Gospodine Simonoviću, samo birajte reči, i jedni i drugi. Govorim o izlaganju za govornicom. Izvolite, gospodine Vučiću, za govornicu. Molim vas, gospodine Simonoviću... Ne, budite ljubazni, predsednik ili predsedavajući vodi računa o održavanju reda. Ako ne može, postoje sredstva. Dakle, može sigurno, jer ovde sede odgovorni poslanici. Samo sam vas upozorio na reč na koju upozoravam sve. Molim vas, gospodine Vučiću, naravno da ću da upozoravam, jer to je moj posao ...

(Aleksandar Vučić: Ne morate.)

... ja ću svoj posao da radim, a vi sada izvolite repliku.

Prvo, ne želim da dovodim gospodina Simonovića u tešku situaciju, njega razumem. Nemam nikakav problem, ne želim da ga vređam i ne želim da koristim takve reče kakve on koristi. Valjda ga je uvredilo...
Pa, hteli ste da se obračunavate valjda s Markovićem, što vam je rekao da izvadite ruke iz džepa. Vi ovde samo što ne psujete, samo što nas ne bijete, teško vam je kada vam samo čovek kaže da izvadite ruku iz džepa.
(Velimir Simonović: Ja psujem? A za to ćemo kasnije.)
Nemojte da se ljutite, samo su vas to zamolili poslanici, nemojte da se sekirate.
Želim nešto da vam kažem, govorio sam o načinu na koji je dobio; jeste, ali od koga je dobijen stan – od komunističke države, zato što je bio sudija, zašto to ne kažete, i to 204 kvadrata. Pričate mi o tome i o tome. Jeste, ja znam, ali vam to nikada ne bih rekao da ne tražite to na ovakav način da vam izgovaram, zato što su stotine hiljada ljudi to dobijali i nije to problem. Kada govorite o lažima, spreman sam da razgovaram o lažima.
Pošto smo ustanovili da sam saopštio istinu i da ništa nisam slagao, jer taj stan nije donela roda, nego ga je donelo komunističko društvo koje je delilo narodu stanove, nekom veće, nekom manje, zaslužnim sudijama 200 kvadrata, a drugima manje itd.
Kažem, da niste bili takvi, da niste na tome insistirali, zaista nikad ne bih o tome govorio i ne brinite, nikada vam neću uzvratiti istim rečima, cenjeni profesore, na pamet mi ne pada, po tome ćemo morati da se razlikujemo.
Mene sekira jedna stvar: kako to da kada vam neko nešto kaže, toliko vas zaboli da morate tako da reagujete? Vi samo što nas niste po Terazijama kačili od kada ste došli na vlast.
Nema stvari koju niste izgovorili za nas, naše porodice, nema stvari koju niste smislili na najgori mogući način protiv bilo koga od nas. Ne postoji ta stvar koju niste izgovorili i ne postoji ta stvar koju niste u svojim novinama i preko svojih prljavih televizija objavljivali. To je stvar koju vas ja pitam.
Pa ste pričali o stanu Tomislava Nikolića, pa ste mu oteli onaj stan da bi mogao da kupi manji stan, pa vam i taj sada smeta, od 90 kvadrata. Hoćete da iselite? Hajde iselite. Hoćete li još malo o tome da pričate? Da li imate nešto drugo?
(Velimir Simonović: Imam.)
Nemate.

Molim vas.

Imate Vuka Hamovića, gospodine profesore, sa desetinama miliona evra koji su pokradeni od građana Srbije, a koje podržavate i držite na vlasti, njega imate profesore, imate ih koliko hoćete.

Molim vas bez dobacivanja, omogućite poslaniku da govori.

Nije Drašković, 700 stanova je podelio, a 700 stanova bilo je ukupno podeljeno preko Skupštine grada, on i njegova porodica oko 120, nemojte, nije 700. U koaliciji ste i lepo vam je, pa kritikujete sistem i ovakav i onakav, pa – dajte molim vas, socijalisti, hajde podržite nas da vladamo još malo. Kada nećete vi socijalisti, hajde onda malo vi žuti nas podržite, hajde malo svi da nas podrže zato što sada treba da hapsite po Srbiji.
Vi ste svi moralne gromade i niko ništa ne sme da vam kaže, pa ćete da izlazite i da govorite da neko laže, samo zato što je rekao istinu, jer je vaš idol povređen na ovakav i onakav način.

Završite, gospodine Vučiću.

Izvinite, postoje i drugi ljudi, postoje i drugi koji hoće da čuju nešto normalno i o sebi i o svojoj porodici, a ne samo da slušaju gluposti.
Kada mi neko kaže – doći ću motkom da vas bijem u Skupštinu, a mi kažemo – pa dobro, dođi, evo čekaćemo te tu i tu, a da vi kažete – pa izvinite, mi pretimo.

Molim vas bez dobacivanja, a vas, gospodine Vučiću, molim da završite.

To pitanje sam postavio gospodinu Prorokoviću, a postavljam ga i gospodinu Aligrudiću – kako biste se, gospodine Aligrudiću, osećali da uđem u salu... Dobar dan, a za nas je dan odavno počeo radni, dobro došli. Mi imamo za vas jedno pitanje: kako biste se osećali da se, ne daj bože, dogodi nešto Vojislavu Koštunici i da vi tražite minut ćutanja, a da mi sedimo u sali?
Samo na to tražim odgovor. Mi ćemo, naravno, da stojimo za bilo koga, bilo kada, ne daj bože, da se dogodi. Pitam vas kako biste se osećali, i ništa drugo, nijedno drugo pitanje, samo me to interesuje. To nije politička činjenica. Pitam vas za ljudsku činjenicu, ni za šta drugo.
Vi, profesore, možete da vređate koliko hoćete, tim uvredama vređate sebe, jer to od vas niko u ovoj Narodnoj skupštini nije očekivao nikada, ali dobro je da ste i vi pokazali svoje lice. U svakom slučaju, dobro je da smo ustanovili šta je prava istina i koliko u kvadraturi ta istina iznosi. Hvala najlepše.