Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a posle njega narodni poslanik Dejan Radenković.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da predsedavajuća nije uspela da poslovnički opravda odsustvo gospodina Vuka Jeremića i predstavnika Vlade, a i teško je zamisliti da bi danas predstavnici Vlade došli, jer u trenutku kada se dogovaraju sa onima s kojima treba da dogovore odlazak srpske vojske na ruske granice, teško je zamisliti da danas dođu u srpski parlament i promovišu srpsko-rusku saradnju.
Zato i ova upražnjena mesta koja su predviđena za članove Vlade govore o tome na koji način Vlada Republike Srbije shvata današnje međunarodne odnose, današnju geopolitičku situaciju i uopšte kako shvata srpske interese.
Na početku bih želeo da kažem da je ova vlada prespavala jedan važan događaj. Prespavala je događaj iz 2008. godine, da više ne postoji svet u kome se upravlja iz jednog centra. Kao što je jedna vlada pre toga prespavala, takođe, jedan važan događaj – rušenje Berlinskog zida. Sada, paradoksom političke situacije, stranke koje su prespavale ta dva važna događaja vladaju Srbijom.
Ta dva događaja – rušenje Berlinskog zida i ovo što se sada događa – imali su za posledicu rušenje suvereniteta država, slabljenje država, rušenje međunarodnog prava i promociju, kako se tada govorilo, demokratije i demokratskih vrednosti. U stvari, posledice toga bile su slabe države, rastakanje nacionalnih suvereniteta, rastakanje svega onoga što se smatra važnim za opstanak jedne nacije i jedne države.
Upravo je Ruska Federacija, s kojom danas zaključujemo važan sporazum, 2008. godine na dva važna i velika primera, podrškom Srbiji u očuvanju svog suvereniteta – borbi za Kosovo i Metohiju i događajima nakon agresije Gruzije na Južnu Osetiju i Abhaziju – pokazala kako i na koji način treba da se uspostavi jedan pravedan svetski poredak gde će se poštovati suverenitet, gde će se poštovati međunarodno pravo i gde će se poštovati države.
Mi sada, u toj situaciji, zatvarajući oči pred tom činjenicom, gledamo da upravo onima koji žele da očuvaju poredak koji je najviše nesreće i stradanja doneo srpskom narodu, srpskoj državi, sada se dogovaramo sa njima i šaljemo srpsku vojsku na granice Gruzije.
Ovom prilikom želim da ukažem onima koji donose takvu odluku da je u Ustavu Republike Srbije u članu 140. jasno rečeno da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije. Oni koji imaju ustavne nadležnosti nad vojskom, predsednik Republike, ministar spoljnih poslova i ministar odbrane, ukoliko to učine, direktno krše Ustav Republike Srbije. Ne može se zaobići Narodna skupština u donošenju jedne tako krupne odluke.
Želim da kažem da u ovom trenutku Ruska Federacija, svojom snagom, svojim jačanjem, borbom za međunarodno pravo, borbom za još jednu vrednost koja se u Srbiji na sve moguće načine izbegava da se o njoj diskutuje, borbom za slobodu da se svojom sopstvenom voljom, voljom svog naroda bira vlast, ukazuje da Srbija ne treba da se ugleda samo na političke obrasce zapada, nego da ima primere kako se snaži država, kako se na pravi način formira vlast i u Ruskoj Federaciji.
Mi, ignorišući tu činjenicu, ne uvažavajući da se uspostavlja jedan svet u kome će biti ravnopravnost naroda, popuštamo pred onima koji su nam na sve moguće načine rušili suverenitet. Pa smo dopustili da Euleks dođe na Kosovo i sprovodi Ahtisarijev plan; pa smo dopustili da primenjujemo jednostrano SSP, gde direktno nanosimo štetu srpskoj privredi i srpskoj državi; pa smo popustili da mi, u stvari, primenjujemo ugovor sa „Fijatom“, a ne oni, kao druga ugovorna strana; pa smo popustili da svoju vojsku upućujemo na ruske granice, na Kavkaz, da bismo učestvovali u manevrima NATO pakta; pa popuštamo pod pritiscima da se izvrši dalje razbijanje Srbije, predlažući jedan protivustavan statut Vojvodine.
Kome mi to popuštamo, zarad kojih vrednosti, zarad kojih političkih interesa?
Umesto da sagledamo da u ovom trenutku nema važnijeg za Srbiju nego da sama donosi odluke šta su njeni nacionalni i državni interesi, da sama prepusti svojim građanima da odlučuju ko će Srbijom da vlada, a ne da o vlasti odlučuju strane sile, da odlučuju uticajni tajkuni, ono sa čim se Ruska Federacija davno obračunala.
Mi imamo mogućnosti da našu saradnju razvijamo upravo na ovakvim političkim primerima i upravo na ovakvim uzorima, a ne samo na onima kojima smo godinama bili priklonjeni.
Međunarodno pravo, koje je bilo najjači garant odbrane našeg suvereniteta, naših nacionalnih interesa, mi smo ignorisali. Mi smo sada prepustili da oni koji su to međunarodno pravo rušili decenijama, kojima to nije bilo u interesu, nego razbijanje država, sprovođenje politike sile, sada budu oni koji će nama biti partneri u sprovođenju naše nacionalne politike.
Mislim da je trenutak da srpska država, da srpska Vlada realno sagleda koji su naši nacionalni interesi, a najvažniji nacionalni interes svake države jeste jaka i stabilna država, jeste država reda, jeste država bezbednosti, jeste država koja garantuje socijalna prava i sve moguće druge obaveze svojim najugroženijim građanima.
Takvih primera imamo u partnerstvu sa Ruskom Federacijom.
U tom smislu, pozivam Vladu Republike Srbije da nipošto bez saglasnosti Narodne skupštine ne šalje srpsku vojsku na ruske granice, jer ona učestvuje u jednom procesu koji ne može više da se vrati.
Ne može se više vratiti jedan svet u kome se vladalo iz jedne prestonice, iz jedne države, iz jednog centra.
Svet se kreće u pravcu partnerstva, svet se kreće u pravcu kolektivne bezbednosti, a poziv za tu kolektivnu bezbednost je još prošle godine uputio i predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev, da se uspostavi jedna evropska bezbednost, u skladu sa saradnjom svih evropskih država i svih partnera u svetu.
DSS će snažno podržati ovaj predlog zakona, ali će se snažno zalagati za još šire i još jače veze između srpskog i ruskog naroda, između Srbije i Ruske Federacije, jer imamo, takođe, kao politička stranka sporazum sa političkom strankom „Jedinstvena Rusija“ i sve naše kapacitete i sve naše potencijale iskoristićemo da ovo važno partnerstvo za srpsku državu i srpski narod uznapreduje i na taj način osnažimo našu državu i nadasve odbranimo naš teritorijalni suverenitet i integritet.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, a posle njega narodna poslanica Marina Raguš.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi državni sekretaru, odlukom Vlade Republike Srbije ukinute su vize za državljane Ruske Federacije za boravak u Republici Srbiji do 90 dana. Za državljane Republike Srbije ostao je na snazi vizni režim za ulazak i boravak na teritoriji Ruske Federacije i donošenjem ovog zakona po hitnom postupku uspostavio bi se ravnopravni režim ulaska i boravka na teritoriji država ugovornica.
Potpisani sporazum u punoj meri odražava karakter odnosa između dve zemlje i doprineće daljem razvoju kontakata između državljana Srbije i Rusije.
Jednostavnijim načinom uzajamnih putovanja, kao i putovanja u treće zemlje preko teritorija drugih država, uz održavanja neophodnog kontrola nivoa ulaska i boravka državljana jedne države na teritoriju druge države. Sporazumom je izražen interes obe strane za razvoj ljudskih veza, od kojih zavisi ekonomska, kulturna, naučna i druga saradnja.
Ono što je bitno, uvereni smo da ta principijelna podrška Ruske Federacije obezbeđuje Srbiji da sačuva teritorijalnu celovitost i suverenitet zemlje. Naš narod zna i najdublje oseća da podrška Rusije ima istorijski značaj za Srbiju kada je borba za očuvanje KiM u pitanju.
Ono što bih hteo posebno da kažem, a nema možda veze sa ovom temom, da upoznam i upozorim javnost da se trenutno u Kosovskoj Mitrovici vodi pravi rat.
Snage KFOR-a, sa velikom količinom suzavca, šok bombi i gumenim mecima, napadaju nedužne civile koji protestuju protiv pravljenja tih kuća albanskih u Kosovskoj Mitrovici.
Pokrenuli su ogromne snage, pa apelujem na snage KFOR, oni su po Rezoluciji 1244 tamo da sprovode mir, a ne da napadaju nedužne Srbe koji samo brane svoje ognjište. Taj sukob oko tog brda datira još od 1999. godine kada je došlo do prvih sukoba.
Sporazumom iz 2000. je dogovoreno da ne mogu da se obnove kuće bez saglasnosti obe strane.
Koristim ovu priliku da upoznam javnost, još jednom, preko 200.000 raseljenih Srba je sa KiM. Nijednog trenutka ta međunarodna zajednica i te snage KFOR-a nisu mogle da obezbede Srbe južno od Ibra da se vrate na svoja ognjišta, a sada se diže fama toliko oko tih pet kuća u severnom delu. Svedoci smo u velikom broju isključenja struje u srpskim sredinama širom KiM, navodno zbog neplaćanja. Struju ne plaća više od 35% stanovništva na KiM.
Samo sam hteo, iskoristio sam i malo sam zloupotrebio, hteo sam da upoznam javnost da je stvarno dole jedan haos, čak je i jedan mladić ranjen gumenim metkom, ne zna se dalji ishod te cele situacije.
Koristim priliku da upoznam javnost da državni organi, ministar spoljnih poslova i ostali preduzmu neke mere kada je u pitanju zaštita srpskog stanovništva tamo. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, a posle nje narodni poslanik Dragan Šormaz.

Upravo s tim u vezi što se dešava na teritoriji Kosovske Mitrovice je vrlo značajno da o ovoj temi ne možemo da govorimo samo kao o tehničkoj stvari, već da o ovoj temi govorimo suštinski, jer mi kao država očekujemo, s obzirom na kampanju priznavanja nezavisnosti KiM, da Ruska Federacija upotrebi ono što jesu prerogativi jedne prave velike i uzdignute sile i pomogne Srbiji da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet, odnosno pravo na život svih građana na srpskoj teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno znati, a čini se da je uticalo na sliku u srpskom mnjenju, jeste upravo nekoliko faza u razvoj odnosa između Ruske Federacije i države Srbije.
Ono na osnovu čega možemo da govorimo danas jeste upravo pisanje jednog od eksperata i počasnog člana SANU dr Jelene Guskove, koja je bila svedok i ekspert angažovana tokom internacionalizacije jugoslovenske krize. Iz prve ruke je svedočila o jednoj kampanji koja je za cilj imala rušenje nekadašnje Jugoslavije i konačno satiranje srpskog naroda na predkumanovske granice.
Prema onome što gospođa Guskova piše, a tiče se spoljne politike Rusije na Balkanu u savremenim uslovima, Rusija se suočila sa procesom globalizacije rasta aktivnosti njenih subjekata početkom 90-tih godina. Mislim da je ovo značajno za građane Srbije da u jednom kratkom pregledu oslikamo kontekst stvaranja i potpisivanja ovog sporazuma.
To je početak 90-tih godina, u odnosima dve zemlje je zapravo bilo najteže vreme istorije raspada Ruske Federacije. Nije bilo druge želje kod mlade ruske diplomatije u okviru nove ruske države, osim da izgradi sasvim novi oblik odnosa sa zemljama Zapada. Nije bilo druge strategije nego postati ravnopravni član međunarodne zajednice i kao velika zemlja uticati na tok odlučivanja u Evropi. Tada je to bio prioritet tadašnje diplomatije.
Spoljna politika Rusije od početka 90-tih godina prošla je složeni put od neaktivnosti, preko koncentrisanja na pokušaje označavanje nacionalnih interesa ka aktivnom učešću i događajima na Balkanu. Spoljna politika Rusije na balkanskom pravcu od početka zaoštravanja situacije u SFRJ zapravo odvijala se u nekoliko etapa. S obzirom na tadašnju vlast u Ruskoj Federaciji stvorila je određeno javno mnjenje na teritoriji Srbije.
Prvi period je bio od 1991. do početka 1992. godine, vezan je za SSSR, njegovu tradicionalnu spoljnopolitičku orijentaciju u poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza i u prvih mesecima posle njegovog raspada. Drugi period povezan je sa 1992. godinom, vremenom nastajanja političkih struktura i određivanja orijentira spoljne politike nove države Ruske Federacije.
U ovo vreme nije ni postojala naučna zasnovanost i spoljnopolitička koncepcija ruske države. Zbog toga se politika na određenim pravcima izgrađivala dosta spontano. Upravo je to slučaj i sa balkanskom politikom Rusije. Balkanski problem je nastao tada kada je u zemlji dominirao antikomunistički patos, kada su se negirali svi elementi spoljne politike komunističke prošlosti, uključujući sfere uticaja kada su bili odbačeni svi saveznici bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što je nestalo i njegovih protivnika.
Evropa i Amerika sablažnjavale su Rusiju idealima demokratije i ekonomskog blagostanja. Ministar spoljnih poslova je proglasio da Rusija mora da teži u svojstvu velike sile da uđe u porodicu najnaprednijih demokratskih država u tzv. zapadno društvo.
Treći period spoljne politike Rusije na balkanskom pravcu beleži period od 1993. do 1995. godine i povezan je sa pokušajem njenog uključivanja u proces regulisanja krize na teritoriji bivše Jugoslavije u svojstvu ravnopravnog partnera zapadnih država. Rusija se potpuno saglasila s njihovim izborom putem regulisanja.
Osnovna karakteristika tog perioda postala je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, diplomatija Rusije ostvarivala je političku aktivnost u granicama koje su joj bile dozvoljene.
Moskva je još pokušavala da iskoristi svoj istorijski uticaj na Balkanu, ali je sve više i više gubila lik pravedne i snažne države koja se stara o ravnoteži i odmerenosti u evropskim međunarodnim odnosima.
Četvrti period, period između 1996. i 1999. godine spoljne politike Rusije mogao bi se nazvati periodom razočarenja u brzu integraciju i zapadni sistem evropskih vrednosti. Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u balkanskom regionu. Svi smo, kako piše dr Guskova, s nadom očekivali nagli zaokret u spoljnoj politici, povezujući ga sa novim ministrom inostranih poslova gospodinom Primakovim.
Primakov je naznačio nove parametre spoljne politike Rusije, govoreći o njima nenametljivo. To je stvaralo utisak opreznosti. Već u martu 1996. godine on je rekao o aktivnoj politici po svim azimutima, čiji je cilj bio stvoriti najpovoljnije uslove za očuvanje celovitosti Rusije, igrati ulogu kontrabalansa onih negativnih tendencija koje se ispoljavaju u međunarodnim poslovima, pokušati uravnotežiti one nepovoljne momente koji proističu iz dominantne uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu pri prelazu od bipolarnog sveta ka unipolarnom. Gasiti one destabilizujuće faktore koji postoje u svetu i aktivno učestvovati u likvidaciji konfliktnih situacija.
Jačanjem pozicije gospodina Primakova i njegova spoljna politička koncepcija postaje preciznija. Diplomatija Rusije pokušavala je da iskaže primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, a što se ispoljilo u iračkoj krizi, pri rešavanju problema Kosova, a isto tako i o osudi Avganistana i Sudana od strane Amerike 20. avgusta 1998. godine. Rusija je, takođe, kategorički odbacila primenu sile NATO pri rešavanju nacionalnih konflikata u julu 1998. godine za vreme zasedanja Kontakt grupe u Londonu, akcenat u ruskom stavu bio je usmeren na to da se ne dozvoli primena sile NATO protiv Jugoslavije.
U septembru 1998. godine gospodin Primakov bio je smenjen sa dužnosti ministra i imenovan za predsednika Vlade. Zaključni i najdramatičniji period razvitka događaja na Kosovu već je bio povezan sa imenom ministra inostranih poslova gospodina Igora Ivanova.
Kada je počelo bombardovanje teritorije Jugoslavije, činilo se da je Rusija zauzela aktivnu poziciju, ali ona nije mogla zadržati kasniji čvrsti kurs. Moramo obratiti pažnju da se tokom samo dva meseca najtežih za Balkan stav Rusije menjao nekoliko puta. Najviše rukovodstvo Ruske Federacije nije bilo sigurno u svoje poteze i kolebalo se.
Najpre je ispoljen, mada nedosledno, pokušaj samostalnosti u granicama poslušnosti, čak plašljiva pretnja silom. Sve se završilo time što je Rusija odigrala ulogu instrumenta za pritisak i zaplašivanje Jugoslavije, baš kao i NATO varijanta.
Postavljanje gospodina Černomirdina za predstavnika predsednika Rusije za regulisanje situacije oko SRJ pokazalo je Americi da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO-a.
Peti period, od 2000. godine naovamo, spoljne politike Rusije povezan je konačno sa imenom novog predsednika države Rusije, gospodina Putina. Suština tadašnjeg viđenja naše politike na Balkanu, kako piše dr Guskova, bi mogla da bude izražena rečima gospodina Putina u junu 2001. godine.
''Strateški značaj jugoistočne Evrope se za Rusiju definiše ne samo geopolitičkim faktorima, već i istorijskim tradicijama, kulturnom, religioznom bliskošću naših naroda, kao i geografskom blizinom ovog regiona i ruske granice. Svoju politiku za balkanski pravac Rusija uklapa u zajednički kontekst stvaranja stabilnog, demokratskog sistema zajedničke evropske bezbednosti.
Glavni zadatak je postizanje u regionu čvrstog, pravičnog mira, sigurne bezbednosti i stabilnosti na bazi fundamentalnih principa međunarodnog prava i, razume se, odluka međunarodne zajednice. Pre svega, imam u vidu Dejtonski sporazum, Rezoluciju Saveta Bezbednosti Organizacije UN 1244.''
Gospodin Putin je tada javno nastupio sa inicijativom da se sa zemljama u regionu, ali i među zemljama međusobno zaključe sporazumi o uzajamnom priznavanju suvereniteta i teritorijalnoj celovitosti. Tada je razmišljao o učvršćivanju ruskog ekonomskog prisustva u regionu. Međutim, u tom periodu Balkan nije bio glavni pravac spoljne politike Rusije. Sa novim predsednikom su počela da se projektuju, razvijaju, grade i ostvaruju opšti principi spoljne politike Rusije u 21. veku.
Sve je ovo ono što je trebalo da čujemo od predstavnika predlagača. Nažalost, to nismo u prilici, zato mi sada govorimo o tome. Dakle, počev od 2000. godine, glavni spoljnopolitički zadatak Rusije bilo je aktiviranje ruske diplomatije u svim osnovnim pravcima svetske politike, formiranje realnog spoljnopolitičkog kursa. Takav kurs je morao postati i još više inicijativan i još više dinamičan.
Ostvarenje realnog uticaja na tok događaja u svetu u skladu sa nacionalnim interesima Rusije, proširenje kruga naših partnera i istomišljenika u svetu, rukovodstvo Ruske Federacije je žarko želelo da glas Rusije u svetu ima svoju težinu i preciznost posle toliko godina raspada Sovjetskog Saveza, naročito po pitanju rešavanja kriznih situacija.
Ubrzo je bila sačinjena koncepcija spoljne politike Rusije u kojoj su se po prvi put isticali nacionalni interesi zemlje. Glavni među nacionalnim interesima postaju bezbednost, jačanje ruske državnosti, rast blagostanja naroda, razvoj demokratije i građanskog društva. Za Rusiju je veoma važno organizovanje sistemskog odupiranja međunarodnom terorizmu, organizovanom kriminalu, opasnosti od droge, trgovini ljudima, ilegalnoj i nezakonitoj trgovini oružjem.
Rusija takođe istupa protiv militarizacije kosmičkog prostora, širenja oružja za masovno uništenje i njegovog dospevanja u ruke terorista.
Kao pravnik, gospodin Putin se u svim međunarodnim organizacijama takođe zalaže za princip primata međunarodnog prava, sa oslanjanjem na statut organizacije UN, kao i za rešavanje ključnih svetskih problema na bazi multilateralne saradnje.
Sada nema nijednog krupnog međunarodnog problema, bilo da su to pitanja suprotstavljanja novim pretnjama, regulisanja sukoba i kriza, strateške stabilnosti, ažuriranja procesa globalizacije, u čije rešavanje na najdirektniji način nije bila i neće biti angažovana Ruska Federacija.
Uzimajući u obzir događaje na Balkanu, Rusija se dosledno zalaže za to da organizacija UN ostane centralni organ čitavog sistema međunarodnih odnosa. Pri tome se ne umanjuje značaj različitih međunarodnih institucija koje treba da sačinjavaju sistem međunarodnih odnosa u 21. veku.
Ovaj kratak pregled istorijata odnosa Ruske Federacija prema balkanskom pitanju, a samim tim i prema državi Srbiji, bio je preko potreban da se shvati da se jedna sila, koju su pokušali na silu da uspavaju, probudila, stala na obe noge i stala u zaštitu srpskih nacionalnih interesa.
Mi smo takođe svedoci da se na temelju jugoslovenske krize i kontinuiranog ubijanja srpskog nacionalnog pitanja menja cela arhitektura međunarodnih institucija i postavke sveta kakvu znamo. Ono što će se nadalje dešavati po pitanju kosovskog problema biće zapravo odupiranje neoliberalnoj okupaciji američke i briselske administracije.
Ono što jeste istina, na teritoriji Srbije i preko prostora Srbije sukobiće se konačno dva koncepta, a na nama je da se opredelimo koji će to Srbiji da donese na prvom mestu ekonomski oporavak.
Jedan briselski i vašingtonski, koji definitivno znači neoliberalnu okupaciju, gašenje suvereniteta i oduzimanje teritorijalnog integriteta, i drugi, istočni put Ruske Federacije, koji znači priznavanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta, pravo na državnost i ekonomski oporavak države Srbije.
Dakle, ovaj sporazum za građane Srbije, kada je reč o bratskom rusko-slovenskom narodu, nikada nije, niti će biti samo tehničko, već, kao što vidite, suštinsko pitanje. Hvala.

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Draganu Šormazu, obaveštavam Narodnu skupštinu, a na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo danas raditi i posle 18. časova raspravom o tački koja u tom trenutku bude bila na dnevnom redu, a sa odloženim televizijskim prenosom. Ako bude bilo promene informacije obavestiću dame i gospodu narodne poslanike.
Narodni poslanik Dragan Šormaz ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova vlada koja već ima epitet, u narodu duboko ukorenjen, kao nesposobna, konačno nam je dostavila jedan predlog zakona ratifikacije, za koji možemo svi da glasamo u ovoj skupštini, ali nažalost, već na prvom koraku je ponovo dovela ovu skupštinu u jednu situaciju neprijatnu, omalovažavanje Skupštine se nastavlja, kao nažalost i ovog veoma bitnog sporazuma.
Gospođa Nada Kolundžija, kao predstavnik poslaničke grupe ZES, zbog toga što smo reklamirali povredu Poslovnika, jer u ovih 20 mesta gde treba da sede predsednik Vlade i ministri nije sedeo niko, kasnije je došao gospodin državni sekretar, niko nam nije obrazložio važnost, što je inače dužnost Vlade da uradi, ovog zakona, pokušala je krivicu za to što smo mi rekli da se na takav način umanjuje značaj ovog sporazuma da prebaci na nas koji smo reklamirali povredu Poslovnika.
Vlada koja ovde ne sedi i koja kao da ne pokazuje da stoji iza ovog sporazuma, jeste ta koja umanjuje značaj ovog sporazuma. Potpuno je bilo naivno misliti da mi šaljemo pogrešnu poruku, budite ubeđeni da je i u Vašington, i u Brisel, i u London, a naročito u Moskvu, stigla i slika, i depeše o tome šta se ovde dogodilo u 12.00 časova, čak i da niko od nas nije progovorio, to bi se i te kako dobro znalo u svim tim zemljama i u svim tim centrima, a naročito u Moskvi.
Ovo smo rekli pre svega zbog građana Srbije koji imaju jedino prenos ove Narodne skupštine, kao mogućnost da čuju pravu istinu o tome šta se dešava u Srbiji, pošto vladajuća koalicija, nažalost, i dalje preko elektronski medija koje kontroliše, i većine pisanih, obmanjuje građane kao što je radila pre godinu dana, kada je počela izbornu kampanju, tako i sada.
Ali, to što ovde nije prisutna, meni govori da ova vlada treba da zasluži još jedan epitet ne samo nesposobne vlade, nego i vlade koja je u petak došla samo sa dva ministra kada se raspravljalo o budžetu, a sve drugo u medijima je imalo veći značaj, sve druge vesti tog dana od te rasprave o budžetu, govori da ta vlada ne stoji iza onoga što radi, da se krije i da je na neki način čak i kukavička vlada.
Ovde je rečeno da moramo da gledamo interes građana Srbije, to je takođe rekla gospođa Kolundžija, kada donosimo odluke. Pa, naravno, zato ćemo i glasati za ovaj zakon mi iz DSS, jer svi ekonomski pokazatelji, svi ekonomski stručnjaci u svetu, to za javnost recimo SAD ili EU nije nikakva novost, sada, sredinom 2009. godine, pokazuju da će u 21. veku nosioci ekonomskog razvoja, nosioci čitave ekonomije sveta biti tzv. države BRIK-a, tj. Brazil, Rusija, Indija i Kina, i naravno da je onda i naš interes sa takvim državama, pa naravno i sa Rusijom, da potpisujemo ovakve sporazume, da ih ratifikujemo u parlamentu i da počnemo da ih primenjujemo i da radimo na tome. Daj bože da ih bude još više.
Takođe je indikativno da su sve ove četiri države koje sam nabrojao podržale naše nastojanje, iako je trebalo raditi nešto drugo, ali ova vlast je odlučila da traži savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde u Hagu, ali interesantno je da su baš ove četiri države, Brazil, Rusija, Indija i Kina podržale Srbiju na tom sudu, dale su svoje mišljenje koje podržava stav Srbije na tom sudu, a SAD i Velika Britanija, npr, uradile su suprotno.
Spoljna politika ove države, koju predstavljaju dva čoveka u zemlji, gospodin Tadić i gospodin Jeremić, rade sve u štetu Srbije. Od dana kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, od tog dana je situacija u našoj južnoj srpskoj pokrajini KiM sve gora i gora. Upozoravali smo da će se to desiti. Gospoda iz SPS-a sada govore šta se dešava u Kosovskoj Mitrovici, ali su stali iza tog sporazuma, stali su iza dovođenja Euleksa na Kosovo, a sada traže da država reaguje u Kosovskoj Mitrovici, a država sama sebi takvim odlukama vezuje ruke.
Ta ista država, čuli smo 5. oktobra 2008. godine od američkog ambasadora Kamerona Mantera da je gospodin Jeremić obećao da će Srbija pristati na to da Euleks dođe na Kosovo. Kasnije smo čuli, bilo je ovde i poslanika koji su pokušali da obmanu javnost i da kažu da je Rusija za nešto glasala na sednici Saveta bezbednosti kada je donošena odluka o Euleksu, znači, nikada nije glasala ni Rusija, nije ni Amerika.
Niko nije glasao jer se o tome nije odlučivalo. To je bilo predsedničko saopštenje na osnovu sporazuma koji je ova Vlada potpisala bez naše odluke i bez odluke ovog parlamenta, kao u okviru Rezolucije 1244. Niko za tih navodnih šest tačaka, a francuski ambasador Tevel nam kaže da nije šest nego je 53 i da se ne mogu tih šest odvojiti od ovih 53 kada se govori o angažovanju Euleks na Kosovu.
Šta imamo? Imamo haos i imamo ono što predviđa Ahtisarijev plan, pravljenje NATO države ne KiM uz pomoć Euleksa. To je spoljna politika koja se vodi, a za sve to vreme Rusija nas je podržavala i dan-danas nas podržava u nastojanjima, i to bez ičega, ne traži ništa zauzvrat za to što radi. To ne radi zato što je nama bratska zemlja, a jeste, nego radi zato što je to pravo i pravda, i pomaže nam na takav način.
Znači, sve vreme nas podržavaju, sve vreme staju iza naših diplomatskih aktivnosti. Šta mi radimo? Pre šest meseci, očigledno ustavnosti, da bi sad, nekoliko dana pre nego što počne ta vežba, izbilo u javnost, ta Vlada donosi odluku da naši vojnici učestvuju u NATO vežbi u Gruziji, bez obzira da li dva ili dvesta.
Gospodin Palalić je lepo rekao, na osnovu člana 140. Ustava Republike Srbije Vlada ne može takvu odluku da donese. Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o angažovanju Vojske Republike Srbije i njenih pripadnika u inostranstvu. Nikada taj papir ovde nije došao.
Pitali smo predsednika Vlade u četvrtak, sedeo je ovde, kada je doneta ta odluka, ko je doneo. Čovek sedi i ćuti, neće da odgovori. Za to vreme se prepucavaju ponovo ministri u Vladi, Šutanovac i Jeremić, ko je za tako nešto odgovoran.
Znači, šaljemo na granicu sa Rusijom naše vojnike. Kome pomažemo? S kim želimo da učestvujemo u tim vežbama, bez obzira što smo doneli odluku o vojnoj neutralnosti i o tome da Srbija neće biti član ni jednog vojnog saveza, a trenutno u svetu postoji samo jedan, to je NATO pakt, ni jedan drugi vojni savez u svetu ne postoji i siguran sam da bi svet bio mnogo lepše mesto za život kada ne bi postojao ni jedan vojni savez.
Taj još jedan koji je ostao kada bi se ugasio, mi tu nemamo šta da tražimo kao država, taj isti savez nas je pre samo deset godina, nije to tako davno bilo, setite se, bombardovao nas je. Tada je njihov portparol Džejmi Šej rekao – Srbe treba spokojno bombardovati, sve će se to brzo zaboraviti.
Četiri godine kasnije, 2004. godine, kada su ponovo Albanci napali Srbe na Kosovu i kada je ponovo Rusija stala uz nas, taj isti Džejmi Šej je izjavio da se ti ljudi bune zato što su nezaposleni, zato što je 70% ljudi nezaposleno na Kosovu, zato što je veliki socijalni pritisak na privremene kosovske institucije. To je bio odgovor NATO pakta, to je bio odgovor SAD, to je bio odgovor Brisela, Londona na to što se dešavalo 2004. godine dole.
Danas je u svetu zbog svetske ekonomske krize, po nekim pokazateljima, ostalo bez posla 20 miliona ljudi. Veliki je socijalni pritisak na sve zemlje u svetu. Ne znam da neko pali tuđe grobove, da neko pali tuđe manastire, crkve, kuće i da proteruje ljude zbog toga što se teško živi. Tada je to bilo, a i dan danas je laž.
I dan-danas nosimo posledice, to sam vam već jednom rekao za ovom skupštinskom govornicom, neposredne posledice. Samo od raka umire gotovo dva puta više ljudi, neplodni brakovi, spontani pobačaji, mrtvorođena deca, deca rođena sa teškim manama, mala Nikolina koja je rođena bez vida i bez očiju. Za sve to niko nikada iz tog NATO pakta nije rekao čak ni izvinite.
Tada nezavisna ekspertska grupa G17 je rekla da je šteta bila 30 milijardi dolara od bombardovanja. Niko nikada nije ponudio ni dinar pomoći zbog toga što su uradili. Nikada nisu pokazali nimalo griže savesti zbog toga što su uradili i sada na sve to mi donosimo odluku neustavnu, nesposobna i kukavička vlada Republike Srbije, da pošalje vojnike na granicu sa Rusijom. Ko je to uradio, Jeremić, Šutanovac, Cvetković, Tadić? To je sasvim svejedno.
Obrazloženje je – to je akcija u okviru partnerstva za mir. Pa šta – u okviru partnerstva za mir mi možemo da biramo u čemu ćemo da učestvujemo, koje ćemo projekte da podržavamo, u čemu ne? Nije naša obaveza da tamo učestvujemo, nikakva. U partnerstvu za mir treba ostati, zato što je npr. i Rusija tamo, ali reći da je povlačenje sada, posle pritiska javnosti, da će se povlačiti, a i toga ima u medijima – da se trebaju povući ti vojnici zbog štednje, potpuno je smešno.
Gledam danima u medijima obrazloženje – da je jeftinije za Srbiju da uđe u NATO pakt, da bi Srbija od toga imala ekonomske benefite, a sada zbog štednje nećemo da šaljemo dva vojnika u Gruziju. Stalno ste kontradiktorni. To nije istina.
Pogledajte rumunske pokazatelje i videćete da NATO pakt više košta, upravo zbog ovakvih misija. Nema šta Srbija da traži, ni jedan srpski vojnik kod onih koji organizuju ovakve vežbe, nigde u svetu po mom mišljenju, a naročito na granici sa Rusijom – nikada.
Onaj ko želi da ide za šaku krvavih dolara, to može da uradi preko Legije časti, može da ide kao plaćenik ili kao legionar, ali ne može da ide pod obeležjima vojske Republike Srbije i države Srbije.
Mi ćemo iz DSS podržati ovaj zakon, ali vas upozoravamo, iako smatramo da je vreme da ne radite više ništa, nego da podnesete ostavku i da se sklonite, jer ste potpuno nesposobni da vodite ovu državu i to svakog dana pokazujete, da više ne pravite ovakve greške.
Dok se ne povučete i ne dozovete pameti da vratite spoljnu politiku zemlje na onaj kurs na kome je bila, kako reče gospođa Nada Kolundžija, do marta 2008. godine, kada je sve ovo počelo da se radi.
Počelo je to mnogo ranije, ali prvi papir koji smo uradili bio je marta 2008. godine, a sada završavamo. Bolje je vratiti na taj kurs, nego gubiti vreme, poziciju i slabiti Srbiju na ovaj način, na koji radi nesposobna Vlada Republike Srbije. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Dejan Radenković. Želite repliku na osnovu pominjanja dela vašeg izlaganja? Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, uvažena predsedavajuća i građani Srbije, upravo ste imali prilike da vidite čisto političku demagogiju od strane pripadnika jedne političke stranke. Prošle godine u februaru, kada je proglašavana nezavisnost KiM, niko nije pitao ništa rukovodstvo države Srbije kada je u pitanju KiM.
Na dan proglašenja nezavisnosti KiM premijer nije našao za shodno da se spusti na KiM nego je tada pozvao predsednike opština, tadašnje koordinatore, a znamo dobro da je bilo i duplih koordinatora, da dođu u Beograd da im da moralnu podršku.
Neke druge političke stranke su držale konferenciju za štampu. Ovo je ono čisto, sitno skupljanje političkih poena, kada ste u opoziciji. Kada je SPS bila na vlasti, kada je usvojena Rezolucija 1244 tada smo optuživani da smo kapitulirali, da smo prodali Kosovo. Puna su vam usta bila toga da je Slobodan Milošević i SPS prodalo Kosovo.
Kada ste vi došli na vlast jedina slamka spasa vam je bila Rezolucija 1244 i danas se svi kunemo u Rezoluciju 1244. Dokaz vaše vladavine što se tiče KiM, nemojte i sto puta sam rekao da ne želim da se time javnost bavi. Time treba da se bave nadležni organi Republike Srbije. Zarad patriotizma napunili ste svoje džepove. Nije vas sramota i vi sada dalje pričate o KiM. Nemojte više o tome da pričate. Nemate moralno pravo da to pričate. Hvala vam.