Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što ministar nije prisutan, jer sam želeo nešto lično da uputim ministru kao članu Vlade. Naime, predlog koji je pred nama i koji danas razmatramo je stigao u Skupštinu 21. oktobra 2005. godine. Znači, šest meseci je ovo u proceduri, a ministar kaže da se radi o vrlo značajnom i važnom zakonu, pa me interesuje zašto to nije došlo na dnevni red mnogo ranije.
Postoji i za to obrazloženje. Naime, nekoliko prethodnih meseci Vlada Republike Srbije je provela na terenu.
Nije radila svoj posao, radila je po selima u kraljevačkoj i smederevskoj opštini, gde su bili raspisani lokalni izbori, gde je trebalo po svaku cenu doneti pobedu svom kandidatu.
Ministar Ilić je obilazio sela po Smederevu i Kraljevu, obećavao sve i svašta ili, da budem precizniji, obmanjivao građane da će im uraditi i ono što ni oni sami nisu mogli da sanjaju. To je stara praksa gospodina Ilića, jer je i ranije, krajem 2001. godine, na dopunskim izborima u jednom selu u opštini Bajina Bašta došao da bi promovisao svog kandidata, pa obećao tamo ljudima put. Kandidat je pobedio, a ministar se više nije pojavio, niti je nešto od tog puta bilo.
Druga stvar koja je ovde interesantna jeste veliki broj amandmana koji je podnet od strane jedne stranke koja je u vladajućoj većini, koja je u skupštinskoj većini. G17 plus je podnela 16 amandmana sa istim tekstom – briše se. Šesnaest članova predloženih izmena zakona oni izgleda brišu i mene interesuje kako ćete uspeti da uopšte izglasate ovakav predlog zakona ako ni deo vaše koalicije nije za ovo, ako se nešto ne promeni do samog čina glasanja.
Daću nekoliko načelnih primedaba na ovaj predlog. Čuli ste da SRS neće glasati za ovo, ali ćemo reći ono što po našem mišljenju nije dobro i što bi trebalo svakako promeniti.
Prvo, ovaj postojeći Zakon o planiranju i izgradnji je predvideo da se u roku od šest meseci od donošenja zakona (a negde 2003. godine u novembru je istekao taj rok) donesu, odnosno usvoje prostorni planovi u opštinama. Znači, da sve opštine usvoje svoje prostorne planove da bi se na osnovu njih moglo dalje ići u izradu urbanističkih planova za pojedine lokacije za koje opština proceni da treba raditi urbanističke planove.
Mene interesuje da li Vlada, odnosno Ministarstvo ima podatke koliko je opština uopšte do sada usvojilo prostorne planove, jer sumnjam da veliki broj opština uopšte nije uradio prostorne planove, a da su krenuli u izradu urbanističkih planova. Mislim da to nije logično i mislim da je trebalo ići ovim redom koji je zakon predvideo: prvo napraviti prostorne planove u svakoj opštini, uz saglasnost sa Prostornim planom Republike Srbije, a zatim krenuti u izradu urbanističkih planova za pojedina područja za koja opština proceni da treba raditi ove urbanističke planove.
Naime, i član 170. postojećeg Zakona kaže da na području na kome se ne radi urbanistički plan opštinska uprava izdaje urbanističke uslove u skladu sa prostornim planom, prema prostornom planu izdaje urbanističke uslove. Interesuje me sada kako će se izdati urbanistički uslovi ako ne postoji uopšte taj prostorni plan. Znači, zona područja gde nije predviđena izrada urbanističkog plana.
Ostaje nejasno da li je propisan neki novi rok za izradu prostornog plana za opštine. Ovde se ne pominje nigde. U postojećem zakonu ostaje i dalje šest meseci. Da li tih šest meseci važi od usvajanja ovih izmena ili je taj rok već istekao i da li onda ostaju te opštine koje to nisu uradile bez prostornih planova, jer je drugi stav ovog člana brisan, kojim je ostavljena nadležnost Ministarstvu da uradi prostorne planove za opštine koje taj posao nisu završile.
Takođe, želim da napomenem jedan problem koji se pojavljuje verovatno u više opština na terenu, a to je problem međuopštinske saradnje pri izradi ovih planskih dokumenata. Naime, mnoge opštine imaju problem da je naselje, turističko mesto na granici dveju opština; treba raditi jedan zajednički plan za to naselje ili turističko mesto, a ne da svaka opština radi za sebe, bez ikakve koordinacije. To se, nažalost, dešava.
Navešću primer planine Tare, odnosno naselja Kaluđerske bare, gde je put koji prolazi kroz centar naselja granica između dve opštine, između opštine Bajina Bašta i opštine Užice. Taj put je razdvojio dve opštine, ali taj put je u stvari i centar turističkog naselja, mesta. Opština Bajina Bašta radi regulacioni plan za svoj deo, a opština Užice ne radi za svoj deo.
Kako uskladiti razvoj tog turističkog mesta, ako ne postoji dogovor i saradnja između ove dve opštine? Mislim da bi u Vladi i Ministarstvu trebalo da se preduzmu neke mere da se to usaglasi, uskladi, ali to nije urađeno, jer očigledno je opština Bajina Bašta u završnoj fazi usvajanja regulacionog plana za naselje Kaluđerske bare.
Ono što takođe želim da ovde istaknem kao primedbu, kaže ovako, član 8. ovog predloga: "Na prostorni plan opštine, pre objavljivanja, pribavlja se saglasnost ministra nadležnog za poslove prostornog planiranja, radi utvrđivanja usklađenosti tog plana sa drugim planskim dokumentima, ovim zakonom i propisima donetim na osnovu zakona."
Interesuje me sada kako će jedan ministar, taman i da je stručan, što ovaj nije, moći da proveri, usaglasi i uskladi prostorne planove za 150 ili više opština, koliko ih imamo u Srbiji. Mislim da je to i fizički nemoguće, a da ne pričamo o samoj stručnosti ministra. Naime, ovaj posao kontrole i usaglašavanja može da se obavi i na posredan način, preko komisije za planove, u kojoj ministar ima određeni broj članova koje on imenuje i koji treba upravo da zastupaju interese Republike Srbije i da kontrolišu da li su planovi opština u saglasnosti sa prostornim planom Republike Srbije.
Na kraju, postoji urbanistička inspekcija koja može da interveniše u svakom od tih slučajeva.
U članu 12. stoji: "Predsednik i članovi komisije", a govorimo o komisiji za planove koju svaka opština treba da ima, "imenuju se iz reda uglednih stručnjaka za oblast prostornog planiranja i urbanizma i drugih oblasti koje su od značaja za obavljanje stručnih poslova u oblasti planiranja i uređenja prostora i izgradnje. Jednu trećinu članova komisije imenuje ministar nadležan za poslove urbanizma i građevinarstva" itd.
Moram da kažem da postoje problemi na terenu, u opštinama, jer u malim opštinama ne postoji dovoljno stručnih kadrova u samoj opštini da bi se imenovali iz te sredine. Ministar imenuje tu trećinu članova komisije iz susednih opština. Šta se dešava? Ti ljudi nisu dovoljno motivisani i zainteresovani da učestvuju u radu tih komisija i onda se komisija svede na onaj politički deo koji je imenovala dotična matična opština. Taj deo komisije je uglavnom politički. Imenuje ga skupštinska većina, nije dovoljno kompetentan i stručan da može da donosi validne odluke.
Ovo postoji kao problem i taj problem treba rešiti, a na koji način ne znam, ali Ministarstvo mora da nađe odgovor da li su ti ljudi dovoljno motivisani ili nisu, kao i da prati njihovo prisustvo tim sednicama komisije za planove, pa ako ne dolaze da ih promeni i da nađe druge ljude koji će biti motivisani da dolaze na sednice komisije.
Već sam rekao, u malim opštinama, a verovatno je to u svim opštinama, onaj deo komisije koji imenuje lokalna uprava je uglavnom politički. Možda je trebalo i u tom smislu nešto reći, pa da to, iako su politički, budu ljudi koji su stručni za ove poslove. Imamo primere da su ljudi koji nemaju nikakve veze sa ovom strukom u tim komisijama, jer su deo one vladajuće većine koja vrši vlast u lokalnim sredinama.
Član 18. govori o komisiji koja, posle javne rasprave i javnog uvida u planove koji su izloženi u lokalnim sredinama, treba da podnese izveštaj o primedbama koje su upućene od strane građana ili drugih zainteresovanih lica.
Ono što meni nije logično ovde, menja se stav postojećeg zakona, u članu 53; bilo je tamo predviđeno da sve primedbe ulaze u izveštaj i da se komisija izjašnjava, odnosno da daje stav o svakoj primedbi. Međutim, sada u izveštaj komisije ulaze samo prihvaćene primedbe i daje se stav po tim primedbama. Taj stav je jasan čim su prihvaćene, a mislim da je bolje i pametnije ono što je u postojećem zakonu – da sve primedbe koje su upućene od strane građana i zainteresovanih lica uđu u izveštaj, a komisija će se izjasniti o njima i dati stavove koje prihvata, a koje ne prihvata.
Član 22. predloga izmena odnosi se na član 59; govori se o urbanističkim uslovima, o prigovoru i žalbi na rešenje, nigde se ne pominje rok.
Dolazimo opet u situaciju da će administracija da razvlači i odugovlači ove procedure, što je loše i što treba promeniti. Svuda gde se odnosi na organe lokalne samouprave, ili republičke, treba dati rokove za pojedine radnje, da bi ovaj posao tekao što brže.
Sledeća stvar odnosi se na legalizaciju. Naime, intencija je postojećeg i ovog zakona da se legalizuju objekti koje je moguće legalizovati, a koji su izgrađeni bez neophodnih dokumenata i bez dozvole za izgradnju.
Ono što ovde nije dobro jeste što je data procedura kako se podnose zahtevi, dati su rokovi u kojima organi odgovaraju na zahteve, međutim, nije preciziran rok za izdavanje dozvole za izgradnju, odnosno upotrebu.
Svi drugi rokovi su precizirani, ali ovaj rok, kada do toga dođe i kada se kompletna procedura ispoštuje, rok za izdavanje dozvole bilo za izgradnju ili za upotrebu, nije preciziran. Opet kažem, ostaje mogućnost da se taj postupak razvlači u nedogled.
Moram gospođi Bošnjak na neki način da repliciram, rekla je da je legalizacija abolicija. Nije legalizacija abolicija. Legalizacijom se dobijaju papiri ili dozvola za ono što je rađeno bez dozvola, ali ne dobija se to bez određene naknade.
Građani za to plaćaju naknadu i u većini slučajeva nije njihova krivica što su bili prinuđeni da to urade bez dozvole.
U većini slučajeva je krivica organa lokalne samouprave ili nekih drugih organa koji su bili nadležni ili je trebalo da neke prethodne radnje završe i da imaju urbanističke planove na osnovu kojih će odgovarajuće dozvole izdavati, a to nisu uradili.
Znači, legalizacija je samo dodeljivanje odgovarajućih papira ljudima, uz odgovarajuću naknadu, niko to neće dobiti besplatno.
Na samom kraju, članom 51. se na neki način omogućava građanima koji nisu podneli zahtev za legalizaciju u roku koji je dao osnovni zakon da to učine. Međutim, mislim da je sasvim svrsishodno, i Srpska radikalna stranka je podnela amandman u tom smislu, da se taj rok produži do dana usvajanja ovih izmena.
Možda je neko iz opravdanih razloga ostao pa nije u roku do 13. novembra 2003. godine podneo zahtev za legalizaciju, zašto mu sada to uskratiti ako već govorimo o nekim mogućnostima da se građanima pomogne, da svi koji su sporni i nemaju odobrenje za izgradnju to učine u roku do usvajanja zakona.
Na kraju krajeva, juče smo govorili ovde o zakonu o amnestiji, gde su amnestirani ljudi, odnosno mladići koji su izbegavali služenje vojske, izbegavali te obaveze koje su propisane zakonom.
Postoje građani prvog reda, jer se oslobađaju bilo kakve odgovornosti, a sada ovde ne dozvoljavamo građanima koji nisu podneli zahtev samo do određenog datuma i oni to ne mogu više nikada učiniti.
Dajte da im pružimo još jednu šansu, da ovaj rok produžimo do dana usvajanja ovog zakona, ovih izmena i da i građani koji to nisu uradili u onom roku iz prethodnog zakona mogu to sada da urade. Hvala vam.