Zarad javnosti, moram na početku da kažem da svaki amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka na ovaj predlog zakona sadrži detaljno obrazloženje zašto se podnosi amandman. S obzirom da na početku ove rasprave nije dat osnovni razlog zbog koga smo podneli veliki broj amandmana, ja ću u uvodu da to razjasnim, navedem.
Vidite, ustavni osnov za ovaj predlog zakona Vlada je pronašla u članu 72. stav 1. tačka 11. Ustava Republike Srbije, prema kojem Republika Srbija uređuje i obezbeđuje organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa. Moram da kažem da ovaj predlog zakona ne tretira nijedan republički organ. Nijedan republički organ nije predmet ovog zakona.
Zatim, prema odredbi člana 95. Ustava sudovi štite slobode i prava građana. Ovo može biti osnov za zakon o uređenju sudova i za zakon o sudijama, ali ne može biti osnov za ovakav predlog zakona.
Zatim, član 103. stav 1. Ustava, prema kome je javno tužilaštvo samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih zakonom predviđenih – ovo može biti ustavni osnov za zakon o javnom tužilaštvu, ali ne može za ovakav predlog zakona.
Na kraju, kao ustavni osnov navodi se član 16. Ustavne povelje, prema kome ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. Moram da konstatujem, pored toga što se tačno prepisala ova odredba, nije naveden nijedan međunarodni akt koji nas obavezuje. Navedene su neke preporuke, ali te preporuke ne obavezuju čak ni članice Saveta Evrope, niti članice EU.
Samo da vas podsetim, prema jednoj preporuci sud u Nemačkoj i dalje vodi registar privrednih društava, iako u toj preporuci stoji da treba da to rade neka druga administrativna tela. Holandija je prihvatila tu preporuku. Preporuka je preporuka i nema obavezujuću snagu, te ne može da se tretira kao međunarodni izvor prava.
Znači, ustavni osnov za ovakav zakon ne postoji. Sada da vidimo šta pokušava ovaj zakon da uradi? To se nalazi u samom nazivu, to je Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Ako se donosi zakon o obuci državnih službenika, funkcionera, onda nam je verovatno potreban zakon o obuci državnih službenika, zakon o obuci predsednika Narodne skupštine, zakon o obuci narodnih poslanika, zakon o obuci predsednika Vlade, zakon o obuci predsednika Republike i tako bih mogao da ređam u nedogled. Te oblasti nisu pokrivene zakonima kojima se propisuje kako treba da se obuči neko da bi obavljao funkciju predsednika Narodne skupštine.
Sledeći argument koji se ovde koristi, a ima dodira sa Ustavom, jeste da se kaže – mi tu oblast želimo da uredimo posebnim zakonom, a onda se kaže, ta oblast je i sada uređena, ali Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o sudijama i Zakonom o javnom tužilaštvu.
Dokaz za to se nalazi u prelaznim i završnim odredbama, gde se kaže da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost Vrhovnog suda Srbije da utvrđuje i propisuje vrstu i način stručnog usavršavanja sudija. Mi to već imamo uređeno Zakonom o uređenju sudova, pa onda Zakonom o sudijama, a to je član 17. Predloga zakona i u stavu 2. tog istog člana navodi se odgovarajuća odredba Zakona o javnom tužilaštvu gde je republički javni tužilac nadležan da uredi način osposobljavanja tužilaca.
Zašto ovo ističem? Ističem zbog toga da ništa nije epohalno u konceptu da sudije treba da se obučavaju. To već imamo. Ako se kaže da to moramo da uredimo posebnim zakonom, onda mogu da zaključim da su u postojećim zakonima, a naveo sam ova tri, ove odredbe bile neustavne. Nije valjda da tek kada se donese ovaj zakon, onda se zakonito obučavaju sudije i tužioci. Pre ovog zakona sve je bilo nezakonito obučavanje.
Vrlo je problematično, znači, ne postoji ustavni osnov, želi se da se ovo progura. Zašto?
Zato što se uklapa u neku strategiju i ta strategija je nametnuta kao prva tačka u formi odluke, za koju takođe ne postoji ustavni osnov i o tome smo u načelnoj raspravi pričali. Sada se gura. Sve što izvire iz te strategije pretvoreno je u predloge zakona i mi imamo sada četiri, pet, šest predloga zakona koji se istovremeno usvajaju sa strategijom.
Neko je znao kada je radio strategiju da će odmah i ovo da bude prihvaćeno i istog dana glasa se o strategiji i o svemu drugom. Zašto? Zato što je znao da strategija neće biti promenjena, a strategija nudi rešenja koja su u suprotnosti sa postojećim Ustavom, pa čak u strategiji na mnogo mesta se navodi kako je Ustav dao neke okvire koji ne mogu više da se poštuju ako želi da se uredi pravosuđe. Onda ćete tu sa običnom većinom da u formi odluke praktično izmenite Ustav za koji je potrebna dvotrećinska većina. Vi ćete stalno da se pozivate na tu odluku o strategiji za koju ste napisali u obrazloženju da je maltene neustavna.
Šta reguliše član 4. ovog predloga zakona? Pravo i obaveze na odluku. Pre nego što kažem nešto konkretno o ovom članu, moram da vas podsetim, verovatno 30% sudija i tužilaca, prema godinama radnog staža koje imaju, bili su na tim funkcijama i u vreme poslednjih godina dok je bio na snazi Zakon o udruženom radu. Možda su čak i fakultet završili dok je taj zakon bio na snazi, a sigurno su morali da znaju odredbe tog zakona i načela na kojima je sazdan taj zakon kada su polagali pravosudni ispit.
U međuvremenu, taj zakon je otpao. Došao je Zakon o preduzećima. On je imao dve-tri varijante i nekoliko izmena i već dve godine je na snazi Zakon o privrednim društvima. Zar neko misli da je jednom sudiji potrebna neka posebna obuka da bi ovo savladao i primenio? Nije potrebna. Apsolutno nikakva obuka nije potrebna.
Kako bi to bilo jasnije (ovde se mnogo teoretiše i kaže – teoretska znanja su potrebna sudiji itd), daću vam primer sa inženjerima elektroničarima: onaj ko je završio fakultet pre 25 godina na fakultetu nije imao prilike da uči ovo što danas studenti uče iz oblasti elektronike. U to vreme PC nije postojao, a svaki inženjer elektronike sa 30 godina radnog iskustva danas može vrlo kompetentno i stručno da vam priča o PC, programima itd. Ovo pričam zbog toga što se, posle tih osnovnih teoretskih znanja koje je stekao na fakultetu, tokom rada i suočavanja sa problemom nove tehnologije, tehnike jednostavno sam obrazovao. On je morao da se obrazuje, to mu je radna dužnost.
Sudija takođe ima radnu obavezu da se obrazuje. U kom smislu? Prati promenu propisa. Zašto? Treba da ih primeni. Ali, poražavajuće je ovo što je ministar ovde hladno rekao – u tim njegovim posetama pojedinim sudovima on je došao do zaključka da neke sudije i ne znaju da je pre godinu dana promenjen jedan zakon.
Posle te njegove konstatacije, jedino pitanje koje može njemu da se postavi jeste – a što niste pokrenuli postupak da se razreše te sudije? Nema drugog pitanja.
I, da se postavi pitanje predsedniku Vrhovnog suda, republičkom javnom tužiocu – šta ste uradili primenjujući odredbe ovih zakona koje sam malopre naveo da obučite tužioce i sudije? Niste organizovali savetovanje, neki simpozijum, niste napravili neku brošuru, niste dali neko tumačenje itd. Vi ste odgovorni što ste onemogućili da se obrazuju, pripreme i usavrše oni koji treba da primenjuju propise.
Međutim, ovde se ne daje odgovor na ta pitanja, nego se kaže – mi ćemo taj problem rešiti tako što ćemo napraviti neki pravosudni centar, a to moramo jer smo dobili pare. Videćete da se, u suštini, ovaj zakon na silu gura, brzo gura, da bi Vlada Republike Srbije opravdala neka sredstva. Ona je ta sredstva koja su namenjena obuci sudija mogla da utroši i obezbedi obuku, ali ako javnosti kaže – imamo poseban zakon kojim se propisuje kako će ta sredstva da se troše i kako će da se vrši obuka, onda to samo deluje mnogo ozbiljnije, ali nema garancije da će obuka biti završena kvalitetno i onako kako treba.
Na ovaj način se neko amnestira za potrošena sredstva. Ko gura ovaj koncept? Društvo sudija. Ima tamo mnogo sudija koji su više puta izbačeni iz suda, ali oni su izbačeni iz suda i za vreme nenarodne vlasti i za vreme najdemokratičnije vlasti. Recimo, Leposava Karamarković. Došao Boško Ristić ovde za vreme "Sablje", ko je bio poslanik seća se, rekao sa ove govornice da bi predsednik Vrhovnog suda morao da podnese ostavku. U roku od tri minuta nama su pročitali da je ona podnela ostavku. Znači, ona je bila razrešena za vreme crveno-crne koalicije, bila je razrešena za vreme demokratske koalicije. Da li je problem u tim koalicijama ili možda u njoj?
Zoran Ivošević je otišao u penziju, inače je bio glavni koordinator u Vrhovnom sudu. Treba negde da ima tezgu, da prenosi svoja znanja. Gordana Mihailović, koja nije prošla za sudiju, i još neki, doći ćemo do tih članova, pa ćemo vrlo konkretno da ispričamo o kakvoj se podvali radi.
Samo da vas podsetim, prilikom glasanja o ovom predlogu zakona imajte u vidu jednu spregu koja postoji: Društvo sudija, advokati i pojedine sudije; tezga gde treba da se zarade dodatna sredstva, da se napravi neka forma koja bi zadovoljila navodno neke uslove, a od obuke i obrazovanja nema ništa.
Šta je alternativa ovome, to ćemo povodom drugog amandmana. Ona postoji u našoj sudskoj praksi i u nekim stvarima koje su se dešavale i radile u ovoj zemlji kada je pravosuđe bilo poprilično normalno.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Da nastavim tamo gde sam stao, pošto to čini jednu celinu.
Član 4. je govorio o pravima i obavezama na obuku, pa je ona bila dobrovoljna, pa u jednom trenutku čak i obavezna. Ovde se govori o korisnicima prava: "Korisnici početne obuke su sudijski i tužilački pomoćnici i nosioci pravosudnih dužnosti koji su prvi put izabrani. Korisnici stalne obuke su nosioci pravosudnih dužnosti."
Znači, javni tužioci i sudije imaju stalnu obuku, a početnu imaju sudijski i tužilački pomoćnici i sudije koje su izabrane, a nisu prošle obuku.
Kasnije ćete videti u članovima, gde se prosto devalvira sam pojam sudije jer njegov status zavisi od toga da li je završio obuku, a ne od kvaliteta presude koju bude radio i onoga što bude radio.
Ima jedna stvar koja se ovde provlači i ona zaslužuje posebnu pažnju. Ukoliko se ona razradi do kraja kroz Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu onda može da se računa na podršku SRS, a to je ideja da pre nego što se neko izabere za sudiju, tužioca ili zamenika tužioca garancija njegove struke i sposobnosti bude neko vreme koje je on proveo u sudu ili tužilaštvu u radnom odnosu.
To znači da veliki prioritet prilikom izbora u ovoj skupštini treba da imaju oni kadrovi koji dolaze iz suda i iz tužilaštva. Zašto?
Zadnjih pet-šest godina to je toliko očigledno izraženo da sekretar zadruge ili sekretar firme, a vlasnik firme je otac, napabirči neki radni staž, potvrdu da je položio pravosudni ispit i u vreme Živkovićeve i Đinđićeve vlade ne samo što je na sednici ovde biran za sudiju, već i za predsednika suda, a radi se o ljudima koji su sud videli samo na razglednici ili su po neki put prošli pored suda.
Mislim da niko ne može da me demantuje, pogotovo oni koji su članovi Odbora za pravosuđe. Tamo smo imali prilike verovatno u 30 slučajeva da konstatujemo, pošto su neki od tih predlagani da napreduju za sudije okružnog suda, pa smo onda videli kako su došli u opštinski sud, pa smo videli...
Evo samo jedan primer: jedan od predsednika sudova, u Valjevu, sećate se kolege, videli ste i sami da je bez ikakvog radnog staža bio izabran za predsednika opštinskog suda, posle konkurisao za sudiju okružnog suda i kad se malo otvorila knjiga da se vidi šta je i kako je, čovek pojma nema, ništa ne zna, a vodi sud.
Znam da je ta ideja prihvaćena u Odboru za pravosuđe i znam da ministarstvo... A i predsednik Vrhovnog suda je nekoliko puta bila na sednicama Odbora za pravosuđe i, jednostavno, ta ideja je normalna.
Ako vi sa strane ubacite čoveka, izaberete ga za sudiju, a naravno ispunjava uslove u pogledu staža i ispita, pa on dok savlada gde je koja kancelarija, šta je pisarnica, kako se diktira zapisnik, potrebno je neko vreme.
To nije ništa strašno i svaki normalan čovek će to naučiti za 15 dana, ali je veća sigurnost kada se na tu funkciju, na tu dužnost sudije ili tužioca bira čovek koji je nekoliko godina bio u sudu i tužilaštvu i zna sve te komunikacije kako predmet ide, zna gde treba da se obrati za stavove sudske prakse itd.
Stalna obuka postoji u sudu. Nekada je postojala, a sada možda ne postoji, verovatno ne postoji. Nema ministra, a hteo sam da skrenem pažnju na jedan predmet, da taj predmet pravosudni centar uzme iz arhive i pokaže ovima koji pohađaju obuku kako ne sme da se sudi.
Imam tu još desetak primera, rešio sam da očistim fioku u stolu, sve sporne predmete da dam ministru da prosledi pravosudnom centru, pa na tim predmetima neka se obučavaju i sudije i tužioci, a svi su očigledno nezakoniti, presude su očigledno nezakonite.
Nema potrebe da se okreće zakon, da se gleda koji je član. Sve je to jasno. Tačno se zna, iza tog predmeta stoji taj sudija i taj advokat, iza ovog predmeta stoji taj sudija i ovaj advokat. Potpuno jasno, pa neka odgovore kako će ta obuka da se radi.
Ono što fali nama kao stalna obuka svih sudija i svih tužilaca jeste vraćanje ugleda sudskoj praksi. Više puta sam se na Odboru za pravosuđe zalagao da prema tome da li sudija ili tužilac poštuje pravne stavove sudske prakse treba da se ceni njegova samostalnost i nezavisnost. Šta to znači?
Danas imamo situaciju da zbog banalnih razloga i elementarnog neznanja padaju presude, i to je ono što je rekao gospodin Stojković, 60 i nešto posto predmeta, zato što sudija nije hteo da ode do sudske prakse i da se upozna sa stavom koji reguliše pitanje postupka.
Dakle, sudija istrajava na nečemu što je on zavrteo u glavi da je primena zakona, krijući se iza nezavisnosti i samostalnosti, a povodom tog pitanja koje on gura je pre 35 godina zauzet stav koji se toliko godina vrti, okružni sud kao drugostepeni po službenoj dužnosti prati i tačno se zna koje odredbe da li su povređene u prvostepenoj presudi, da li je postupak povređen itd.
Za takvog sudiju prvostepenog suda ne treba nikakva odluka. Kako njega obučavati kada on nije hteo da uzme knjigu na osnovu koje je položio pravosudni ispit; to su stavovi koji postoje 35 godina, molim vas.
Treba pojačati odeljenja sudske prakse pri svim sudovima. Zbog čega – da kada sudija izradi odluku, odluka ode do sudske prakse i ukoliko postoje te očigledne greške, propusti, da se sudija upozori šta je to sve suprotno stavovima sudske prakse, pa neka bude i pre 30 godina; pa ukoliko sudija svoju odluku ne izmeni u tom smislu, onda on preuzima odgovornost ako se zbog tog razloga pred drugostepenim sudom ukine presuda, jer je svojom upornošću dokazao da nije stručan, što je jedan od razloga za njegovo razrešenje.
To je najbolja obuka sudija, verujte mi. Od te obuke ne postoji bolja. Više će sudija da nauči na taj način, nego kada bi došao u pravosudni centar da provede neko vreme i da gleda neke advokate kao predavače.
U ovom konceptu kako ste vi zamislili, sudije i tužioci, sudije i zamenici javnih tužilaca, sudijski i tužilački pripravnici su stavljeni u isti rang, ali mora da se zna, juče smo pričali o Zakoniku o krivičnom postupku, gde je tužilac, po vašem konceptu, gde se forsira jedan optužni sistem, samo ravnopravna stranka sa protivnom stranom pred sudom. Kako to – jedna strana koja treba da učestvuje u sudskom postupku, zajedno se obučava sa sudijama?
Dajte onda da obučavamo i branioce o istom trošku, pa čak i one okrivljene koji se sami brane, da ih pustimo tri meseca na obuku u pravosudni centar da nauče koja su njihova prava i obaveze. To tako ispada po Ustavu i po zakonu. Tužilac je ravnopravna stranka sa optuženim. Ko će da pouči optuženog?
Zašto se ovo radi meni uopšte nije jasno. Zar je moguće da je toliki pritisak da neko mora da opravda ova sredstva? Kako će da opravda? On će da potegne Skupštinu, pa kaže Skupština je donela zakon, a onda će neko tamo od ovih što štiklira, poput ove Tanje Miščević, ne znam da li je i ona podnela ostavku, jer ona vrti istu priču već godinu dana u Kancelariji za pridruživanje, udaraju neke nove termine, stabilizacija, pridruživanje, asocijacije, svašta tamo pričaju, a ona samo štiklira – donet je zakon, dobro, eto mi smo to i to ispunili. A šta smo ispunili, prema kome smo ispunili?
Dajte da nešto ispunimo prema sebi, dajte da radimo nešto za nas, a nemojte da ispunjavate prema Tanji Miščević i prema njenom spisku, jer njen spisak je pogrešan, zaboravite EU, neće oni ni vas ni nas, neće, videćete; i ova što je rekla Koštunici, ona je otvoreno pre nekoliko dana rekla – kakva Srbija, kakva EU, mi ne znamo šta ćemo sa EU, a sada treba još i Srbi da nam dođu, taman posla. Vi samo pričajte to, nama to odgovara, zato što svi građani znaju da od toga nema ništa. Trošite praznu municiju na te stvari.
Dajte da nešto uradimo za nas, da imamo pravedne i zakonite postupke. U tom smislu smo mi izašli sa potpuno drugačijim konceptom.
Znači, mi nudimo rešenje kako će ta obuka da bude i jeftinija, i sigurnija, i stabilnija i zakonitija. Po ovom zakonu imaćete neustavnu obuku. Moguće je samo zakonito trošenje sredstava.
Ja ću da vam kažem kako je nastala ta ideja da se obuka tako radi. Bila je neka žena sudija koja je znala četiri jezika, njoj dobro idu jezici, ali joj ne ide dobro pravo, zna lepo da prevodi, ona je prevela te standarde, a oni su rekli – možemo da uzmemo pare za obuku, pošto ovi hoće da daju. Kako ćemo da uzmemo pare za obuku, hajde ovako da uzmemo.
Dakle, kao Mlađan Dinkić; on je sve podredio parama iz inostranstva, pošto je gladan njegov budžet i mnogi drugi su gladni, nema odakle da se obezbede sredstva, mogu jedino iz inostranstva; oni hoće da daju pare pod nekim uslovima, ovi naši ispunjavaju sve uslove, tako da, što se tiče Mlađe, on bi prodao i Đerdap, i Dunav i Bajinu Baštu, sve bi prodao samo da dođu pare iz inostranstva. Kakve će biti posledice njega baš briga, on zna da ima ograničeno trajanje; kako je rekao pre neki dan, do septembra traje. A do septembra gleda ako može sve, pa hajde da uzmemo pare.
Isto kao Pitić, kao Đelić. Vidite, sada oni vode dve banke i banke sponzorišu emisije u kojima oni učestvuju kako bi se zaboravilo šta su radili ovde. Neće se to zaboraviti, svaki dan ću da podsećam i za tog Pitića, koji je posle tri meseca došao da polaže zakletvu; tri meseca je radio kao ministar, a nije položio zakletvu. Bio je mister dolar, on isto kao Dinkić samo u ciframa priča, ovde dva miliona, tamo tri miliona, pet miliona, pa šta će biti, nema veze, dva miliona, tri miliona itd. Znaju da je beda u Srbiji, pa čim im se kaže dolaze pare iz inostranstva, svi kažu – sve ćemo da uradimo samo neka dođu pare.
Isti koncept je sada kod pravosuđa. Pa, i bez para pravni savetnik američke ambasade kontroliše sve šta se dešava u našem pravosuđu. Vodite računa da se ne desi: prošli su obuku, pa opet ne znaju, pa moramo da ih menjamo. Promenite ih, pogotovo one koji ne žele da znaju, ali nema ministra da mu dam ovaj spisak.

Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog zakona, ideja samog predlagača je ne samo čudna, nego i suluda, jer je ova materija već regulisana određenim zakonskim propisima, a to je Zakon o izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Da bi neko došao u situaciju da bude nosilac određene pravosudne funkcije mora da ispuni određene uslove, a to je da ima završen pravni fakultet, određeno radno iskustvo na poslovima u pravosudnim organima, položen stručni ispit i sa tim uslovima stiče pravo da se kandiduje za nosioca pravosudne funkcije.
Sada imamo zakon koji treba da reguliše obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Znači, fakulteti, na kojima su predavači doktori nauka iz više oblasti, sa užom specijalnošću, specijalizacijom, nisu dovoljno stručni i osposobljeni, nemaju pravilne kriterijume da li neko zna materiju iz oblasti prava, pa će sada neki organ da odlučuje o tome ko treba da ide na obuku, kakva je obuka, kakav je njen problem i da li je stekao uslove da obavlja neku od pravosudnih funkcija.
Predlagač, verovatno u želji da se opravda od neefikasnosti domaćeg pravosuđa, pokušava jednim ovakvim predlogom zakona da zamaže oči građanima Srbije.
Nije problem u tome da li su sudije dovoljno stručne i sposobne, verujem da jesu, već u tome što se na sudije i nosioce pravosudnih funkcija neprestano vrši određeni pritisak. Vrši se pritisak od strane izvršne vlasti, vrši se pritisak od raznih medija.
Samo bih da podsetim ovu skupštinu da je u toku 2004. godine bio pokrenut postupak za razrešenje predsednika Trgovinskog suda Kljajevića.
Ušao je u skupštinsku proceduru, data je saglasnost da se taj postupak nastavi, a onda je odjednom ova skupštinska većina donela odluku da on ostane nosilac te pravosudne funkcije, da bi posle godinu i po dana taj isti Kljajević bio uhapšen.
Ko ga je tada zaštitio? Tada je Demokratska stranka bila nošena pobedom Borisa Tadića za predsednika Republike, bio je Kljajević Tadićev miljenik, kao takvog niste smeli da ga razrešite. Sada kada ste se malo posvađali, kada DS i dalje pokušava da utiče kroz razne koalicije itd, da bi se pokazala efikasnost države, Kljajević je jednostavno žrtvovan.
Sada jedno prosto pitanje – da li bi jedna ovakva obuka, kakva se planira ovim predlogom zakona, mogla ovo da spreči? Svakako ne bi mogla. Znači, nije problem u tome da su naše sudije nestručne. Raznim podzakonskim aktima koji to uređuju sudije dobijaju ocenu, a ocena se zasniva na tome za koje vreme završi predmet, koliko ima usvojenih presuda, koliko poništenih, koliko preinačenih.
To je najbolji način da vidimo profesionalnu kartu jednog sudije, kakav je sudija, i najbolji način da se on sam usavršava u svojoj oblasti, jer zato je plaćen i presuđuje; jeste i određena pretnja da ukoliko ne presuđuje na osnovu zakona može da bude i razrešen te pravosudne funkcije. Neka gospodin sudija, tužilac ili sudijski pomoćnik stalno prati zakone koji se donose i koji su bitni za obavljanje njihovog posla, neka stalno prate i pravnu praksu koju ustanovljava Vrhovni sud Srbije, pa će samim tim da budu i dobre sudije, pod jednim uslovom – ako su pošteni.
Ovakvim predlogom zakona mi ni nepoštenje ni korupciju u pravosuđu nećemo da iskorenimo. Znači, jedini način da se to desi jeste da Visoki savet pravosuđa pokreće inicijativu za razrešenje takvih sudija. Kakvu situaciju imamo kada su u pitanju razrešenja i postavljenja od strane Visokog saveta pravosuđa? U najmanju ruku, njihova politika je čudna, a oni su ti koji treba da se staraju o primeni ovog zakona.
Sredinom prošle godine na Odboru za pravosuđe i upravu raspravljani su predlozi Visokog saveta pravosuđa za imenovanje određenih lica na pravosudne funkcije, predsednike sudova, kako opštinskih, okružnih, trgovinskih, tako i na javnotužilačke funkcije itd. Imali smo situaciju da su njihovi predlozi i njihovi kandidati ubedljivim argumentima bili osporavani na sednici Odbora za pravosuđe. Čak je Odbor donosio odluke da se određenim kandidatima ne da nikakva podrška.
Pošto je reč bila o prilično osetljivim pitanjima i po samu ličnost kandidata, postojala je jedna džentlmenska, prećutna odluka da ako Odbor nekog kandidata ne prihvati da to uradi Skupština, bez neke velike rasprave, jer sednice Odbora su dostupne javnosti, a da ova govornica ne bude zloupotrebljena za neke možda lične promocije.
Šta je doživela Narodna skupština od Visokog saveta pravosuđa tada? Doživeli smo kanonadu da Skupština ne raspravlja o tome da li su njihovi kandidati stručni, već o tome da li su politički podobni, iako je njihov predstavnik bio na sednici Odbora za pravosuđe i upravu upoznat sa nedostacima njihovih predloga. Imali smo čak i jednu prepisku gde Visoki savet pravosuđa vrši pritisak na narodne poslanike i Narodnu skupštinu, i to opet preko kojih medija – preko medija koji su izuzetno naklonjeni Demokratskoj stranci.
Sada postavljam pitanje – sav taj konglomerat koji sadržava Visoki savet pravosuđa, da li je njima u interesu da predlažu Narodnoj skupštini politički podobne, bez obzira na njihovu stručnu spremu, kvalifikaciju, radnu biografiju, ili da predlažu za nosioce pravosudnih funkcija lica koja taj posao mogu da rade pošteno.
Imajući u vidu iskustva od prošle godine, mislim da Visoki savet pravosuđa ima druge kriterijume, osim stručnosti, znanja i poštenja, za nosioce pravosudnih funkcija.
Zbog toga nama jeste problem u reformi pravosuđa. Zbog toga nama jeste problem kako će ovaj zakon da se sprovodi u praksi. Hoće li Visoki savet pravosuđa svoje miljenike da štiti od razrešenja, a nekim sertifikatom da je neki sudija završio obuku, da je tu obuku savladao itd, da sprečava određene sudije da obavljaju svoju sudijsku dužnost? Hoće li sudije biti ocenjivane ili neće na toj obuci i hoće li ta njihova ocena biti neki kriterijum za njihovo dalje napredovanje u službi? Hoće li narodni poslanici na osnovu takvih preporuka Visokog saveta pravosuđa da se odlučuju da li neko ispunjava uslove ili ne?
Moj je predlog predlagaču, odnosno Vladi Republike Srbije i ministru da ovakav jedan predlog zakona povuče iz procedure. Ustanovite vi, gospodine ministre, to možete, kriterijume – osim onih zakonom predviđenih, imate mogućnost da to uradite podzakonskim aktima – kada jednostavno određeni sudija ne ispunjava uslove da obavlja svoju dužnost, i to na osnovu vremena koliko mu treba da završi određen predmet, na osnovu broja potvrđenih, poništenih, preinačenih presuda, na osnovu onih presuda koje su možda i materijalno kršenje postupka, svejedno da li je to parnični postupak, krivični postupak itd. Ustanovite te kriterijume i na taj način ćete da naterate sudije da rade svoj posao kvalitetno. Inače, sa jednom ovakvom odlukom niti ćete dobiti bolje sudije, niti će reforme u pravosuđu da zažive.
Osim toga, ionako se značajna sredstva stalno troše i u opštinskim i u okružnim sudovima i Ministarstvo pravde organizuje određene seminare na koje idu predsednici sudova, određene sudije itd, pa se čak neki dobrovoljno javljaju da idu u inostranstvo na teret organa u kome rade. Tu možete da ih usavršavate, a najbolji način da ih usavršavate jeste taj da budu svesni da im taj položaj na koji su izabrani nije garantovan doživotno, odnosno do penzije, već je jedina garancija da kvalitetno i stručno rade svoj posao. Da bi radili kvalitetno i stručno svoj posao moraće malo više da uče dok obavljaju posao sudije sami, a ne kroz jednu ovakvu obuku koja, u svakom slučaju, to sam siguran, neće dati bitnije rezultate u reformi pravosuđa.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 8. ima naslov: Korisnici početne obuke - nosioci pravosudnih dužnosti. "Korisnici početne obuke su nosioci pravosudnih dužnosti koji su prvi put izabrani, a nisu bili korisnici početne obuke iz člana 6. stav 1. ovog zakona."
Ovako, da to narodski pojednostavimo: ako bi kojim slučajem, evo da uzmemo Stevana Lilića, jeste da je plagijator, ali je neki profesor na pravnom fakultetu, ako bi kojim slučajem njega izabrali sada recimo za sudiju Prvog opštinskog suda u Beogradu, on bi morao da ide na obuku. Pa, tako je napisano. Pošto je prvi put izabran, a nije prošao početnu obuku, on bi morao da ide na obuku. On treba da ide na fakultet, to znate, pošto znate kako to je najgori soj, to su plagijatori. Pošto je njegova stručna sposobnost katastrofa, da vam ne pričam o Grčkoj gde ide na neke nevladine konferencije, naravno, pljuje po svom narodu i po svojoj državi, siguran sam da njega nikada niko ne bi izabrao za sudiju nekog suda.
To je ta velika nelogičnost u tom pravno-tehničkom smislu. Međutim, mi imamo taj koncepcijski problem. Ne slažemo se sa koncepcijom koju ste predložili za obuku sudija i pomoćnika i zamenika tužioca itd.
Šta je još karakteristično za ovaj član? Vidite, ako je neko izabran za sudiju u Narodnoj skupštini, na predlog Visokog saveta pravosuđa, a nije prošao pre izbora početnu obuku, samim činom da je izabran za sudiju on sudi, ide na obuku i sudi, jer drugačije ne možete njemu da isplaćujete platu, on mora tu platu da zaradi negde.
Znači, njemu to što nije završio obuku nije nikakva smetnja da sudi, i sa pravom nije smetnja, jer završena obuka nije uslov za izbor. Uslovi za izbor su propisani Zakonom o sudijama, a tamo kao uslov, pored pravosudnog ispita, godina radnog staža, stručnosti itd, nije propisana obavezna obuka, da je prošao obaveznu obuku, što znači da on može da sudi i da ide na obuku. E sad, u susednoj kancelariji nalazi se sudijski pomoćnik koji je završio obuku, a nije izabran za sudiju. Apsolutno zakon nema logike.
Neću da komentarišem ovo kako ste došli do broja potencijalnih korisnika. Do broja potencijalnih korisnika ste došli, kaže – u skladu sa planiranim brojem slobodnih sudijskih i tužilačkih mesta. To je nemoguća kategorija.
Neko na početku godine planira koliko će mu biti slobodnih sudijskih itd. mesta i u skladu sa tim planira koliko će njih da ide na obuku, a tek posle se određuju imena, prezimena i područja suda itd, pa čak je predviđen i postupak da se vodi na relaciji sudijski pomoćnik - predsednik suda. Sudijski pomoćnik može da prigovori zašto predsednik suda nije njega predložio da ide na obuku.
Apsurdan zakon, ali verovatno je zadatak da se opravdaju pare i da se neko razduži i tamo stavi crtica – ovo smo skinuli sa dnevnog reda, sve smo pokrili zakonima; kako će biti u praksi, e pa sad, nismo mi zaduženi za to kako će biti u praksi. To je otprilike taj rezon koji je prisutan.
Od ove odluke nema ništa, što bi se reklo "veži mački o rep". Verovatno će neko da napuni džepove parama, kao ovi u Centru za medijaciju, znate i sami. To je drugi sud gde se oni kobajagi mire, tužili jesmo, e šalili smo se, hajde da se pomirimo. Takav nam je sada pravosudni sistem i naravno tu je prostor za sve i za svašta.
E sad, apsolutno sam siguran, ne sluša gospodin Stojković, da neke sudije ne ispunjavaju uslov da idu na početnu obuku. Evo, gospodine Stojkoviću, da li se u vašem pravosudnom centru kao predavači javljaju pojedine sudije Vrhovnog suda? Recimo, Trifunović Predrag, Grubić Mirjana, Popović Vesna, Nikolić Miomir, Stanojević Jasminka, da li ste njih planirali da budu predavači? To su sudije Vrhovnog suda, verovatno imaju dosta staža. Da li će oni da budu predavači ili će da pohađaju obuku? Sudeći po nekim odredbama, moguće da oni budu predavači. Oni bi mogli u tom pravosudnom centru...
Verovatno vi znate po imenima te ljude, Trifunović Predrag, Grubić Mirjana, ja ne znam nijednog, ali znam predmet. E vidite, oni su 17. novembra 2005. godine doneli presudu kojom su usvojili reviziju, broj predmeta, evo možete da zapišete, ako ja lažem valjda predmet ne laže: revizija broj 2388/05, preinačene su presude Okružnog suda u Nišu, GŽ 80/05 od 31. januara 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Nišu broj P 1263/2004 od 7.9.2004. godine, radi se o sporu koji traje 13 godina. Ovo je treći put da se usvaja revizija Vladimira Domazeta, advokata.
Zašto vam ovo kažem, gospodine ministre? Jer sam vam pre nekoliko meseci ukazao na tu spregu i, evo, lovio sam taj predmet. Pre nekoliko meseci sam znao da će revizija da bude tako usvojena da se preinače presude, ne da se ukine i da se vrati na ponovno suđenje, to je rađeno dva puta. Nepogrešivo sam znao.
Možda se ne sećate, na jednoj sednici Odbora za pravosuđe sam rekao šta će da se desi, pomenuo sam vam Domazeta i njegovu spregu sa sudijama Vrhovnog suda. Doduše, tu je malo i Boško, ovaj što ne dolazi, on mu je kurir za te stvari. Oni vam drže pravosuđe. Posle ću da vam dam papir koji sam dobio, a i vi ste dobili, možda ga niste pročitali, gde vas obaveštavaju o nekim stvarima iz Svilajnca i o Đilasu, šta tamo radi.
Samostalnost i nezavisnost neki tumače da može svako da radi svašta sa sudovima i sa tužiocima. Ako treba nešto da se bira, dajte da odredimo jednoga koji će da muva i da pritiska sudove i tužioce. Neka ministar drži to pod svojom kontrolom. Makar ćemo jednog da proganjamo. Znam da vi nećete, ali makar jednog. Ovo je neizdrživo.
Predsednici opština, načelnici okruga, poslanici, neki koji su iz oblasti advokature itd.
Onda krenu predsednici okružnih i opštinskih odbora, pa krenu privatne kombinacije sa advokatima, pa privatne kombinacije sa mafijom, pa privatne, pa privatne, pa privatne i, kao što vidite, nigde nema ni Ustava, ni zakona.
Kako vi taj personalni potencijal u vidu sudija i tužilaca sa takvim sirovinskim sastavom možete da oblikujete i da obučite? To je nemoguće.
Kako ćete nemoralnu osobu da naterate da primenjuje zakon? Vi možete samo od nemoralne osobe, kada je obučite, da napravite još nešto opasnije, poput onog maleckog sa 35 godina, što je u Višem trgovinskom sudu, pa je čak hteo da bude i predsednik Višeg trgovinskog suda. Došao je iz Trgovinskog, beogradskog, Kljajević ga poslao, čini mi se neki Spasić, a možda sam i pogrešio ime.
Sa 35 godina, mlad, napredan, svi ga hvale, ali u svim kombinacijama, on je došao da popuni ono veće tamo koje treba da završava poslove što je Kljajević propustio ovde. On je garancija da će to da se završi. Vi ste uhapsili ove, ali njega niste. On je pripadnik tog udruženog zločinačkog poduhvata.
Zapamtite i to sam vam rekao, gospodine ministre, sa ove govornice javno. Oni kukaju na mene, novinske tekstove lepe na vrata i tamo moje slike pa bacaju pikado, pošto me mrze, ali ako, neka me mrze, moj posao je ovo.
Kako to da obučite? Nemoguće. To je nemoguće obučiti. To je nemoguće obučiti, to, ministre, samo može da se istera iz sudstva. Nema druge. Zapamtite, nema druge. Obezbedite kontrolu, proverite predmet.
U ovoj zemlji nijedan sudija nije odgovarao za krivično delo kršenja zakona od strane sudija. Kao što nijedan lekar nije odgovarao da je nesavesno radio, to su retki primeri, nisu imali vezu kod lekara. Kod sudija ja ne znam za predmete. Ja sam tri puta vodio postupak, tužilac nije hteo da čuje.
Zašto? On goni po službenoj dužnosti, ne dozvoljava mi čak da se pojavim ni kao oštećeni. Odmah se javio na veće iz člana 24, ne, ne, ne i zatvori se.
Evo, Danko Laušević; ne postoji jasniji primer o svesnom, namernom kršenju zakona. Ne postoji. Stoji, tužilac odredio drugo tužilaštvo, ne ono koje postupa pred Petim, nego drugo, mrtav predmet. Danko i dalje leči zube i tokom rasprave komunicira sa ženom: tu sam, lutko, boli me zub itd. To vam je sudija. Kako vi možete njega obukom da napravite da bude sudija koji će da radi u skladu sa zakonom? Nemoguće. To, dragi ministre, samo pokrenite postupak za razrešenje i nećete da pogrešite, apsolutno nećete da pogrešite.
Dajem vam ovo sa ovim osnovnim podacima da izvršite neku kontrolu u skladu sa vašim ovlašćenjima, a ako putem vaše kontrole utvrdite da su u ovom predmetu sudije Vrhovnog suda sve uradile u skladu sa zakonom, ja vas, gospodine Stojkoviću, molim da ovo date ljudima u novom pravosudnom centru da na bazi ovog predmeta uče sudije i tužioce kako se ne sudi.
Ovde su najosnovniji podaci. To je spor iz 1992. godine. Tri puta je Domazet izjavljivao reviziju i uvek je uspeo. Nije uspeo pred opštinskim, pred okružnim, ali pred Vrhovnim završava posao. Ima dobar komunikacijski kanal.
Vi ćete, gospodine ministre, da obezbedite fotokopiju tog premeta, imam ja još nekoliko predmeta kako da se obučavaju buduće sudije, sudijski i tužilački pomoćnici da ne rade. U ovom predmetu imate milijardu dokaza o svesnom, namernom i zločinačkom kršenju zakona od strane organizovane grupe, a naravno na čelu te grupe je Domazet i neko od ovih koji je bio izvestilac. Znate i sami. Verovatno ne žele da proveravaju kolegu, nego su rekli – dobro, kolega, kada si ti obradio predmet, neka bude tako, znamo kako se radi. Potrudite se malo, nećete ništa da pogrešite. Samo ćete da se uverite u ono što dobro znate da se to radi.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 9. predviđene su obaveze korisnika obuke. Predviđeno je da korisnik početne obuke, a pri tome nosilac pravosudne dužnosti, ako na lični zahtev traži da bude razrešen pravosudne dužnosti, mora da nadoknadi stvarne troškove početne obuke.
Uopšte, ceo ovaj sistem obuke koji je predviđen ovim predlogom zakona nije sretno predložen i nije rešenje za pravosuđe, pogotovo ako se hoće da pravosuđe bude u potpunosti samostalno i što je moguće nezavisnije od drugih grana vlasti, pre svega izvršne i zakonodavne vlasti.
Ovde je dosta rečeno o tome da li je ta obuka potrebna ili nije, ali se ovde postavlja osnovno pitanje političkog oportuniteta nosilaca pravosudnih dužnosti, koliko su oni tom obukom, koja pored praktičnih i teoretskih znanja predviđa i veštine, što nije baš najjasnije šta se podrazumeva pod veštinama... Koje su to veštine koje treba nosilac pravosudne dužnosti da zna?
Ne znam na šta se odnose te veštine. Radi se o političkom oportunitetu, vezama predsednika sudova i sudija sa jedne strane i sa druge strane tužilaca i njihovih zamenika.
Mi nismo ni svesni koliki je uticaj predsednika sudova na sudije i koliki je uticaj tužilaca na zamenike. Tu je još veći uticaj na zamenike tužilaca, pa ću vam izneti jedan vrlo svež primer, koji prosto neverovatno zvuči, s obzirom da je 2006. godina u pitanju, nije 1948. godina.
Radi se o slučaju zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića, koji je preminuo pre par meseci, koji je za svoje 52 godine života i 28 godina radnog staža bio tužilac od karijere. Počeo je kao tužilački pripravnik, stručni saradnik, bio je zamenik opštinskog javnog tužioca, zamenik okružnog javnog tužioca i na kraju je bio izabran za zamenika specijalnog tužioca.
Protiv njega je pokrenut krivični postupak krajem prošle godine zbog odavanja službene tajne. Bio je pritvaran. Odavanje službene tajne sastojalo se u tome da su ga tajno prisluškivali. On je saznao za to i rekao svojoj supruzi da ga prisluškuju i na taj način je odao službenu tajnu time što je rekao supruzi da ga prisluškuju na mobilni telefon.
Sada ovaj slučaj iznosim zato što je on ad aktiran, nije u radu, nažalost kolega je preminuo; izložen je ogromnoj torturi u pritvoru, pošto je bio zatvoren sa najokorelijim i najozloglašenijim kriminalcima koji su ga maltretira, vređali; on je to teško podneo i posle izlaska iz pritvora je doživeo infarkt i moždani udar i posle 19 dana kome je preminuo, gde ga je direktno država ubila. To je klasičan primer ubistva, kako može čovek da se ubije, i to od strane države. To se sve desilo pre dva meseca.
Vrhunac svega, ovo o čemu sam počeo da pričam o političkom oportunizmu, pre svega tužilac i zamenik tužioca, iz straha od viših instanci u pravosuđu koji će se samo pojačati ovom odlukom, jer će biti ocenjivanje, pa će kroz te ocene neki napredovati, a neki neće...
Na dan sahrane zamenici okružnog tužilaštva u Beogradu su išli kod okružnog tužioca da ga pitaju da li je oportuno, da li je poželjno ići njemu na sahranu. Okružni tužilac je pustio to na volju svakom od njih, da svako od njih proceni da li treba da ode svom kolegi na sahranu ili ne. Tako su neki došli na sahranu, a drugi ne.
Mene je interesovalo da li je tako bilo npr. 1948. godine, 1950. godine za ljude koji su bili informbirovci i preminuli su, da li su njihovi partijski drugovi smeli da idu na sahranu ljudima koji su bili osuđeni po osnovu Informbiroa. Pitao sam jednog starijeg čoveka koji je radio u Državnoj bezbednosti i koji je hapsio i privodio, i to svoje partijske drugove i saborce iz Drugog svetskog rata.
Interesovalo me je da li je on smeo njima da ode na sahranu ili je morao da ode po mišljenje u komitet, pa da mu komitet da saglasnost da ode na sahranu. Rekao mi je da to pitanje niko nije postavljao, čak je bilo sramota ne otići takvom čoveku na sahranu.
Napravio sam paralelu između 1948. i tih vremena koja su bila takva kakva su bila i 2006. godine i nečeg što se desilo pre dva meseca.
Tu je moje zaprepašćenje bilo ogromno, ispalo je da je položaj pravosudnih organa, pre svega tužilaštva, daleko gori nego što je bio 1948. ili 1950. godine, kada je u jeku bio Informbiro i kada je postojala spoljna opasnost za našu državu.
U takvim situacijama nikada niko nije postavljao pitanje da li će se otići nekome na sahranu ili ne. Sada, u 2006. godini, zamenici okružnih tužilaca u Beogradu idu po mišljenje kod okružnog tužioca da li je zgodno otići kolegi na sahranu, zato što se vodila istraga protiv njega, ili ne. Mislim da je to katastrofa za naš pravosudni sistem i da to oslikava i položaj sudija i položaj tužilaca u pravosudnom sistemu.
Ovim zakonom se apsolutno ništa neće popraviti ni promeniti u smislu kvalitetnijeg rada, time što će se nametnuti neka obuka nekome ko je već završio pravni fakultet i ima određene godine radnog staža, položio je pravosudni ispit i izabran na tu funkciju na osnovu rada koji je pokazao u pravosuđu.
Mislim da će se ovim zakonom samo još više staviti pod kontrolu nosioci pravosudnih funkcija i da će biti još veći poslušnici prema svojim starešinama.
Na kraju, napravio bih jednu analogiju ili paralelu. Zašto bi zakonodavna vlast na ovaj način ograničavala drugu granu vlasti, pre svega pravosuđe.
Pravosuđe je valjda to koje će samo da proceni da li im treba dodatna obuka za sudije ili ne, na osnovu kvaliteta presuda koje rade. Postoji viši sud koji će dati ocenu rada nižeg suda preko presuda, tako da je to mehanizam provere kvaliteta rada pravosuđa, a ne to da li je neko završio ili nije završio obuku i da mu ocena iz te obuke bude preporuka za dalje napredovanje.
Ako bismo dosledno primenjivali taj princip obuke, da li je naše pravosuđe obučeno ili nije obučeno, ili je ovo način kako da se pravosuđe kompletno stavi pod kontrolu, zašto ne bismo doneli zakon o obuci vlade i ministara.
Oni su nosioci izvršne vlasti. Zašto naši ministri ne bi bili potkovaniji praktičnim i teoretskim znanjima za obavljanje svoje funkcije u izvršnoj vlasti, kao i sudije. Znači, da donesemo zakon o obaveznoj obuci ministara i predsednika Vlade.
S obzirom na pregovore koje naša vlada vodi o Kosovu i Metohiji u Beču, i na raspad zajednice sa Crnom Gorom i uopšte položaj naše države, predložio bih da i predsednik Vlade Vojislav Koštunica za početak pročita "Ideologiju srpskog nacionalizma" dr Vojislava Šešelja, kao jedno štivo koje bi mu dalo uputstvo kako treba pregovarati u Beču. Uopšte, celoj Vladi bih preporučio da pročitaju "Ideologiju srpskog nacionalizma", kao bukvar kako se štite nacionalni i državni interesi Srbije. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Momir Marković.