Ovo je amandman koji se isto odnosi na član 6. Predloga zakona i ovim amandmanom se menjaju predloženi iznosi u stavu 3, 4. i 5. U stavu 3. sa 3.500 na 5.000, u stavu 4. sa 18.000 na 25.000 i u stavu 5. sa 3.500 na iznos od 5.000. Da objasnim o čemu se radi, s obzirom na to da ovako to može da izgleda suvoparno i da ništa ne znači.
Intervencija koju je Vlada uradila ovim predlogom zakona odnosi se na član 18. ovog teksta Zakona i odnosi se na naknadu za prevoz na službenom putovanju. Sada da ne čitam, ovo je dugačko, tu je data celokupna metodologija kako se utvrđuje, da kažem, visina prava i visina te naknade, ali sa 3.500 dinara mi predlažemo da se poveća na 5.000, tim pre što je to trošak poslovanja preduzeća, da znate.
To je trošak poslovanja preduzeća i puno puta nema logike kada se nešto odredi u nekom procentu od nečega, a onda limitira nekim nominalnim iznosom i onda imamo situaciju da ljudi kojima je glavni posao da službeno putuju, da završavaju poslove za svoju firmu, imaju u jednom delu neoporezivi deo dnevnice, a u drugom delu oporezivi. Doduše, ovo je prevoz na službenom putovanju, ovo je nešto drugo, nije dnevnica nego je u pitanju upotreba službenog auta i prevoz itd.
Mi smatramo da je ovo nerealan iznos i drugo, on predstavlja problem prilikom obračuna. I sami znate kako se taj obračun radi. Vlada je odbila ovaj amandman, rekla je – ako bi se taj amandman usvojio onda bi se smanjili poreski prihodi.
Mislim da to apsolutno nema nikakvog značaja, jer treba da postavimo pitanje – a koliko bi se povećao obrt ili posao u privrednim društvima ukoliko bi koristili jedan drugačiji način obračuna poreza na naknade za prevoz na službenom putovanju? To je jedna stvar.
Druga tačka koja je obuhvaćena ovim amandmanom su solidarne pomoći za slučaj bolesti, zdravstvene rehabilitacije ili invalidnosti zaposlenog ili člana njegove porodice.
Sada je taj iznos 15.000 dinara, Vlada predlaže da to bude 18.000, a mi predlažemo da bude 25.000 dinara. To je onaj deo koji ne podleže plaćanju poreza, znači, do tog iznosa da se ne plaća porez.
Znate, ako imamo u vidu da su se mnoge okolnosti promenile kod nas, da više ni ono besplatno zdravstvo nije baš besplatno, da obezbeđenje, ne znam, lekova, pomagala itd. takođe nije besplatno.
Evo, ja imam nekog komšiju koji čeka već dve godine na neki red da bi operisao koleno i traže mu 250.000 dinara za operaciju, za ugradnju nekog, ne znam kako se zove, treba nešto da se ugradi. Em je u godinama, em je penzioner, em mu sad toliko traže za tu operaciju.
Vidite i sami, da je kojim slučajem u radnom odnosu, sad malo hipotetički postavljam ovaj problem, šta bi njemu firma pomogla sa 18.000 dinara?
Bila bi, ipak, neka simbolika, tim pre što ako bi htela i više da pomogne, sve preko toga, 12% bi ga čekao poreski organ da naplati, preko tog iznosa.
Kao što verovatno niko ne bi mogao ništa nezakonito da radi sa veštačkim đubrivom jer može da ga baca na njivu ili u saksiju, nešto možda postoji treće ili četvrto što je opasno i kažnjivo, ali kod nas se sve oporezuje.
Ovo poslednje što je obuhvaćeno ovim amandmanom odnosi se na poklone deci zaposlenih starosti do 15 godina, povodom Nove godine i Božića.
Sada je u Zakonu 3.000 dinara, Vlada predlaže tu izmenu da se podigne na 3.500 dinara godišnje po jednom detetu. Ako je i ovo pravo vezano za rad i na jedan vrlo nefleksibilan način, odnosno baš fleksibilan način, zavisi od poslodavca, da li hoće, da li neće, eventualno ako smeju da uđu u sindikat, pa od sindikata, onda mislim da ne treba baš toliko cicijašiti i mislim da je primereno da se podigne taj iznos sa formulacije do 3.500 dinara, da bude – do 5.000 dinara.
Naravno, poslodavac može da koristi to svoje diskreciono ovlašćenje, da svaki iznos odredi do maksimalnog koji je naveden.
Mislim da država mnogo ne gubi, a verovatno dosta znači i roditeljima i deci i društvu, jer mi, u krajnjem slučaju, postojimo da bismo se obnavljali, a ne da bi zatvarali i uništavali.
Čudno je kada na ovakve amandmane dobijete odgovor Vlade Republike Srbije u čijem obrazloženju se navodi nešto što mislimo da nije primereno, da ne treba da stoji, kaže: "Amandman se ne prihvata jer bi usklađivanje rasta nominalnih iznosa primanja oslobođenih od oporezivanja poreza na zarade, na način kako je to predloženo ovim amandmanom, imalo negativne posledice na prihode budžeta, posebno imajući u vidu da zakonom predloženi nominalni iznos korespondiraju visinu očekivane inflacije i realnog rasta bruto društvenog proizvoda za 2007. godinu".
U svim obrazloženjima povodom ovih naših amandmana koji se odbijaju navodi se nešto, vama se u obračunu gubi jedna i po godina. Gubite jednu godinu. Uopšte nemate predstavu da živimo u 2006. godini. Vi ste taj iznos odredili prema nečemu što očekujete da će da se desi od januara 2007. godine do 31. decembra 2007. godine. Ljudi, a šta je sa 2006. godinom? Da li mi u 2006. godini možemo nešto da radimo?
Da vas podsetim, i malopre, kada ste pričali o toj navodnoj brizi, ne sporim, možete da pričate da se mnogo brinete itd, to je vaše pravo, ali podsećam vas da ste u članu 37. Predloga za izmenu i dopunu Zakona napisali: "Ovaj zakon primenjivaće se od 1. januara 2007. godine, osim člana 7, koji će se primenjivati od dana stupanja na snagu ovog zakona i čl. 8. i 9, koji će se primenjivati od 1. septembra 2006. godine."
Član 6. na koji je podnet ovaj amandman praktično će da se primenjuje od 1. januara 2007. godine, a vi u odbijanju amandmana SRS kažete da mnogo više tražimo i predlažemo, nego što je očekivani rast društvenog proizvoda i inflacije od 1. januara 2007. do kraja 2007. Gde je 2006. godina? Pazite koja se poruka šalje sa ove govornice od strane Vlade. Mi pravimo beneficije, mi smanjujemo poreske stope, mi olakšavamo, a kada će da krene – tek sledeće godine. Zašto sledeće godine?
Istovremeno se priča o fondu, novom investicionom ciklusu, da ne pričam o ovim pregovorima što imate. Vodite računa da vam taj Parivodić ne vodi te pregovore, obavestite Dinkića, ima da zabrlja sve stvari sa ovima iz EU. Čitao sam stenogram šta je pričao. Vodite računa, nemojte da se zadužujete, nemojte nerealno da se zadužujete. Lako je vama da donosite neozbiljne propise koje nećete da primenjujete od sledeće godine. Ovo je neprimenjivo što se predlaže.
Vi ste 2006. godinu zatvorili, vi ste nju zaklopili, rekli ste – inflacija će biti toliko, suficit ima da bude toliko, naplatićemo toliko i toliko, ovo što vam dajemo neki popust, ne računajući ovo što se odnosi na novozaposlene, to odmah stupa na snagu, ali sve drugo što reklamirate kao veliki popust, krenuće 2007.
A koliki će popust da bude? On će da bude u granicama onoga što se očekuje da će da se desi u 2007. godini. Znajte da smo sada u junu 2006. godine i da je sad na snazi ono što postoji u propisima.
Znači, tamo gde ste predložili da bude 3.500 ove godine je 3.000. Ništa niste dali kao beneficiju, kao popust, kao rasterećenje, kao olakšanje za građanina i za privredu. Ovo vam je kao ono sa Đeknom, videćemo šta će da bude. Ako vi idete sada tako, onda mi treba da kažemo – ćeraćemo se. A 2007. godine ste predvideli da ovo stupi na snagu.
Vodite računa, ovde su nerealni iznosi, sva ova oslobađanja koja su ovde data i svi iznosi koji su na neki način određeni, ne ulazim u taj nominalni iznos, imaju pre svega jednu poslovnu, socijalnu i državnu funkciju i u svim državama na kugli zemaljskoj to se na neki način stimuliše i toleriše. Ako je nešto namenjeno deci, gleda se da se pomogne. Ako je nešto namenjeno razvoju posla, da li su to samo dnevnice za službena putovanja, troškovi službenih putovanja, ishrana, prevoz na poslu, itd, i to se na neki način stimuliše. Zašto? I to treba da bude u funkciji privredne aktivnosti.
Ako ne želite to da radite na takav način onda kažite – 5% za sve što se primi. I onda ceo zakon može da se svede na dva člana. Oporezuje se sve kao dohodak građana sa stopom od 5%, pa pošto ste uhvatili i vodu i poplavu i elementarne nepogode i požar, i "Supprims" i "Boni supprims" i "leptirčića", i sve, sve, sve, onda ćete opet da skupite ta sredstva koja ste planirali. Ako već pravite neku razliku, selektivno pristupate, uvažavate ekonomski momenat, uvažavate socijalni momenat, porodično stanje, potrebu da se razvija posao, radite to mnogo realnije.
Nominalne iznose ste navodno povećali, računajući šta će da se desi od 1. januara 2007. do kraja te iste godine. Kao da ovo što će da bude i dalje na snazi je dobro planirano za 2006. godinu. Pa, nije dobro planirano. Sami se lomite oko toga kakva će biti inflacija, kolika će biti, kako se ona kreće, kako rastu troškovi, kako rastu cene na malo. Ne pričam o drugim aspektima koji utiču na tržište. Ne pričamo. Ali u svakom slučaju, neki novčani iznos koji ste odredili kao reper za nešto, 1. januara 2006. godine i 12. juna 2006. godine nije ista vrednost, nema iste količine robe.
Vi kažete – u 2006. godini ništa mi ne menjamo, to će da krene 2007, a to malo što smo dali, to smo uzeli celu 2007. šta će da se desi. Nemojte da nas potcenjujete. Ako možete da budete realni, gledajte da budete realni. Ako niste u mogućnosti to da budete, čudim se što odavno niste podneli ostavku.