Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovog deklarativnog izjašnjavanja više narodnih poslanika dobro bi bilo da sa ovim prekinemo i da neko ne pomisli... A jedino mogu da vam kažem, ne znam za ostale, sasvim je izvesno da mi izbore jedva čekamo, nikoga se ne plašimo, a ponajmanje Bogoljuba Karića. I njega, i skupštinsku većinu, i one žute, počistićemo sve zajedno sa političke scene da neko ne bi stekao pogrešan utisak posle.
S druge strane, samo tražim odgovore na neka druga pitanja, ako ih ima; ako ne, što se nas tiče, možemo da nastavimo da radimo po zakonima i po amandmanima. Nekoliko još konstatacija, a onda nekoliko pitanja za predstavnike vladajuće većine. Prvo, onaj ko to uradi, taj je sebe obeležio za ceo život.
Zar vi mislite da bilo kome od tih ljudi iko igde, sem pet ljudi u najužem okruženju, govori išta lepo? Kako prođu, ljudi im se smeju na ulici i kažu – eno ga onaj što je svoju partiju izdao, eno ga onaj koga smo izabrali na ovoj listi, a onda je otišao na petu listu; evo ga onaj što se prodao za pare.
Nisam spreman da uvek govorim da je visina novca ono što opredeljuje ljude, zato što time govorite da su svi ljudi korumpirani, a da je samo iznos taj koji ga određuje. Siguran sam da u ovoj Narodnoj skupštini ima više od 90% ljudi sa kojima ne možete da razgovarate o tome.
Ne znam da li ste primetili, mi se svakodnevno srećemo, i kada smo u najtežim odnosima i u najgorim mogućim odnosima razgovaramo i nikada niko od nas nekom poslaniku Srpske radikalne stranke, niti oni meni, nije pravio problem zbog toga, zato što znamo da imamo istu ideju i ne razmišljamo o tome da li će neko od nas to da napusti, jer znamo da imamo i svoju stranku kojoj svi gledamo da učinimo nešto dobro, a ne nešto loše.
Oni ljudi koji su na to spremni, ne znam kako da ih okarakterišem. Jednostavno, to nisu ljudi i o njima ne treba posebno da se brine, oni idu na smetlište istorije kako god okrenete.
Sada imam pitanje za vas, gospodine Aligrudiću, ako želite da odgovorite, pošto malopre niste. Znam da to nije od ove vlade, to je odranije, ali vas pitam ko je iz države Srbije doneo odluku da ti ljudi imaju 120.000 evra od narodnih para? Ne pitam za njihov privatni deo, neka grade kule na Marsu i na Veneri, ako mogu. Ali, mesečno da imaju 120.000 evra od građana Srbije? To je moje pitanje za vas, gospodine Aligrudiću, i na to niste odgovorili.
Vi ste imali na toj TV napad na povećanje plata poslanika, što i mi napadamo, jer kažemo da ne može narod da ima ovakva primanja, a poslanici tolika. Onda vam dođe da se nađete u šizofrenoj situaciji. Napada vas TV Verana Matića, koji otme po pet ili 10.000 evra mesečno sebi, ili ovaj koji uzme od države, baš me briga za privatni deo, uzme od države, od naroda 120.000 evra mesečno, pojedinačno, jedan čovek, koliko uzme cela Narodna skupština ili pola Narodne skupštine. I krivi ludaci narodni poslanici!
O čemu vi pričate? Ko je odgovoran za taj državni deo? Mene interesuje odgovornost vas iz vlasti zašto se to danas dešava. Veoma sam radostan da gospodin Smiljanić i predstavnici SPS-a ovako govore. Samo se nadam da nisu neke druge stvari, nego da su ljudi zaista shvatili da nije dobro da podržavaju Vladu. Siguran sam i očekujem da nema nekih drugih igara iza toga.
Ono što je užasno važno, to je da vi objasnite narodu kako može da se spreči da neko uzima ogroman narodni novac, da uzima neverovatne sume državnih para, a onda svima nama deli lekcije i lupa šamare kako smo mi, otprilike, ovakvi ili onakvi. Čak sam jednom i čuo u jednoj TV emisiji, Dragomir Karić je rekao: "Da li ste videli kakva odela su nosili Toma i Aca, vidite kakva odela nose danas". Dobra odela nosimo, ali sve što imamo može taman da stane, i to nas nekoliko zajedno, u njihovu jednu mesečnu platu, i to onu od države, gospodine Aligrudiću. To narod i građani Srbije treba da shvate, da su to njihove pare, da je to njihov novac, da to nije novac koji su zaradili na ovakav ili onakav način, pametnim transakcijama i ne znam čime. Ne, nego da je to direktno sa grbače našeg naroda.
Na to nema odgovora. Sa ove govornice sam čuo samo od Mike Vlaovića da je tog pokušaja bilo. Da li je tako, gospodine Vlaoviću? (Da.) Ni od koga drugog nisam čuo da je tako nešto postojalo. Priča se po kuloarima, napali neka dva nova radikala, napali neku četvoricu odavde, ne znam ni ja sve šta. Verujem svakom poslaniku Srpske radikalne stranke, a opet može da se pojavi neko ko će da kaže – ja sam bolji sa Šešeljem, jeste da ga nisam baš nikad čuo u životu, ali on mnogo više veruje meni nego Tomi, tebi i ne znam ni ja kome. Sve je to moguće. Mi ćemo to opet da slušamo dva dana. Pa, šta onda?
(Predsednik: Vreme.)
Na kraju će svi ljudi da vide da to nisu ljudi, ali je suština u tome što mi moramo da promenimo takav način ponašanja. Jednom to mora da se završi. Jedina stvar u kojoj se slažemo to je da taj manir mora da se promeni. Nadam se da su se ovi iz G17 pokajali zbog onoga što su ranije radili, a sa ovim današnjim, opet Karićevim. Da li je to isto bilo sa Mehom, Orlićem i ovima, sa onim što je za 11 dana završio fakultet kod Karića, naravno, onaj genije Orlić. Onakav genije za 11 dana. Sećam se, a nisam naročite pameti, nisam kao on, meni mesec i 11 dana treba jedan ispit da spremim, a on za 11 dana 20 ispita spremi. Da ne verujete šta je u ovoj zemlji moguće. To su bili vaši ministri, koji su još hteli da zabranjuju pojedine stranke. I to im je padalo na pamet.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, gospodine predsedniče, izvinite što sam vas omeo. Sada mogu i da vas prepustim gospodi Momčilovu, Poskurici, Blažiću i ostalima. Oni mnogo bolje nego ja znaju sve probleme našeg zdravstva i kako u toj sferi društvenog života da pomognu.
Samo vam govorim jednu stvar, za to ćete uvek imati saglasnost, siguran sam i Demokratske stranke, ali pre toga morate da odgovorite na ova pitanja, gospodine Aligrudiću. Morate jasno i javno da izađete sa tim ko su ti ljudi na koje je takav pritisak vršen.
A računam, pošto nije pritisak, nego je podmićivanje, dakle, krivično delo davanje mita, da se to onda jasno kaže, a ne da se kriju iza toga i da sebi nabijaju cenu pojedini poslanici, pa kažu – mnogo sam važan, pa mi neko nudio 100 milijardi evra, triliona dolara itd., a ne vrede 1% kod biračkog tela.
Još jedanput molim one poslanike kojima se to dešava od bilo koga, da izađu i da to kažu, jer to je jedini način kako možemo da napravimo od Srbije normalnu zemlju, a siguran sam da nam je cilj da Srbija bude normalna zemlja.
Jedino u čemu ne mogu tu da se složim sa gospodinom Aligrudićem, to je da ne mislim da bi izbori bili bilo kakva tragedija. Mislim da bismo dobili legitimniji parlament, bilo bi jedno 25 poslanika više iz Srpske radikalne stranke, nego što je danas. To je ono što je sigurno i to je ono što građane Srbije svakako veseli.

Hvala vam, gospodine Vučiću.
Nastavićemo raspravu o amandmanima, jer mislim da polako sada i građani jasno znaju. Dakle, jedno su zakoni, jedno je rasprava u načelu, jedno je rasprava u pojedinostima. Dakle, to su predlozi predlagača koji se objašnjavaju, te ljudi glasaju o zakonima. Jedno su budžeti država, pa se glasa o državi, jedno je teritorija države.
Naravno da se ovde niko ne plaši izbora, jer svi koji su ovde došli, došli su na osnovu izbora, samo sam danas čuo strah da se u Skupštinu ne dolazi mimo izbora, te će i posle sledećih izbora doći neki drugi poslanici. A Vlada i izbori nemaju direktne veze, jer i u slučaju pada Vlade Narodna skupština, budući da ne postoji jedna stranka koja ima apsolutnu većinu, može da izabere neku drugu vladu. Dakle, jedno su izbori, jedno je vlada, jedno je budžet, jedno je teritorija. To je svima jasno. Hvala vam.
Izvolite, gospodine Poskurica, i izvinite što ste čekali.
Nastavljamo raspravu o amandmanu na član 48, gde smo i stali. Mnogo vam hvala na strpljenju.

Dame i gospodo, nije uvek u mnogim zakonskim projektima lako izdvojiti tačke koje predstavljaju okosnicu zakona, a koje su izvor temeljnog neslaganja onih koji drugačije misle da urede koncept zakonske regulative po ovom problemu. Naravno da je, osim pomenute participacije, ono protiv čega smo u ovom zakonu, i to mnogo temeljnije i mnogo određenije, dozvoljavajući mogućnost da o ovome još i govorimo, o participaciji, i famozna lista čekanja.
Kada je reč o participaciji, hteo bih da na neki način povežem određene tačke koje se tiču participacije, osobito član 45. u svom prvom stavu, gde se ona u stopostotnom smislu refundira, odnosno Zavod refundira troškove lečenja, ispitivanja i dijagnostike na primarnom nivou.

Molim vas, gospodo, malo tiše, da omogućimo govorniku. Ovo je pitanje, upravo smo govorili o dostojanstvu Skupštine i samo poštovanje utiče na to. Molim vas, izvinjavam se u ime svih koji su nenamerno napravili ovu buku. Gospodine Poskurica, vratiću vam vreme.

Vreme ste vratili, ali priču ne moram da vraćam, imaćemo štošta da kažemo o tome. Dakle, ako se osvrnemo na prvi stav u članu 45, a reč je participaciji, delu koji neće finansirati fond, odnosno zavod iz dela obaveznog plaćanja, vidimo da su mnoge dijagnostičke i terapijske procedure koje se tiču delovanja na primarnom nivou i posebno, kako piše, prevencije bolesti predviđene stopostotnim plaćanjem.
Hoću to da povežem sa činjenicom koju je gospođica Jovanović iznela, situacijom čoveka koji je ispitujući se na jednom od odeljenja u Kliničkom centru u Kragujevcu hteo je da dođe do dijagnoze. Dakle, tražeći put do dijagnoze morao je da plati čitav set usluga i to je negde pet do šest hiljada dinara. Dakle, to je jedna potpuna kolizija.
Uzmimo primer kada ne želimo da utvrdimo da li je ispitivanje PSA antigena kod bolesnika sa prostatom put ka primarnoj prevenciji. Jeste, jer ako to otkrijemo na vreme nećemo sačekati sekundarni i tercijarni stadijum, kada će to postati malignitet. Danas je pravilo da se ti pregledi faktički plaćaju. Ako je prevencija bilo koje bolesti, ne samo zaraznih, a tako i stoji u stavu 1, onda moramo utvrditi, možda taj lekar specijalista odredi, ja se tu slažem, zato su konsultativne specijalističke službe koje će utvrditi šta ko treba da uradi. Dakle, pitanje participacije je veoma dvojbeno, veoma čudno, mora se veoma oprezno raditi.
Odgovarajući i dajući poslaniku obrazloženje zašto amandman odbija zakonopredlagač je nabrojao različite zemlje u kojima se ona kreće od 10 do 15 posto u prihodu fonda za zdravstvenu zaštitu; rekao je i ono što u svom zakonskom predlogu nije, a to je činjenica da se tamo vodi računa o socijalnom statusu onih koji participaciju plaćaju.
Dakle, gospodin koga smo maločas pominjali, zbog koga je nastao žamor u Skupštini, koji ima platu od 150 hiljada evra, ne bi trebalo zaista da bude pošteđen participacije za recept od 20 dinara ili participacije za pregled od 20 dinara. Dakle, da se uvede u zakonske norme, ne da se čeka, i to zaista u zakonskom principu u samom zakonu nije stavljeno da će se obratiti pažnja, nego da će se vremenom prilagođavati i tražiti najpraktičniji model, pa da se kaže - srazmerno činjenici koliko ko u doprinos ulaže, srazmerno svojoj plati, stopu koju izdvaja za socijalno osiguranje i zdravstveno osiguranje, taj će imati pravo da bude oslobođen ili ne bude oslobođen od participacije.
To je jedna socijalna komponenta koje mi ne možemo da se lišimo kada posmatramo naše stanje, ambijent u kome se svi nalazimo i kada znamo da ima jako, jako siromašnog sveta, kojima je i obična participacija za lek jako skupa.
Šta hoćemo da kažemo dalje? Kada analiziramo listu lekova, koju će opet famoznim uredbama godišnje menjati stručna komisija koju ministar bude postavio, videćemo da svi lekovi, hajde da kažem uslovno vredniji, važniji, bitniji, oni koji mogu ako se daju u pravo vreme biti i mera primarne prevencije, iako lečenje ne može da se u strogom smislu smatra primarnom prevencijom, ali ne može ni primarnom prevencijom da se smatra savet - nemoj da pušiš, nemoj da ideš na hladno, nemoj da ideš na promaju. Ipak u primarnoj prevenciji mi idemo na vakcinaciju itd. Dakle, uzeti lek u primarnoj prevenciji je pitanje koliko može da se izbegne, ali sve što činimo da do bolesti ne dođe može se smatrati primarnom prevencijom.
Mi možemo i da spekulativno pričamo o ovom predlogu, jer nismo videli jasan paket mera koji ide u primarnu prevenciju, koji će obavezno biti besplatan. Možda će se to nekada doneti, ali sada govorimo o poziciji u kojoj će osiguranik plaćati čak pet posto obaveznog troška koji se ostvari u jedinici intenzivne nege.
Zamislite slučaj koji je danas pre podne hvaljen, koji se dogodio na VMA – zaista treba pozdraviti taj podvig stručnjaka – koliko košta dan kod ovo troje bolesnika u intenzivnoj nezi danas? I ako oni to plate, daće Bog svi će proći lepo, preživeće, možda neće ni pitati da plate, neka su živi, sačuvali su glavu. Koliko košta to, koliko košta dan intenzivne nege u Kamenici ili nekoj kardiohirurškoj jedinici, neurohirurškoj? Nije to malo, nekada se ona produži i to bude pet, deset ili petnaest dana, jer tu ulazi kompletan trošak intenzivne nege, gde je i potrošni materijal koji je veoma često skup. Koliko košta dan operacije u operacionoj sali sa ekstrakorporalnom cirkulacijom?
Kako će neko bolesniku, a dužan je po Predlogu zakona, da lekar sedne sa njim, da ga uhvati za ruku, da ga mazi, da mu priča bajke, jer zakon se pola sastoji od bajki, ali bajke sa tužnim krajem, mnogo toga se plaća i da ga upozore da će nešto da plati. Ako hoće nešto da plati, ko će da mu proračuna koliko će on to da plati? Nije isto hoće li da se operiše i za tri dana izađe sa intenzivne nege, kakvi jesu svetski trendovi, ili će, ne daj Bože, komplikacija ostati i ode na dijalizu, pa hemodijafiltracija, pa koliko to košta? Sada će on to sve lepo platiti pet posto, a dogodine će ministar i komisija da promene i da kažu - to nam stvarno nije valjalo, ko plati - plati.
Nivo plaćanja na nivou primarne zaštite kod izabranog doktora vidim uveden je do nivoa, koliko to beše, dvadesetak posto. Dakle, i taj nivo na primarnoj zaštiti biće plaćen, plus laboratorijske usluge.
One bi, da su jedinstveno uvedene, bile u svim domovima zdravlja iste. Nisu, negde se naplaćuju, negde deset dinara po analizi, negde 15, negde se paušalno plati tzv. velika lista. Dakle, jedna veoma velika heterogenost u iskazanom odnosu prema tom vrlo nezgodnom članu koji se odnosi uglavnom sada na participaciju, na koju smo mi hteli da skrenemo veoma veliku pažnju ministru i ostalim zakonopredlagačima koji su sa njim učestvovali u pisanju zakona.
Dakle, ako postoji mogućnost, ako imamo uveravanja da će se to nekada ravnati prema finansijskoj moći pojedinca ili, kako u našem predlogu, našoj vizuri osiguranja, gde ima evidencioni karton, gde svako ko je dao zna koliko je dao para i zna se čim raspolaže srazmerno svojim primanjima i da će sigurno morati u tom konceptu imati deo koji se pruža kao hitna medicinska pomoć; tu dileme nema i nadam se samo da bi gore od ovoga bilo kada bi se uverili da će i hitnu medicinsku pomoć da plaćaju.
Uvedeno je da se plaća sanitetski prevoz, a ne hitna stanja i to je dobro, jer su mnogi zloupotrebljavali sanitetski prevoz. Dakle, mora lekar da proceni, ali sada je odgovornost na lekaru, da li je hitno ili nije; nekada može na nivou sela, malih kasaba, malih provincija, zašto da ne i u velikim gradovima, doći do velikog broja - ti si doktore kriv, ti si utvrdio da moja bolest ili stanje nije predmet hitne intervencije i sada ja moram da platim sanitet po nekoj tarifi.
Kada govorim o onom zašto nama skreće pažnju ovaj član, prilično, o kome imamo ambivalentne stavove, možda bi moglo da se nađe neko bolje rešenje, ako već želite participaciju, mada mislimo da sadašnji trenutak nije za to da se ljudima zavlači ruka u džep, osobito i spekulativnim predlozima koji su u članu 45 - vrhunska dijagnostika, vrhunski postupci, pa sada ćemo dovesti komisiju da odredi šta je vrhunsko, koliko će to vrhunsko da traje, pa najkraći rok koliko dijagnostika traje, pa ovo, pa ono. Mnogo, mnogo spiskova lepih, mnogo nedorečenog.
Teško će ikada iko reći koliko će neka bolest da traje. Ne treba ga staviti u zatvor. Šta će sad? Fond ili zavod da sklopi ugovor sa pružaocem zdravstvene usluge da mora operaciju slepog creva da završi za pet dana i on pet dana troškova prizna po 95 posto, pet posto plaća pacijent. Šta ako se komplikacija produži? Neće valjda gubiti pravo idući put na konkursu?
Ne znam zašto se sa nečim pokušava da se ide dok se dobro ne razmisli da u konkretnom životu, u praktičnom radu to zaista nije tako jednostavno. To je samo primer koji je maločas gospođa Jovanović iznela da neko da 5,5 - 6 hiljada dinara da mu se utvrdi da ima bolest koju treba da operiše, a onda dođe anesteziolog i kaže – ti si kardiološki loš, ti ne možeš da se operišeš. Tako valjda rade te institucije.
Možda će u ovom zakonu biti nešto rešeno, možda će lekar konsultant prvo da pregleda svakoga da li je za bolnicu, da ode da bi se ispitivao od čega su neke urinarne smetnje ili neke digestivne smetnje. Ako, ne daj Bože, treba da se operiše, on napiše da ti ipak možeš, da ne plaćaš sve ovo džabe. Sada će ljudi tako početi da misle. Šta to znači? Legao si, odradio si zadatak, a sada moraš da platiš i vratiš se kući, jer nisi za operaciju.
Dakle, mnogo nelogičnosti, a naši direktori jedva čekaju ovakav zakon i fondovi, lokalni, ovi regioni, jedva čekaju da se odmah dogovore i da propišu što veće participacije do vrha, pa ko ima para lečiće se, ko nema videće šta će sa njim biti.

Da li još neka poslanička grupa želi reč?
Izvolite, gospodine Vučićeviću.

Dame i gospodo poslanici, član 48. koji reguliše participaciju reguliše jedan deo koji će sigurno u sistemu zdravstvene zaštite stvarati dosta problema. Tačno je da je naše zdravstvo u teškoj situaciji, tačno je i to da se mi kao društvo nalazimo u teškoj ekonomskoj situaciji, tačno je i to da se ne vidi baš tako brz izlazak iz ove privredne krize, a naravno tačno je i to da se građani nalaze takođe u jednoj teškoj situaciji. Sve skupa kada se to sabere dolazimo do toga da zdravstvo, kao i druge oblasti u ovom društvu, na neki način traži rešenje za rešavanje svakodnevnih problema, a opet sve u interesu da nešto što živi zaživi možda u nekom boljem svetlu.
Međutim, ono što se očekuje od jednog zakona jeste da na neki način, upravo zbog toga što postoje neke manipulacije kod našeg naroda, bliže reguliše jednu oblast kako bi se sprečila bilo kakvu špekulaciju koja iz jedne oblasti koja nije dobro regulisana može proizići. Iz prakse lično znam kada je uvedena participacija koja nije bila tako skupa, čini mi se 10 dinara po jednom pregledu, pa kada se sve skupa sabere to i nije omogućavalo zdravstvu da nešto sa tim novcem uradi, ali je to ipak stvaralo veliku konfuziju i dosta problema u praksi. Čak su i zdravstveni radnici, činovnici izbegavali da to naplaćuju.
Ne znam kako će to sada biti regulisano, da li će to i dalje davati mogućnost činovnicima koji rade i službenicima da nekome naplate, nekome da ne naplate. Ne vidim to kao rešenje iz ovog zakona, odnosno bliže rečeno iz člana 48, ali ono što na neki način stvara konfuziju jeste to što će tek nekim dopunskim aktima to biti bliže uređeno, a naravno to će određivati direktori zdravstvenih ustanova u saradnji sa nadležnim SIZ-om zdravstva.
Mislim da je to problem, jer ipak je ovo jedan zakon koji se tiče svakog građanina pojedinačno.
Pa ako već u mnogim drugim delovima ovlašćenje ima ministar, mislim da je ovu participaciju na godišnjem nivou trebalo da određuje ministar i da ona bude jedinstvena u celoj Srbiji.
Nije jedini problem ova participacija. Ja ovde imam pred sobom celu paletu usluga koje na neki način naplaćuju zdravstvene ustanove, pa onda te vanstandardne usluge, pa lista čekanja i ne želim da kažem koja je kuća u pitanju, mislim da to rade sve kuće i sve zdravstvene ustanove u Srbiji, pa se kaže - pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja. To je sve ono što će stvarati konfuziju, počev od ove participacije, lista čekanja, a mislim da to građani Srbije neće moći da izdrže.
Kaže se – pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja, radikalna dojka zračenje 9.000 dinara. Znači, pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja. Znači, vi ste na listi čekanja, 9.000 dinara to koša. To je participacija. Preoperativna dojka 8.000 dinara, postoperativna dojka 6.000 dinara, koncentrovana dojka 4.000, palijativna dojka 2.000 dinara, kastracija 1.000 dinara.
Onda odmah sa druge strane kaže ovako – pacijent koji želi lečenje van liste čekanja, znači onaj ko ne želi da čeka... Zamislite ako imate čoveka koji ima karcinom, maligno oboljenje. Ko hoće da čeka i ko bi od nas ovde čekao? Niko. Radikalna dojka 93.000. Znači onaj ko ima 93.000 dinara može da dođe da se ozrači i da ima šansu da produži život, a onaj koji nema taj novac on će morati da bude na listi čekanja i opet da plati tu participaciju od 9.000 dinara. Pa onda kaže: preoperativna dojka 82.000, postoperativna dojka 61.000 dinara, koncentrovana dojka 39.000 dinara, palijativna dojka 18.000 dinara, kastracija 3.000 dinara.
To je ono što stvara veliku konfuziju i što na neki način daje mogućnost da to od slučaja do slučaja regulišu određeni domovi zdravlja ili zdravstvene ustanove. To će stvoriti strašno veliki problem i naravno, neće biti popularno kod građana Srbije, neće biti celishodno za one ljude koji su bolesni, koji se leče i nećemo se čuditi ako u narednom periodu mortalitet, i ovako uvećan kao što je sada, bude još veći.
Zato se uvek zalažem da kada se pravi jedan zakon, i smatram to sasvim normalnim, da se naravno zakonom sve to reguliše i da to zakonom bude precizirano. Mislim da je ovde na neki način napravljena velika greška što se to ostavlja da se za svaku kalendarsku godinu ponaosob, a shodno sa SIZ-om zdravstva i naravno direktorima zdravstvenih ustanova, dogovara.
Navešću samo još jedan primer, terapija bolnih kostnih metastaza, zamislite, bolne kostne metastaze, 15.000 dinara. To tako izgleda kada rešava jedna kuća, ili jedan čovek ili jedna zdravstvena ustanova. Znate šta znači, ne daj bože nikome, ni najvećem neprijatelju, koštane metastaze.
Zamislite imate bolove, ne možete to da rešite drugačije, treba da platite 15.000 dinara da se oslobodite bolova. To može da uradi samo onaj ko ima, a onaj ko nema sredstava moraće da se muči do smrti bolovima, što naravno, moramo priznati, nije prijatno. Iz tih razloga mislim da je ovde napravljena greška što to nije precizirano.
Naravno, dobro je kada neko ima novca da plati dopunsko osiguranje, to je u redu, i naravno ne brine kolika će participacija biti, to će platiti pravno lice za njega i to je u redu, ali se ovde ne postavlja pitanje za one ljude koji imaju novca jer oni ljudi koji imaju novca imaju i dobrih veza. Da budem slobodan da kažem, često se pominje to ime, možda nema smisla, ali da li treba gospodinu Miškoviću sada veza i da li se on sekira za ovo. Ne, ne treba mu čak ni novac, zato što će ga svi primiti preko veze.
Prema tome, to je poznato, to je tako, uvek je to tako bilo, da neki ljudi koji imaju mogućnosti prođu, obiđu gužvu. Ja sam primao isto tako moje prijatelje, moje rođake. Rade to i drugi lekari, radi se to svuda u svetu. Lako je onome kada nekoga ima, ali kada se pravi zakon on se ovde ne pravi za one koji imaju novca, već se pravi generalno za sve građane. Mislim da će problem biti za veliki deo građana Srbije koji su stvarno socijalno ugroženi i da je apsolutno ovim trebalo to bliže odrediti; ministar je trebalo da određuje svake godine pojedinačno kolika će ta participacija biti, a ovako na neki način mislim da će biti zloupotreba i da će od mesta do mesta cene pojedinih usluga i participacija biti različite.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 49. amandman je podneo poslanik Toma Bušetić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, biću veoma kratak. Govorio sam o participaciji u prethodnom članu. Socijalistička partija Srbije se zalaže za zdravstvenu zaštitu bez participacije, za zdravstvenu zaštitu koja će biti besplatna.
Ovde smo predložili brisanje ovog člana 49. i to je logična posledica naših zahteva da zdravstvena zaštita bude bez participacije po članu 45, gde se predviđa participacija, od 5% za intenzivnu negu i složene operativne zahvate do 35% za neke druge zdravstvene usluge. Mi smo predložili da se briše ovaj član 49. u kome se kaže: "Davalac zdravstvene usluge dužan je da osiguranom licu izda račun za izvršenu zdravstvenu uslugu koji sadrži podatak o iznosu koji se obezbeđuje iz sredstava Republičkog zavoda kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i iznosu participacije koju plaća osigurano lice."
Znači, ovo naše zalaganje je principijelno, ako se zalažemo za besplatnu zdravstvenu zaštitu.
Mi se zalažemo i da nema izdavanja računa od strane davaoca zdravstvene usluge, premda sada mogu da kažem da možda nismo ovo najbolje predložili u smislu da treba da se izda račun, ali kada je reč samo o troškovima koji idu na teret zavoda za zdravstveno osiguranje, a najviše iz razloga što često ljudi ne shvataju da sve uplate koje se vrše pojedinačno, dakle, prema zavodu za zdravstveno osiguranje nikada ta uplata nije dovoljna za ono, ne daj bože kada čoveka zadesi, kada padne u bolnicu, kada treba da se leči.
U svakom sistemu, i u našem, pa i u ovom sistemu, taj princip solidarnosti je jako prisutan, jer svaki čovek za vreme celog svog radnog veka uplati u kasu zavoda možda nekoliko stotina hiljada, poljoprivredni proizvođači možda nekoliko hiljada, neki drugi negde između, a znamo da pojedine operacije i pojedini zahvati koštaju i nekoliko desetina hiljada evra u ovom trenutku. Znači, solidarnost je uvek prisutna.
Mi se zalažemo za brisanje i ostajemo pri tome, premda bi bolje rešenje bilo da svako ko se leči ima račun, da zna koliko košta njegovo lečenje u svakoj zdravstvenoj ustanovi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović.