Hvala. Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Hranislav Perić. Izvolite, gospodine Periću, prošli amandman vam je prihvaćen.

Gospodine potpredsedniče, malo ste požurili kada je bio moj amandman na dnevnom redu.
(Predsedavajući: Ne, vi ste malo zakasnili.)
Zbog toga treba da pogledate, a ne napamet, nema nikog.
Ja sam podneo amandman na član 6. i predložio sam da se neoporezuju sledeći prihodi kod radnika i to: prevoz, jubilarne nagrade, topli obrok i ostale nagrade koje sleduju radnicima po ugovoru o radu i predložio sam to u realnim iznosima i prihvaćen je moj amandman.
Znači amandman sam podneo na takav način da poboljšava stanje kod radnika i da radnici mogu da prime neki dinar više, ono što im država neće naplatiti porez. Zbog toga mislim da su Odbor i ministar imali razumevanja (da je u to u zakonu bilo predloženo u maloj vrednosti) i zahvaljujem se što su imali razumevanja i prihvatili ovaj amandman. Hvala.

Hvala gospodine Periću. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Krasiću.

Ovo je amandman koji se isto odnosi na član 6. Predloga zakona i ovim amandmanom se menjaju predloženi iznosi u stavu 3, 4. i 5. U stavu 3. sa 3.500 na 5.000, u stavu 4. sa 18.000 na 25.000 i u stavu 5. sa 3.500 na iznos od 5.000. Da objasnim o čemu se radi, s obzirom na to da ovako to može da izgleda suvoparno i da ništa ne znači.
Intervencija koju je Vlada uradila ovim predlogom zakona odnosi se na član 18. ovog teksta Zakona i odnosi se na naknadu za prevoz na službenom putovanju. Sada da ne čitam, ovo je dugačko, tu je data celokupna metodologija kako se utvrđuje, da kažem, visina prava i visina te naknade, ali sa 3.500 dinara mi predlažemo da se poveća na 5.000, tim pre što je to trošak poslovanja preduzeća, da znate.
To je trošak poslovanja preduzeća i puno puta nema logike kada se nešto odredi u nekom procentu od nečega, a onda limitira nekim nominalnim iznosom i onda imamo situaciju da ljudi kojima je glavni posao da službeno putuju, da završavaju poslove za svoju firmu, imaju u jednom delu neoporezivi deo dnevnice, a u drugom delu oporezivi. Doduše, ovo je prevoz na službenom putovanju, ovo je nešto drugo, nije dnevnica nego je u pitanju upotreba službenog auta i prevoz itd.
Mi smatramo da je ovo nerealan iznos i drugo, on predstavlja problem prilikom obračuna. I sami znate kako se taj obračun radi. Vlada je odbila ovaj amandman, rekla je – ako bi se taj amandman usvojio onda bi se smanjili poreski prihodi.
Mislim da to apsolutno nema nikakvog značaja, jer treba da postavimo pitanje – a koliko bi se povećao obrt ili posao u privrednim društvima ukoliko bi koristili jedan drugačiji način obračuna poreza na naknade za prevoz na službenom putovanju? To je jedna stvar.
Druga tačka koja je obuhvaćena ovim amandmanom su solidarne pomoći za slučaj bolesti, zdravstvene rehabilitacije ili invalidnosti zaposlenog ili člana njegove porodice.
Sada je taj iznos 15.000 dinara, Vlada predlaže da to bude 18.000, a mi predlažemo da bude 25.000 dinara. To je onaj deo koji ne podleže plaćanju poreza, znači, do tog iznosa da se ne plaća porez.
Znate, ako imamo u vidu da su se mnoge okolnosti promenile kod nas, da više ni ono besplatno zdravstvo nije baš besplatno, da obezbeđenje, ne znam, lekova, pomagala itd. takođe nije besplatno.
Evo, ja imam nekog komšiju koji čeka već dve godine na neki red da bi operisao koleno i traže mu 250.000 dinara za operaciju, za ugradnju nekog, ne znam kako se zove, treba nešto da se ugradi. Em je u godinama, em je penzioner, em mu sad toliko traže za tu operaciju.
Vidite i sami, da je kojim slučajem u radnom odnosu, sad malo hipotetički postavljam ovaj problem, šta bi njemu firma pomogla sa 18.000 dinara?
Bila bi, ipak, neka simbolika, tim pre što ako bi htela i više da pomogne, sve preko toga, 12% bi ga čekao poreski organ da naplati, preko tog iznosa.
Kao što verovatno niko ne bi mogao ništa nezakonito da radi sa veštačkim đubrivom jer može da ga baca na njivu ili u saksiju, nešto možda postoji treće ili četvrto što je opasno i kažnjivo, ali kod nas se sve oporezuje.
Ovo poslednje što je obuhvaćeno ovim amandmanom odnosi se na poklone deci zaposlenih starosti do 15 godina, povodom Nove godine i Božića.
Sada je u Zakonu 3.000 dinara, Vlada predlaže tu izmenu da se podigne na 3.500 dinara godišnje po jednom detetu. Ako je i ovo pravo vezano za rad i na jedan vrlo nefleksibilan način, odnosno baš fleksibilan način, zavisi od poslodavca, da li hoće, da li neće, eventualno ako smeju da uđu u sindikat, pa od sindikata, onda mislim da ne treba baš toliko cicijašiti i mislim da je primereno da se podigne taj iznos sa formulacije do 3.500 dinara, da bude – do 5.000 dinara.
Naravno, poslodavac može da koristi to svoje diskreciono ovlašćenje, da svaki iznos odredi do maksimalnog koji je naveden.
Mislim da država mnogo ne gubi, a verovatno dosta znači i roditeljima i deci i društvu, jer mi, u krajnjem slučaju, postojimo da bismo se obnavljali, a ne da bi zatvarali i uništavali.
Čudno je kada na ovakve amandmane dobijete odgovor Vlade Republike Srbije u čijem obrazloženju se navodi nešto što mislimo da nije primereno, da ne treba da stoji, kaže: "Amandman se ne prihvata jer bi usklađivanje rasta nominalnih iznosa primanja oslobođenih od oporezivanja poreza na zarade, na način kako je to predloženo ovim amandmanom, imalo negativne posledice na prihode budžeta, posebno imajući u vidu da zakonom predloženi nominalni iznos korespondiraju visinu očekivane inflacije i realnog rasta bruto društvenog proizvoda za 2007. godinu".
U svim obrazloženjima povodom ovih naših amandmana koji se odbijaju navodi se nešto, vama se u obračunu gubi jedna i po godina. Gubite jednu godinu. Uopšte nemate predstavu da živimo u 2006. godini. Vi ste taj iznos odredili prema nečemu što očekujete da će da se desi od januara 2007. godine do 31. decembra 2007. godine. Ljudi, a šta je sa 2006. godinom? Da li mi u 2006. godini možemo nešto da radimo?
Da vas podsetim, i malopre, kada ste pričali o toj navodnoj brizi, ne sporim, možete da pričate da se mnogo brinete itd, to je vaše pravo, ali podsećam vas da ste u članu 37. Predloga za izmenu i dopunu Zakona napisali: "Ovaj zakon primenjivaće se od 1. januara 2007. godine, osim člana 7, koji će se primenjivati od dana stupanja na snagu ovog zakona i čl. 8. i 9, koji će se primenjivati od 1. septembra 2006. godine."
Član 6. na koji je podnet ovaj amandman praktično će da se primenjuje od 1. januara 2007. godine, a vi u odbijanju amandmana SRS kažete da mnogo više tražimo i predlažemo, nego što je očekivani rast društvenog proizvoda i inflacije od 1. januara 2007. do kraja 2007. Gde je 2006. godina? Pazite koja se poruka šalje sa ove govornice od strane Vlade. Mi pravimo beneficije, mi smanjujemo poreske stope, mi olakšavamo, a kada će da krene – tek sledeće godine. Zašto sledeće godine?
Istovremeno se priča o fondu, novom investicionom ciklusu, da ne pričam o ovim pregovorima što imate. Vodite računa da vam taj Parivodić ne vodi te pregovore, obavestite Dinkića, ima da zabrlja sve stvari sa ovima iz EU. Čitao sam stenogram šta je pričao. Vodite računa, nemojte da se zadužujete, nemojte nerealno da se zadužujete. Lako je vama da donosite neozbiljne propise koje nećete da primenjujete od sledeće godine. Ovo je neprimenjivo što se predlaže.
Vi ste 2006. godinu zatvorili, vi ste nju zaklopili, rekli ste – inflacija će biti toliko, suficit ima da bude toliko, naplatićemo toliko i toliko, ovo što vam dajemo neki popust, ne računajući ovo što se odnosi na novozaposlene, to odmah stupa na snagu, ali sve drugo što reklamirate kao veliki popust, krenuće 2007.
A koliki će popust da bude? On će da bude u granicama onoga što se očekuje da će da se desi u 2007. godini. Znajte da smo sada u junu 2006. godine i da je sad na snazi ono što postoji u propisima.
Znači, tamo gde ste predložili da bude 3.500 ove godine je 3.000. Ništa niste dali kao beneficiju, kao popust, kao rasterećenje, kao olakšanje za građanina i za privredu. Ovo vam je kao ono sa Đeknom, videćemo šta će da bude. Ako vi idete sada tako, onda mi treba da kažemo – ćeraćemo se. A 2007. godine ste predvideli da ovo stupi na snagu.
Vodite računa, ovde su nerealni iznosi, sva ova oslobađanja koja su ovde data i svi iznosi koji su na neki način određeni, ne ulazim u taj nominalni iznos, imaju pre svega jednu poslovnu, socijalnu i državnu funkciju i u svim državama na kugli zemaljskoj to se na neki način stimuliše i toleriše. Ako je nešto namenjeno deci, gleda se da se pomogne. Ako je nešto namenjeno razvoju posla, da li su to samo dnevnice za službena putovanja, troškovi službenih putovanja, ishrana, prevoz na poslu, itd, i to se na neki način stimuliše. Zašto? I to treba da bude u funkciji privredne aktivnosti.
Ako ne želite to da radite na takav način onda kažite – 5% za sve što se primi. I onda ceo zakon može da se svede na dva člana. Oporezuje se sve kao dohodak građana sa stopom od 5%, pa pošto ste uhvatili i vodu i poplavu i elementarne nepogode i požar, i "Supprims" i "Boni supprims" i "leptirčića", i sve, sve, sve, onda ćete opet da skupite ta sredstva koja ste planirali. Ako već pravite neku razliku, selektivno pristupate, uvažavate ekonomski momenat, uvažavate socijalni momenat, porodično stanje, potrebu da se razvija posao, radite to mnogo realnije.
Nominalne iznose ste navodno povećali, računajući šta će da se desi od 1. januara 2007. do kraja te iste godine. Kao da ovo što će da bude i dalje na snazi je dobro planirano za 2006. godinu. Pa, nije dobro planirano. Sami se lomite oko toga kakva će biti inflacija, kolika će biti, kako se ona kreće, kako rastu troškovi, kako rastu cene na malo. Ne pričam o drugim aspektima koji utiču na tržište. Ne pričamo. Ali u svakom slučaju, neki novčani iznos koji ste odredili kao reper za nešto, 1. januara 2006. godine i 12. juna 2006. godine nije ista vrednost, nema iste količine robe.
Vi kažete – u 2006. godini ništa mi ne menjamo, to će da krene 2007, a to malo što smo dali, to smo uzeli celu 2007. šta će da se desi. Nemojte da nas potcenjujete. Ako možete da budete realni, gledajte da budete realni. Ako niste u mogućnosti to da budete, čudim se što odavno niste podneli ostavku.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Po Poslovniku se javio narodni poslanik Predrag Marković, predsednik Skupštine.

Poslovnik, član 225. glasi: "Narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika.
Radi potpunijeg obaveštavanja, narodnim poslanicima se redovno dostavljaju službene publikacije Narodne skupštine i informativni i dokumentacioni materijali o pitanjima koja su na dnevnom redu sednice Narodne skupštine i o drugim pitanjima iz delokruga Narodne skupštine".
Za govornicom je neko od poslanika diskutujući, naravno, o amandmanu, pomenuo sumnju da, eventualno, javnost ili poslanici ne znaju tačno koliko za službena putovanja u inostranstvo troše poslanici Narodne skupštine.
Informator koji je, zahvaljujem se svim narodnim poslanicima, prva Narodna skupština, od svih institucija, uradila, po zakonu koji je uradila ova skupština, detaljno daje podatke i unutra mogu da se vide tačni iznosi, ali mislim da ovde treba reći, zbog potrebe obavljanja posla svih narodnih poslanika, i ono što se ne vidi.
Dakle, tamo su iznosi koliko je potrošeno, koliko je predviđeno. Na ovoj stavci je Narodna skupština uštedela prošle godine, a i u prvih šest meseci ove godine, kao i u drugim, jer je ova institucija, šta god oni koji pišu povremeno po medijima ili daju izjave, a ne čitaju podatke, pričali, ova skupština je uspela, radom svih odgovornih poslanika, da ima veliku efikasnost, a da pri tome uštedi sredstva.
I ono što se takođe ne vidi, naravno, u putovanjima koja su službena, da neko ne bi pomislio da tu postoji pitanje pozicije i opozicije, oni koji imaju manje aktivnosti u Skupštini, ne ulazim u to zašto su mnogo više putovali i oni se zovu predstavnicima opozicije. I predsednik je to potpisivao.
Dakle, nije korektno, verovatno ljudi koji mnogo više učestvuju u svakodnevnom radu i u svim odborima, nisu stizali. Hoću da građani znaju, nema tu nikakve diskriminacije, najviše su putovali poslanici opozicione stranke koja se nije najviše angažovala u radu ove skupštine.
Dajem podatke koje nije moguće videti u Informatoru. Informator ne poznaje imena poslaničkih grupa.
Kada je u pitanju prvih šest meseci ove godine, imaćemo tačan pregled, ali budući da je od 5. juna, odlukom ove skupštine, u punoj funkciji, po članu 60. Ustavne povelje, Srbija preuzela čitav niz nadležnosti, moraćemo u međuvremenu da vidimo i obračun troškova koji su postojali na nivou Skupštine državne zajednice. Tu ima čitav niz krajnje neobičnih troškova velikih delegacija, ali to ćemo sve proveriti.
Svakako, ubuduće će delegacije koje se sastavljaju odavde i koje su paritetne, u tome su učestvovali predstavnici poslaničkih grupa, u skladu sa tim, putovati po zakonu i siguran sam da će delegacije ove skupštine biti efikasne kao rad ove skupštine, a da će uštedeti.
Ako vas interesuje lično, ono što takođe ne piše, predsednik Narodne skupštine ove godine jeste putovao službeno, ali nezvanično. Za to nije potrošen ni dinar iz budžeta, zato što sam ja, po starom dobrom običaju, hotel, tamo gde je bio hotel, plaćao iz svog džepa, a za ostalo sam bio gost predsednika parlamenta susednih zemalja.
(Predsedavajući: Vreme.)
U odnosu na to, postoji i jedan izuzetak, ja se opet zahvaljujem, odgovorni poslanici opozicione stranke koji su tražili da Skupština snosi troškove za njihovo putovanje koje je bilo jako važno, jer se ticalo saradnje sa parlamentima do kojih je nama stalno, pre svega Rusije, to je isto urađeno kako valja i zahvaljujem se svima na odgovornosti, ali to nije izazvalo nikakve dodatne troškove, već naprotiv, bilo je u okviru uštede koju ovaj parlament inače ostvaruje.
Hvala vam mnogo. Nadam se da je ovo dovoljno za obaveštenje. Za sve ostalo stojim vam na raspolaganju.

Po Poslovniku se javio narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, iako je gospodin Marković, za one koji pažljivo slušaju, jasno rekao o kome je reč, ali za one koji možda ne znaju najbolje odnose u našoj Skupštini, nedovoljno jasno, pa ću ja da kažem.
Gospodin Marković je mislio na Demokratsku stranku. Gospodin Marković je mislio na one koji su prethodnih osam i po meseci proveli u Narodnoj skupštini ukupno dva sata i 13 minuta. Za ta dva sata i 13 minuta zaradili su 39 miliona, pa neka građani Srbije izračunaju.
Sve ostale poslaničke grupe troše proporcionalno broju svojih poslanika. Verovatno one koje su nešto veće, zbog toga što imaju veći broj iz unutrašnjosti, za tih 0,01 ili 0,1 nešto više od ovih drugih koji imaju više iz Beograda, ali to je uobičajena stvar.
Nešto drugo sam hteo ovim povodom da kažem, oko tih putovanja i svega drugog. Nema niko u Narodnoj skupštini ništa protiv da neko ide negde i da taj službeni put plaća Narodna skupština. Nemojte da se igramo demagogije, zato što se predsedniku Republike plaćaju avioni kad ide na fudbalsku utakmicu koju gubimo i sa 10:0 i sa 15:0, pa i kad pobeđujemo, sasvim svejedno, a pri svemu tome ne znam baš kakav je to uticaj i koliko je to značajno za građane Srbije, posebno kad nemaju hleba da jedu ili kad ga imaju vrlo malo, kad žive teško i kada se muče krpeći kraj sa krajem.
Dakle, važno je da mi kažemo šta je urađeno za građane Srbije kad neko negde ode. Da li je neko, sem te prazne priče "ja ću da budem ambasador srpske privrede", ja ću da budem ne znam šta, a šta si, majstore, doneo građanima Srbije? Da li ima ijedan ugovor, da li ima neki dinar da su građani Srbije tim povodom dobili, da li ima da je neko nešto stekao zbog toga ovde u Srbiji, a ne ti lično ili neko od tvojih najbližih saradnika? To je ključno pitanje na kojem SRS insistira, da vidimo šta su to rezultati.
Neću da neki idu o trošku građana Srbije, da bi videli belog sveta, ne zato što sam protiv belog sveta, već zato što sam protiv toga da se troše pare na njihova putovanja, da bi oni kupovali parfeme ženama i ljubavnicama, da bi kupovali viski onome ili onome, jer me to ne interesuje. To nek' idu o svom trošku. Kad hoću da idem negde, idem o svom trošku, na ovakav ili na onakav način. Ovo se ne radi o državnom trošku. O državnom trošku morate da kažete – šta sam uradio za te pare, kakvu je država korist imala.
Kad mi razgovaramo unutar SRS, jedna od osnovnih stvari, kad izađete za govornicu, kad idete na tribinu, kad se obraćate ljudima – šta je poruka koju ste dali građanima, šta oni mogu da očekuju od SRS, koje su to promene, šta je to zbog čega će tim građanima biti bolje ukoliko glasaju za vas. Isto tako, kao što se ponaša jedna opoziciona stranka i kakav odnos mora da ima prema građanima, takav odnos moraju da imaju državni funkcioneri.
Podsetiću vas, poštovane dame i gospodo, neki od vas se toga sećaju ovde u Narodnoj skupštini, mislim da se i Vi sećate, gospodine Vlaoviću. U svom mandatu 2002. godine, onomad kad ih je bilo 262 u Narodnoj skupštini, umesto 250, u jednom trenutku su 262 podizali dnevnice na blagajni Narodne skupštine, niko živ nije imao pojma, i to bez onih iz DSS koje su izbacili, pa potom vraćali, sa njima je bilo 308, sa sve "građaninom" Korićancem. Znači, niko živ nije znao koliko je poslanika bilo. Šta su onda uzeli da rade?
U trenutku kad mi izađemo za govornicu i kažemo nešto, tražimo usvajanje nekog amandmana, na bilo koji način, nešto protiv onoga za šta se oni zalažu, nešto što im se ne dopada, a oni kažu – aha, šakom od sto, opstrukcija. Kao da je to nešto nedozvoljeno. Oni su ovde 1993. godine, kada ih je Milošević odbio za koaliciju, kada je Đinđić sedeo sa Mirom na kanabetu, pa posle toga je odbio za koaliciju, oni su ovde, ako se sećate, na kolicima unosili stotine kilograma amandmana i svi su bili "briše se".
Da li je tako bilo, Miko? Tako je bilo. Po 3.000 amandmana! Ako je rekao Bora Radić 3.000, on je bio dobar čovek, ne bi slagao, bilo je možda i više od toga.
Dakle, šta se onda dogodilo? Onda se dogodilo da u prošlom mandatu oni kažu – opstrukcija. Koliko to košta građane Srbije? Jedan dan košta toliko i toliko, a jedan sat koji ste nam oduzeli tim amandmanima građane Srbije je koštalo toliko i toliko. Ja vas svečano obaveštavam, neću biti lenj, moja strast je matematika, geografija i istorija. Matematiku sam mnogo voleo kao dete, kasnije nešto manje i mnogo sam je zavoleo u kasnijim srednjoškolskim vremenima i kasnije.
Neću biti lenj da izračunam koliko nas košta sat nerada, dan nerada i mesec nerada poslanika Demokratske stranke. Onda ćemo građanima saopštiti, a ja hoću samo da vas podsetim da nikada niko nije koristio troškove u Skupštini Srbije kao argument protiv svojih političkih protivnika dok oni nisu došli na vlast, jer se to ne radi. Sutra kada budemo vlast nećemo vam zamerati to koliko imate troškova, ovakve ili onakve, da li se od toga delimično finansiraju vaše stranke ili ne, pošto se to podrazumeva.
Mi ćemo ovog puta to da uradimo da bismo pokazali građanima Srbije koliko su prljavi, koliko su pokvareni, čime se sve služe, šta su sve u stanju da urade protiv njih, a da nikakvu odgovornost prema građanima Srbije ne osećaju, apsolutno nikakvu odgovornost.
Mi, poštovni građani Srbije, kada izađemo iz ove sale ne idemo iz zgrade Skupštine, već primamo delegacije, udruženja građana Srbije, primamo ljude u Srbiji koji imaju svoje muke i probleme koje pokušavamo da rešavamo šaljući pisma ili neka druga vrsta pismena odborima Skupštine Srbije. Ovi ne ulaze u Narodnu skupštinu Republike Srbije, sem kada treba da održe konferenciju za novinare protiv SRS i da uzmu paušal, platu i sve drugo. Dakle, dame i gospodo, o tom licemerju sam dovoljno govorio.
Gospodine Obradoviću, zahvaljujem vam se na strpljenju, molim vas da utičete na predstavnike svoje partije da se izbori raspišu što pre, da ovom licemerju kažemo zbogom.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, kada sam dolazio ovde sa klinike u kojoj radim jedna mi se koleginica obratila i rekla – na šta liči ona Skupština. Kada pogledam čitav skup umalo mi se nije omaklo da kažem – ucveljeni skupe. Skupština upravo liči na to, a kada sam već krenuo sa tim što sam rekao, da izjavim saučešće aktuelnoj vlasti, a bogami i nama samima na izgledu koji postoji i koji je i te kako akceptiran od građana Srbije.
Da se vratim našem poslu, pošto naš predsednik Skupštine kaže da mi intenzivno radimo, naravno mimo ovih prostorija, što građani Srbije ne vide. Ja sam ispred poslaničke grupe SRS podneo amandman na član 6. predloženog zakona.
Kao što ste videli u ovoj raspravi u članu 6. predlaže se povećanje neoporezivih iznosa naknade za troškove prevoza na posao, dnevnica za službeno putovanje u zemlji, naknade za korišćenje sopstvenog automobila na službenom putovanju, solidarne pomoći za slučaj bolesti ili zdravstvene rehabilitacije zaposlenom ili članu njegove porodice. Ima još stavki za koje je zakonodavac predložio da se menjaju iznosi neoporezivog dela.
Pošto sam lekar, logično je da sam predložio amandman koji zadire u oblast zdravstva. Naime, zakonodavac je rekao: ako će poslodavac da izdvoji za troškove lečenja i rehabilitaciju zaposlenog ili nekog člana njegove porodice onda se oslobađa poreza iznos do 18.000. Ako bi želeo da izdvoji više moraće da plaća porez.
Šta predlažemo mi iz SRS? Predlažemo da se u članu 6. stav 4. menja tako da tačka 5) glasi "solidarne pomoći za slučaj bolesti, zdravstvene rehabilitacije ili invalidnosti zaposlenog ili člana njegove porodice – do 25.000 dinara, a uz račun nadležne zdravstvene ustanove do punog iznosa lečenja". Šta srpski radikali predlažu? Predlažu ukoliko poslodavac ima mogućnosti i želje da plati u celosti troškove lečenja svog zaposlenog ili člana njegove porodice da taj iznos treba u celosti osloboditi poreza.
Sa druge strane, mi kažemo da bi onda u tom slučaju zdravstvena ustanova morala da bude garant da je ta suma potrošena u naznačene svrhe, računom koji će biti dokaz da je taj novac utrošen u pravilne svrhe.
Ako se, pak, ne radi o nekoj intervenciji zdravstvene ustanove, ukoliko se radi o troškovima rehabilitacije, oporavka, smatramo da donju sumu od 18.000 treba podići na 25.000 dinara. Zašto smatramo da je to neophodno, potrebno?
Prvo da pođemo od situacije u kojoj živimo. Našu državu i naše građane, može se slobodno reći, opterećuju dve katastrofe. Prva je demografska katastrofa. Mi nestajemo sa ovih prostora!
Svake godine je 30.000 ljudi manje u državi Srbiji i to je nešto što bi trebalo da zabrine Vladu, a bogami i ovaj parlament. Međutim, niko nikada o tome ne govori i niko ništa ne pokušava da izmeni tu situaciju.
Druga katastrofa, za koju sam slobodan i koju mogu egzaktno da dokažem, jeste zdravstvena katastrofa u kojoj se nalazi naš narod. Zbog čega?
Zbog toga što je smrtnost i obolevanje u porastu na ovim prostorima i zbog toga što u tom porastu najveći udeo imaju maligna oboljenja, tako da naši građani četiri puta više obolevaju od malignih oboljenja nego građani u Evropi i sa druge strane što na veliku smrtnost utiču i kardiovaskularna oboljenja koja jesu ubice broj jedan u svim razvijenim zemljama sveta, pa i nerazvijenim. Znači, imamo dve katastrofe!
Ako se to dovede u vezu sa primanjima naših građana, a prosečni lični dohodak u ovoj zemlji je oko 20.000 dinara, pa se onda opet uzme u obzir da je oko milion građana bez posla, pa na sve to dodaju mere zdravstvene politike koje se sprovode od ove vlade, onda lako može da se shvati da je naš predlog nešto što je u domenu socijalne politike, socijalne brige o građanima i stanovništvu, a neko bi rekao da to možda spada i u domen filantropije.
Zalažemo se, naime, da danas kada je tako teška zdravstvena situacija našeg naroda, kada imamo depopulaciju, dakle, da se oslobodi od poreza uloženi novac poslodavca za lečenje svog zaposlenog ili člana njegove porodice.
Rekao sam da su maligne bolesti u velikom porastu, maligne bolesti se relativno kasno primećuju, u terminalnoj fazi kada je lečenje izuzeto skupo bilo primenom medikamenata, citostatika, bilo primenom operativnih zahvata. Danas smo svedoci u mnogim zdravstvenim ustanovama tzv. nestandardnih usluga, koje su uvedene u lečenju naših pacijenata i za koje se moraju posebno izdvajati iz džepova naših građana novci. Ako je to tako, ako znamo koliko koštaju medicinske operacije, koliko koštaju lekovi, onda ovakva jedna mera, mislim da uopšte ne može da bude na štetu naroda, države, nego samo u korist naroda i države.
U obrazloženju koje smo dobili zašto se ovo odbija, rečeno je da bruto nacionalni dohodak i rast inflacije nisu usklađeni sa ovim željama i da će onda sve to trpeti budžet. A šta je suprotni ishod ako ne dozvolimo lečenje teško obolelim građanima i članovima njihove porodice, onda će trpeti građani.
Sada se ja pitam, ko je bitan, da li budžet ili građani, ali Mlađanu Dinkiću – budžet. Ta poreska politika koju on sprovodi, neko je to rekao kolokvijalno, politika da se što više odere, a ja sam se mislio šta je u suštini takovog ponašanja, da li pohlepa, samo da se grabi što više da bi se punio budžet ili nešto drugo. Jasno mi je, odbijanjem ovog našeg predloga, u pitanju je nešto drugo. To drugo je deo politike na delu, bar kada je poreska politika u pitanju, a to je politika odmazde.
Mnogi vlasnici privatnih radnji to će vam lako objasniti, odnosno kako to izgleda. Ako nemate jedan račun i uhvate vas bez računa, naravno, nećete vi platiti kaznu i biti kažnjeni zbog toga, ne, vi trpite odmazdu, ali koju odmazdu?
Zatvara vam se lokal na određeni vremenski period, bude to nekada nedelju dana, nekada dve nedelje, budete kažnjeni drakonski, finansijski. I šta je onda to?! To je odmazda!!
To je ono kao za vreme rata, kada je Hitler rekao – ubite jednog Nemca, nećemo tražiti ubicu, nećemo ga juriti i njega sankcionisati, sto vaših ćemo ubiti. To je metod rada ove Vlade kada je finansijska politika u pitanju u delu uzimanja poreza od građana Srbije.
Naravno, da bi situacija u zdravstvu bila dobra, jer ona nije dobra, mi imamo jedno opšte nezadovoljstvo pacijenata, lekara, a zbog čega? Dakle, lekari su sada dobili tobože nekakvu komoru, dobili na nelegalnim i nelegitimnim izborima gde je napravljena jedna takva neviđena farsa, pri čemu se nije ni 10% lekara izjasnilo ko će biti članovi novoosnovane skupštine, kriminalno i ilegalno delo koje je sprovedeno pod firmom evropskih standarda i tradicija.
Čak, kod jedne biohemijske komore koja je izmišljena i koja nigde u svetu ne postoji, išlo se dotle da se glasalo dizanjem ruku, bez prethodnog kandidovanja, unutar grupice od 50 ljudi. Tako se u ovoj zemlji bori za zakone i za legalne institucije.
Sa druge strane, svedoci smo odliva para iz fonda za zdravstveno osiguranje i ovo što kaže gospodin Vučić, dnevno nam dolaze građani i žale se.
Pre neki dan su bili ljudi koji su na transfuziji, koji od silnog maltretiranja ne znaju više šta da rade, ne znaju kome da se obrate, dolaze da se izjadaju, ako ništa drugo.
Dalje, u ovoj jadnoj zdravstvenoj situaciji, svedoci smo i dalje velikih investicija u zidove gde se troše velike pare, ranije su to bile donacije, a sada su to krediti, a te pare odlaze, nekim čudnim načinom u privatne džepove povlašćenih ljudi, a što ne reći i stranaca koji tobože pomažu ostvarivanje projekata u našoj zemlji.
Čuvena firma "Sofreko", koja je dovela transfuziološku službu do kolapsa, jednom reformom, dovela je do toga da se danas državni službenici sude sa dobrovoljnim davaocima krvi, dovela je do toga da imamo nestašicu krvi. Naši pacijenti u našim bolnicama ne mogu da budu operativno normalno lečeni.
Čuvena firma "Sofreko" koja neće da saopšti koliko je para uzela, sama, od navodne donacije, i da su velike pare u pitanju, i dalje sa istim vodstvom nastavlja da učestvuje i u drugim projektima i da deo para koje su namenjene ovom narodu, bolesnim ljudima ove države i dalje besomučno pljačka.
Dakle, da ja završim, jer ima ovde i onih koji kažu da su leve stranke, ima onih koji kažu da su za solidarnost, ali nisam očekivao da će Dinkić da prihvati ovako nešto.
Filantropija je daleko od njega. Solidarnost on ne poznaje, ali od ostalih poslanika očekujem da će se malo zamisliti, jer bolesni su i naši roditelji i naša deca, pa i mi sami pobolevamo, a koliko koštaju lekovi, kako se do njih dolazi.
Ova država i za lekove uzima PDV, i to je poznato. Neće ova država, jasno je meni, ni da oslobodi poreza dečije pelene, neće ni sredstva koja su za podizanja dece, ali bar kada je najugroženija kategorija u pitanju, a to su bolesni ljudi, učinimo makar malo da im olakšamo tešku situaciju.
Da priča potpuno nije prazna, samo vas podsećam, završnom rečenicom, velikom studijom koja je ovde urađena gde je 50% ljudi reklo da nije otišlo lekaru, zbog toga što nije imalo materijalnih sredstava. Hvala vam.