slično, ljudi su plaćali kroz doprinose koji su prethodno odbijani od ličnih dohodaka i onda nisu te pare primali direktno sa svojom platom,  pa smo mi mislili da nam je zdravstvo besplatno.
Ne, to je bilo plaćeno na ovaj ili na onaj način, ali je samo pitanje kolika je naša participacija u svemu tome.
Znači, slažem se da je nemoguće da 100% bude sve plaćeno, to je nerealno i to mi ne zagovaramo, da to odmah bude jasno. Mi smo jasni i izričiti, mi kažemo da paket nije dobro napravljen, i to je za nas pitanje na koje ne dobijamo odgovor, ja ga već treći put ponavljam – zašto nije postupljeno po propozicijama Svetske banke i Svetske zdravstvene organizacije o osnovnom paketu zdravstvenih usluga koji je besplatan?
Reći ću konkretno šta nam smeta. Zašto u tom paketu nisu predviđena stanja koja vitalno ugrožavaju pacijenta i koja bi trebalo da budu 100% plaćena? Nemojte da mi kažete – hitna pomoć. Ako padne čovek, dođe hitna pomoć, a ima infarkt, ali treba taj infarkt da se leči i to dugo da se leči, pa je potrebno uraditi kateterizaciju, pa koronografiju, pa moguće možda i akutno raditi operaciju od akutnog infarkta miokarda, znači, jedna situacija koja je sasvim moguća i to je jedno od najtežih oboljenja.
Te kategorije bi po nama trebalo da budu 100% pokrivene, znači kao što je i infarkt miokarda akutni, kao što je edem pluća akutni, kao što je otvoreni prelom. Toga nema u paketu za 100%, a značajno je da sa socijalne tačke gledišta, sa stanovišta kada gledamo ove pokazatelje siromaštva i kada gledamo pokazatelje zaposlenosti, onda mislimo da se time čini apsolutna korist našem narodu.
Nama posebno smeta što ovde nema kategorije starih ljudi koja bi morala biti kao kategorija obuhvaćena paketom. Hajde da se dogovorimo pa da kažemo nemamo para, 65 godina, produžile se godine života, ljudski vek je duži, nije baš mnogo duži kod nas, zna se koje su očekivane godine života, ali da se složimo pa da kažemo od 70. godine ljudi će 100% biti obuhvaćeni ovim paketom.
Znači, to je naša intervencija samo. Mi se zalažemo da taj paket bude napravljen prema standardima Svetske zdravstvene organizacije i prema standardima Svetske banke. Znači, za nas je otvoreno pitanje zašto nije rađeno po tome, zašto je plaćeno ono što su donacije i što su krediti koje ćemo otplaćivati da se uradi nešto što je po nama lošije, neću da kažem da je loše, ali lošije je, da upotrebim taj termin, jer se pitam zašto na projektima o finansiranju, koji su potpuno nejavni, rade eksperti koji su totalno nekompetentni za tu oblast.
Problem je gospodin Keder iz Slovenije, koji radi na projektu finansiranja zdravstvene zaštite, a internista je. Ne može internista da se razume u ovo; mogao bi, ali da se dokazao negde, pa da je uradio nešto čestito i nešto vredno, onda bi to moglo.
Pošto je isteklo vreme ja neću zloupotrebiti, ja završavam, to je poenta i to nas interesuje, a odgovor nikako da dobijemo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 47. amandman je podneo poslanik Branislav Blažić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić..

Dame i gospodo, ispred Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 47, koji se na neki način nadovezuje na ovaj član 45. U članu 47. nisu jasne namere zakonodavca i šta on ovim članom želi da postigne. Ja ću ga pročitati u jednom delu da bismo to mogli lakše da shvatimo.
On otprilike glasi: "Republički zavod za svaku kalendarsku godinu donosi opšti akt kojim uređuje sadržaj, obim i standard prava...", posebno naglašavam reči "sadržaj, obim i standard prava" jer je u stvari tu ključ čitavog ovog člana vezanog za zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja iz člana 45. ovog zakona.
Znači, zakonodavac predviđa da svake godine mi damo na neki način ovim zakonom ovlašćenje Republičkom zavodu da može da menja i smanjuje sadržaj, obim i standard prava osiguranika. Sada se postavlja ozbiljno pitanje o kompetentnosti Zavoda da uopšte može tako nešto da radi i da oročavamo ovim zakonom sadržaj, obim i standard prava, a u isto vreme pravo nismo oročili.
Šta je namera da svake godine možemo nešto da menjamo? Verovatno će nam na to odgovoriti zakonodavac, ali Vlada koja daje saglasnost i taj Republički zavod koji to predlaže u svakom slučaju nisu dovoljno kompetentni da mogu tako lako da menjaju određene doktrinarne stavove kada su u pitanju pojedine bolesti ili kada su u pitanju određene zdravstvene usluge.
Možda bi to mogla da radi neka stručna komisija komore, možda formirana jedna stručna komisija koja bi trebalo da prati kretanja u zdravstvu kod određenih bolesti ili kod nekih stanja, pa da predlaže eventualno kompetentno i odgovorno da se u nekim momentima taj obim povećava ili smanjuje.
Ovde je sve to vezano na neki način za finansije i to se potvrđuje u 2. stavu, koji glasi: "Opšti akt iz stava 1. ovog člana mora biti usklađen sa planom zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i godišnjim finansijskim planom Republičkog zavoda."
Prema tome, dolazimo u poziciju da je očigledno da će se obim, sadržaj i standard prava osiguranika kretati prema prilivu sredstava, i to otprilike kako neko matematički ili prema ciframa predvidi i pogleda to onako grubo i kaže – ovde fali toliko i toliko para i toliko ćemo smanjiti pravo osiguranika i nadoknadićemo ta sredstva u fondu.
Mislim da se pomalo grubo odnosimo prema tom vrlo ozbiljnom pitanju i ne bismo smeli na takav način da radimo tu racionalizaciju. Ponovo se vraćam na to da racionalizacija u zdravstvu u svakom slučaju treba da dođe na zadnje mesto. Niko ne kaže da u zdravstvu ne treba da bude racionalizacije. Svakako da treba, ali ne na ovakav način kako to pokušava da se postigne ovim zakonom.
Ono što bi možda moglo da ublaži čitavu ovu priču i što bi moglo da bude shvatljivo, to je da smo dobili jedan izveštaj od Ministarstva o ukupnim troškovima koje ima država prema lečenju ili u nekim oblastima lečenja, kakvi su to troškovi, kakav je nivo zdravstvene zaštite, koliko dajemo na taj najviši nivo, a koliko dajemo na tu primarnu zdravstvenu zaštitu; da li ima ravnopravnosti ili neravnopravnosti na teritoriji čitave Republike; da li je racionalizacija učinila svoje da možda u nekim sredinama imamo praćenje evropskog nivoa zdravstvene zaštite, a u nekim sredinama smo u 19. veku.
Da se to potkrepilo nekim izveštajem moglo bi se daleko odgovornije ovde razgovarati o nivoima, sadržajima zdravstvene zaštite, a pogotovo o tome da se dozvoli ovakvim zakonom da Republički zavod svake kalendarske godine određuje, menja ili povećava prava osiguranika. Na kraju krajeva, to nije korektno ni prema osiguranicima, koji bi morali na jedan duži rok da znaju kakva su im prava i šta mogu da očekuju za ono što oni izdvajaju i plaćaju za zdravstveno osiguranje.
Prema tome, smatram da tako nešto ne bi moglo da dođe u obzir. Možda bi se to moglo ostaviti Skupštini, da Skupština za neki kraći vremenski period, za dve-tri godine o tome razgovara nakon izveštaja, koji smatram da je neophodno da dobijamo od Ministarstva, da bismo mogli da pratimo i izveštavamo javnost o ukupnim kretanjima u zdravstvu. Tada bi možda Skupština mogla odgovorno da razmatra tu problematiku i da uzme u obzir s jedne strane taj stručni aspekt, a sa druge strane i finansijski aspekt, pa da ona bude ta koja će to predlagati, a da odobrimo zakonom Republičkom zavodu da on sam kreira sadržaj i pravo osiguranika, mislim da to nije odgovorno. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.