Zahvaljujem. Gospodin Velimir Ilić, a zatim gospodin Batić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vidim da moram da ponovim priču koju sam pre neki dan pričao. Mislim da je ona potpuno jasna, ali neki poslanici neće da shvate realnost, nego sada svi pričaju svoju priču. Ponavljam, kada je preduzeće za puteve prešlo u svoju organizaciju došao je dug iz Direkcije od 10,2 milijarde. Pre toga su sva preduzeća za puteve, uzmimo samo „Mostogradnju“, bila društvena preduzeća; morali su da rade ako im Vlada naloži, direktori bi bili smenjeni, ljudi su radili poslove, a nisu plaćani.
Gospodo narodni poslanici, slušam ove diskusije, samo ono parče puta do Feketića plaćeno je tri milijarde, uz blokadu preduzeća za puteve, a rađeno je 1992 - 1993, u onim inflatornim godinama; to je posao koji je vredeo par miliona, a ispao je dug od trideset miliona evra. Advokati, sudije, svi su bili u nekoj sprezi. To se odigralo van Vlade, jednog jutra je stigla blokada, jer naš pravobranilac nije reagovao. Jednostavno, i on je učestvovao u tome, pa je zbog toga bio smenjen. Prema tome, samo tri milijarde na jednom poslu nije plaćeno preko 10 - 12 godina.
Sada su ta preduzeća privatna i sada su privatnici koji su ih kupili izneli račune. Tada je i ministar finansija prilikom privatizacije preduzeća obećao – kada se preduzeća privatizuju od tog novca će biti razduženi dugovi putara koji su se godinama provlačili. Znači, 10,2 milijarde je preneto, to znaju i Dinkić i Mirko Marjanović, iz prethodnih vlada; šest milijardi iz NIP-a, nije bilo para da se isplati. Rečeno je, u narednoj budžetskoj godini. Do današnjeg dana nije ništa isplaćeno, a radovi su izvedeni. Putari su izveli radove, na kraju kalendarske godine u rebalansu nije bilo para da se to plati. Rečeno je da će kroz rebalans da se obezbede sredstva. Rečeno je da će od „Mobtela“ to da se nadoknadi. Nije nadoknađeno i dug je ostao.
„Putevi“ su dobijali naloge i Upravni odbor je po direktivi Vlade to prihvatao, jer je u Upravnom odboru bio isti odnos kao u Vladi. Pet milijardi su probijene investicije i MMF je uložio protest da neće da poštuje ugovor ako se ne umanje investicije u Srbiji. To je bilo u novembru mesecu, krajem kalendarske godine.
Ministar Dinkić je predložio da svim ministarstvima ne umanjuju pomalo, već da svih pet milijardi zakinu putarima, a da se u narednoj godini u budžet vrati pet milijardi. Ušlo je u budžet za narednu godinu, promenila se vlada, bili su izbori, Cvetković je postao ministar finansija i rekao da on to neće da plati, mada je bilo usvojeno u budžetu, i u rebalansu je to izbačeno i tih pet milijardi nije plaćeno. „Kamatilo“ se, gomilalo se...
Pored toga, za klizišta koja su došla iznenada bilo je naloga u vrednosti od tri milijarde, i rečeno je da će se uzeti kredit da se te tri milijarde izmire. Putari su morali, po nalogu policije i inspekcijskih službi, da to urade. Uradili su ljudi pošteno, podnet je zahtev za jedan međunarodni kredit da to pokrije (mislim da je kredit stigao, još nije ratifikovan), da se to plati. U vrednosti od tri milijarde su bili posebni nalozi policije i razni drugi nalozi, što se tiče odrona koji su bili u toku godine, poplava itd. Uzmimo samo opštinu Osečina, odneto je šest mostova u jednoj poplavi. Odsečena su sela i, naravno, dat je nalog da se to uradi.
Prema tome, slobodno vi kontrolišite, ali ponavljam, tačno je da je bilo problema. Ne znam kako je bilo 2004, 2005. godine. Ne želim da učestvujem u onim poslovima koji su tada rađeni, asfaltiralo se, miniralo, dizane su mašine u vazduh itd., tu je bilo svega. Ponavljam, mi smo uveli red, ali Vlada nije imala sredstva da izmiri obaveze koje je stekla po nalozima i programu koji je dat putarima. Ovo je sve usvajano na Vladi, na Upravnom odboru i ljudi su dobijali naloge i radili poslove.
Oni su sada došli u tešku situaciju, „Jugopetrolu“ duguju 1,5 milijardi. Poslovanje „Jugopetrola“ dovedeno je u pitanje i mora da se plati dug. Naravno, sada su to privatne firme. Mene čudi da u privatizaciji... Pošto su vlasnici firmi učestvovali kao putari pre toga u nekim poslovima, bilo je dogovoreno da će to biti prebijeno, razduženo.
Međutim, to nije urađeno do današnjeg dana. Danas su to privatne firme, uz pretnju da će utužiti, i napravilo se ovo što se napravilo, da dugovi moraju da se vrate i da se plate.
Pazite, kakvi su bili tenderi? Putari imaju svoju tendersku komisiju koja je određena, a koju imenuje Upravni odbor. Ko su bili predsednici Upravnog odbora, to se može videti. Zašto nije izlazilo na tendere? Neka odgovara onaj ko je dozvoljavao u tom periodu da nema tendera, da nema papira i da se radi na jedan nekorektan način.
Prema tome, gospodo, zašto mi ovde sada raspravljamo ko je kriv itd. Predložio bih da se formira jedna anketna komisija, da ispita sve to, ali od 1995. ili 1990. godine, pa da se vratimo unazad. Nije korektno što se sada traži da se ispituju neke poslednje godine. Dajte da vidimo šta je pre bilo. Zašto se preskače period 2000 - 2004. godina? Kada je vođena istraga o naplati putarine, naloženo da se taj period ne ispituje i nije ispitan. Mislim da su tada bili najveći problemi, ali niko nije dao da se u taj period uđe. Meni su ljudi iz policije rekli – imamo nalog za period 2004 - 2008. godina, pa je ispalo sve u redu. Hajde da spustimo malo do 2000. godine, pa da vidimo šta se tada radilo i šta se sve događalo u putnoj privredi.
Meni je jako ružno ako neko nešto uradi korektno i sve to bude čisto kao sunce... Mislim da sada određene službe mogu to da pregledaju, mislim da ste, gospodine Mrkonjiću, to i gledali i da tu nije bilo nikakvih problema. Putari su uradili poslove za koje su dobijali naloge. Od koga god da su dobijali, da li od policije, od javnog preduzeća, od Vlade, od bilo koga, oni su sve uradili kako valja.
Ponavljam, jednom dugovi moraju da se raščiste. Dugovi su postojali. Uzmimo samo Feketić – šest milijardi, a da ne pričam koliko je bilo sudskih rešenja, samo stižu i blokade se vrše. To je moralo sve da se plati. Niko nije mogao da ne plati.
Vidim da sada neki optužuju nas zbog toga što smo dali kvorum da se ovo pitanje razreši. Ovde su u pitanju putari, koji rade i po kiši, i po snegu i po ledu i koji su ovo čestito zaradili. Direktor „Puteva“ je dobio prijavu zato što je poslušao onaj predlog iz Vlade, iz Ministarstva finansija, da se prebaci u narednu godinu, pa je ispalo da su asfaltirali u januaru i februaru. To je stvarno nelogično. Ti radovi su urađeni u jesen, ali putari nisu imali pare da plate PDV ako fakturišu, već su zamoljeni da od Nove godine počnu da puštaju naloge i da će im biti plaćeni. To je rekao ministar finansija Mlađan Dinkić. Oni su ispostavili račune i do dana današnjeg im nisu plaćeni.
Moramo to da platimo, Vlada je preuzela obavezu da se ti računi izmire. Ispada da je neko u januaru šišao travu ili da je u januaru radio neke radove koji su predviđeni za jesen, ali tako je dogovoreno i tako je bilo urađeno. Sada čovek krivično odgovara zato što je falš dokumentaciju dao u jednoj godini, a nalog je pustio u narednoj godini. Prema tome, to stvarno nije korektno.
Ako ima nekih sumnji, ako ima nekih problema, za to sam da se sve to ispita i proveri i da se vidi o čemu se, zapravo, radi. Ponavljam, putarske firme su najkorektnije uradile posao i otišle pod led i sve su sada blokirane. Mislim da nema nijedne da nema blokadu. „Mostogradnja“ je ovakvim poslovima potpuno razorena i uništena, a bila je vodeća firma. Nijedno naše preduzeće na međunarodnom tenderu nije moglo da dobije posao, jer nisu mogli da učestvuju, već su morali da dolaze kod stranih firmi kao podizvođači, jer nisu bili kreditno sposobni da prihvate kreditne linije i da uđu u tender zato što su firme bile u blokadi.
Ovo je spas putne privrede, kroz ove kredite. Ko ih je sticao, možemo ispitivati, možemo proveravati, ali, ponavljam, niko nije kriv ako se dogode danas odroni. Vidite koliko je samo odron kod manastira Studenica koštao; došao je odjednom, krenulo je brdo, poravnalo sve, pregradilo reku, počelo da pravi veštačko jezero, da poplavi posle čitavu regiju; ljudi su dobili hitno nalog i do danas se taj odron sanira, maltene, tri godine. Mehanizacija, stručnjaci su nemoćni da se brdo zaustavi. Mislim da se to sada konačno privodi kraju.
Uzmimo samo put kod Umke; da li verujete, od tolikih klizišta, na primer, debljina asfalta je oko šest metara pored savske obale, jer se svake godine nadograđuje, dodaje, radi? Policija daje nalog kad vidi da je put potonuo. Oni odmah nalože prvoj putarskoj firmi da obavi taj posao. To su specijalni nalozi, za koje se ne može predvideti da će ih biti u nekoj godini.
Niko nije kriv ako se pokrenu klizišta. Hiljade kuća je napravljeno u Srbiji, jer su klizišta odnela, i stotine kilometara puteva.
Sećam se, u kopaoničkom kraju, u bruskoj opštini, u opštini Blace, desetine kilometara je odnelo klizište, to je sve moralo da se izgradi, uradi.
Počeli ste priču sa Starom planinom, otvorili ste skijalište, gospodo. Ljudi su krenuli na Staru planinu, nastala su klizišta, nastali su problemi. Sve je to trebalo sanirati, dovesti u red da bi saobraćaj mogao da se uspostavi.
Prema tome, nisu ljudi u putnoj privredi krivi. Hoćete da gradite turističke centre tamo gde nema puta i izazovete klizišta, izazovete odrone, napravite niz problema.
Sećam se da je u novopazarskoj opštini dozvoljena gradnja, date su dozvole da se prave kuće, minirana brda, i otišli su putevi, napravljena je milionska šteta. Dati su nalozi da se to uradi.
Prema tome, gospodo, nisam projektovao most Beška, ali je počeo da tone stub, prvi stub od Beograda, i sanira se svake godine, ulažu se milioni u sanaciju i ne može nikako da se reši, dok se to konačno ne završi.
Prema tome, ima niz poslova koji se ne mogu predvideti. Ne postoji stručnjak koji to može predvideti. Na ovakav način su uništene građevinske firme. Posle bombardovanja su dobili naloge da rade, da grade itd. Mnogi su otišli u stečaj i do danas im nisu plaćeni računi. Država je imala obavezu da izmiri dugove prema njima, kao i prema putarima. Vi znate, kada su pali mostovi, videli ste kada je Novi Sad bio blokiran, moralo je da se radi. I u tom periodu su se radili mostovi.
Neko je postavio pitanje zašto neki krediti koji su ratifikovani u parlamentu nisu realizovani, zašto nije počela gradnja. Tačno je da banke intervenišu, prvenstveno Svetska banka, Evropska investiciona banka i ostali, zato što se sredstva ne troše, a država izmiruje obaveze prema tim kreditima koji su ratifikovani u parlamentu. Ne može da se realizuje zbog toga što država nije imala pare za eksproprijaciju, nije imala pare za projektnu dokumentaciju. Kada dobijete kredit morate sami da radite eksproprijaciju i projektnu dokumentaciju.
Mislim da do danas nije završen projekat Grdeličke klisure, tunela. Možemo da obezbedimo sredstva za izgradnju, ali moramo sami da odradimo ostali deo poslova, a mi nemamo pare, gospodo. Neko je dao nalog, biće iz NIP-a para. Kao što se i sada priča, i gospodinu Mrkonjiću su obećali iz NIP-a silna sredstva, pa je rekao – radiće koridore. On čovek krene da radi. Zašto stane? Ne uplate se sredstva. Putari ne mogu da rade, i oni su se sada opametili i neće, nemaju više od čega; došli su u ćošak i ne mogu više da rade, finansijski ne mogu da izdrže. Zato im treba jedna finansijska injekcija preko ovih kreditnih linija.
Prema tome, godinama se radilo, davani su nalozi, sve vlade su to prihvatile, svi ministri finansija su davali obećanja i nisu ispunjavali. Kada dođe budžetska godina, znate kako je bilo prošle godine – dođu ovi i traže da bi glasali, oni traže; kaže – gde ćemo da otkinemo, otkini tamo putarima, pošto su oni bili veliki potrošači određenih sredstava itd. Tu se zakinu poslovi. Međutim, ljudi dobiju posao na tenderu i urade. Kako može na kraju budžetske godine da se ukine pet milijardi, a svi su radovi bili izvedeni? Šta treba da kažemo? Od januara ćemo vam platiti, i slažemo ih i pet godina im ne platimo. Oni povukli kredite od banaka i plaćaju te kredite dodatnim sredstvima, i ne mogu da primaju plate.
Molim vas da ne pričamo sada jednu priču, koja je možda popularna – neko je pokrao pare. Ako je neko uzeo jedan dinar, neka neko kaže tamo, pa taj neko neka odgovara. Ponavljam, ovo su stečene obaveze koje su mnoge vlade... ja znam pet vlada unazad koje su sticale obaveze, a nisu ih ispunjavale; davale su naloge i insistirale da se određeni poslovi rade i oni su rađeni. Zato smo išli na koncesiju, jer smo znali da nema para i da ne možemo da pratimo.
Grci su obećali sto miliona za makedonsku granicu, za Koridor 10. Obećali, i već deset godina stalno donosili na vladi, a nikad nisu uplatili dinar, jedan jedini evro nisu uplatili, a rekli su – sto miliona evra imate, računajte i slobodno uđite u posao. Mi smo ušli u posao. Kada je početa makedonska granica, kada smo sklopili taj ugovor, krenuli, dali avans, nismo imali (ne znam da li je gospodin Mrkonjić isplatio) da platimo eksproprijaciju i zato su radovi stali. NIP je obećao sredstva i do današnjeg dana nije plaćena eksproprijacija. Albanci koji žive dole stavili su sudsku zabranu i nismo mogli da uradimo posao.
Svuda se to ponavljalo. Sada je trebalo da počne posao Ub - Obrenovac, ali nije bilo para da se plati eksproprijacija. Zato nije rađen Koridor 10, jer Srbija nije imala sopstvena sredstva za svoj deo koji je obećala i bila obavezna, kada smo dobijali kredit i kreditne linije, da to ispuni.
Zašto nije počeo da se radi most Gazela? Zato što država Srbija i grad Beograd nisu izdvojili sredstva da se plati onaj deo koji smo bili obavezni, a to je projektna dokumentacija, konstrukcija Savske ulice, prilagođavanje da prihvati saobraćaj i sve ostalo. Do danas taj kredit stoji i čeka, „kiseli se“, dok država ne obezbedi sredstva. Slično je i sa Pančevačkim mostom.
Molim vas da se u putnoj privredi promeni politika, da ministarka finansija dozvoli da se radi toliko koliko ima para i da budemo realni, a ne preterano ambiciozni, da izlazimo sa projektima a znamo i sami da ne možemo da ih realizujemo.
Vi znate da je Temerinska petlja koštala pedeset miliona evra, da će da košta. Vi znate da je za most Beška uzeta kreditna linija, jer nismo mogli da pratimo sa našim sredstvima sanaciju drugog dela, pa smo morali kreditnom linijom i za ovaj most koji se koristi da povučemo kredite da bismo sanirali.
Srbija iz NIP-a, i zato sam se bunio gde su pare od „Mobtela“, Robnih kuća i trećeg operatera, nije mogla da prati investicije po kreditnim linijama koje smo dobijali spolja. Do dana današnjeg to je tako. Prenosila je dug sa vlade na vladu, sa vlade na vladu. Ako neki ministar i „očeše“, da izvinite, neki dinar, pa se malo ublaži dug, čim malo popusti i prihvati stavove Vlade, oni svi - prolongirajmo, i to dođe sledećem ministru kao štafetna palica.
Zato je došlo vreme da se to plati. Ovo je obaveza koja je postignuta radom. Ako nešto nije bilo u redu u nekom periodu, recite tačno u kom periodu, ko je obavljao dužnost i neka se sprovedu određene istražne radnje da se to ispita. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, a posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, gospodine Mrkonjiću, čini mi se da sam pomenuo u načelnoj raspravi da ovde presipamo iz šupljeg u prazno. Treba da se uzmu ti krediti. Šta će se sa tim uraditi? Neće se otplatiti ni svi dugovi putarima. Od čega ćemo onda da gradimo ono što je obećano ili ono što je neophodno?
Gospodine Mrkonjiću, verujem u vaše dobre namere. Apsolutno sam siguran u vaše dobre namere, kao što sam siguran da ste poprilično naivni u davanju tih obećanja, jer imate jedno negativno nasleđe u pogledu tih dugova, u pogledu onoga što se dešavalo u Preduzeću za puteve ili „Putevima Srbije“, kako se to zvalo. Hajde da raspravimo, neka to bude učinjeno deset godina unazad, ko je napravio dugove, ko je vršio malverzacije, ko je vršio mahinacije, ni po babu, ni po stričevima. Nije uopšte bitno koja je vlada u pitanju, ni koji je ministar u pitanju.
Svi znamo da je tu bilo malverzacija i mahinacija i svi se prave ludi. Prvog dana trebalo je da kažete – nasledio sam to i to, nameravamo da napravimo to i to, da bismo isplatili dugove treba nam toliko i toliko para, da bismo izgradili to što nameravamo treba nam toliko i toliko para, te ćemo pare obezbediti na taj i taj način. Ovako, kada vi to kažete, s dobrim željama i dobrim namerama, to liči na one stare priče o metroima, o brzim prugama. Imamo najsporiji voz u Evropi, kao ono „sightseeing“, kao na Divljem zapadu. „Ćira“ je bio brzina za ovo. Onaj „ćira“ koga nema više od 30 godina.
Hajde da pričamo pošteno, ali to je trebalo da kažete, kao i za koncesiju koja je raskinuta. Niti znamo zašto je zaključena, niti znamo zašto je raskinuta. Misterija, tajne, ko zna o čemu se radi. Isto tako se obećava olako – nema ništa od međunarodne arbitraže, džabe su nas tužili. Nije tačno. Opet će neko to da plaća.
Svake godine državni vrh se slika, to im je valjda lepo, na putu od Beograda do Subotice. Pa, to se gradi kao Skadar na Bojani. Ne može da se napravi od Beograda do Batajnice.
Sada imamo temu: učešće naših mirovnih snaga u Čadu u okviru snaga Ujedinjenih nacija. Zbog tog Čada i rata u Čadu nema više relija Pariz - Dakar. Predložio sam da mi budemo organizatori, jer imamo sve: trnje, korov, rupe, bare, šume, prašume, pustinju, idealna prilika da reli bude ovde organizovan.
Zašto se naplaćuje putarina kada idete za Suboticu? Koliko tu ima kilometara pravog autoputa? U civilizovanim zemljama ni na autoputevima se ne naplaćuje putarina. Hajde da ne kažem u civilizovanim, u dobrom delu zemalja. Ovde bi se i Valentino Rosi napatio da prođe tu deonicu. I onda autoput, tobože, i naplatna rampa. To stvarno nema smisla. Zašto se naplaćuje putarina na putu Beograd - Subotica, ponavljam, kad nemate nekoliko kilometara, 20 - 30, autoputa gde bi trebalo naplaćivati putarinu?
Možemo da mislimo šta god hoćemo, ali Hrvatska je napravila fantastične autoputeve na mnogo težem terenu. Pre neki dan ste imali sliku u informativnim emisijama: Sali Beriša i Hašim Tači otvaraju nekakav tunel na autoputu Drač - Priština. Pa, i tamo će biti autoput, a ovde ne možemo da rešimo klizište, što reče Velimir Ilić!
Pomenuo sam pre neki dan, hajde da odemo, gospodine Mrkonjiću, na Duboko. Stalno pričamo o tome da odemo, ali nikako da odemo. Mi hoćemo u 21. veku Koridor 10. Ko je pokrao pare? Taj ko je pokrao neka odgovara. Kako da obezbedimo pare da bismo napravili elementarne puteve? Ili da organizujemo reli Pariz - Dakar, pa da od tih para počnemo da pravimo puteve. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, a posle njega narodni poslanik Slobodan Maraš.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo Dragutinović i gospodine Mrkonjiću, moram da kažem da je ministarski sastav u ovoj sali trenutno veoma inspirativan za mene i da sam se zapravo najviše zbog toga javio.
Naime, prilikom usvajanja poslednja tri, a zapravo i četiri budžeta, ali poslednja tri svakako, bezuspešno sam pokušavao gospođu Dragutinović da ubedim da u budžetu predvidi mnogo veće pare za Koridor 10. Ona se toga svakako seća.
Doduše, da mislim da je ona odgovorna za to, ja se sada ne bih ni javljao; ona nije odgovorna, niti se pitala, odgovorna je Vlada Srbije, odnosno njen predsednik. Zapravo bi bila vrlo interesantna analiza zašto se to tako dešava.
Ali, pre te analize treba da obrazložim zašto mislim da u gradnju puteva i rekonstrukciju pruga valja ulagati, jer Koridor 10 nisu samo putevi, to je i pruga.
Uzgred budi rečeno, mi trenutno u zemlji Srbiji na magistralnim pravcima imamo 200 km pruga na kojima vozovi ne mogu da idu brže od 20 km na sat. To je precizan podatak. Znate, najveća prednost koju ova država ima je njen geografski položaj, verujte mi. Nažalost, u nekim vremenima je to i mana, ali u mirnim vremenima je to prednost. Ako na nečemu treba raditi, u nešto ulagati novac, to je upravo taj čuveni Koridor 10.
Da bi naši gledaoci znali o čemu se radi, taj koridor polazi od Austrije, prolazi kroz Sloveniju i Hrvatsku, ulazi u Srbiju, prolazi kroz Srbiju i glavni krak izlazi prema Grčkoj. Postoje još dva kraka: Budimpešta – Beograd i Niš – Dimitrovgrad. To je Koridor 10, i pruga i put.
Dakle, da su najsrećnija ekonomska vremena, da smo zemlja najvećeg ekonomskog prosperiteta, valjalo bi ulagati u izgradnju tog koridora. Reći ću vam i zašto. Ima i drugih područja u koja valja ulagati, npr. u energetiku, ali postoji jedna bitna razlika: kada uložite sto dinara u energetiku, vi potrošite 90% toga da biste kupili generator (naravno, pojednostavljujem); kada uložite sto dinara u izgradnju puta ili pruge, svih sto dinara ostaje državi. Sve se potroši u državi, bez obzira na to ko je izvodio radove. U prvom naletu plaćeni su ljudi koji direktno rade na tom poslu. Na njihove plate država uzme poreze, doprinose i sve ostalo. Oni te plate, naravno, ne odnesu na ne znam koja ostrva, nego ih potroše u državi. U sledećem izvlačenju oni koji od njih zarađuju opet potroše te iste pare i kad sve okrenete dva-tri puta dođete do toga da svakih sto dinara koje uložite u izgradnju puta ostaju državi. Kažem, u najsrećnijim ekonomskim vremenima.
Drugo, gradnja puteva je i političko pitanje. Na tome mogu da se zarađuju ozbiljni politički poeni. Postoji nešto što se zove – saobraćajna diplomatija. Doduše, to kod nas ne postoji kao termin, neuki smo malo, ali to da li ćete da gradite prema Aziji kroz Bugarsku ili Grčku jeste neki argument, na primer.
Sad smo, povrh svega toga, u ekonomskoj krizi. Nisam ja izmislio, niti je to neko danas izmislio, šta se radi u ekonomskim krizama – prave se javni radovi. Dakle, i da imamo pet hiljada kilometara autoputa, a nažalost nemamo, valjalo bi izmisliti šta valja graditi.
Mi imamo toliko toga da gradimo da je meni prosto neverovatno da smo, na primer, u budžetu za 2009. godinu imali predviđena sredstva za Koridor 10 u ministarstvu gospodina Mrkonjića, a da smo u rebalansu tog budžeta to izbrisali. Ona su, kobajagi, negde drugde.
Mi se sad bavimo dva dana jednim malim kreditom u odnosu na ono šta sve valja potrošiti na Koridor 10. To je kap u moru, verujte mi. Da smo pametni, umesto razmišljanja o povećanju PDV, o povećanju ovog ili onog poreza, valjalo bi izdvajati pare u izgradnju puteva i pruga. Ali, mi te pameti nemamo. Odnosno, sada ću da izreknem nešto, nije da nemamo, imamo mi ljude u Vladi, ne ovde prisutne, koji, ja mislim, namerno neće da Srbija gradi puteve. Kada analizirate šta se sve dešavalo u proteklih sedam-osam godina videćete da ima onih koji misle da u to ne treba ulagati, i nije slučajno što putarima nije plaćen dug.
Uzgred, budi rečeno, ako je tu bilo nekog kriminala, oni koji su kriminalci neka idu u zatvor, uopšte me ne interesuje ni kako se zovu, ni iz kojih stranaka dolaze. Ali, nije to problem, problem je što neko neće da Srbija dobije Koridor 10. Zašto neće, ne znam. Da li se radi o „zelenoj transverzali“ ili se radi o Koridoru 4 kroz Rumuniju i Bugarsku? Naša sreća je u tome što Koridor 4 ne može da se izgradi tako jednostavno; da može, on bi već devedesetih godina bio izgrađen. Srećom po nas, ne može. Ali, ako nastavimo da sami sebi radimo ovo što radimo, onda ćemo stvarno umesto velike, bogom dane, prednosti koju donosi moravsko-vardarska dolina na kraju u toj priči „izvisiti“.
Pametna vlada bi, ponavljam, u vreme ove ekonomske krize, da nema jedan kilometar autoputa koji valja izgraditi, izmislila puteve koje valja izgraditi, a mi možemo da gradimo koliko god hoćemo. Razumem da je možda skupo izgraditi autoput kroz Grdeličku ili Sićevačku klisuru, ali nama su, izgleda, u Vojvodini Alpi, gde treba graditi, kopati tunele i prelaziti neke..., graditi grdne vijadukte itd., a radi se, naprosto, o jednoj ravnici i jedini problem je da se izgradi drugi deo mosta kod Beške. To je jedino što je ozbiljno skupo, a sve ovo drugo nije ništa. Nama je problem da otkupimo 20-30 km puta. Doduše, prethodno smo raznim tajkunima omogućili da kupe tu zemlju, pa će sad da je preprodaju po mnogo ozbiljnijim cenama, ali to je za drugu vrstu priče.
Dakle, bio bih sklon, izađe gospodin Batić, da se sa njim složim, da mi raspravljajući o ovom kreditu, koji je svakako važan i treba ga usvojiti, bez obzira na to što sam principijelno protiv nekog nepotrebnog zaduživanja... Ali, taj kredit, neka to ostane zapisano, neka nam ostane negde u svesti, jeste kap u moru u onome što bi mi trebalo da ulažemo. Pomenuta je Hrvatska, koja je izgradila mrežu autoputeva i u to uložila velike pare, ali te velike pare će da joj se vrate nazad, i to vrlo brzo. A mi beskrajno trošimo vreme.
Nije red da pričam dok nema predsedavajućeg. Hvala.
U redu je ovo zaduženje, nije u redu što se ne predviđaju ozbiljni novci za gradnju puteva i ako po nečemu ova vlada ostane upamćena, ostaće upamćena kao vlada koja je direktno minirala gradnju puteva i pruga. To je, ponavljam, naša najjača forsa koju imamo u zemlji. Neka se niko ne naljuti, čak mislim jača od poljoprivrede. Kada bismo povezali puteve i poljoprivredu, onda bi se razvila jedna druga grana, koja omogućava da krmenadlu ne prodajete po cent, nego po dolar, a to je turizam. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Šami. Reč ima narodni poslanik gospodin Slobodan Maraš.

Morao sam ponovo da se javim, pošto izgleda da jedan od prethodnika gospodina Šamija nije najbolje razumeo šta sam govorio. Nijednog momenta nisam upirao prstom u bilo koga ko je bio direktor javnog preduzeća ili ko je davao naloge, između ostalog, Javnom preduzeću „Putevi Srbije“. Zaista sam saglasan sa onim što je rekao i gospodin Batić, nema problema, neka se uđe u prethodnih 10, 15, 20 godina, što kaže gospodin Todorović, da vidimo kako su nastali ti dugovi.
Voleo bih da gospođa Diana Dragutinović potvrdi da li je to tačno, da li je na kraju 2003. godine Direkcija za puteve imala dug od jedne milijarde prema putarima; da li je tačno da je na kraju 2005. godine, kada je postojalo već Javno preduzeće „Putevi Srbije“, bilo devet milijardi, pa 2006. dvadeset jedna milijarda, pa 2007. dvadeset pet milijardi? Da li je sve to tačno?
(Predsednik: Sada se morate ponovo prijaviti, pošto sam dala reč gospođi Dragutinović.)
Žao mi je što je gospodin Šami izašao, on je rekao jednu interesantnu stvar koja je, vidim, nasmejala i gospođu Čomić – treba izmisliti puteve, pa ih graditi u ovakvoj krizi. Verujem da svaki poslanik zna, ali i veliki broj građana, da je bilo ministara koji su u izbornoj kampanji išli i govorili – sagradićemo most u vašem gradu, pa kada saznaju da u tom gradu nema reke, kažu – napravićemo i reku. Znači, bilo je onih koji su to obećavali u izbornim kampanjama. Možda su zbog toga dugovi nastali.
Postoji institucija koja je mogla da ispita zašto su dugovi nastali. Zato smo radi da Državna revizorska institucija uradi svoj posao, ne upirući prstom ni u koga, to nije naš posao. Naš posao, kao narodnih poslanika, jeste da kažemo zbog čega ne možemo da podržimo ovako nešto. Naravno da želimo da Javno preduzeće isplati svoje dugove svima onima kojima je dužno. Ali, zbog budućnosti, pre svega to se odnosi na DS, mi želimo da se raščiste ove stvari, da mi, da građani imaju poverenja da se takve stvari više neće događati, da neće nastajati dugovi za koje se neće znati ko je odgovoran, da preuzmete odgovornost.
Mislim da je suština u tome i da ćemo uvek podržati ovako nešto, ukoliko zaista postoji odgovornost.
Naravno da nam trebaju putevi, naravno da nam trebaju železnice, odnosno vozovi koji će da idu brže. Sve je to nesporno i sve to podržavamo, ali ne želimo da dajemo podršku nečemu ukoliko ne znamo zašto su nastali određeni dugovi, ko je odgovoran, kakve je odluke donosio. Suština je – kako su odluke donošene da nastanu toliki dugovi? To je ono što nas interesuje i, ponavljam, zbog čega ne možemo podržati, ne upirući prstom ni u koga, samo zahtevajući da Državna revizorska institucija, koja ima mogućnost da kontroliše javna preduzeća, odnosno završne račune i da vidi na koji način su donošene odluke koje su dovele do dugova tih i tih, taj posao i uradi. Hvala.

Gospodin Velimir Ilić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih želeo jednu stvar da istaknem, što svi mi ovde zaboravljamo. Godinama se u putnu privredu izuzetno malo ulaže, a mora da se radi puno, zbog održavanja same infrastrukture.
Pogledajte koliko je ove godine ukupno uloženo u izgradnju puteva. Videli ste, to je najminimalnije što postoji. Da li verujete da sva sredstva koja se ulažu u putnu privredu – i budžetska, i sredstva iz NIP-a i naplata putarine – nisu dovoljna samo za održavanje puteva? U svetu postoje standardi za održavanje puteva po kilometru. Kod nas se za održavanje ulaže šest puta manje nego u Evropi.
Prema tome, mi hoćemo da napravimo puteve bez dinara, i slažemo tamo resornog ministra – hajde da izađemo na otvaranje, dobićete za koridore, obećaj rad, sve (evo, i sada se to događa), i ništa se ne plaća. Onda se svi sklone, ministar ostane na cedilu i ne može da plati.
Ove velike investicije idu preko Vlade, a Javno preduzeće „Putevi“ preko Upravnog odbora upravlja svojim prihodima i onim što je u budžetu predviđeno. Znači, oni imaju upravni odbor; ne možete vi reći – ministar je dao. Nije ministar dao. Javno preduzeće „Putevi Srbije“ ima svoj upravni odbor koji usvaja plan, program i dozvoljava naloge i pravda naloge kod Vlade. Vlada ima posebna sredstva koja daje Ministarstvu – kada sam bio ministar bilo je oko dve, dve i po milijarde dinara – za neke poslove, za brdsko-planinska područja, tamo gde treba da se nešto interventno uradi itd.
Mi godinama ne ulažemo u putnu infrastrukturu ni približno onome koliko treba, a hoćemo da uradimo puno. Jedini način da napravimo autoputeve bila je koncesija. Onaj ko je porušio koncesiju ne misli dobro Srbiji. To je bio najbolji ugovor, garantovano. Neka mi neko dokaže da tu nešto nije bilo u redu. Sada po takvom ugovoru autoput radi Republika Srpska, radi Crna Gora do granice sa Srbijom; Hrvatska je sve autoputeve izgradila koncesijom.
Kod nas to ne može da zaživi. Kod nas se kaže – mi imamo para, evo, kada prodamo „Mobtel“, kada prodamo Robne kuće, kada prodamo trećeg operatera... To je sve pojela maca, na kraju ostanete na cedilu. To će se i sada dogoditi.
Albanija pravi 300 km, gospodo, autoputeva i na jesen će završiti. Zašto Evropa insistira da se spoji ovaj deo prema Makedoniji? Da povežu to sve lepo preko Bujanovca, a mi naivni, kažemo – idemo tamo. Naravno, mi smo evropejci, svi smo tu. A mi ćemo da gazimo blato, nemamo gde da priđemo. U opštini Kuršumlija 17 sela nema nijednog stanovnika zbog loše putne infrastrukture, ne mogu ljudi da dođu kući.
Vi se sećate kakvi su bili pojedini krajevi... Mi smo napravili žičaru na Staroj planini. Kako doći tamo, gospodo? Žičarica košta. Jedan dečko, koji voli to da pravi i gradi, napravio je, ali treba doći. Znate li koliko košta put da bi se došlo gore? Pola milijarde evra. Kako doći na Staru planinu? Kako autobuse zimi izvesti, kako ih spustiti dole, turiste?
Prema tome, nemojmo da pričamo prazne priče. U puteve se nije ulagalo ništa. Ni sada se ne ulaže. Gledam ministra koga muče, cede ga ko zmija žabu, i tačno znam tu poziciju, kada svi kažu – biće iz NIP-a, obećano, sve su pare spremne. I, šta će da bude? Ništa, gospodo. Čovek izađe, napravi projekte, odveze mašine, pusti radove, svi dođu, uslikaju se, a posle – nema para. Iako putari rade, oni rade džaba, pa se ne plati. Molim vas da se ta praksa prekine.
Tačno je da dobijamo kreditne linije, ali nemamo naše učešće da bismo mogli da koristimo kreditne linije. Ono što mi treba da damo, to godinama nemamo. Ponavljam još nešto – od privatizacije su tolike pare potrošene, a nije izgrađena putna infrastruktura, nisu urađeni koridori, nisu urađeni autoputevi. To je veliki greh ove Srbije.
Tražite tamo gde su pare potrošene. Šta se u NIP-u događalo? Nemojte juriti gole putare, koji nemaju ni za vodu. Znate da je „Mostogradnji“ voda godinama bila isključena. Nemaju dinara.
Prema tome, u ovoj godini, poštovani prijatelji, skoro četiri milijarde kreditnih linija je uzeto za Srbiju. Saberite sve kredite – četiri milijarde evra. Jesmo li dobili kilometar puta? Nismo. Gde su tri milijarde, gde će da odu? Jelašić radi šta hoće, Narodna banka. Kad nam je Narodna banka ovde u parlamentu podnela izveštaj? Nikad. Da li će nam podneti? Baš ih briga. Oni su država u državi. Deset godina drže taj... Pa, molim vas, kako je moguće da kreditna linija…
Znate, kažete, za stabilnost dinara. Pa, jesmo li čuli ministra Dinkića kad je rekao da će deo sredstava otići u privredu? U koju privredu? Ko će dobiti? Kako će dobiti? Forsirate uvoznički lobi veštačkim održavanjem dinara. Kolika je vrednost dinara? To su pitanja na koja niko nikada ovde nije dao odgovor.
Zato vam i kažem – ima mnogo problema u putnoj privredi, malo izdvajamo para, minimalno. Mislim, Mrkonjiću, hiljadu i ne znam koliko beše, 1.600 evra po kilometru…
(Predsednik: Vreme.)
… u Evropi se koristi za održavanje puteva, a mi izdvajamo možda 300 evra, 100-200 evra po kilometru. Ne možemo da menjamo saobraćajne znake, ne možemo da obeležimo pune linije. Ni za to nema para. Zato vas molim da se svi oni koji su danas u Vladi uozbilje, što se puteva tiče.
U prethodnim vladama putna privreda je bila pastorče Srbije, …
(Predsednik: Zahvaljujem.)
… kao i građevinarstvo, i potpuno je razorena i uništena.