Dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću ovo što je govorio gospodin Mladenović, s tim što moram da istaknem primer Ruske Federacije i njihovu potrebu da, još od pre 15 godina, definišu pojam zaštite industrijskog dizajna. U obrazloženju je nama ovde predočeno da je to zbog toga što je to kodifikacija sa zakonima EU. Evo Rusija nije niti će ikada biti u EU, a mi znamo, koji volimo tu bratsku, prijateljsku i pre svega zemlju koja nam u svakom trenutku želi dobro, da imamo svako od nas pojedinačno afinitete prema određenim ruskim proizvodima, kao što oni imaju prema našim.
Ovde, s obzirom na ovo što je gospodin Mladenović rekao, na potrebu firmi u zemljama EU da oni to urade u 70% zbog kopiranja, postavlja se pitanje kako ćemo mi da stvorimo slobodnu tržišnu konkurenciju da bi se pravo na osnovu zaštite pravne industrijske svojine ostvarivalo ovde. Znate, lako je njima, znate, jer oni pre svega drže visoku tehnologiju za proizvodnju onoga što je ljudima dopadljivo.
Evo, to ću da vam pokažem na jednom primeru. Recimo, časovnik, ako ga imate na ruci ili nemate, volite da ga nosite ili ne, gospodine ministre, ili narukvice ili bilo kog odevnog predmeta ili detalja, poenta je dakle u tome, ili stajling ili svaka mala izmena na onome što je dizajn tog proizvoda, da se pravno zaštiti.
Sada se stvarno postavlja pitanje da li, pošto je to osnovni uslov, da pojasnimo građanima Srbije mada ste vi to rekli u prvom članu zakona – industrijski dizajn se ne odnosi na funkciju nekog predmeta, da li časovnik dobro pokazuje vreme ili ne, nego da li je on dopadljiv na izgled. Iako proizvođači vode računa o tome, recimo na primer, ako je u pitanju jedna fotelja svi će najpre da pogledaju kakav je njen izgled, ali će posle toga da razmatraju, svaki potencijalni kupac, da li je njena funkcija dobra i da li u tom smislu vredi dati taj novac.
Prema tome, mi u Srbiji, naročito, to bih mogla da definišem, brendirane proizvode iz ove etnogrupe, ako krenete od načina na koji se dizajniraju na najprihvatljiviji način, koji imaju nacionalno srpsko obeležje, pojedini proizvodi. Imamo zaista mnogo proizvođača u toj industrijskoj i zanatskoj oblasti, koji nastaju i trude se da budu prihvatljivi za široko tržište. Mnogi misle da je sabor trubača u Guči samo truba i slušanje muzike itd. Tamo imate jedan celokupni izložbeni prostor i to je zaista prava manifestacija svake godine, potpuno novodizajniranih srpskih proizvoda, koje oni žele da prikažu pre svega domaćim potencijalnim kupcima, ali zašto ne i da ih izvoze, mada su to male serije, na tržište zemalja EU?
Onda se vraćamo na ona mnogobrojna pitanja koja je postavljao pre svega gospodin magistar Dejan Mirović, što u svojoj knjizi, što u nastupima u Skupštini, kao i svi od nas - šta je to što je prihvatljivo i u funkcionalnom smislu i u smislu dizajna, ako nije potpomognuto od strane države da se taj proizvod, ajde zaštitićemo ga ovim zakonom, da se proizvodi, ako nema razvojnih projekata, ako nema kredita za te zanatlije i za te firme.
Jer ne možemo mi da se oslanjamo samo na ono što je svetski prepoznatljiv brend. Moramo da štitimo naše brendove, a uverena sam, putujući po Srbiji pre svega, evo, i u mom gradu Kragujevcu, pa na kraju i u Topoli, u Aranđelovcu, postoje potpuno autentične po dizajnu firme koje nemaju potporu i podršku od države da mnogo više proizvode i da te svoje proizvode prodaje, koji su daleko kvalitetniji od svega onoga što Mišković, Beko i ostali monopolisti uvoze ovde i prodaju nam kroz obračunsku vrednost, pre svega evra, koja je nenormalna i narod je prinuđen to da kupuje. Zato što imamo potencijala, imamo mogućnost da to proizvodimo i da se dičimo time da je to originalan srpski proizvod. Hvala. Ovim ću da završim.
