Nova Srbija nema samo najlepše ime na političkoj sceni Srbije, već i viziju zaista nove Srbije zasnovane na tradicionalnim vrednostima koje su arhetipski deo srpskog hrišćanskog bića.
Nacionalna pripadnost nam je od Boga data, ali uz nju i obaveza da se prema bližnjem svom odnosimo kao prema sebi samom, bez obzira na to koje vere, nacionalnosti, rase, pola, socijalnog statusa taj bližnji bio.
Modernijim rečnikom izraženo, Nova Srbija smatra da se stepen demokratičnosti društva meri odnosom prema manjinama i mogućnostima koje su im date za ostvarivanje građanskih prava.
Da nije reč o praznoj retorici vidi se i po tome što će poslanici Nove Srbije u ovom parlamentu podržati i ovaj amandman 19 na član 3. stav 1. koji su podneli narodni poslanici Gabor Lodi, Tamaš Tot i Nandor Maraci. Ne samo to, poslanici NS podržaće i amandman 22, koji tek sledi, a koji su na član 3. stav 1. ovog predloga zakona podnele kolege Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.
Sada malo više o pravima ugroženih manjina. Zamenik šefa poslaničke grupe NS gospodin Miroslav Markićević je već spomenuo da je danas međunarodni Dan prava osoba sa invaliditetom i zatražio informaciju o sudbini amandmana Nove Srbije koji je tokom prethodne rasprave o rebalansu budžeta usvojen, a predviđa 12 miliona za sportske terene namenjene osobama sa invaliditetom.
Lepo je da se danas, 3. decembra, setimo svojih bližnjih sa invaliditetom, ali nedovoljno je da se samo tog dana oni spominju, sprovode razne akcije, podeli nekakva jednokratna humanitarna pomoć, a onda sve zaboravi. Ne samo da se zaboravi, već se nastavi sa diskriminacijom ovih ljudi koji su često izloženi psihofizičkom nasilju, tako da mu ignorancija još dođe kao jedinica tolerancije.
Forum mladih sa invaliditetom, kao i Udruženje slepih i slabovidih, koji su danas imali okupljanje u 12 časova na Adi Ciganliji, sa namerom da pokrenu projekat koji treba da Adu Ciganliju učini dostupnom i za osobe sa invaliditetom, u okviru projekta "Četiri koraka" kao prvi korak sproveli su istraživanje u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Rezultati istraživanja su ukazali na visok stepen diskriminacije osoba sa invaliditetom, iako postoji pozitivna zakonska regulativa.
Naime, prošla vlada premijera Vojislava Koštunice je donela zakonodavni okvir koji je Evropska komisija proglasila odličnim. Srbija, dakle, ima dobre zakone, ali postoji problem njihove implementacije.
Problem je i sprovođenje sledeća tri koraka nakon istraživanja, a to su: približavanje stavova u saradnji sa predstavnicima lokalne samouprave, otvaranje savetovališta, pružanje pravne pomoći i monitoring na kraju. Ako već jesmo, zahvaljujući aktivnosti prethodne vlade, ostvarili dobar zakonski okvir, ovoj vladi ostaje da zakone primeni i uskladi svoje aktivnosti sa aktivnostima nevladinog sektora u ovoj oblasti.
Pozitivan primer je, recimo, organizacija Sajma zapošljavanja osoba sa invaliditetom, jer je samo u srpskoj prestonici evidentirano 5.073 nezaposlene osobe sa invaliditetom. Danas je taj sajam zapošljavanja organizovan u prostorijama opštine Vračar od 12 do 16 časova, u saradnji sa Filijalom Beograd Nacionalne službe za zapošljavanje. Inače, ovo je jedanaesti sajam od početka godine, na koji će doći 20 poslodavaca zainteresovanih da angažuju osobe sa invaliditetom raznih profila zanimanja i stepena stručne spreme.
Efekti sajmova su dobri, na šta ukazuje podatak da se 17,7% posetilaca, koji su ciljano pozvani na sajmove, zaposli. To je 2214 Beograđana.
Međutim, ono što je neophodno i što tek treba uraditi jeste da se ovakvi sajmovi i slične aktivnosti organizuju širom Srbije, jer i po pitanju prava osoba sa invaliditetom ne postoji ravnomerni regionalni razvoj.
Iako je daleko od sjajnog, situacija u Beogradu je nešto bolja nego unutar Srbije, gde nema ni adekvatnih prilaza i rampi ni pristupačnih ivičnjaka, a sramno je da u 21. veku još govorimo o potrebi za pristupačnim ivičnjacima. Opet, zakonski okvir je dobar i postoji adekvatan Zakon o planiranju i izgradnji, ali se često ne primenjuje.
Osim problema sa zapošljavanjem, osobe sa invaliditetom imaju problem sa diskriminacijom u oblasti obrazovanja, pre svega, zato što nema impulzivnog obrazovanja.
Kada smo već kod diskriminacije onih koji su različiti, moram da skrenem pažnju i na problem obrazovanja dece sa disleksijom i disgrafijom. Na to me obavezuje i telegram koji sam dobila iz Leskovca od majke jednog disleksičnog deteta koja nam se obraća sa molbom da preispitamo šta se zapravo u školskim i u predškolskim sredinama radi na planu obrazovanja dece obolele od disleksije koja proživljavaju razne vrste torture. Namerno neću pročitati ime ove žene.
Ono što je vrlo bitno znati, za građane, disleksija je premeštanje redosleda slova, pa recimo dete umesto "lasta" čita "talas" ili zamenjuje slova, pa "beba" ispadne "deda". Disgrafija je problem sa savlađivanjem veštine pisanja, tako da se često redosled slova u reči zameni, pišu se dve ili više reči zajedno ili se zamenjuju vokali. Rukopis ove dece je jako neuredan i nerazumljiv. Što je najgore, decu koja izbegavaju da čitaju i pišu ili ne žele da čitaju naglas pred drugovima iz razreda vrlo često roditelji proglašavaju lenjom i bezobraznom, uz drastično kažnjavanje, a bez ideje da se radi o problemu. Stručnjaci procenjuju da čak četvrtina dece u beogradskim osnovnim školama ima različite tipove teškoća u čitanju i pisanju.
Pored normalne inteligencije, koja je kod disleksične dece često i natprosečna, problemi najčešće nastaju u razumevanju jezika. Dete je spremno za školu, prošlo je psihološko testiranje, dobro vidi, čuje, a nije utvrđeno da ima problema sa razumevanjem jezika, jer nema takvih pregleda. Visoko inteligentna deca na početku školovanja ove probleme nekako mogu i da prikriju na račun inteligencije, a kada dođu do starijih razreda, do petog, šestog razreda osnovne škole, počinju ozbiljne teškoće. O usputnoj torturi od strane učitelja, nastavnika, roditelja i vršnjaka da i ne govorimo. Ono što ne treba da zaboravimo jeste da je procena da čak 700.000 ljudi u Srbiji pati od disleksije.
Samo da se vratim na početak, međunarodni Dan prava osoba sa invaliditetom treba da bude samo povod da se ozbiljno usmerimo na rešavanje problema ljudi koji žive pored nas i sa nama, a nalaze se u situaciji ozbiljne ugroženosti. Stepen demokratičnosti društva, kao što sam rekla na početku, meri se odnosom prema ugroženim manjinama, a stepen ljudskosti svakako izražava ono što nemoć, problem, teškoća ili bol našeg bližnjeg izazivaju u nama. Da parafraziram patrijarha srpskog gospodina Pavla – budimo ljudi, iako smo političari.