Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ako ne, onda na član 5. amandman je podneo poslanih Zoran Krasić. Da li neko želi reč?
Vlada je prihvatila amandman. Nemamo izveštaj oba odbora, tako da nije postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Zoran Krasić je predložio izmenjenu formulaciju člana 5. i prema njegovom mišljenju: "Lice koje zastupa Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom treba da ima najmanje 10 godina iskustva u oblasti krivičnog prava".
SRS smatra da je ovo rešenje zaista celishodno i opravdano zato što država Srbija ne sme da dopusti da je pred Međunarodnim krivičnim sudom ili pred bilo kojom drugom međunarodnom instancom zastupa makar ko. To ipak mora da bude lice koje je kvalifikovano, koje poznaje oblast krivičnog prava i koje će na najbolji mogući način da zaštiti državne interese Republike Srbije.
Inače, samo da vas podsetim gospodo iz Vlade na jednu činjenicu, koja je opet dokaz do koje mere vlast ponižava građane Srbije i do koje mere se nonšalantno odnosi kada su u pitanju nacionalni i državni interesi.
Zvanični predstavnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde jeste Tibor Varadi, čovek koji je dokazani agent Cije, čovek koji od 1990. godine otvoreno radi protiv interesa Republike Srbije i srpskog naroda, a da stvar bude najgora, čovek je koji se nalazi na listi hrvatskih državnih arbitara, dakle na listi arbitara Republike Hrvatske.
Znači, kada Hrvatska jednog dana bude imala međunarodni spor, kada se obrazuje arbitražni sud, ona ima pravo da delegira određeni broj arbitražnih sudija, e na toj listi arbitražnih sudija nalazi se između ostalih i Tibor Varadi.
Sada zamislite kako će Tibor Varadi da zastupa interese države Srbije, kada je na listi arbitara države koja je odgovorna za masovna ubistva i proterivanja Srba, kada se nalazi na listi države čiji predsednik jasno poručuje Srbiji koja ćuti, kojoj je preči Oli Ren i ko zna šta drugo, koji jasno poručuje toj Srbiji da mora da se dekosovizuje.
Dakle, ovaj amandman ima apsolutno smisla. Ako ne želite da se i pred Međunarodnim krivičnim sudom pojavljuju neki novi branioci Srbije poput Tibora Varadija, onda biste zaista ovaj amandman morali da usvojite.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta i 33 sekunde.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Oduzmite vreme od poslaničke grupe.)
Znači, od vremena poslaničke grupe narodni poslanik je iskoristio dva minuta i 30 sekundi. Amandman o kome je reč je prihvaćen.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanih Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

U članu 6: "Državni organi službeno opšte sa Međunarodnim krivičnim sudom na srpskom jeziku", tražim "i ćiriličnom pismu'', ili na jednom od službenih jezika Međunarodnog krivičnog suda, uz prevod na srpski jezik", tražim amandmanom ''i ćirilično pismo.''
U obrazloženju neprihvatanja amandmana Vlada kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što smatra da je službena upotreba jezika i pisma u Republici Srbiji uređena kako Ustavom, tako i posebnim zakonom.
Tačno, upravo zbog toga i tražim da ovaj tekst amandman uđe u predloženi tekst zakona. Amandman je potpuno u skladu sa članom 10. Ustava Republike Srbije, koji kaže da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo.
Pod dva, amandman je u skladu sa mnogim projektima UN koji proklamuju očuvanje kulturne i jezičke tradicije, očuvanje nacionalne baštine itd. Zar za Srbiju ćirilično pismo to nije? Sigurno je da jeste. Ako jeste, zašto ga ne ugraditi u predloženom članu 6. stav 1. ovog zakona.
Međutim vaša kratkovidost na mukotrpnom putu ka EU puna je poniženja, dodvoravanja, prihvatanja ucena, prihvatanja direktiva, uputstava itd.
Kratkovidost na tom putu ka EU je zaista teška bolest - nemate prave putokaze. Kaže se - da je za kratkovide i strašilo putokaz, zato pogledajte malo dalje i prihvatite ovaj amandman. Samo još jedan minut od poslaničke grupe, ako može?
Mi iz SRS zaista žestoko dižemo glas protiv takvih pojava, protiv odnosa podaništva i snishodljivosti, dižemo glas kao što je i Branislav Nušić 1887. godine protiv sličnih pojava u to vreme digao svoj glas napisavši čuvene stihove, zbog kojih je i robijao određeno vreme.
Žao mi je što ministar Milosavljević nije tu. Konstatovali smo da je kompetentan kao ministar trgovine, sigurno bi bio kompetentan kao pesnička duša da shvati i razume i ovo što ću reći sada, ove stihove koje je Branislav Nušić napisao i koji glase: "Srpska deco što misliti znate, iz ovoga pouku imate; u Srbiji prilike su take, babe slave, preziru junake; zato i vi ne mučte se džabe, srpska deco postanite babe".
Koliko sličnosti sa onim što se danas događa i što nam vi pravite posle 122 godine.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ako ne, na član 6. amandman je podneo poslanih Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Da.)
Ima reč narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 6. stav 3. i zatražio brisanje stava 3. ovog člana. Razlog je što je stav SRS da se službeno opštenje između državnih organa Republike Srbije i Međunarodnog krivičnog suda mora odvijati u strogo formalizovanim uslovima. Ne smemo dozvoliti arbitrarnost, jer svaka arbitrarnost će dovesti do štetnih posledica po državne interese Republike Srbije.
Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa obrazloženjem onako kako je to navedeno u stavu 3, da se u opravdanim uslovima, iz razloga hitnosti, može odvijati posredno ili neposredno saradnja između državnih organa Republike Srbije i Interpola, uz obaveštavanje Ministarstva.
Neprihvatanjem ovoga mislim da ste učinili ogromnu grešku, naneli ste štetne posledice po državne interese Republike Srbije, jer Međunarodni krivični sud će suditi za najteža krivična dela i to isključuje hitnost i opravdane razloge koji su u pravilu postavljeni od strane međunarodnih institucija, međunarodnih pravosudnih institucija, a svaka brzina, svaka hitnost dovodi do štetnih posledica.
Državni organi Republike Srbije su naneli ogromnu štetu dosadašnjoj saradnji sa međunarodnim pravosudnim institucijama. To je vaša praksa. Zbog toga smo tražili ovim amandmanom koji ste odbili i mislim da ste naneli ogromnu štetu Republici Srbiji.

Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što vidite, mi smo podneli više amandmana na član 6. koji je vezan za službeno opštenje sa Međunarodnim krivičnim sudom.
Mi smatramo da se tu pojavljuje nekoliko problema, a pre svega problem je u hitnosti. Dakle, Vlada Republike Srbije ima nameru da učini sve što je u njenoj moći da ubrza, čak da bude brzopleta u saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom.
To je veoma pogrešan pristup, upravo iz razloga o kojima su govorile moje kolege, jer u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda zaista jesu najteži zločini po međunarodnom pravu, uključujući i genocid i ratne zločine, uključujući i zločin protiv čovečnosti, ali uključujući i zločin agresije.
Zločin agresiji je teži od svih ovih pobrojanih zločina. Nažalost, on faktički nije u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda, zato što su pametni stratezi sa zapada, mogu da kažem i podmukli, namerno izostavili definiciju zločina agresije iz Statuta Međunarodnog krivičnog suda.
Oni su rekli da će se statut promeniti kada oni budu našli odgovarajuću definiciju zločina agresije. To je besmisleno iz prostog razloga što je zločin agresije definisan Rezolucijom Generalne skupštine organizacije UN iz 1974. godine, sadrži tačke od a) do f), pominje se još od Kelog-Brijanovog pakta, pominje se i u Nirnberškoj povelji, i u Tokijskoj povelji, tako da je to obrazloženje besmisleno.
Vlada Republike Srbije mora da poradi na tome da se utvrdi odgovornost za zločin agresije, jer, podsetiću vas, zločin agresije je i razbijanje SFRJ koje su izvršili SAD, Savezna Republika Nemačka i Vatikan, a prema tvrdnjama takvih intelektualaca i geopolitičara, kao što je general Pjer Mari Galoa, koji je od jedne Francuske svojom doktrinom strateškog odvraćanja napravio veliku silu nakon Drugog Svetskog rata. Takođe i brojni naši stručnjaci, poput profesora Smilje Avaramov itd.
Da se vratimo i da pojasnimo neke bitne stvari. SRS je jedina stranka koja je protiv saradnje sa Tribunalom u Hagu i to je činjenica. Kao što znate, svi oni koji pristaju na diktate EU, moraju da pristanu i na taj diktat saradnje sa Tribunalom u Hagu.
Dakle, EU je jasno rekla da ona neće integrisati Srbiju i Kosovo, koje gleda odvojeno od Srbije, ukoliko se ne sarađuje sa Tribunalom u Hagu.
Mi smo protiv saradnje sa Tribunalom u Hagu, zbog toga što je ta saradnja suprotna Povelji organizacije UN, a mi smo kao članica organizacije UN u obavezi da poštujemo Povelju organizacije UN.
Kao što znate, Tribunal u Hagu je osnovan kao pomoćni organ Sveta bezbednosti 93. godine, iako sud ne može da bude pomoćni organ, iako Savet bezbednosti osniva komisije, komitete ili izvestioca za specijalna pitanja. Sud ne može da se podvede ni pod jednu od ove tri kategorije. Ukoliko bi neko od prepametnih prozapadnih pravnika rekao da je ipak Tribunal u Hagu osnovan u skladu sa Glavom sedam Povelje organizacije UN koja se tiče uspostavljanja mira i bezbednosti, moram da vam podsetim da sud ne može da se formira zarad uspostavljanja mira i bezbednosti, već zarad utvrđivanja individualne krivične odgovornosti. Ali, čak i da je tako, čak i da je on formiran zarad očuvanja mira i bezbednosti, tj. uspostavljanja mira, podsetiću vas da je mir uspostavljen 1995. godine potpisivanjem Dejtonskog sporazuma.
Dakle, kao što vidite, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, Tribunal u Hagu, jeste jedna organizacija politička suprotna Povelji UN i ona vegetira u međunarodnom pravu suprotno osnovnim načelima tog međunarodnog prava.
Vidim da su ovde neki ljudi rekli da je za njih prihvatljiv Statut Međunarodnog krivičnog suda, a da o Tribunalu u Hagu nemaju neko pozitivno mišljenje. Upravo na zvaničnom sajtu Međunarodnog krivičnog suda, u delu pravna dokumenta i osnovna dokumenta, možete da vidite da se on poziva na praksu Tribunala u Hagu, Tribunala za Ruandu.
Možete, takođe, da vidite da on ima posebnu stavku za nacionalno zakonodavstvo Kosova ili u bukvalnom prevodu – državno zakonodavstvo Kosova. Dakle, to se vidi lepo, podvukli smo. U okviru te stavke oni su ponudili nekoliko izvora prava sa Kosova, koje oni smatraju nezavisnom državom. Između ostalog, to je Etički kodeks sudija na Kosovu.
Dakle, mi smo i protiv izručenja građana Republike Srbije Međunarodnom krivičnom sudu upravo iz ovih razloga. Oni slede pravnu praksu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Tribunala u Hagu, i oni na svom sajtu Kosovo tretiraju kao nezavisnu državu, kao subjekt međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Zbog toga smatramo da naša država ne sme da sarađuje sa ovim sudom.
Ako uzmemo u obzir ovu priču koju sam ispričao vezano za zločin agresije, ukoliko uzmemo u obzir da Međunarodni krivični sud primenjuje tekovine, tj. da će verovatno primenjivati tekovine Tribunala u Hagu, kao što je udruženi zločinački poduhvat, a to može da se vidi i iz analize njihovih vodećih pravnika, koje su takođe objavljene na zvaničnom sajtu Međunarodnog krivičnog suda, gde se pruža podrška konceptu tzv. udruženog zločinačkog poduhvata, a kroz široko tumačenja člana 25. statuta Međunarodnog krivičnog suda, onda je zaista sve sasvim jasno. Međunarodni krivični sud postaje polako produžetak Tribunala u Hagu i njegove nakaradne prakse.
Podsetiću vas, recimo, da je Tribunal u Hagu u optužnici protiv bivšeg predsednika Srbije i SRJ naveo da su Srbi na Kosovu Polju 1389. godine stvarali Veliku Srbiju. Dakle, zamislite taj idiotizam sudija Haškog suda.
Kad je u pitanju udruženi zločinački poduhvat, podsetiću samo da je to jedan nakaradni koncept koji predstavlja uvođenje kolektivne krivične odgovornosti, po stavu brojnih pravnika i sa zapada i sa istoka, između ostalog i profesora Alena Deršovica, profesora sa Harvarda, profesora sa Stenforda Dženi Martinez i profesora Vilijama Šabasa, koji je profesor na nekoliko univerziteta u SAD i u Irskoj, koji je inače pristalica Tribunala u Hagu, ali koji otvoreno govori da je treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata koncept kolektivne krivične odgovornosti.
Dakle, on krši i Povelju organizacije UN, i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, uopšte taj koncept kolektivne krivične odgovornosti, kolektivnog kažnjavanja krši osnovna ljudska prava.
Udruženi zločinački poduhvat jeste koncept koji se primenjuje od 2001. godine, obratite dobro pažnju, dakle osam godina od stvaranja Tribunala u Hagu.
Osam godina ga nisu primenjivali, a onda kad se pojavio sudija Muhamed Šahabudin, kao predsedavajući žalbenog veća u postupku protiv Duška Tadića, oni su prihvatili jednu takvu optužnicu.
Dakle, osam godina od rada Tribunala u Hagu oni su izmislili novo krivično delo. To je otvoreno kršenje ljudskih prava i najosnovnijih normi međunarodnog prava.
Od tog trenutka, prema podacima sa Univerziteta Stenford iz SAD i Univerziteta Berkli, takođe iz SAD, do 2004. godine 84% optužnica se zasniva na konceptu udruženog zločinačkog poduhvata. Predstavnici tužilaštva Tribunala u Hagu neformalno ovaj koncept nazivaju "srebrnim metkom" protiv Srba. Dakle, tretiraju Srbe kao zveri.
Još jednom vas podsećam da se upravo na ovu pravnu praksu poziva Međunarodni krivični sud. To je jedan od razloga zbog kojeg smo mi protiv izručenja naših građana Međunarodnom krivičnom sudu i zbog kojeg smo jedina stranka koja je protiv saradnje sa Tribunalom u Hagu. Toliko za sada.

Od vremena poslaničke grupe iskoristili ste osam minuta.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 6. amandman je podneo poslanik Mićo Rogović?

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, zaista sam mišljenja da predstavnici Ministarstva pravde, kao nadležni i dovoljno stručni, pogotovo u pogledu primedbi na član 6. ovog zakona, za koje vidite da su u ovolikom obimu i od strane Srpske napredne stranke, treba još jednom detaljno da razmotre i uvide mogućnost dalje promene i dorade člana 6. koji se bavi službenim opštenjem sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Iz obaveza koje smo mi, kao suverena država, potpisali vezano za Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, proizišla je i obaveza implementacije navedenog međunarodnog ugovora u naš pravni sistem i oko toga nema nikakvog posebnog dvoumljenja.

Čak vi u objašnjenju pojedinih rešenja, prvenstveno od člana 1. do člana 10, nijednog trenutka ne navodite ono što navodite u stavu 3. i 4. člana 6, i to je sporno.

Sporno je da državni organi mogu da službeno opšte sa Međunarodnim krivičnim sudom iz svih ovih razloga kao što ste naveli, ali nema nikakve hitnosti, niti razloga da se to radi posredstvom Međunarodne organizacije krivične policije, tj. Interpola, i pogotovo u članu 4, što će obrazložiti moj kolega Babić, znači, da Ministarstvo može da odvija svoja službena opštenja diplomatskim putem.

Tu je i situacija da se stav 3. i stav 4. ovog člana 6. delimično nalaze u kontradiktornosti jedan s drugim i s obzirom na primedbe koje su na Predlog ovog zakona u najvećoj meri iznete na član 6, još jednom apelujem na vašu stručnost da uzmete ove argumente i da još jednom pokušate da, s obzirom na predložene amandmane svih poslanika vezano za član 6, prihvatite određene primedbe.