Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, a posle nje narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, vlast je ovaj predlog zakona o javnim nabavkama predstavila kao još jedan vid borbe protiv korupcije, koje činjenica je u ovoj oblasti je ima u popriličnoj meri.
U članu 4. Predloga zakona navedena su načela javnih nabavki, načelo ekonomičnosti i efikasnosti javnih sredstava, načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima, načelo transparentnosti postupka javne nabavke i načelo jednakosti ponuđača. Sve bi ovo bilo dobro kada bi se poštovalo. Međutim, u praksi je sve drugačije.
Posebno prostora za nepoštovanje ovih načela ima u postupcima javnih nabavki male vrednosti. Trenutno se javnom nabavkom male vrednosti smatra nabavka u iznosu od dva miliona i 700 hiljada dinara.
U postupku javne nabavke male vrednosti javno objavljivanje pokretanja postupka nije obavezno. Činjenica da bi to podrazumevalo dodatne troškove, korist bi bila mnogo veća, jer bi time postupak dobio legalnost, pa bi onda i načelo obezbeđivanja konkurencije i načelo jednakosti ponuđača bilo ispoštovano koliko-toliko.
Ono što, takođe, treba istaći kod postupka javne nabavke male vrednosti jeste da je članom 26. ovog predloga zakona definisano u stavu 3. da ministar nadležan za poslove finansija uređuje postupak javne nabavke male vrednosti. Do sada se postupak uređivao zakonom, a sada se ministru daju previše široka ovlašćenja, pa će ovaj postupak zavisiti od njegove samovolje.
Glavni problem je u tome što sada nemamo mogućnosti da znamo kako će ministar to urediti. Možda će to biti dobro, ali ovim predlogom zakona ministar će dobiti ovlašćenje da uređuje postupak javne nabavke male vrednosti, a mi u ovom trenutku nemamo mogućnost da znamo kako će to biti uređeno.
Samo ću još prokomentarisati nešto šta se u praksi ispostavilo da predstavlja problem. Naime, postoji Uprava za javne nabavke kao posebna organizacija koja obavlja stručne poslove u oblasti javnih nabavki, obezbeđuje uslove za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih finansijskih sredstava za javne nabavke i podsticanje konkurentnosti i ravnopravnosti ponuđača u postupcima javnih nabavki.
Ono što je evidentno, a to je da ne znatan broj javnih preduzeća svoje javne nabavke vrši preko službi za javne nabavke. Uglavnom se opredeljuju da to rade samostalno, a naravno zakon im je to dozvolio. Time je mogućnost kontrole manja, jer je teže kontrolisati sve rukovodioce javnih preduzeća i druge naručioce javnih nabavki, dok bi mnogo lakše bilo kontrolisati rukovodioce službe za javne nabavke.
Naručioci su jedino dužni da Upravi za javne nabavke dostavljaju izveštaje o zaključenim ugovorima o javnim nabavkama i postupcima javnih nabavki, a Uprava za javne nabavke je dužna da na osnovu dostavljenih izveštaja naručilaca pripremi pregled izveštaja o zaključenim izveštajima o javnim nabavkama i da ga objavi na portalu javnih nabavki.
Ovaj zakon neće promeniti ništa nabolje. Njegovim usvajanjem neće biti obezbeđena niti zaštita prava ponuđača, niti javnog interesa u postupcima javnih nabavki. Ekskluzivno pravo da uvek dobijaju poslove u postupcima javnih nabavki ostaće i dalje rezervisano za one čija je ponuda uvek najpovoljnija, jer su u partijskim vezama sa onima koji o ponudama odlučuju.

Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a posle njega narodni poslanik Srboljub Živanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo zakon o javnim nabavkama. Moram da kažem da je dobro što se donosi jedan ovakav zakon koji treba na određeni način da unese malo više svetla i da bolje reguliše ovu i te kako važnu i osetljivu materiju.
Međutim, ono što je loše u Predlogu ovog zakona je to što je i ovaj zakon nedorečen, ne otklanja na najbolji način sve nedostatke prethodnog zakona. Ako se pogleda malo ovaj zakon, odmah na samom početku ovog zakona u članu 7, koji govori o poverljivim nabavkama, možemo primetiti da može doći do mnogo velikih zloupotreba gledajući ove poverljive nabavke.
Naravno, te poverljive nabavke u principu se odnose i na najkrupnije nabavke i ispada da se najkrupnije nabavke sklanjaju od očiju javnosti. Naravno da svaka država ima razloga i potrebe da neke nabavke skloni od očiju javnosti. Ovde nije definisano kako će se izbeći ipak određene zloupotrebe koje su moguće.
Tako, recimo, MUP može nabavku automobila voznog parka za policijske stanice širom Srbije proglasiti javnom nabavkom koja je poverljiva i neko od toga može uzeti veliku proviziju. Da ne govorimo o tome šta se može desiti u vojsci. Može neko proglasiti poverljivom nabavkom nabavku uniforme za Vojsku Srbije i opet može biti zloupotrebe.
Da je zaista bilo zloupotrebe, setite se svi čuvene afere jednog bivšeg ministra vojnog kada je zakupio nekakav satelit za nekoliko desetina miliona evra, da niko živ nije znao kako i zbog čega je to urađeno i da li je to zaista bila realna cena zakupa tog satelita. Moram da kažem da je i ovo jedan od mnogih zakona koji se donose u ovom parlamentu po direktivama EU. Ovaj zakon o javnim nabavkama, pre svega, donosi se kao pravna zaštita investitora iz EU.
Iako formalno na Predlogu ovog zakona stoji da je Vlada Republike Srbije njegov predlagač, moram da kažem da je ovaj zakon kreiran na drugom mestu. Naime, ovaj zakon je kreiran na jednoj konferenciji koja je održana u Istambulu, a koja je imala za temu transparentnost vršenja vlasti, gde je poseban akcenat bačen, odnosno stavljen na javne nabavke u zemljama zapadnog Balkana.
Znači, celokupna ova sadržina kojom se hvali ova vlada ovoga zakona nije nikakva ideja ove vlade, nego je to pre svega domaći zadatak od strane EU koji oni moraju da sprovedu. Da je to zaista tako, govori i podatak da je za nadgledanje, sprovođenje ovoga zakona zadužena nekakva organizacija "Transparence international".
Dalje, ako se gleda ovaj zakon, može se videti da za krupne ponuđače ovaj zakon ne deluje preventivno, već on ostavlja mogućnost i praktično vrši legalizaciju korupcije za krupne ponuđače.
U članu 30. ovoga zakona možemo videti da nije predviđena nikakva taksa ili naknada za podnošenje konkursne dokumentacije, ali je zato u drugom članu, radi se o članu 117, predviđena taksa na zahtev za zaštitu prava.
Postavlja se pitanje da li je ova taksa u skladu sa Zakonom o administrativnim taksama i mislim da je ovde predlagač promenio redosled stvari.
Logičnije bi bilo da je uvedena taksa i naknada za podnošenje konkursne dokumentacije. Ajde da se vratimo malo unazad, prema podacima Privredne komore Srbije iz 2002. godine negde je bilo oko 300.000 javnih nabavki i vidimo da se država odrekla jednog ogromnog dela prihoda, a ovamo je kroz ove takse za zaštitu prava stavila te takse i dovela u određenu sumnju da li je to u skladu sa zakonom. Kada ovaj zakon stupi na snagu, onda će praktično taj gubitak za državu biti još i veći.
Na kraju, ajde da završim, u ovom zakonu pominje se i kategorija neuobičajeno niske cene, što je u redu. Ali, vezano za ovu neuobičajenu nisku cenu, opet ima jedan propust, a on se odnosi na to da ovaj zakon ne predviđa nikakve sankcije za one koji daju neuporedivo nisku cenu.
Jer i laiku koji se bavi nekim sasvim drugim stvarima je jasno da ako nešto realno vredi recimo stotinu evra, a neko da svoju ponudu od 50, 20 ili 30 evra, da tu nešto nije u redu. Ali, verujte iskustvu, a imam i lično iskustvo u firmi gde sam radio, da upravo dolazi do miniranja iz nekih svojih ličnih interesa, da ne bi neko od konkurencije uspeo da realizuje javnu nabavku, tako je vršena ta da ne kažem sabotaža odnosno miniranje.
Predlažem da se za ove ponuđače koji daju neuobičajeno nisku cenu uspostavi određena sankcija za njih. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić, a posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Poštovani narodni poslanici, stari Zakon o javnoj nabavci, koji je donet 2002. godine, nova vlast je proglasila kao epohalno otkriće koje će doprineti kvalitetnijem trošenju budžetskih sredstava, jer javne nabavke se odnose na naručioce koji su trošioci budžetskih sredstava od 50% pa naviše.
Međutim, taj zakon je dorađivan takoreći svake godine, 2003, 2004. i 2005, jer se u praksi pokazalo da nije zadovoljavao ono što je od njega očekivano. Ovde bih se ukratko osvrnuo na glavu pet i šest, koje govore o poslovima javne nabavke.
Po ovom zakonu se uvodi i službenik javne nabavke. Znači, naručilac koji obavlja javnu nabavku dužan je da predvidi svojom sistematizacijom i radno mesto koje će da zadovolji da se bavi javnim nabavkama.
To nam govori da ćemo doći u situaciju da će budžetski korisnici, najverovatnije, pošto u zadnjem stavu ovog člana 98. piše - naručilac je dužan da licu koje je zasnovalo radni odnos za obavljanje poslova javne nabavke omogući da u roku od tri meseca od dana zasnivanja radnog odnosa stekne sertifikat za službenika za javne nabavke. Očekujem da će se tu najverovatnije raditi da se primaju novi ljudi, znači otvaranje novih radnih mesta. Logično bi bilo da se tu precizira, pošto u svim tim korisnicima javnih nabavki postoje ljudi koji su to i dosad radili, da se ti postojeći kadrovi obuče da bi mogli kvalitetnije da rade javnu nabavku.
Uprava za javne nabavke, ona je do sada postojala, ovde je definisano koji su njeni zadaci, znači da kontroliše način javnih nabavki, da omogući da to bude efikasno i transparentno, da izdaje sertifikate i ostale obaveze koje su ovde date.
Šta nam se novo pojavljuje? Pojavljuje se Republička komisija za zaštitu prava ponuđača, uzimajući da je glomazna i ova Uprava javne nabavke, sad se formira i republička komisija za zaštitu prava ponuđača. To je republički organ koji bira Skupština.
Međutim, nije to samo broj od pet članova koje bira Skupština, već postoji i posebna služba. Ta služba će biti verovatno glomazna, jer rečeno nam je u prethodnom izlaganju da je na nivou godine sklopljeno od 250.000 ugovora, da je bilo oko 12.000 zahteva za javne nabavke, i to vrednosti negde oko dve i po milijarde dolara, tako da smatram da će ovo stvoriti povećanje administracije, odnosno povećanje trošenja budžetskih sredstava.
Osvrnuo bih se nakratko i na potrebnu dokumentaciju za učešće u javnim nabavkama, jedna od njih je i dokaz o plaćanju dospelih poreskih obaveza. Mi znamo da smo prethodnih dana i usvojili Zakon o oslobađanju od doprinosa, znači pojedinci se oslobađaju, pojedine firme, privredni subjekti se oslobađaju pojedinih doprinosa, a neko ko želi da konkuriše za javnu nabavku, on mora da obezbedi da je platio sve dažbine prema državi. Nekada su te dažbine i veće nego koristi koju ostvari sa javnom nabavkom. Videli smo da su pojedini subjekti oslobođeni tih obaveza. Hvala vam.

Reč ima poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo rasprave Predloga zakona o javnim nabavkama o kome su poslanici, uglavnom opozicije, izneli veliki broj primedbi i veliki broj primera lošeg iskustva prethodnog zakona koji je još uvek na snazi.
A i takav loš, kakav je napravljen u prethodnom periodu, nije ispoštovan do kraja, posebno od sistema pozicije, koji su našli za shodno sebi i dali za pravo da sve one manjkavosti i rupe koje su predložili prošli put maksimalno iskoriste i u tom iskorišćavanju sebi naprave dobijanje protivpravne imovinske dobiti.
Mi smo skretali pažnju i na tom prošlom Zakona o javnim nabavkama i sada, u Srbiji je veliki broj zloupotreba ovog zakona, koji je već opštepoznat. Zakon o javnim nabavkama ne poznaje termin kažnjavanja. Tužilac ne radi po svom opisu posla dobro taj deo, jer kogod nije ispoštovao Zakon o javnim nabavkama nije kažnjen na adekvatan način, nije urađen ponovo revizorski taj deo, nije ponovo obnovljena nabavka, raspisana, oglašena i onda dolazimo u situaciju da ovi predlagači ovog zakona, ne mislim trenutno na Ministarstvo, nego na poziciju, uglavnom mislim na funkcionere DS, maksimalno to zloupotrebljavaju. Dakle, o čemu se radi?
Navešću samo par osnovnih i klasičnih primera koji, pretpostavljam ako funkcionišu u gradu Beogradu, glavnom gradu ove zemlje, funkcionišu svuda po Srbiji. Kada jedan direktor, postavljen od neke skupštine opštine ili od skupštine grada, iznajmljuje poslovni prostor, iznajmljuje lokal, i oglasi ga u novini koju niti ko kupuje, niti ko zna da uopšte postoji, i niko se ne javi ni na prvo oglašavanje, i niko se ne javi na drugo oglašavanje, on dobija mogućnost slobodne pogodbe.
Tako, recimo, lokal koji se iznajmljuje u mesečnoj vrednosti od 500 evra iznajmi se prijatelju za manje od 100 evra na mesečnom nivou. Taj prijatelj uradi podzakup i onda je lepo i ovome što je raspisao tender za nabavku i ovome što je kupio, a zakon ne prepoznaje termine kažnjavanja. Onoga trenutka kada se to prijavi, i kada se to žigoše i sprovede do nadležnih organa - ostaje mrtvo slovo na papiru ili papir pun prašine u nekom pravosuđu.
S obzirom da je jedan od sistema, najveći, punjenje privatnih džepova - upravo Zakon o javnim nabavkama u svim oblastima, a posebno u građevini, posebno u objavljivanju tendera. Imali smo situaciju da vidimo koliko je Beograd koštala Nemanjina ulica - kakav je kvalitet tih radova, ko su podizvođači onoga što je pobedio na tenderu, kakve su rodbinske veze bile u pitanju i ko je to kaznio, ko je za to odgovarao - odgovor na ta pitanja ni znamo ni danas.
Veoma je loše što se ovde čak i članovi predloženog zakona pominju - da ne smeju biti u vezi onaj ko je raspisao konkurs i onaj ko učestvuje na konkursu, ali to je fizički nedokazivo. Navešću jedan prost primer. Moram opet iz Beograda, jer sam poslanik iz Beograda, ali verujem da je tako i u Srbiji.
Kada jedan predsednik opštine raspiše urbanističko-arhitektonski konkurs za određenu celinu na svojoj opštini, jer tamo postoji plan detaljne regulacije u koji se moraju uklopiti planovi regulacioni, detaljni planovi regulacije, i predsednik opštine raspiše konkurs za tako nešto, obavezno na istom tom konkursu pobeđuju iste firme u svim opštinama gde je DS na vlasti.
Onda imamo, recimo, firmu "Slavija biro" ili "Slavija projekt", firmu "Arhitekte grada Beograda" ili izvođača "Monteru" ili "Energogas" koji je radio sada i tendersku dokumentaciju pripremao za sprovođenje gasa u centralnim gradskim opštinama, dolazimo u situaciju kada uđemo u pore, da ljudi koji su konkurisali da su to svi članovi iste stranke, da su neki u mogućim rodbinskim vezama, ako ne kumovskim itd, i da dolazimo opet na onu istu priču iz početka.
Nažalost, zbog te celokupne priče ispaštaju građani Srbije. Budžet koji je ovde precizno definisan u članu 26, zadnji stav, kaže - ministar nadležan za poslove finansija određuje postupak javne nabavke male vrednosti. Male vrednosti javne nabavke uglavnom koriste opštine koje u svom budžetu nemaju novca za to. Sada ministar, koji je izabran po političkoj strukturi, ima pravo da određuje, u zavisnosti od vlasti u lokalnoj samoupravi - kome će omogućiti projekat, a kome ne, i napraviti redosled ili selekciju prioriteta projekta u zavisnosti ko je na vlasti u lokalnoj sredini.
Dakle, opet se pravi neka monopolizacija sa višeg nivoa na niži, a i opet se otvara mogućnost funkcionerima lokalne samouprave, iako ovde piše da gradske opštine, recimo, moraju da dostavljaju izveštaj za namenska sredstva gradskoj skupštini. Tako piše i da lokalne jedinice skupštine opštine moraju na svaka tri meseca da dostavljaju izveštaj Ministarstvu - da li su namenska sredstva utrošena ili ne.
Takođe bih skrenuo pažnju, vezano za ovaj zakon, na sledeće primere. Posebno je zanimljiv slučaj bezakonja u javnim nabavkama, sa kojim je povezana demokratska vlast recimo na Zvezdari, rušenja bespravno podignutih objekata. To je opštinski budžet u 2004. godini koštalo 10,6 miliona dinara.
Kontrola metodom slučajnog uzorka, koju je primenio budžetski inspektor, odnosila se na kontrolu rashoda prema preduzeću "Gradnja rekord" DOO iz Beograda. Ova firma, koja je očigledno bila favorizovana od strane čelnika opštinske vlasti, na ime svojih rušilačkih poslova tokom 2004. godine od opštine Zvezdara je naplatila milionske sume novca. Ovom preduzeću je opština iz budžeta izvršila plaćanja i to u sledećim iznosima: 1,3 miliona, 1,4 miliona, 1,5 miliona, 1,6 miliona, 553.560, 561.600 i 849.982 dinara.
Prema navodima budžetskog inspektora, pošto su to opozicionari ili odbornici SRS odmah primetili i prijavili, prekontrolisani troškovi prema preduzeću "Gradnja rekord" DOO iz Beograda iznosili su ukupno 5,4 miliona dinara, ali je važno naglasiti da se ne radi o svim računima, već o metodu slučajnog uzorka. Naravno, za ove radove opštinska vlast uopšte nije sprovela tender velike vrednosti u skladu sa Zakonom, na kome bi bile izabrane najbolje firme ili najbolji, najjeftiniji i najkvalitetniji izvođač rušilačkih radova.
Znači, ovde su se ljudi pozivali na zakon, koristili članove zakona, a nisu ga sproveli u praksi. Onda je ovo nešto u teoriji, a drugo u praksi.
To isto važi i za opštinu Savski venac. Na opštini Savski venac je angažovana firma "Avangarda". To je firma jednog funkcionera DS, koja funkcioniše i na Vračaru i na Starom gradu. Ta firma ima poprilično velike iznose svog rada, velike sume novca uzima od opštine zato što ruši po centralnim opštinama ono što nije po volji opštinske vlasti i za to uzima ogroman novac.
Da li je sav taj novac otišao samo toj firmi, da li kada je otišao toj firmi je podeljen sa onim kome je novac dat, to ostaje da utvrde istraživački organi? Međutim, vratiću se ukratko na Zvezdaru.
Ono što je mnogo gore od ovoga jeste činjenica da se radi o čistom kriminalu, jer opština Zvezdara je za radove rušenja bespravno podignutih objekata zaključila ugovor sa drugom firmom, građevinska SZR "Rekord" iz Beograda, i to još 2002. godine.
Prema opet otkriću budžetske inspekcije prethodno izvedeni računi, čiju smo cifru pomenuli, nisu izdati od strane SZR "Rekord" iz Beograda, već od preduzeća "Gradnja Rekord" DOO iz Beograda. Pazite čime se sve ljudi služe?
Na tenderu, na raspisivanju javnog konkursa učestvuje pod jednim nazivom, u pozadini funkcioniše pod drugim nazivom, uzima novac za drugi naziv. Za prvi je ostao čist, za drugi je novac podelio i svima lepo - džepovi puni. Radove je, dakle, fakturisalo potpuno drugo pravno lice, sa kojim opština uopšte nije imala zaključen ugovor.
Mi smo to pisali, kao i novinar Velike Srbije, koji je izvršio pretragu u bazi Privrednog registra, koji za sva preduzeća i preduzetnike vodi Agencija za privredne registre, ne bi li uspeo da poveže zapravo o čemu se radi ovde.
U Privrednom registru, pod registarskim brojem tim i tim, sada da ne čitam, i matičnim brojem, upisano je preduzeće za gradnju "Inženjering i usluge građenja Rekord" DOO iz Beograda, koje posluje sa skraćenim nazivom "Gradnja Rekord". Dakle, hteo sam to da uprostim građanima Srbije - jedan klasičan i običan primer nabavke kada je u pitanju rušenje bespravno izgrađenih objekata.
Kada je u pitanju gradnja, kada su u pitanju stambene zadruge, recimo, opština je sada dobila Statutom grada u Beogradu mogućnost da raspolaže gradsko-građevinskim zemljištem. Ona u saradnji sa Direkcijom grada za izgradnju može da napravi poprilično dobar kompromis i da ekstra lokacije, na osnovu ovog člana koji sam pročitao, 26. stav 3, monopolizuje ko će od tih ljudi koji su konkurisali dobiti tu lokaciju.
Dakle, pazite o čemu se sve radi. Vi ste ovo nazvali antikorupcijskim zakonom, a ove rupe koje sam izneo u paušalnom, prostom primeru u centru Beograda, primenjivaće se svuda u Srbiji, a onda ćete vi reći - mi smo pošteni, hapsimo svoje funkcionere, u Zrenjaninu ovako, u Zrenjaninu onako, a boga pitaj da li je mrvicu od onog u Zrenjaninu funkcioner uzeo. To što je uzeo je samo mrvica od onoga što se uzima u centralnom delu Beograda.
Znate li koliko košta kvadratni metar izgrađenog objekta u centru Beograda, a koliko košta da se on izgradi. Ta razlika je poprilično dobra. Za tu razliku neko dobro masti brkove i puni džepove.
Dakle, ovaj zakon vam je loš. Ovaj zakon nije došao u sistemu antikorupcijskih zakona. Ovaj zakon je umotan u oblandu. Treba da pokaže da ste imali volju i želju, ali da to niste sproveli, jer sve rupe i mogućnosti koje ste ostavili u ovom zakonu koristićete upravo vi, tačnije mislim na poziciju, na funkcionere DS, koji su i prethodni zakon, kao epohalno pojavljivanje ovde predstavili, a svedoci smo da je upravo ovaj zakon izvor zloupotreba i nešto čime se bogate određeni pojedinci. Toliko, hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa ...
(Upadica sa mesta, Zoran Krasić: SRS je ostalo još vremena.)
Narodni poslanici dobacuju da SRS još ima vremena.
Prijave za reč podnose se nakon otvaranja načelnog pretresa, podnosi je predsednik poslaničke grupe ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. SRS nije iskoristila sve ovo vreme tokom rasprave, zato što narodni poslanik Srboljub Živanović nije prisutan, narodni poslanik Milan Avramović je došao do predsedavajućeg sa molbom da, umesto narodnog poslanika Srboljuba Živanovića govori narodni poslanik Milan Nikolić, a da se na spisak doda narodni poslanik Milan Avramović, što je i učinjeno. Ako budem ponovila sve ovo, opet ćete imati primedbu da govorim previše i predugačko.
Onda kraće objašnjenje: mimo Poslovnika, a po predlogu narodnog poslanika Milana Avramovića, dodata su dva imena tokom rasprave, nijedno drugo ime nije dodato.
Dakle, pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Narodni poslanik Mirko Čikiriz. Vi niste iskoristili pravo? Nemate pravo na reč ako niste predsednik ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Dakle, nema niko.
Zahvaljujem i zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o javnim nabavkama.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 9-11. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O OSIGURANjU DEPOZITA, AGENCIJI ZA OSIGURANjE DEPOZITA I STEČAJU I LIKVIDACIJI BANAKA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANjE
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda po tačkama 9. 10. i 11, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, devet minuta i 36 sekundi; poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta 12 sekundi; poslanička grupa "Napred, Srbijo" - 24 minuta; poslanička grupa SPS-JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju sledeći narodni poslanici: poslaničku grupu SRS - narodni poslanik Milorad Buha, poslaničku grupu SPS-JS - narodni poslanik Zoran Kasalović, poslaničku grupu "Napred, Srbijo" - narodna poslanica Jorgovanka Tabaković i poslaničku grupu DSS - narodni poslanik Radojko Obradović.
Saglasno članu 140. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakon o osiguranju depozita, Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Da li predstavnica predlagača, ministarka Diana Dragutinović, ministarka finansija, želi reč? (Da.)
Reč ima ministarka Diana Dragutinović:

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, danas se na dnevnom redu nalaze tri predloga zakona i sva tri praktično predstavljaju odgovor države na finansijsku krizu. Dakle, nije sporno da je finansijska kriza i nije sporno da finansijski sektor u našoj zemlji nije uzročnik te krize. Kriza se prenosi i znaci krize već počinju da se osećaju.
Država mora da reaguje brzo, ali kako naš narod kaže "što je brzo, to je kuso", znači, mora biti sveobuhvatno i da reši sve probleme na koje kriza može da utiče - od likvidnosti do povratka poverenja. Takođe, mora da reaguje koordinirano, što znači država, odnosno Vlada, zajedno sa Narodnom bankom.
O čemu se radi? Finansijska kriza zapravo utiče na pad priliva kapitala. Pad priliva kapitala definitivno znači manju likvidnost. U uslovima manje likvidnosti, krediti i troškovi zaduživanja postaju duži.
Najgore je paničiti. Nema razloga za paniku i odgovor države jeste - promene zakona o osiguranju depozita. Država će garantovati depozit u dinarskoj vrednosti od 50 hiljada evra. To je, dakle, najznačajnija promena. Povećan je limit sa tri hiljade evra na 50 hiljada evra.
Razlog zašto je to urađeno? Postojale su zamerke da je to preveliki iznos, predlagali su se neki manji iznosi, recimo dvadeset hiljada evra. Samo hoću da kažem da je ovo dopunski mehanizam.
U svetu postoje dva načina kako reagujete na ovakvu krizu: ili imate veliku obaveznu rezervu, ili imate fond za osiguranje depozita. Mi imamo oba načina: visoku obaveznu rezervu 40% na deviznu štednju, što znači da na 100 evra 40 evra je sigurno, nalazi se na računu kod centralne banke. Znači, to je prvi sistem zaštite.
Drugi sistem zaštite jeste fond za osiguranje depozita, koji postoji i koji garantuje, samo onome kome treba i ako zatreba, po jednom deponentu po jednoj banci - 50 hiljada evra. Zašto? Akcija mora da bude koordinirana, pa prema tome, pošto su zemlje u okruženju i zemlje EU podigle limit, a minimalni limit je 50 hiljada evra, to smo učinili i mi ovim predlogom.
Takođe, promena se odnosi i na Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i Zakon o Agenciji za osiguranje depozita. Osnovni razlog za promenu jeste što u postojećem zakonu nije jasno na koga se zapravo odnosi. Bilo je moguće shvatiti da su na neki način zaštićene samo banke u državnim rukama, odnosno tamo gde država ima svoj ulog. Ovim predlogom zakona popravljamo to stanje stvari želeći da kažemo da ukoliko zaista postoji bilo kakav rizik od strane finansijskog sektora i u finansijskom sektoru država će reagovati.
Nismo smo želeli da damo neograničenu garanciju zato što neograničena garancija ostavlja prostor za moralni hazard. Sve što smo uradili u ovom zakonu jeste praktično povratak poverenja, odnosno želja da se povrati poverenje ukoliko je delimično to poverenje izgubljeno. Znači, glavne su promene povećanje limita na 50 hiljada evra, slično ostatku sveta. Sredstava ima za to, postoji dvostruka zaštita, i ova se promena se odnosi na ceo finansijski sektor. Hvala.