Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Da bismo tačno utvrdili tačan broj poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad.
Sprečeni su da prisustvuju sednici narodni poslanici Milica Radović, Đuro Perić, Aleksandar Pejčić i Željko Tomić.
Obaveštavam da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, dr Diane Dragutinović, ministra finansija, i gospodina Božidara Đelića, potpredsednika Vlade i ministra za nauku i tehnološki razvoj, pozvala da sednici prisustvuju i Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, Zoran Milošević, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Suzana Paunović, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Rade Savičević, rukovodilac Grupe za međunarodne sporazume o socijalnom osiguranju u Ministarstvu rada i socijalne politike i Predrag Petrović, načelnik u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DOPUNI ZAKONA O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANjU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Božidar Delić, Mićo Rogović, Zoran Antić, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Donka Banović, Nikola Lazić, Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Ivan Andrić, Nebojša Ranđelović, Slobodan Maraš, Kenan Hajdarević i Sreto Perić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv zakona amandman su zajedno podneli narodni poslanici Božidar Delić, Mićo Rogović i Zoran Antić.
Da li se neko javlja za reč? Gospodin Zoran Antić. Izvolite, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, realizacija ovog budžeta u svakom slučaju zavisi od ovog zakona. Mislim da, pre svega, treba da izrazimo jedan principijelan stav SNS da je žalosno što smo došli u ovu situaciju, da je privreda u tako lošem stanju da su transferi u penzioni fond tako mali da ovoliki deo budžeta moramo da prenesemo u penzioni fond da bismo mogli da isplatimo ove penzije. Nažalost, čini mi se da neki to zloupotrebljavaju, okrivljuju penzionere za situaciju u kojoj se nalazimo danas, a situacija je sasvim drugačija.
Iz ovakvog stanja kada je u pitanju penzioni fond i visina penzija, pre svega, stoji jedna loša ekonomska politika koja je vođena od 2000. godine naovamo, za malo toga su krivi sami penzioneri. Penzioneri bez sumnje nisu krivi što u ovoj godini imamo pad industrijske proizvodnje od 15%, penzioneri nisu krivi što je izgubljeno negde preko 200.000 novih radnih mesta, pre svega kada je u pitanju preduzetništvo, kad je u pitanju proizvodnja, kada je u pitanju prerađivačka industrija. Tu je najveći gubitak i tu se stvara nova vrednost, a to je baš mesto gde imamo i najlošije rezultate ove vlade u prethodnih godinu dana.
Penzioneri nisu krivi što je od 1997. godine do danas broj zaposlenih u javnoj upravi povećan sa nekih 360.000 na 430.000, a potrebno je i sasvim je dovoljno negde oko 300.000. Sve to bitno opterećuje budžet, sve to bitno opterećuje javne finansije. Nisu krivi ni zato što sa nekih 680.000 zaposlenih u prerađivačkoj industriji danas smo posle desetak godina spali samo na 330.000, a trend je da iz godine u godinu sve više opada taj broj zaposlenih.
Prema tome, žalosno je da se mi danas nalazimo u situaciji da od milion i 800.000 zaposlenih samo 570.000 radi u delatnostima u kojima se stvara neki opipljiv dohodak.
Žalosno je da industrijska proizvodnja danas je ista kao i 1998. godine. Deset godina tranzicije upropastilo je kompletnu privredu, onemogućilo da danas imamo veći priliv doprinosa u penzioni fond i da ne budemo u ovakvim problemima u kojima jesmo danas na nivou javnih finansija.
Znači, činjenica je da kao posledica jedne loše politike danas imamo situaciju da je Fond za penzije u odnosu na Fond za zarade uvećan sa nekih 45% na 54%, ali mislim da, bar kada su u pitanju siromašnije sredine, treba potpuno da budemo svesni da će na smanjenje penzija i lošiji položaj penzionera bitno da utiče standard svih građana, a pre svega u siromašnijim sredinama, jer smo mi danas nažalost došli u situaciju da imamo preko 80 opština u kojima imamo veći broj penzionera nego što imamo broj zaposlenih, da imamo dvadesetak opština, po nekoj evidenciji do koje sam i ja došao 26 opština u kojima je fond za penzije veći nego fond za zarade.
To su, pre svega, opštine i sredine u centralnoj Srbiji, u unutrašnjosti Srbije i delimično u unutrašnjosti Vojvodine. Kada pogledate te podatke i upredite fond zarada u odnosu na fond penzija, shvatite zbog čega nema velike brige u Beogradu i Novom Sadu zbog pada penzija. Kad uporedite fond penzija i rada u Novom Sadu, odnos je 1:3, a kada siđete na jug Srbije videćete da je odnos još malo 1:1. Imate drastične razlike da pojedine sredine u potpunosti zavise od toga koliki je penzioni fond.
Prema tome, smatram da je neophodno u nekom narednom periodu hitno popravljati ekonomsku politiku ukoliko nećemo sledeće godine da dođemo u istu ovakvu situaciju da nema dovoljno sredstava za penzije, da penzioneri sasvim sigurno nisu krivi za to.
One koji govore da bi eventualno žrtvom penzionera došli u bolju ekonomsku situaciju samo da podsetim, u ovih deset godina imamo preko 80 milijardi evra i nikad Srbija nije imala više para koje su ušle u Srbiju što kroz izvoz, što kroz zaduženja, a jako malo toga je ostalo privredi.
Jako malo toga je moglo kroz doprinose da se vrati penzionerima i da bez jedne promene ekonomske politike, koja je potpuno nakaradna i oslonjena na uvoz, oslonjena na tuđu akumulaciju, nećemo moći da računamo na bolje dane za sve nas, pa i za penzionere, pa ćemo nažalost sledeće godine biti u istoj situaciji.

Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Ivan Andrić, Nebojša Ranđelović i Slobodan Maraš.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo toliko toga rekli o ovom amandmanu, samo možemo danas iskazati žaljenje zbog odsustva hrabrosti i spremnosti da se u ovom trenutku uradi ono što bi definitivno moralo da se uradi ukoliko zaista želimo da vodimo odgovornu politiku u našem društvu.
Žao mi je što juče nisam bio u sali u trenutku rasprave u kojoj su predstavnici PUPS pokušali da zaštite svoj integritet iznoseći čitav niz neistina, kojima praktično samo potvrđuju koliko smo bili u pravu kada smo napisali ovaj amandman.
O čemu se zapravo radi u našem amandmanu? Mi pokušavamo da uradimo ono što Vlada nema hrabrosti da uradi, baš kao što nije imala hrabrosti da uradi čitav niz političkih odluka, koje je u međuvremenu vreme potvrdilo demantujući Vladu, a dajući za pravo nama koji smo na tome insistirali, bez obzira da li se govori o odnosu prema Haškom tribunalu, o problemu Kosova, o odnosu prema zemljama u regionu, procesu crnogorske nezavisnosti, ekonomskim reformama koje se u zemlji moraju pokrenuti.
Mi smo napisali amandman u kojem pokušavamo da zaštitimo penzionere od one vrste populizma i demagogije, koji po pravilu najviše koštaju njih i to dvostruko, tako što njima uskraćuju pravo na normalan život, pri tom račun za tako nešto ispostavljaju generacijama njihove dece i unuka.
Pre godinu dana u ovom parlamentu izvršen je rebalans budžeta koji je bio direktna posledica pristanka na ucenu jedne poslaničke grupe koja je insistirala na linearnom povećanju penzija za 10%. Time su probijene javne finansije za 450 miliona evra, a dinar obezvređen za 30%, pa su tako zagovornici prava penzionera uvećali penzije za 10%, a onda vrednost tih penzija srušili za 30%.
Danas mi ovim amandmanom predlažemo smanjenje penzija svakom penzioneru za jedan procenat za godinu radnog staža koja nedostaje do punog radnog staža, pri tom vrlo dobro znamo koliko su penzije u Srbiji male.
Znamo da 500.000 penzionera prima penziju do 13.000 dinara, da penzije do 20.000 dinara prima gotovo 90% penzionera, ali isto tako znamo da ti penzioneri imaju pravo na penziju i u 2010. godini, ali i u 2011, 2012, 2013, u onim godinama u kojima neće biti ovakve vladajuće koalicije, ali neće biti ni mogućnosti da se zadovolje i ostvare njihova prava.
Mi moramo govoriti o međugeneracijskoj solidarnosti. Dokle će stići zemlja koja trećinu svog budžeta izdvaja za tako nezadovoljavajuće penzije kao što su ove danas u Srbiji?
Dokle će stići zemlja koja 2000 puta više izdvaja u penzioni fond nego u stipendije studenata koji treba da se usavrše u inostranstvu? Dokle će stići zemlja u kojoj progresivno raste broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih? Taj rascep je sve širi, a problemi koji to prate su sve veći. Zato danas hoćemo da postavimo pitanje Vladi, ono pitanje koje postavljamo u svakom trenutku rasprave, kao što tražimo red u javnim preduzećima, u privatizaciji NIS, tražimo red i u penzionim fondovima. Ako je 19% penzionera ostvarilo svoje pravo na osnovu punog radnog staža, kako može taj penzioni fond da funkcioniše u budućnosti ukoliko se ne suočimo sa takvom činjenicom?
Ako je penzija ekonomska kategorija, onda nemojmo penziju da svodimo na milostinju, nego se moramo dogovori jedni sa drugima, stegnuti kaiš onoliko koliko je to neophodno, kako bi zajedno mogli da rešimo problem s kojim se suočavamo, a taj problem je vrlo ozbiljan i vi to dobro znate, gospođo Dragutinović.
Vi znate šta se podvodi pod penzijom, reformu koja će početi 2011. godine. Mi mislimo da će 2011. godine Vlada uraditi ono što mi tražimo sada, suočiti društvo sa činjenicom da je neko prokockao trud generacija. Ko je vodio penzioni fond tokom 90-tih godina? Gde je novac koji su penzioneri zaradili i investirali u penzioni fond? Kako bi danas prošao penzioni fond kad bi se kapitalizovao i pojavio na nekoj berzi? Kako smo stigli do poražavajuće istine koja govori o našem društvu kao društvu koje mora da donira penzioni fond sa 60%, gotovo 60%, a pri tom su penzije poražavajuće i od njih ne može da se živi?
Mi smo sigurni da možemo da se dogovorimo sa penzionerima oko podele odgovornosti, oko stezanja kaiša. Ni sada nema dovoljno novca za njih, ali ima još manje poštovanja. Mi smatramo da je vrhunsko nepoštovanje laganje penzionera, da je pokazivanje licemerne brige za njih koja im uništava budućnost najneodgovorniji oblik političkog ponašanja. U Srbiji se 25% penzija isplaćuje po osnovu invalidskih penzija, kao da smo u minskom polju živeli. Očigledno je da je tu jako mnogo zloupotreba i to na štetu upravo penzionera. Jasno je da je 90-tih godina politika koja je upravljala društvom problem penzionera stvarala tako što je ljude bez posla prevodila u status penzionera.
Koliko danas imamo penzionera koji su radno sposobni, koji su zbog toga što država nije bila u prilici da im omogući prekvalifikaciju postali socijalni slučajevi koji danas čekaju milostinju od države koja ih je prethodno uništila?
Mi nemamo pravo da lažemo jedni druge, moramo da kažemo istinu i da podelimo teret reformi u zemlji. Možemo ovde da žongliramo sa primerima koje som tako puno čuli u poslednjih nekoliko dana, ali niko ne može da odgovori na jednostavno pitanje - kakva je sudbina zemlje koja 15% svog BDP izdvaja za donaciju penzionom fondu?
Mi želimo da se dogovorimo i tražimo podršku penzionera za to, za one radikalne reforme u društvu koje će nama omogućiti da više radimo, a njima da imaju neku korist od tog rada. Zato penzioneri treba da nas podrže i veliki broj njih nas i podržava, ali imamo problem sa institucijama. Da li je penzioni fond danas efikasna institucija ili je deo partijskog plena? Zašto je promenjeno rukovodstvo penzionog fonda? Po kojim kriterijumima? Da li imamo poslanike koji sede u penzionom fondu, ali po drugom osnovu? Oni su u sukobu interesa, oni su u klasičnom sukobu interesa. Kako može poslanik vladajuće koalicije istovremeno da bude i član upravnog odbora penzionog fonda? Tamo je sindikalista ili predstavnik penzionera, a ovde je predstavnik politike vladajuće koalicije. To je klasičan sukob interesa.
Mi želimo da postavimo pitanje - šta će se desiti u 2010. godini sa mladima, sa onima koji rade? Kada će država o njima početi da brine? Da li postoji mogućnost da se dogovorimo, pa da vidimo koliko to zaista iznosi, koliko košta državu ovaj amandman, a koliko država na njemu dobija? Kada su penzije povećavane, nekome su povećane za 100 dinara, a nekome za 10.000 dinara. Protagonisti ideje linearnog povećanja penzija za 10% su najviše sebi povećali, a najmanje onima koji su najviše ugroženi, zato što su već imali velike penzije.
Nas interesuje koncept koji bi definisao državnu penziju, kojom država na određeni period garantuje penzioneru minimalna sredstva od kojih može normalno da se živi, a ostatak novca koji se iovako preusmerava iz budžeta u penzioni Fond, mi želimo da preusmerimo u one segmente našeg društva koji će pospešiti razvoj, ne rast, nego razvoj. Kada počne ekonomija da nam se razvija, biće veći društveni proizvod, veći društveni proizvod će garantovati stabilniji Penzioni fond i normalniju budućnost penzionera.
Danas ne možemo da živimo u Srbiji, a da ne postavimo pitanje – šta će se desiti za dve, tri ili pet godina? Mi očekujemo od tih penzionera da budu sposobni za život i u vremenu koje je pred nama, na tako nešto imaju ostalom pravo. Mi smo staro društvo i to vrlo dobro znamo. Stara društva se teško menjaju. Zato nam je potreban onaj dogovor sa penzionerima koji će njima omogućiti da nam kažu gde su pogrešili, a nama da uradimo posao i za sebe i za njih.
Mi živimo u ruševinama sveta koji su oni stvarali. Ali, imamo pravo da mi stvorimo neki novi svet i mislim da nam oni nisu prepreka. Prepreka nam je licemerna politika koja kupuje glasove, licemerna politika koja se dodvorava radnicima, čak i kada nisu u pravu, politika koja kaže – fiskalna kasa, pa posle protesta taksista kaže – da, ali u martu. Politika koja ne zna šta hoće. Politika koja ispostavlja račun građanima, ali nije spremna da ispostavi račun parlamentu za ono što je uradila. Tad su krive knjigovođe. O tome se radi.
Zato tražimo od vas, gospođo Dragutinović, da kažete istinu ovde. Prvo, to nije vaš problem. Gde je ministar rada? Ministar rada nije došao na raspravu o budžetu. Danima ovde sedimo, to je njegov resor. Da dođe ovde ministar rada, pa da kaže parlamentu ono što mi svi vrlo dobro znamo, da danas trošimo budućnost, a ne da interese penzionera brane oni koji su u sukobu interesa, a to je PUPS. Ne brane oni penzionere, brane oni svoje pozicije. Ne može se na takav način voditi reformska politika u zemlji i žao nam je što nije bilo razumevanja, alu u obrazloženju koje smo čuli i koje piše, mi nalazimo potvrdu koja govori o tome da smo u pravu kada na tome insistiramo.
Samo je pitanje tajminga, da li ćemo to uraditi sada ili za godinu dana. Mi želimo to da uradimo sada. Mislimo da ćemo tako otvoriti perspektivu mladim generacijama koje treba da pomognu penzionerima da izađu iz problema u kojima se zajedno sa nama nalaze. Ali, nigde neće stići zemlja ukoliko se budemo ponašali na ovakav način.
Zbog toga, prvo, poruka penzionerima da se ovim borimo za njihovo pravo, ali pravo koje su drugi osporili, da se borimo za državu koja će im omogućiti da troše ono što su stvorili, a ne ono što im država udeli kao milostinju, da danas država pokušava da kupi njihove glasove i političku podršku, pri tom ih ponižavajući, i njih i njihovu decu i njihove unuke. Zbog toga nemamo pravo o tome da ćutimo, želimo protiv toga da se borimo.
Siguran sam da ćemo vrlo brzo, ovde u parlamentu dobiti potvrdu ovoga na čemu danas insistiramo kroz vladine inicijative koje će biti zakasnele i u tome je osnovni problem i politička razlika koja postoji po ovom pitanju između nas i dela vladajuće koalicije.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Da.) Gospodin Momo Čolaković, po amandmanu. Izvolite.

Moram na početku da kažem da me jako iznenađuje to što je moj prethodnik govorio o najsiromašnijima. Ali, da na  nekoliko pitanja dam i ja svoj doprinos u ovoj raspravi. Mislimo da treba raspravu u parlamentu udostojiti tako što treba razdvojiti načelnu i pojedinačnu raspravu, a mi smo spojili jedno i drugo i uvek raspravljamo u načelu. Većina narodnih poslanika ili neki koji nemaju mnogo argumenata počnu malo više da galame i uvek u načelu razgovaraju.
Mi mislimo da o ovoj temi treba pričati i treba i Vlada i izvršna vlast i mi u parlamentu da razgovaramo o reformama penzijskog i invalidskog sistema i ne samo o njima. U tom pogledu sam sinoć govorio u vezi sa tim šta se priprema. Ovom prilikom ne bih želeo to da ponavljam. U svakom slučaju, način na koji se predlaže reforma kroz ovaj amandman mislim da je neprihvatljiva. Prvo, neprihvatljivo je da se predlaže smanjivanje penzija onih koji su najsiromašniji, onih koji imaju najmanje penzije, njih je najviše.
Mi prihvatamo da delimo sudbinu svih, pre svega radnika, nezaposlenih, najsiromašnijih i pre svega naše dece i unučadi. U tom pogledu izražavamo spremnost da razgovaramo, ali da razgovaramo, a ne da koristimo skupštinsku govornicu, pa da onda tražimo dijalog. Izrazio sam spremnost neko veče na televiziji sa gospodinom Marašem da sednemo, da razgovaramo i da se razumemo. Vi očito to nudite za govornicom, a niste nam ponudili da sednemo i da se razumemo.
Kada su u pitanju konkretno ovi napadi, molim vas, sinoć sam jasno rekao, mi smo u vladajuću koaliciju ušli čistih računa. Usvajanjem i utvrđivanjem petog principa osnovnih prioriteta ove vlade, to je prihvaćeno i dok god ova Vlada ostvaruje taj princip, mi ćemo dati podršku. To je da se veća briga posveti najsiromašnijima, ne samo penzionerima, briga o mladima, briga o nezaposlenima, briga o radnicima itd.
Nemojte nam spočitavati to da je sve iz devedesetih godina. U tome i ako je bilo, mi nismo učestvovali, nemojte nama to raditi. Drugo, od 2000. godine naovamo mi plaćamo i tuce onih koji se nalaze sada i na putevima i na prugama, jer je privatizacija odnela ono što smo mi stvarali. Molim vas i za to razumevanje. Gde su sredstva? Da li je otišlo u fondove penzijskog osiguranja to što je privatizovano? Nije, to što smo stvorili.
Sledeće, kada je u pitanju linearno povećanje, ovde smo čuli i prošle godine i prilikom donošenja budžeta i prilikom rebalansa i mi smo se tu dobro objasnili. Sistem se ne sme urušiti nekim potezima koji bi doveli do toga da onaj ko je manje radio i ko je manje ulagao ima veću penziju nego onaj koji je više radio i više ulagao. Isto tako smatramo da treba povesti računa o najvišim penzijama i u najmanju ruku zastati sa njihovim rastom.
Takođe bih zamolio, kada je u pitanju ocenjivanje onih koji su ovde danas u parlamentu, narodni poslanici, da smo na isti način, po istom principu, po istim zakonima birani. U onoj meri koliko je ko dobio poverenje građana i glasova, u toj meri se nalazi ovde u parlamentu, nemojte nam to osporavati.
Mi osporavamo to da treba smanjiti penzije, to je naše legalno pravo i mi ćemo se za to boriti, posebno onih penzionera koji imaju najniže penzije, koji bi došli pod udar usvajanjem ovog amandmana koji ste vi danas ovde podneli.

 Gospodin Čedomir Jovanović ima reč.

Po pravilu se jako teško razumemo sa Partijom penzionera. Gospodine Čolakoviću, niko ovde ne govori o zalaganju LDP za smanjivanje penzija, samo bi vas zamolili da više tako ne štitite interese penzionera.
Povećali ste penzione izdatke za 450 miliona evra i na takav način umanjili vrednost naše valute za 30%. Niko od vas nije tražio, niti mi imamo pravo za sebe da verujemo da smo mi tutori ljudima u ovoj zemlji. Mi smo dužni da im stvorimo šansu da oni mogu nešto da urade od svog života, a ne da živimo život umesto njih.
Po pravilu, opet nastavljate sa svojom demagogijom. Za koji ste vi to sistem? Za taj socijalizam u kome smo živeli. On nas je i doveo do privatizacije i tranzicije. Da li vi znate za neki drugi model u kome država može da se odrekne onoga sa čim ne zna šta će, a da to nije privatizacija i tranzicija? Nisu ti radnici izašli na prugu zbog LDP, nego su oni završili na pruzi zato što je propala zemlja.
Da se vodila drugačija politika, ne bi postojala vaša koalicija, da je vodila drugačiju politiku, recimo regionalnu. Bila bi nam otvorena neka regionalna tržišta pa bi tamo mogla da se proda neka roba. Da smo bili sposobniji u evropskim integracijama pre bi stigli do evropskih fondova. Da smo imali hrabrosti da uradimo ono što su radila druga društva oko Natoa, investicije bi ovde bile sigurnije, kroz činjenicu da smo bliži NATO paktu. To su sve elementi jedne politike koje nedostaju u tome što vi radite, tog vašeg koncepta, da bi onda on doveo do rezultata o kojima vi govorite.
Ne smanjujemo mi penzionerima penzije. Tih penzija nema, gospodine Čolakoviću. Smanjujemo ono što se uzima na drugoj strani. Tražim da se uvede red u penzioni fond, kao i u sve druge segmente života. Tražili smo ovde da se raspravlja o državnom revizorskom izveštaju, a ne da vi u diskusijama govorite, da se uzme na nekom drugom mestu. Ovde je trebalo da podržite nas i naš zahtev da se prestane sa javašlukom u javnim finansijama.
Podržali ste privatizaciju NIS. Lošu privatizaciju. To su činjenice. Ako se borimo za interese penzionera, onda moramo afirmisati one vrednosti na kojima se gradi sigurna budućnost penzionera u svakoj normalnoj zemlji. Na primer, penzioni fond.
Kolika je bila inflacija u prošloj godini – 7-8%. Zašto se ne vodi politike ciljane inflacije? Zašto se pregovaralo sa MMF u ovoj godini, a MMF je oteran iz Srbije pre tri godine? Te tri godine skupo koštaju. Gde su pare? U političkim projektima, u utopijama, u železnici koja je milijardu evra napravila gubitak, a u resoru je vaše koalicije.
Tamo su pare. U koridoru kojeg nismo u stanju da pokrenemo i napravimo, a svake godine se ovde pojavljujemo sa prepisanim tekstovima iz prošle godine. Red u svaki segment, pa i red u odnos države prema penzionerima. Zašto se ne utvrdi minimalna penzija pa neka država garantuje tu minimalnu penziju, ili neka kaže ljudima da više nije u stanju da uradi ono za šta se formalno zalaže. Da nije u stanju da im omogući ona prava koja su im deklarativno utvrđena.

Tri minuta je prošlo od vremena za repliku.
Gospodin Momo Čolaković, replika.

Gospodine Jovanoviću, ponovo vam kažem da u vezi sa ovim pitanjima vi uopšte niste u pravu. Ne možete zastupati interese ni penzionera, ni mladih, ako vi to meni kažete, mogu i ja vama to reći. Imate svoju politiku, to vam ne sporimo. Nemojte vi nas sporiti, ni ljudski, ni ovu politiku koju vodimo. Imamo prava na to. Ako vi kažete da mi vodimo demagogiju, mogu vam reći da vi duplu demagogiju vodite. To stvarno nema smisla.
Po kom osnovu vi možete na pleća penzionera staviti to što se dešavalo u poslednjih 20 godina. Da li su sad oni krivi za sva zla? Vi ovde ne govorite o amandmanu i o penzijama. O svemu ste otvorili ove probleme. Da li smo mi za to krivi? Kažem vam da nismo.
Sledeće, vezano za privatizaciju, morate priznati da smo mi gradili sva materijalna i druga dobra u ovoj državi. I u onoj bivšoj i u onoj sadašnjoj. Za to nijednog dinara niko od penzionera nije ni video, nijedne akcije. Da li smo i za to krivi? Zašto deo sredstava nije išao u fond, pa da fond sam investira, da on bude investicioni fond, a ne potrošački. Tu možemo da se razumemo. Nemojte nam sve spočitavati. To ne možemo da prihvatimo.
Ponavljam, ušli smo u vladajuću koaliciju čistih računa, čistih odnosa. Pošteno. Dok se god to ostvaruje, daćemo odgovarajuću podršku ovoj vladi. Penzioneri ne mogu prihvatiti to da ih neko stalno opominje da su oni krivi, da su oni učestvovali u 90-tim godinama, da su učestvovali u 2000. godinama. Mi smo najmlađa politička partija, po godinama nažalost smo najstariji, od 2005. godine prvi put smo u ovom parlamentu.
Nije naš zadatak bio i osnova da jurimo karijeru ili tražimo privilegije. To dobro znate, vi ste bili u toj vladi, kada su Savez penzionera i penzionerske organizacije tražile da se rešava problem. Niko za to nije imao sluha. Zbog toga je formirana partija 2005. godine, da pokuša zajedno sa drugima da rešavamo probleme penzionog fonda.
Kada su u pitanju reforme tu ne treba da se sporimo. Spremni smo za to. Određeni dokumenti su pripremljeni i oni će biti u Vladinoj proceduri i u našoj skupštinskoj.