Poštovane dame i gospodo poslanici, dobar dan. Nastavljamo sa popodnevnim radom današnje sednice.

Prelazimo na 13. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO KREDITU MEĐUNARODNOG UDRUŽENjA ZA RAZVOJ (STRUKTURNO PRILAGOĐAVANjE PRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE) (pojedinosti)

Istovremeno da obavestim sve vas da ćemo, po članu 85. Poslovnika, danas raditi najkasnije do završetka rasprave u pojedinostima one tačke koja bude na dnevnom redu pre 18,00 časova.

Nadam se da ćemo biti efikasni i da ćemo u stvari završiti pre toga, ali to zavisi od diskusije. Hvala vam mnogo.

U tom slučaju sednice neće biti sutra; pretpostavljam, ne mogu to sada da znam, da ćemo onda najverovatnije zakazati glasanje za ponedeljak, tako da možete da rasporedite svoje obaveze. Hvala vam mnogo.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Vojislav Milajić, Božidar Koprivica, Aleksandar Đorđević, Igor Bečić i Dragan Živkov.

Primili ste izveštaj Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.

Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima koji su podneti na Predlog zakona.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.

Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.

Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite. Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, čini mi se da ova skupština počinje da daje za sve i svašta kontragarancije. Evo sad ovde je Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj, pa se još i kaže da će sredstva biti utrošena za strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije.
U samom naslovu ne vidi se mnogo toga. Već u ovom prvom članu uočavaju se određene nelogičnosti, a to je da Republika Srbija preuzima obavezu da kao kontragarant izmiri obaveze Srbije i Crne Gore, u iznosu od 55 miliona specijalnih prava vučenja, po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, potpisanog 5. februara 2002. godine, koji je potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, sa prilozima. Pa se kaže da je taj zakon objavljen u "Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije", broj 2/02.
Izgleda da posle 5. oktobra nije bilo dovoljno da se odreknemo kontinuiteta SFRJ, već je Vojislav Koštunica, na način koji Ustavom nije predviđen, bez saglasnosti Savezne skupštine, zatražio prijem Savezne Republike Jugoslavije kao nove članice Ujedinjenih nacija. Ni to nije bilo dovoljno, pa je napravljen Beogradski sporazum, koji opet na neustavan način ukida jednu državu i pravi nazovidržavu koja se zove državna zajednica Srbije i Crne Gore.
E sad ni to nije dovoljno, pa ajde da uništimo i državnu zajednicu, ali to više ne može na nivou Savezne skupštine ili Skupštine državne zajednice, nazovite je kako god hoćete, već to moraju parlamenti i jedne i druge članice da urade na neki način. E jedan od načina uništavanja državne zajednice bez referenduma je i davanje saglasnosti i garancije kao u ovom slučaju.
Postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije treba da bude kontragarant. Navodno, po nekom zakonu ima obaveze itd. Međutim Savezna skupština je to već rešila, još onda Savezne Republike Jugoslavije, ratifikovala je taj sporazum, dala mu snagu zakona. Zašto se sad traži saglasnost Republike Srbije? Očigledno je da vlasnik kredita, odnosno Međunarodno udruženje za razvoj više ne priznaje državnu zajednicu kao pravni subjekt i to je razlog zašto mi treba, po njihovim diktatima i njihovim uslovima, da se odreknemo neke zajedničke države.
Ta državna zajednica jeste članica Ujedinjenih nacija, međunarodno priznati pravni subjekt, a evo mi je sad sami ovde, bez referenduma koji je raspisan u Crnoj Gori i koji mafijaško separatističkim snagama u Crnoj Gori neće da uspe... E to što njima neće da uspe, to ćemo mi da uradimo ovde dajući ovakve kontragarancije, ovakve saglasnosti, za novac koji je već odavno uzet, odavno potrošen.
Dalje, postavlja se pitanje kakvo je to strukturno prilagođavanje između Republike Srbije i koga još, EU? Šta mi to prilagođavamo EU? Da li smo za jedan jedini korak, kada je u pitanju naša privreda, bliži EU? Nismo. Da li je otvorena neka nova fabrika? Nije. Da li je poboljšana tehnologija postojeće industrije? Nije.
Šta se desilo – ono malo preduzeća koja su radila na tržišnim principima i koja su uspevala, zahvaljujući određenom sticaju okolnosti, da opstanu i posle 5. oktobra, prodata su budzašto. Nije bilo nekih velikih ulaganja u te privredne subjekte. Država ništa nije uradila po tom pitanju.
Pljačkaška privatizacija se nastavlja. Prodavane su cementare tri odjednom za cenu manju koliko jedna vredi, dok je Vlahović bio ministar za privatizaciju. Sada imamo situaciju da je na redu ono što ni DOS nije smeo da privatizuje, a to su: Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda Srbije, Železnica Srbije. Sve se polako razdvaja u manje celine, valjda sa nadom da će tako, u manjim celinama, taj poklon manje da zapada u oči građanima Srbije.
Da li je to strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije, za koje je potrošeno 70 miliona američkih dolara? Šta je u pitanju? Zašto dajemo kontragaranciju sami sebi, jer u krajnjem slučaju u samom zakonu piše da je korisnik kredita Republika Srbija. Kredit je na ime Republike Srbije uzela SRJ, i sada sami sebi dajemo kontragaranciju.
Kako ćemo, ako ne otplaćujemo tu garanciju, da aktiviramo kontragaranciju, sami sebi? Ovo su gluposti od ovakvih zakonskih predloga.
Voleo bih da je tu ministar finansija, koji je ovlašćen predstavnik Vlade po ovim tačkama dnevnog reda. Vrlo malo je pričao o ovim zakonima. Izgleda da juri Kljajevića. Zahvaljujući ovoj skupštinskoj većini taj sudija Kljajević nije razrešen 2004. godine. Sada ga hapsite. Imao je čovek vremena još dve godine, još kojih 10-20 miliona evra, da još nekoliko privrednih subjekata privatizuje kroz stečaj, gde će opet i Đilas i kompanija, zajedno sa Borisom Tadićem, još kojih 10-20 miliona evra da stave u džep. Izgleda da je to malo prevršilo meru, pa ste eto rešili da ga sklonite, izgleda da nije dovoljno dobro delio novac sa nekima. To je razlog.
Znači, 70 miliona dolara se troši tako što ćemo preduzeća da guramo u stečaj, tako što ćemo od njih da pravimo manje celine da bi ih za što manje pare prodali ko zna kome.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Božidar Koprivica.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o davanju kontragarancija Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj, tako što sam predložio da se taj član 2. briše, kao što su, uostalom,  sve moje kolege predložile da se brišu svi članovi, jer je zakon apsolutno besmislen.
Član 2. Predloga zakona čije sam brisanje predložio glasi: "Kontragarancija iz člana 1. ovog zakona daje se Srbiji i Crnoj Gori, na ime obaveze iz Zakona o zaduženju SRJ kod Međunarodnog udruženja za razvoj".
Srpska radikalna stranka smatra da nova zaduživanja nisu potrebna, pogotovo iz razloga što je ova vlada nesposobna da reši mnoge probleme. Nesposobna je zbog toga što dolazi do stalnog pada životnog standarda, do opšte nezaposlenosti, do pada proizvodnje, tako da je besmisleno praktično zaduživati državu sa ovako skupim kreditima.
Zašto bi Republika Srbija davala kontragaranciju za kredite koje je uzimala SRJ? Da li to znači da ovo udruženje za razvoj više ne priznaje našu zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru, znači li to da vi, ako prihvatite ovo rešenje, rasturate našu zajedničku državu i pre referenduma i pre nego što je rasturi eventualno, pokuša da rasturi ustaški režim Mila Đukanovića. Mislim da je to neprihvatljivo i ovaj amandman je osnovan, tako da predlažem da ga usvojite.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Markoviću, ima samo jedna stvar koja je dobra u onom vašem poslovniku, a to je što bi ovim raspravama morali da prisustvuju ministri. Konkretno, kada je ova tačka dnevnog reda morao bi ovde da bude ministar Mlađan Dinkić. Sada ću na nekoliko primera da dokažem zašto je neophodno njegovo prisustvo, pa čak možda i da prekinete raspravu dok on ne dođe.
Vidite, u našem pravnom sistemu postoji jedan Đelićev zakon o budžetskom sistemu, koji je gospodin Mlađan Dinkić tražio da se hitno izmeni onog momenta kada je konstituisana Vlada Vojislava Koštunice. Na njegov zahtev formiran je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, većina je izglasala, tako da je taj zakon postao moderan, evropski, gotovo da je postao zakon u trendu. Verovatno je i to bio razlog što su ga predložili za neku nagradu.
Zatim, moram da vam kažem da je, nezavisno od odredbi u tom Zakonu o budžetskom sistemu, koje regulišu davanje garancija i kontragarancija, gospodin Mlađan Dinkić prošle godine u ime Vlade Republike Srbije ovde branio Zakon o javnom dugu (iako smo imali principijelnu primedbu da to nije zakon o javnom dugu, nego zakon o zaduživanju itd.) i tu su takođe ugrađene neke odredbe koje regulišu pitanje garancija i kontragarancija.
Sve sam ovo morao da vam kažem iz jednog prostog razloga – da je kojim slučajem ministar ovde, morao bi da izađe za govornicu i da nam objasni da li je ovo što u ovom predlogu zakona stoji u članu 3. u bilo kakvoj vezi sa ova dva zakona koja sam malopre citirao, koje je takođe ovde branio Mlađan Dinkić. Da li je član 3. ovog predloga zakona u saglasnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu i sa Zakonom o javnom dugu? Kažem da je on u suprotnosti. Zašto?
Član 3. Predloga zakona glasi – korisnik kredita po osnovu sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona je Republika Srbija (korisnik kredita). Ovo je nenormalna situacija. Ovo najblistaviji um ne bi mogao da smisli. Zašto? Pa tako nešto ne predviđaju ona dva zakona koje sam malopre citirao, koja su evropska, svetska, zbog kojih je gospodin Dinkić pohvaljen kao veliki ekspert, veliki stručnjak, čudo prirode.
Da to objasnim gledaocima koji prate ovaj prenos. To bi otprilike bilo ovako: n.n. građanin ode do banke da uzme kredit i banka kaže – daćemo mi vama kredit, ali za vas mora da garantuje da ćete da isplatite kredit neki vaš komšija.
Onda komšija da neku garanciju. Onda banka kaže – nije dovoljna ta garancija, nego mora da garantuje i onaj koji koristi kredit. Čekaj, pa ja koristim kredit. Naravno da je ta situacija nemoguća.
Ovde se kao onaj ko daje kontragaranciju pojavljuje korisnik kredita. Sada onaj koji daje kontragaranciju, on garantuje da će garant da ispuni obavezu korisnika kredita. Srbija garantuje da će državna zajednica da takođe garantuje za Srbiju koja koristi kredit. Dajte, molim vas nekog doktora ovde da pregleda ovo, dajte doktora.
Molim vas, čitam obrazloženje sa neskrivenim namerama da javnost obavestim, s obzirom da je juče gospodin Dinkić u nekoj emisiji rekao – radikali sve što kažu slažu. Sada čitam šta je napisao gospodin Dinkić. Jer, znate, od kada je zavladala demokratija, samo zavisi ko je šta rekao, ko je rekao jednu istu rečenicu. Ako ja kažem tu rečenicu, to je laž. Ako kaže Dinkić, to je istina. A ista je rečenica.
Evo šta je napisano u razlozima za donošenje ovog zakona – II, za ove koji imaju Predlog zakona pred sobom pa prate, kaže ovako: "Članom 5. Zakona o zaduženju propisano je", inače, to je zakon koji je donet 2002. godine u Saveznoj skupštini, "da će Republika Srbija u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o zaduženju dati SRJ kontragaranciju kojom će garantovati urednu otplatu kredita."
Znači, prošla je 2003, 2004, 2005. godina, tek u 2006. godini Dinkić se setio da je nekada u 2002. godini bio rok od 30 dana. Znači, treća, četvrta, peta, 36 meseci je prošlo od onih 30 dana. A da stvar bude još, verovatno neće nikog da iznenadi, to je već iskorišćeno, nezavisno od ovog zakona, i nalazi se u Narodnoj banci u obliku nekog depozita i služi kao naša devizna rezerva.
Sada se ovde postavlja pitanje – zašto bi Republika Srbija davala kontragaranciju državnoj zajednici koja garantuje za nešto što uzima Republika Srbija? Zar Republika Srbije nije sposobna da sama završi taj posao sa nekim ko daje kredit?
Pošto je sve ovo u mutnim vodama, počevši od naslova ovog zakona, samo da vas podsetim to je – strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije. Znači, kredit se koristi upravo za ovaj vid strukturalnog prilagođavanja privrede Republike Srbije da ona ne radi. Ovo je jedinstven primer u istoriji da se dobija kredit koji koristi za to da se strukturalno privreda prilagodi da ona više ne radi, da bude zatrta.
Naravno, ova ideja takođe potiče od gospodina Dinkića i Labusa. Ovo što se oni prepiru oko primata u G17, pa strada neko u Trgovinskom sudu, to ćemo drugom prilikom, sada nije tema. Oni su bili taj dvojac savezne administracije koji je imao ekskluzivitet pregovora sa Međunarodnim udruženjem za razvoj; gde god su oni dali neki kredit za razvoj, tu je korov nastupio, to da znate.
Opet ću da vas podsetim, i te 2002. godine i 2001. godine, kada se ušlo u to, taj sporazum je sadržavao jedan aneks koji je gospodin Labus fotokopirao i dao u materijale koji su podeljeni poslanicima u Saveznoj skupštini. Tada nisam bio poslanik u Saveznoj skupštini, ali sam imao prilike da proučim taj materijal. Taj aneks je imao 20 i nekoliko političkih uslova, čisto političkih; nije bilo Haškog tribunala, bilo je 400 preduzeća koja će morati da se privatizuju, saglasnost na taj spisak daje neko telo ovog Međunarodnog udruženja za razvoj. Tada je naređeno da se podigne cena lekova, da se pristupi pripremama za privatizaciju EPS-a, da se preispita budžetska potrošnja.
Samo da vas podsetim, u ovoj skupštini nije usvojen završni račun Republike Srbije za 2000. godinu, kada je bio nenarodni režim, za 2001. godinu, kada je došao prvi demokratski režim posle paljevine, za 2002, kada se ustoličio demokratski režim, za 2003, kada je demokratski režim promenjen još demokratičnijim režimom sa "Sabljom", za 2004, kada su došli eksperti, doduše za 2005. ne mogu da prozivam, jer još nisu istekli rokovi.
Vidite, gospodine Markoviću, da je na bazi ovih činjenica koje sam izneo, čiju istinitost gotovo da niko ne može da ospori, neophodno da danas bude ovde ministar Dinkić i da kaže da li je član 3. Predloga ovog zakona u saglasnosti ili u suprotnosti sa reformskim, demokratskim i svetskim propisima zbog kojih je Vlada Vojislava Koštunice dobila pohvalu da je lider; ma kakav Balkan, Evropa i svet, svet.
Znači, bilo bi neophodno. Zbog čega? Ne zbog mene, vrlo dobro znam ovo, nego zbog poslanika koji čine skupštinsku većinu, jer ukoliko nije tačno ovo što pričam, onda oni mogu da glasaju, ali to treba Mlađan Dinkić da im kaže. Ukoliko on potvrdi da je tačno ovo što pričam, onda sam uspeo da posvađam Mlađana Dinkića sa skupštinskom većinom, što mi je i zadatak kao poslanika opozicije i da ubedim skupštinsku većinu da ministar Dinkić ne govori istinu, da želi da ih prevari, da bi se sutra on skrivao iza rezultata glasanja i da kaže – molim vas, nemam ja veze sa tom bandom, to je to, izglasano tu i tu.
Zato bi bilo dobro, gospodine predsedniče, da progutate knedlu, pozovete gospodina Dinkića da nam malo ovo razjasni. Možda smo mi malo i primitivni i prosti i ne razumemo kako sam sebi dajem kontragaranciju.

Hvala vam na izlaganju, gospodine Krasiću. Nije dozvoljeno jesti za predsedavajućim stolom, tako da nije moguće servirati ni knedle, kao što znate.
A u svakom slučaju, zbog svih vas – da, ja sam dao dozvolu ministru da odsustvuje sa sednice da bi prisustvovao sednici Vlade. Tu ste potpuno u pravu. Zahvaljujem.
Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Igor Bečić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Kafa može, sok može, ali hrana ne. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, saznali smo da je ministar Dinkić opravdano odsutan, pustio ga je predsednik Skupštine da odsustvuje, ali budimo malo ozbiljni, pa mi ovde donosimo zakone. Ko brani zakon? Ko će da objasni poslanicima zašto se pojedini amandmani odbijaju? Ko je tu da eventualno prihvati neki amandman u ime Vlade Republike Srbije? Može da se predomisli ovlašćeni predstavnik Vlade i na samoj sednici. Dešavalo se to toliko puta, bez obzira što je sednica Vlade u toku.
Mislim da kada su ovakve stvari u pitanju i kada je ovoliki novac u pitanju, može ta sednica Vlade da prođe i bez ministra finansija Dinkića. Ili je čovek rešio da još nekoga uhapsi, verovatno ćemo čuti sada na vestima u 19,00 časova ili u 19,30 časova.
Član 4. u stvari pokazuje bespotrebnost donošenja jednog ovakvog zakona i jednog ovakvog kredita. Kaže se u članu 4. stav 1: "Sredstva za otplatu kredita po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona obezbediće korisnik kredita."
U članu 3. kaže se: "Korisnik kredita po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona je Republika Srbija."
Znači, SRJ, koju ste vi ubili u pravom smislu reči, zadužila je po nekom osnovu Republiku Srbiju za 70 miliona dolara. Sada da vidimo kako će taj novac da se vrati.
Pa se kaže: "Korisnik kredita je dužan da sredstva za otplatu kredita obezbeđuje prema planu otplate za sva povučena sredstva, u iznosu koji uključuje dospelu glavnicu, troškove po osnovu angažovanja i servisiranja sredstava kredita i ostale troškove."
Dobro, hajde sada, korisnik kredita to treba da uradi, svakako, ali ne vidim razlog zašto to mora da piše u ovom zakonu. Valjda Srbija otplaćuje na vreme i servisira svoje kredite; hoćemo li i na one kredite koje je Josip Broz uzimao, a korisnik je bila Republika Srbija, da dajemo kontragarancije?
Doduše, Miroljub Labus je išao i potpisivao u ime Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije razne kredite, i priznavao, koje niko nikada nije video, niko nikada iz Srbije nije koristio. U svakom slučaju, vidi se da ste dosledni toj politici iz 2001. godine, iz 2002. godine, a sada se nastavlja i u 2006. godini.
U poslednjem stavu se kaže: "Korisnik kredita će obezbeđivati sredstva za otplatu kredita u budžetu Republike Srbije i vršiti uplatu dospelih obaveza na poseban račun Srbije i Crne Gore kod Narodne banke Srbije, sa isključivom namenom otplate kredita."
Znači, na poseban račun mi uplaćujemo državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Zašto? Zato što ste ukinuli budžete ili budžet državne zajednice; ukinuli ste sa Milom Đukanovićem, mafijašem svetskog kalibra, državu, ukinuli ste budžet; kada država nema budžet, ne postoji. To svesno radite, svesno mu idete na ruku, maltene kao da radite po njegovom diktatu. U principu, sve što god poželi od vas, on to i dobije.
Sada, pošto više nema savezne države, koju vi svesno uništavate, ono što neće proći Milu Đukanoviću na referendumu za nezavisnu Crnu Goru treba da urade poslanici Narodne skupštine Republike Srbije i ovakvim priznavanjem i davanjem raznih kontragarancija, jednostavno da se odreknu države i pre nego što dođe do tog referenduma. Hvala.

Hvala vama. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Krasiću.

Hvala, gospodine Markoviću, možemo da nastavimo sa kvizom – ko laže. Verovatno bi ovaj kviz bio interesantniji nego na BK ili trećem kanalu.
Zašto? Vidite i sami, sudeći prema obrazloženju ovog predloga zakona, treba 70 miliona američkih dolara da se uzme kredit, gde Srbija garantuje državnoj zajednici da će Srbija da vrati.
Po predlogu Vlade, ovaj bi zakon stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Znači, ako bude glasanje u ponedeljak, verovatno bi to dobilo istog dana ili sutradan ukaz, verovatno bi u utorak bilo objavljeno i tamo negde sledeće srede bi taj zakon stupio na snagu.
Međutim, ja pomalo znam neke stvari i ova sredstva su već korišćena, tako da ovaj zakon nema nikakvog uticaja u smislu preciznosti poštovanja odredbi ovog zakona.
Međutim, ono što stvarno mora svakoga da zainteresuje da pronađe odgovor na pitanje šta se radi – vidite, u obrazloženju, pod V, nalazi se analiza efekata zakona; ovde nas Vlada obaveštava kakvi su efekti ovog zakona, da li su pozitivni, da li su negativni.
Ukoliko su pozitivni, koliko su ti pozitivni rezultati, izraženi u nekim ciframa; ako se 70 miliona dolara iskoristi za strukturalno prilagođavanje privrede Republike Srbije, onda mora da ima neka projekcija, u roku od godinu dana, dve, tri, pet ili deset kakvi će efekti da budu.
Verovatno može da se kaže – efekti ovog zakona u periodu od deset godina biće toliko i toliko radnih mesta, promena strukture, nećemo više da proizvodimo samo ovu robu, nego ćemo da osvajamo neke nove proizvode, programe i tako dalje.
Kako nas obaveštava ekonomista, predložen za nagradu? On ovako kaže: Analiza efekata zakona – s obzirom na to da usvajanje ovog zakona predstavlja realizaciju zakonske obaveze propisane Zakonom o zaduženju (znači, nas ministar obaveštava da se ovde samo izvršava zakonska obaveza koja je nastala još 2002. godine), analiza efekata nije vršena prilikom izrade ovog propisa.
Gospodine predsedniče, moram da vas upozorim da ovaj predlog zakona nije ispunio uslov propisan vašim poslovnikom da se nađe na dnevnom redu, jer ovo otprilike glasi ovako, u slobodnom prevodu – važno je da se usvoji ovaj zakon o kontragaranciji, da se maznu pare, a kakvi će efekti da budu, nas to uopšte ne interesuje.
Znači, ministra finansija uopšte ne interesuje efekat zaduživanja za 70 miliona dolara. Vidite koliko je to neozbiljan pristup. Verovatno postoje preča posla: treba nekog uhapsiti, treba stvoriti stratešku poziciju unutar svoje stranke, unutar nekog lobija, biti u upravnom odboru Agencije za duvan, iako ne puši, i tako dalje.
Zadatak ministra i njegovog ministarstva je da se napravi kvalitetna analiza, pa na bazi efekata da vas ubede, pa da kažete – kako ljudi kritikujete ovaj zakon, vidite kakvi će efekti da budu, u prvoj godini, u drugoj, u petoj, u desetoj, u petnaestoj, promeniće se privredna struktura Srbije, zaposliće se 20, 30 ili 50.000 radnika. On, znajući da poseduje većinu ovde, onako nonšalantno kaže, kao veliki ekspert predložen za nagradu – mi nismo ni vršili bilo kakvu analizu, nas to ne interesuje. Znači, ceo ekspertski kapacitet ministra se sveo na 126 glasova.
Dalje, verovatno zbog ove činjenice da je ta zakonska obaveza na koju se poziva istekla još 2002. godine, ovaj zakon nije došao na dnevni red po hitnom postupku, jer bi onda stvarno bilo nelogično da napiše koji su razlozi za hitan postupak, ali moram da vam kažem da se ovaj zakon nalazi u proceduri od 9. marta, odnosno 10. marta 2006. godine.
E, kakav je odnos prema analizi efekata ovog zakona, kakav je odnos prema zakonskim obavezama, nastalim u 2002. godini, sa obavezom da u roku od 30 dana se donese ovakav zakon, znači još 2002. godine, najbolje možete da vidite kakvu vladu podržavate i kakvog ministra podržavate.
Gospodine Markoviću, preporučio bih vam da upozorite ministra da kad javno nastupa, ukoliko želi da dokaže ili da uvredi radikale, pa da kaže "oni lažu kad god izađu", vi ga podsetite na ove zakonske obaveze i samo mu skrenite pažnju da su radikali pročitali ono što je ministar Dinkić napisao. Neka se onda izjasni da li je dobro napisano ili je loše pročitano. Ovo što je napisano ide u istoriju, a nadam se i ove naše kritike, pa će neko kasnije da procenjuje ko laže i ko krade, a ko laže on i krade.