Da li još neko želi reč o amandmanu na član 6? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Anđelkoviću, da sam spiker na Radiju "S", odmah bi mi teklo vreme, a ovde moram da čekam 10 sekundi da mi uključite mikrofon.
(Predsedavajući: Gospođice Jovanović, daću vam dodatnih 50 sekundi.)
Dakle, upitala se koleginica Radeta gde je ovaj "zamenjenik" koji kaže da klevećemo zakon.
Poslala sam ga da ide da proveri da li je sve u Grdelici u redu, zato što Velja popravlja put, da vidimo kada će ti radovi da budu završeni, jer on očigledno nema šta da uputi kao kritiku nama poslanicima, za koje ministar zna da smo ozbiljni ljudi i pišemo ozbiljne amandmane.
Takav je upravo i ovaj moj amandman na član 7. Predloga zakona. Trebalo je da ga prihvatite, gospodine ministre, zato što i vi sami, kao univerzitetski profesor, znate da mi imamo nadležne sudove u zemlji, a nemamo državni sud.
Znači, moguće je da je to terminologija koja postoji na Zapadu, u Americi, možda je zakon tamo pisan, pa ste ga tako integralno preveli, ali mi imamo nadležni sud. Ako ste rekli "državni", onda imamo neki nedržavni. Nemamo mi privatne sudove.
Doduše, postoje neki na političkoj sceni Srbije, poput ovih iz Demokratske stranke, koji bi da osnivaju neke svoje privatne sudove.
Oni su kao takve postavljali predsednike sudova i tako su se ponašali za vreme akcije "Sablja", pa kad su uvodili protivustavno vanredno stanje, pa bi i dan-danas, ali su jadni i nemoćni, jer apsolutno više nemaju nikakvog uporišta u narodu, da sude svakome, naročito nama koji smo spremni da oštro žigošemo sve brljotine, sve pljačke i krađe koje su počinili oni iz vrha Demokratske stranke.
Ako ste stvarno "žuti", što reče koleginica Radeta i ako ste iz DS-a ili naginjete njima, kolega Parivodiću, samo da pogledate unazad, da vam daju izveštaj ovi iz Odbora za privatizaciju, šta su radili Kljajević i družina, pa Janjušević, pa Kolesar, prosto ne mogu da verujem da vi naginjete na tu stranu. Je l′ to nije tačno?
Vaš osmeh mi sve govori, s tim što treba gospodin Anđelković da upozori da je vama eventualno dozvoljeno da se smejete, a pomoćniku, ovom dečku poletarcu pored vas, koji se smeje od prvog dana na sve i svašta, da nešto uči, da se ozbiljno ponaša i da prati o čemu se ovde radi.
Dakle, potrebno je da to ispravite. Naša razumevanja kada je u pitanju namera da se donese zakon o arbitraži...
Mogli bismo da kažemo da je ta oblast prilično dobro funkcionisala u situacijama kada su na čelu arbitražnih veća bili ljudi koji su želeli korektno da odlučuju u postupcima između privrednih subjekata, ali ja sada ne znam, možda vi znate, kao ministar i kao neko čija je obaveza da sve to prati, da li je gospodin Vasiljević i dalje na čelu Arbitražne komisije pri Privrednoj komori Srbije? Vi to verovatno znate, ili ne znate?
Veoma je važno ko se nalazi na čelu Arbitražnog veća jer ako govorimo o Privrednoj komori Srbije, ona je sve, samo nije to. To je institucija potpuno obojena tom šizofreničarskom žutom bojom.
Dolazak bivšeg ministra trgovine Milosavljevića i njegova uloga u Privrednoj komori nije ništa drugo nego pokušaj promovisanja neuspešne i pogubne politike Demokratske stranke.
Dečko, ako vam nije dobro, izvolite čašu vode. Ovo nije smehotresna olimpijada, ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Ili da vas upozori predsedavajući ili ministar koji vas je doveo ovde za ručicu, jer osim toga što ste došli neprilično odeveni, bez kravate, ponašate se neprilično i od vas nikad ništa, ni pomoćnik pomoćnika pomoćnika, ne može da bude, a kamoli da sedite tu pored ministra.
Što se tiče ove naizgled samo jezičke greške i ispravke, mislimo da je ona u redu zato što mi poznajemo samo nadležni sud.
Kažem, izražavam sumnju, jer u svim međunarodnim sporovima, za čiju nadležnost je bio nadležan Međunarodni arbitražni sud u Parizu, naši privrednici su i za one sporove za koje su vučeni repovi iz one bivše države i one velike privrede, pa i ove sužene Jugoslavije, odnosno SCG, mogli da očekuju da će se rešiti u njihovu korist.
Možda vi imate nameru, ona je očigledna predlaganjem ovog zakona, da se u regulativnom smislu ova materija reši, ali mi, gospodine Parivodiću, imamo veoma loše privredno okruženje, mafijaško privredno okruženje i vi to vrlo dobro znate.
Sve dok se ne napravi jedan radikalan rez, a to će da urade srpski radikali, ne samo radikali, takvi ne postoje...
Obično ovi sa Zapada, koji traže podršku u Demokratskoj stranci i tzv. demokratskom bloku, kao nešto ružno pokušavaju da kažu – oni su radikalni. Ne, mi smo nešto najbolje što Srbija ima i srpski radikali smo.
Mi zaista imamo nameru da stvorimo, uz primenu ovakvih zakona, uz ove ispravke koje smo dali, jedan okvir za normalno poslovanje i za neki privredni pomak.
Mi ne vidimo iz svih ovih nerazjašnjenih slučajeva, i onih koji tek čekaju da se reše, da će to da se desi.
Evo, ako je u pitanju Arbitražna komisija, odnosno veće na nivou Privredne komore Srbije, ne samo zato što je on kao ministar pokazan kao takav – nesposoban, nedorastao funkciji, mnoge malverzacije su se vukle za vreme Milosavljevića, pa je u toj konstelaciji on nekako isplivao, uz podršku tog lobija, na mesto predsednika Privredne komore.
Sada je pitanje da li su i takvi ljudi, kao što je izvesni gospodin Vasiljević, angažovani tamo; da li uopšte ljudi za koje postoji apsolutno kristalno čista biografija mogu da rade svoj posao tamo bez pritiska i bez ucena ovih iz DS-a. Jednostavno, u to ne verujem, zato što znam da su do sada tako radili svi nadležni sudovi, zato i treba da stoji ne državni nego nadležni.
U Trgovinskom, jasno vam je da je to bio samo vrh ledenog brega, što se tiče Kljajevića i družine i što se tiče sudova u Srbiji, najviše su stradali radnici i najviše su stradali oni privredni subjekti koji su možda i želeli da se nađe neko rešenje i da se spor reši, ali očigledno je da država nije imala sluha za sve to.
Sećam se onog veoma teškog vremena, vremena nezapamćenih ekonomskih sankcija, kada je narod teško stradao i pod bombama i zbog nemogućnosti da slobodno tržišno poslujemo, kako je država veoma efikasno, i Vlada Republike Srbije, zahvaljujući srpskim radikalima, određene sporove rešavala. Konkretno, kada su u pitanju dugovi i sporni ugovori između pojedinih tada društvenih preduzeća, mnoga su u međuvremenu privatizovana, otišla u bescenje za po nekoliko stotina evra, pa šećerane, cementare za po dva-tri evra.
U normalnim i uređenim državama, gde postoji normalno tržišno privređivanje, normalno je i da ljudi očekuju da ako dođe do spora izborom arbitra da će to efikasno da se reši i da će ona strana koja je oštećena i koja se kao takva pojavljuje da namiri svoja dugovanja i da pokuša da realizuje taj ugovor.
Ovde u ovom okruženju, ovakvom kakvo jeste, samo osnivanje ovih arbitražnih tela, uz zaista pravu primedbu koleginice Radete da to nikako ne bi mogla da budu udruženja građana...
Znate, vi sve pokrivate time da oni imaju samo deklarativno određenu svoju delatnost i imaju svoj osnivački akt, imaju popis koliko ih je itd. To nije dovoljno. Mi smo u svim dosadašnjim zakonima gde se tako nešto pojavljivalo, kao što je to bio slučaj sa Zakonom o radu gde se kao reprezentativno udruženje preduzetnika pojavilo ono koje je naj, naj, na čelu sa Bogoljubom Karićem...
Ispostavilo se da je taj čovek bio vođa, i dalje jeste, jedne od tajkunskih dinastija, Karić, u našoj zemlji; taj se svuda pojavljivao, pa išao kod ustaše Mesića, pa ne znam gde sve još, pa u London, pa ovde, pa onde, primao plakete, najuspešniji privrednik.
Sada će da se pojavljuju takvi pojedinci, ovi po zlu poznati, ovi koji zaista imaju samo najgore mišljenje o našem narodu i državi, poput spomenutih, ne mogu ni ime da im spominjem, ove Kandićke, Biserko i ostalih, ali i sva druga udruženja i raznorazni koji to nikako ne bi trebalo po zakonu da budu, jednostavno nije im ni mesto ovde.
Mislim da je u redu da prihvatite amandman koji sam podnela zato što i naša praksa i naša pozitivna zakonska regulativa poznaje jedino termin – nadležni sud. Dakle, to je podneto zbog toga, uz sve ovo što sam iskoristila da vam kažem šta je naša osnovna zamerka zakonu, i ne samo to, nego zbog bojazni da se samim zakonom ništa bitnije ne može da promeni. Sve dotle dok na čelu države ne bude odlučan, snažan, energičan čovek, mi mislimo da će kao takav biti budući premijer gospodin Nikolić, dok ne krene u odlučnu borbu sa kriminalom i korupcijom, to ne može da se desi.
Nedavno sam u okviru delegacije SRS koju je predvodila gospođa Gordana Pop-Lazić boravila u Ruskoj Federaciji. Tamo smo učestvovale na Svetskom kongresu patriotskih stranaka. Predstavnici su bili oni koji su došli iz najmnogoljudnijih zemalja sveta, gde je veoma razvijena privreda, tržište savršeno funkcioniše i u ekspanziji je, naročito u Kini.
Pitali smo naše domaćine (evo, ja zaista nekoliko godina nisam bila, pa sam sada tamo boravila za vreme Vaskrsa) kako je moguće da se za tako kratko vreme suzbiju kriminal i korupcija. Odgovor je bio jednostavan – dolaskom Vladimira Putina i odlučnošću vlade i svakog ministra da se uhvati u koštac sa tim problemom i da se kriminal, a naročito tajkuni nađu tamo gde im je mesto, to je veoma lako rešivo.
Tamo će svaki politički predstavnik, bez obzira na to da li je u opoziciji, a ubedljivo je, dakle, stožer okupljanja svih tih snaga partija koju predvodi gospodin Putin, svi će da vam kažu da je to najveći doprinos i najveće dostignuće u jednoj državi, koja je takođe bila bremenita svim ovim problemima kao mi sada.
Da bi se to desilo potrebno je da se zaista nešto u tom smislu uradi. Ovako, od priče do priče... Pre nekoliko dana mi u Republici Srpskoj pratimo vesti na njihovoj državnoj televiziji, Hamović se raširio, priča li priča, te kako će ponovo da poskupi cenu struje, te ovo, te ono. Pa, on je samo dobio navodno packu od onog okupatora Pedi Ešdauna, i ništa, pojeo vuk magarca, i dalje radi šta hoće. Mi ni danas nemamo izveštaj o zloupotrebama od strane Hamovića i Lazarevića i o poslovanju te elektroenergetske mafije.
Zato sam zakon nije dobar, potrebno je mnogo više odlučnosti, baš takve putinovske, da bi se stvari regulisale i da bi zemlja krenula putem napretka. Hvala vam.

Zahvaljujem se, gospođo Jovanović, imali ste još vremena, sasvim dovoljno. Imali ste čak još dva minuta. Da li još neko želi reč o amandmanu na član 7? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, pa potom gospodin Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u argumentovanoj diskusiji u načelu i o pojedinostima poslanici SRS dali su zaista vrlo konstruktivnu diskusiju, koja, moramo da kažemo, zaista ima osnove, s obzirom da naš privredni sistem nije sazreo za donošenje ovakvog zakona i da ovakav zakon o arbitraži može da se izrodi u svoju apsolutnu suprotnost. Iz tih razloga sam i podneo amandman na član 11. i predložio da se taj član briše, a taj član 11. tiče se naknadnog sporazuma o arbitraži.
Prvo da kažemo da su u pitanju svojevrsne vrste obligacija u koje stupaju određeni privredni subjekti i, naravno, subjekti takve obligacije mogu ugovoriti arbitražu. Ukoliko se oni sporazumeju, to je tzv. njihova saglasnost volja i to je ono kada se ugovaračka volja približava konsenzusu, a to je da se u eventualnom sporu arbitrira. Međutim, u ovom i ovakvom članu 11. predviđeno je da se arbitraža može ugovoriti i naknadno, što mi iz SRS smatramo da je apsolutno neprihvatljivo.
Arbitraža može da se ugovori, dogovori, predvidi i usaglasi samo pre nego što nastane spor i pre nego što se neka strana obrati za zaštitu suda. Ovako kako je ovde u članu 11. predviđeno to bi značilo da se u izvesnim slučajevima može i naknadno ugovoriti ova arbitraža.
Moram da kažem da se vrlo često u ovakvim vrstama sporova može dogoditi da dođe i do zloupotrebe i da nisu sve strane u ugovornim odnosima potpuno ravnopravne. Ona strana koja ispočetka oseća da nije ravnopravna težiće da ovu arbitražu ugovori i da se naknadno dođe do ugovaranja ove arbitraže, što smatram da je apsolutno neprihvatljivo u našem sadašnjem pravnom sistemu. Tako da ukoliko ostane ovaj član 11, on će doprineti da postoji jedna opšta pravna nesigurnost, kada, kako i na koji način.
Ipak, ukoliko se radi o svojevrsnim vrstama obligacija koje treba da budu jasne, precizne, decidne, onda nema nikakvog razloga da već kada se zna da postoje arbitraže o arbitraži se ne kaže nešto i u samoj obligaciji. Iz tih razloga u ime SRS podneo sam ovaj amandman i predlažem da se član 11. briše. Hvala vam.

Hvala, gospodine Stevoviću. Reč ima gospodin Krasić.

Podneli smo amandman na član 11. i tražimo njegovo brisanje. Zašto? Ne prihvatamo da ako je već nastao spor i ako je on iznet na rešavanje sudu, ovde se čak i nepravilno koristi reč sud, onda oni mogu da naknadno ugovore arbitražu i da isključe nadležnost nadležnog državnog organa i idu kod Kandićke ili kod udruženja pravnika gospodina ministra, koje misli da napravi, jer je to najočiglednije izigravanje propisa i zakona.
Mi podržavamo što ovaj zakon daje mogućnost da se kada se ulazi u jedan ugovorni odnos ugovori i način rešavanja eventualnog spora putem arbitraže, i to prihvatamo. Ali, kada je već nastao spor, kada je jedna od stranaka tražila da se spor reši pred nadležnim sudom, da se onda prekida sudski postupak, zato što su tužilac i tuženi, nekada učesnici iz jednog ugovornog odnosa, naknadno postigli sporazum da prebace kod neke arbitraže da se to reši, to je klasičan primer izigravanja propisa i zakona, što ukazuje da oni žele pred arbitražom da raspolažu suprotno članu 3. Zakona o parničnom postupku.
Još jedna stvar o kojoj nije malopre bilo govora. U članu 7. upotrebili ste reči – državni sud (u daljem tekstu: sud). Mislim da morate da znate da postoji međunarodni standard kojim se garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudova i u tom međunarodnom aktu piše da se kao sud može nazivati samo odgovarajući državni organ, koji je u skladu sa zakonom nadležan da vrši sudsku vlast.
Ako u članu 7. kažete "državni sud", onda postoji i privatni sud. Pod nazivom sud može da postoji disciplinski sud itd, ali je prosto neshvatljivo da niste prihvatili amandman Nataše Jovanović koja je napisala da se reči "državni sud" zamenjuju rečima "nadležni sud". Nadležni sud je onaj čija je nadležnost utvrđena Zakonom o uređenju sudova.
Ne možete da kažete "državni sud". Samo reč "sud" može da se upotrebi za ono što izvire iz propisa kojim se utvrđuje nadležnost sudskog državnog organa, a on se zove sud. On može biti i opštinski, i okružni itd., svi su oni državni. Kada kažete državni, vi asocirate da postoji i neki privatni, ili neki tajni ili ko zna šta.
Shvatam da sa gnušanjem odbacujete sve amandmane SRS, ali taj amandman gde se "državni sud" menja u "nadležni sud", to je potpuno prihvatljiv amandman, jer se poboljšava ovaj tekst.
Druga naša principijelna razlika u odnosu na ovaj vaš koncept jeste što smatramo da arbitraža može da se ugovara samo pre nego što nastane spor, a nikako ne može da se naknadno ugovara, pošto su se strane koje učestvuju u nekom poslovnom odnosu obratile nadležnom sudu za rešavanje jednog spora.
Ako vi tužiocu i tuženom dozvolite da u stadijumu pripreme glavne rasprave ili na glavnoj raspravi kažu sudiji – molim vas, mi ćemo ovo da iznesemo pred arbitražu, onda vi praktično dovodite u pitanje nadležnost države, suda, a sud je dužan da primeni zakon na sporni odnos. Ono što je gospodin Stevović pokušao da vam objasni, ovde se pre svega radi o obligacijama. Tu stvarno stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima i tu ste vi u pravu. Neko može da pokloni, može da spali, može da radi šta god hoće, slobodno raspolaže, samo da mu je volja slobodna, da nije pod prinudnom pretnjom itd.
Ali, ako je već napisan akt kojim se inicira neki postupak pred sudom, onda nema tog akta koji može da isključi nadležnost suda u rešavanju spornog odnosa. Ako na taj način mislite da omogućite konstituisanje arbitraže kao puta da se reši jedan sporni odnos, onda na velika vrata provlačite da tužilac i tuženi, to mogu vrlo konkretno da vam kažem, oni su ušli u neki sporni, ispostavio se neki sporni...
Evo, jedan primer ću da vam dam. Neću da pominjem ni broj predmeta, ni kako se zovu učesnici u tom sporu. Pojavio se spor između dva građevinska preduzeća. Jedno preduzeće je bilo glavni izvođač radova, a drugo podizvođač. Pošto znate tamo te obračunske situacije da se međusobno raščiste ko šta potražuje, ko šta kome duguje, itd., pojavilo se da izvođač ima potraživanje prema podizvođaču.
Naravno, on tuži podizvođača pred Trgovinskim sudom ovde u Beogradu. U toku spora kao tuženi taj podizvođač da protivtužbu, jer i on povodom te lokacije i tog posla ima neko potraživanje. Ispunjeni su uslovi da se spoji postupak i da se istovremeno reši i o tužbi i o protivtužbi, pošto su i jedan i drugi samostalni akti itd.
Šta se u međuvremenu desilo? Ovi su ga pretrupili Kljajevićevi, da vam ne pričam kako, nakaradno. Krajnja priča svega toga jeste što je odbijena protivtužba, a u međuvremenu su izašli dokazi gde je to potraživanje po osnovu protivtužbe bilo potpuno osnovano.
U takvom odnosu je moguća situacija, verovatno je niste imali u vidu, da dve parnične strane koje su u postupku pred nekim sudom na nekom "en" ročištu zaključe da je njihov međusobni odnos i suviše sporan, ne toliko sa gledišta njihovih pojedinačnih interesa u kojima verovatno mogu i slobodno da raspolažu, nego sa gledišta kongentnih normi nekog propisa koji nalaže neko ponašanje. Konkretno, ako ostvari to potraživanje bio bi u obavezi da plati neki porez itd. Na bazi toga može naknadno da se utvrdi da nije platio porez itd.
Oni kažu – znate šta, Đoko, nastradaćemo ako ovaj posao rešimo preko suda; onda ćemo biti u obavezi i ti i ja da platimo to i to, a to nismo platili, pa će Dinkić da dođe sa onim svojim policajcima koji imaju pištolje, pa će da završe posao, pa ćemo da se ugasimo i jedan i drugi.
Hajde mi u toku ovog spora da kažemo sudiji – sudija, evo mi smo zaključili sporazum da ne tražimo da ovo sporno pitanje reši Trgovinski sud i mislimo da će mnogo efikasnija da bude Nataša Kandić.
A, ona će da dobije tu mogućnost na bazi člana 6. Predloga zakona. Nevladine organizacije se vode i dalje kao udruženje građana. Pretpostavljam da znate, tako se upisuju.
Pojam udruženja građana je preširok, pa čak i ova strukovna udruženja se tretiraju puno puta kao udruženje građana.
Onda odu lepo kod Nataše Kandić, tamo naprave bilo šta; u krajnjem slučaju, i ne dođu u situaciju, nemaju potrebe da tu odluku verifikuju, oni su se tamo dogovorili.
Ne postoji više sporni odnos, tužba je blokirana, smatra se da je povučena. Oni su se lepo izmirili, a gde je država, gde su obaveze prema državi? Da li će država da vidi kako je to rešeno?
Još ako se pojave oni u slučaju nekog inspekcijskog nadzora, pa kažu – molim vas, mi smo to rešili, pogledajte, postoji odluka stalne arbitražne institucije. Ako ostane ova odredba, ona će se koristiti radi zloupotrebe prava.
Verovatno ste zaboravili da i u postojećem Zakonu o parničnom postupku postoji odgovarajuća odredba, ona je uvek bila tu, član 3. Zakona, koja kaže da sud po službenoj dužnosti mora da vodi računa da li su raspolaganja parničnih stranaka u suprotnosti sa prinudnim propisima itd.
Na ovaj način otvarate prostor da se potpuno sa razlogom neko pozove na član 11. Predloga zakona i na sporazum koji su oni postigli na osnovu člana 11. ovog zakona, a taj sporazum znači da se zatvara sudski postupak pred nadležnim sudom.
On se blokira, a oni odlaze tamo i završavaju ovaj posao koji imaju potrebe da reše. To je ta opasnost o kojoj ste na neki način morali da vodite računa.
Moram da vam kažem još jednu stvar, ovo je trebalo da bude malo restriktivnije.
Mi smo samo u tom smislu podneli amandman na onaj član koji omogućava čak i fizičkim licima i mislimo na pravna lica koja treba da razrešavaju svoje odnose tim putem, jer oni ulaze u te međusobne poslovne odnose. Ovo treba da bude nadležni sud, a ne državni sud. To je već stvar prepisa, kako vidim.
Treće, ne treba stalne arbitražne institucije da se formiraju unutrašnjim pravnim aktima tih udruženja građana itd.
Ako idete toliko široko, ozbiljne firme će radije da idu da se dogovaraju i pregovaraju i da traže da im se reši to sporno pitanje kod Nataše Kandić.
Ono što na početku ove rasprave pojedini poslanici vladajućih stranaka nisu hteli da shvate – arbitraža ima smisla samo kod onih specifičnih stvari, gde arbitražne sudije pored tog, narodski da kažem, osećaja za pravdu i za zakonitost, poseduju i posebna stručna i specifična znanja, na osnovu kojih mogu najbolje da shvate šta je spor između tih lica. To se nekada u praksi zvalo – koji su sposobni da primene uzanse.
Veliki broj uzansi nije u zakonu, već se nalazi u strukovnim i specijalističkim, ako mogu tako da kažem, propisima, gde se nalaze standardi za neke stvari. Vrlo je teško neki put da sudija, pa i preko veštaka i stručnjaka neke oblasti, proceni vrlo specifičnu stvar. Mogu da vam kažem najiskrenije, ne verujem da bi 1% sudija u Srbiji, da uzmete najboljih sudija, recimo, mogao da sudi u nekom predmetu gde se javlja potreba da se zaštiti autorsko pravo lica koje je na kompjuteru nešto uradilo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Znate šta, ovo je ipak izuzetak. Ne treba od arbitraže napraviti pravilo. Kada ga široko postavite, onda taj izuzetak ima nepogrešivu tendenciju da postane pravilo, a kada postane pravilo onda nam ne trebaju ni sudovi ni zakon.

Zahvaljujem se.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji se odnosi na član 12. Predloga zakona detaljno su obrazložili narodni poslanici Zoran Krasić i Milan Stevović. Nije prihvatljivo, po stanovištu SRS, da se može otvarati arbitraža, a da se istovremeno nađe predmet pred nadležnim sudom.
Dakle, sporazumi mogu da budu zaključeni i stranke raspolažu svojom voljom. Ako je neka od stranaka već ušla na vrata suda, to je već stvar sporna. Dakle, stvar je sporna.
Ako je u pitanju spor koji je već krenuo i znači da je iniciran pred nadležnim sudom, u tom slučaju svaki naknadni sporazum bio bi apsolutno izlišan i bespredmetan. Taj sporazum bi mogao da bude ukoliko bi se stranke složile i ukoliko bi stranke izjavile da je jedna od stranaka podnela tužbu sudu i ta stranka je povukla tužbu i tužbeni zahtev, sa čime se složila druga stranka u sporu.
Dakle, pošto se radi o obligacionim odnosima, u pravnom odnosu su dva subjekta, dva lica. U tom slučaju mogao bi da se zaključi naknadni sporazum.
Ukoliko je spor krenuo, iniciran, tužba zavedena kod nadležnog suda, dok se ne reši pitanje te tužbe i tužbenog zahteva svaki sporazum pred arbitražom ne bi bio celishodan. Nema logike da se zaključuje sporazum sada.
O čemu će se oni sporazumevati naknadno? To mogu da se sporazumeju samo na sudu. Dakle, jedan inicijalni akt pred jednim subjektom, pred sudom po osnovu tužbe, pred arbitražom odgovarajućim formalnim pravnim aktom, ali jedan drugi mora isključiti.
U tom slučaju, ima mesta ako se stranke dogovore da se tužba povuče, a da se rešava pitanje i da se nastavi sa sporazumom, ali se nastavlja pitanje moralnog sporazuma.
Dakle, ko će ceniti moralnost sporazuma? Da li stranke u arbitraži mogu da zaključuju svaki sporazum?
Da li stranke, ako imaju spor koji treba da reši nadležni državni organ, tj. nadležni sud, mogu da raspolažu sa zahtevom i sa sporazumom koji bi ličio na – zaključićemo sporazum, ali da budu prikrivene namere; zaključićemo fiktivno sporazum, simulovani pravni posao koji neće odgovarati pravoj volji i pravnom interesu neće odgovarati.
Recimo, zaključi neko sporazum – mi smo se sporazumeli u četiri oka, ukoliko toj i toj političkoj stranci budeš uplatio i dotirao i finansirao. Pre neki dan sam čuo na lokalnom nivou da je bio sastanak opštinskog odbora jedne političke stranke.
Na sastanku te političke stranke član tog odbora, kada je bilo pitanje statusa nečijeg, rekao je – vi ne znate šta je taj čovek dao za tu i tu stranku, koliko je on miliona dao za tu stranku.
Hoćemo li sa takvim nemoralnim sporazumima da idemo na arbitražu? Neću da imenujem, nije zgodno, ali mogu reći da je ovo tačno i posedujem zapisnik te političke stranke.
Sada je stvar zaista delikatna, da li stranke mogu da raspolažu sa svakim sporazumom i tužbenim zahtevom. Srpska radikalna stranka smatra da nema mesta naknadnom sporazumu ukoliko je spor pred nadležnim sudom krenuo. Sve dok spor nije krenuo pred nadležnim sudom, odnosno sporazum stranke mogu potpisati. Zbog toga smatram, gospodine ministre, da je ovaj amandman zaista opravdan i da ima mesta da ga usvojite.
Međutim, imaćemo u praksi probleme. Dakle, ovde se ne razgraničava čisto i do kraja, nema čiste razgraničenosti između arbitraže i suda.
Imate dva akta sa kojima se kreće, imate ih paralelno zavedene kod jednog i drugog organa, ali prethodno pitanje jeste čija je tužba, odnosno formalno-pravni akt prvi došao i pred koji organ.
Prethodno pitanje jeste da se reši upravo taj predmet, pa tek onda možemo razgovarati kasnije da zaključuju sporazume, da odlažu, kada će da odlože vreme izvršenja i da određuju sve ono što je po Zakonu o obligacionim odnosima dozvoljeno, a ujedno što je dozvoljeno po Ustavu.

Reč ima ministar Parivodić.

Zahvaljujem se na iscrpnoj diskusiji. Što se tiče amandmana koji ste podneli na član 5. stav 2, kojim želite da isključite fizička lica iz mogućnosti korišćenja arbitraže, znam puno slučajeva da su se brat i sestra sudili po 10 ili 15 godina oko nasleđa. Zašto bi se maltretirali toliko dugo? Svima je poznat bar jedan takav slučaj.
Suština arbitraže je u verovanju koje se ima u arbitra. Ako više verujemo arbitru nego sudu koji me zavlači 10 godina u jednom sporu, sud zavlači i te kako, nego šta nego zavlači sud, onda više verujem nekome pametnom arbitru pojedincu ili trojici da mi reše spor u roku od tri nedelje, nego da svi poumiremo dok taj sudija ne reši konkretan spor.
Zbog toga mislim da ne treba fizičkim licima onemogućavati takvu privilegiju da ne žive svoje živote u procesima, nego da žive svoje živote normalno, a da svoje odnose, svoje sukobe imovinske mogu brzo da rešavaju.
Što se tiče rasprave o članu 7, da li će biti državni ili nadležni sud, to je vrlo zanimljiva tema. Dilema je bila hoćemo li panel arbitra, jednog arbitra pojedinca, tri arbitra, pet ili već kako je zamišljeno, hoćemo li ga zvati arbitraža, arbitražni sud ili arbitražni tribunal. Prosto je terminološka rasprava bila. Model zakon UNCITRAL-a ga naziva arbitražni tribunal. Zbog ovog tribunala koji je vrlo nepopularan u srpskom narodu smatrali smo da je nepodesno da kažemo tribunal, ali smisao reči tribunal na francuskom i na engleskom je u stvari sud. To je sinonim za sud. Zbog toga smo se priklonili izrazu – arbitražni sud.
Pošto smo taj izraz već uveli u zakon, da bismo potpuno jasno distingvirali državni sud ili nadležni sud od arbitražnog suda, zato smo apostrofirali samo na jednom mestu reč država, i o tome se radi u celoj priči. Radi jasnoće smo zadržali ovaj termin "državni". Ne bi bilo strašno kada bismo rekli "nadležni", bilo bi razumljivo, ali ovim postižemo još jaču distinkciju koju želimo da postignemo i time bolju jasnoću zakona i zbog toga odbijamo amandman.
Što se tiče naknadnog sporazuma, ovako: prvo, u parničnom postupku sud nema obavezu pribavljanja drugih dokaza od onih koje stranke u postupku svojevoljno ponude sudu u prilog svoje tvrdnje. Prema tome, u parničnom postupku ne postoji načelo inkvizitornosti, ispitivanja istine po službenoj dužnosti, kako to već postoji u krivičnom postupku.
Moje suštinsko pitanje je u sledećem: u čemu je javni interes države da se nastavi sudski postupak ukoliko stranke koje su svojevoljno taj postupak pokrenule mogu poravnanjem kada god hoće taj postupak da završe i ukoliko te stranke saglasno zajedničkoj volji, ukoliko jedna stranka može da povuče tužbu uz saglasnost druge strane (jer je to uslov za povlačenje tužbe, kada se upusti druga strana u postupak od tog momenta je potrebna njena saglasnost da bi tužilac povukao tužbu), i ukoliko ja mogu kao tuženi slobodno da prihvatim tužbeni zahtev 100% i ako imam sve te slobode i ako je tužilac mogao da uopšte ne pokrene spor i da to uopšte ne dođe do suda, u kojoj to onda situaciji sud treba u parničnom postupku da se ponaša inkvizitorno i da tera jedan postupak protiv volje stranaka koje više imaju poverenje u arbitražni način rešavanja spora, nego tom sudu što daju poverenje. Znači, koja je to sada apstraktna situacija.
Vi ste naveli jednu situaciju, ali kada se ispituju povrede zakona po definiciji parnični postupak nije odgovarajući forum za to ispitivanje. Tu postoji policija, krivični sud, postoji finansijska policija, postoje razne inspekcije koje treba da ispituju nelegalnost u ponašanju nekih fizičkih ili pravnih lica. To nije na parničnom postupku. Imajući u vidu mogućnost priznavanja tužbenog zahteva, povlačenja tužbe, poravnanja, vaš predlog potpuno iskače iz sistema parničnog rešavanja postupka. Iz tog razloga odbijam i taj amandman.
Član 12. je klasično konkludentno pristupanje postupku. Znači, vi možete da zaključite sporazum o arbitraži ili možete svojim ponašanjem konkludentnim radnjama da potvrdite vašu saglasnost da ste pristupili određenom forumu za rešavanje sporova, sudu ili arbitraži. To je univerzalno prihvaćeno pravilo da se određenim konkludentnim radnjama prihvata nadležnost određenog foruma, suda za rešavanje spora.
Zbog toga, ako poričete nadležnost nekog suda ili arbitraže, vrlo morate da vodite računa da se samo svedete na to poricanje, da ne bi bilo kakvo drugo upuštanje u predmet spora vas dovelo do toga da sud uzme da ste vi konkludentno prihvatili njegovu nadležnost.