Gospođo predsednice, podneo sam ovaj amandman koji se odnosi na član 41. Međutim, ovaj član 41. ne reguliše ovu oblast na odgovarajući način. Ovo u praksi stvara velike probleme, i stvoriće kod onih građana koji treba da ostvare naknadu štete.
O čemu se radi? Ako je strano vozilo ušlo u Jugoslaviju, onu bivšu, ili Srbiju sadašnju, a ukradeno je u inostranstvu i ovde se upotrebljava, a u međuvremenu mu istekne registracija, ko će sada štetu da plati? Da li država treba da plati štetu, a toliko se ukradenih vozila iz Evrope našlo poslednjih godina u Srbiji, i iz Crne Gore, da ne treba govoriti o kom se broju radi. Dakle, građani će imati velike probleme kako i na koji način da ostvare pravo na naknadu štete.
Drugo, zašto država da plati štetu? Jer, država neće moći ni regresno da se naplati. Ako je osiguravajuće društvo u inostranstvu likvidirano, ko će da plati? Da li će njihova država, da li imamo takav ugovor da će moći država da snosi takvu naknadu štete i koliko će trebati vremena našim građanima da takvu naknadu štetu ostvare?
Što se tiče odredbe člana 23, u vezi je s osiguranjem, vi ste predložili: „Vlasnik motornog vozila, odnosno učesnik u saobraćajnoj nezgodi, dužan je da odgovorno društvo za osiguranje obavesti o saobraćajnoj nesreći u roku od tri dana.“ Pitam predlagača šta će da se dogodi ako neko ne prijavi štetu, odnosno ne prijavi štetni događaj, šta će se tada desiti? Znači li to da onaj ko je bio dužan da u roku od tri dana podnese zahtev, odnosno obavesti osiguravajuće društvo, gubi pravo? Jer, ovde je u stavu 2. moralo da bude normirano – osim u slučajevima tim i tim.
Kratak je rok od tri dana. Zamislite, kada se dogodi saobraćajna nezgoda u petak: petak, subota, nedelja, to su tri dana. Da li hoćete da kažete da neko može složenu saobraćajnu nezgodu da prijavi, proceni, angažuje veštaka, privatno ili preko suda, da u vanparničnom postupku pokrene postupak za utvrđivanje nastale štete, visine štete itd.? Dakle, toliko je nedoumica, toliko je nejasnoća da će prilikom primene ovog zakona biti jako teško onome ko ga bude primenjivao.
U vezi s onim što je gospodin Šami govorio, ponovo se vraćam na taj slučaj, nemojte mi zameriti, ali to je vrlo ozbiljna stvar u praksi. Zamislite, imate saobraćajnu nezgodu, slupate vozilo od 50.000 evra i sada čekate 90 dana da podnesete tužbu sudu ukoliko vam neko ne nadoknadi štetu! Ponavljam i molim, jer sam u praksi imao bezbroj slučajeva da čovek koji zarađuje hleb za porodicu kao autoprevoznik... On 90 dana treba da čeka da bi popravio svoje vozilo, zamenio delove. Bilo da je to delimična, bilo da je potpuna, totalna šteta, to je vrlo ozbiljna stvar i ovo ovako nije trebalo normirati.
Ko trpi štetu? Trpeće građani. Ne znam, ali čini mi se da neko obraz nosi na opancima kada izađe u javnost, kada predlaže određene norme koje naše građane i te kako koštaju i građani ne mogu da ostvare svoje pravo blagovremeno. Ako su svi pred Ustavom i zakonom jednaki, onda je i Vojska jednaka za naknadu štete i vojna vozila ne mogu biti izuzeta od odgovornosti.
Navešću vam jedan primer: čovek je uplatio 1993. godine avion u „Lola - Utvi“ u Pančevu; do današnjeg dana nije mogao da naplati štetu, a ima pravosnažnu presudu. Da znate ko se tu preprečio – loš Zakon o izvršnom postupku, jer je pre svega zaštitio dužnički lobi iz Vojske, i SDPR sada ne isplaćuje štetu. Akcijski fond, koji je sada preuzeo „Lola - Utvu“, oglašava se, kaže – pa znate, to je SDPR. Kada pitate SDPR, on kaže – pa to je sada Akcijski fond. Sada čovek ne može da nadoknadi svoju štetu. Ako se ovako nastavi, ne znam da li će taj čovek doživeti da tu štetu dobije. Hvala.