Iskorišćeno je četiri minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, raspravljajući o ovom amandmanu sasvim je, da kažem, nepravedno i u suštini neosnovano što je markirana jedna poslanička grupa, jedna kategorija stanovnika Srbije.  
Želim da kažem da je vladajuća većina jednoglasna u tome, i to nije politika koja je utemeljena ove godine. Godine 2000. jedna vladajuća većina je konstatovala da su svi penzioni fondovi prazni, da se penzionerima duguju desetine penzija, da se drugim socijalnim kategorijama takođe duguju socijalna davanja na koja su imali pravo i ta vladajuća većina je tada odlučila da će bez obzira na sve, pod jedan, vraćati dugove penzionerima i, pod dva, uspostavljati sistem u kome će penzije tretirati kao zasluženo pravo, a ne kao socijalnu kategoriju. U kojoj meri je ovo društvo sposobno sada u ovakvim ekonomskim okolnostima sa nasleđenim problemima, sa ispražnjenim fondovima, sa padom zaposlenosti, sa razorenom ekonomijom itd, tranzicijom i svim što se dešavalo, ne tražim nigde krivca, hoću samo da govorim o tome da oni koji danas iz jednog ili iz drugog ugla kritikuju, moraju da znaju da imamo ono što je nasleđeno decenijama i godinama iza nas.
Država, postaviti pitanje – da li je država obavezna prema svim građanima i da li je država u obavezi da onim kategorijama stanovništva koji u procesima tranzicije teže podnose posledice te tranzicije, za nas se ne postavlja kao pitanje i to nije bilo potrebno da bilo ko postavlja uslove ili da ucenjuje poslaničku grupu ZES i Vladu, zato što naše razumevanje odgovornosti države jeste da država u granicama mogućnosti vodi računa podjednako o svim kategorijama stanovništva, pre svega, imajući na umu da neke kategorije teže podnose tegobe sa kojima se država suočava.
Hoću da kažem da je potpuno pogrešan pristup antagonizovati dve grupacije stanovništva, mlade i one koji su u penziji. Oni koji su zaslužili penziju su izdvajali za tu svoju penziju i za nas penzija nije socijalna kategorija, čak kada i zbog činjenice da su fondovi ispražnjeni i da se ne pune dovoljno u odnosu na to koliko bi trebalo da bi penzioni fondovi bili samostalni u odnosu na budžet, da bi budžet manje intervenisao kada su penzije u pitanju, i zaista ne tretiramo penzije kao socijalnu kategoriju, već kao pravo koje su ljudi radeći stekli.
Zbog toga je traganje za rešenjem za nas pre svega podrazumevalo da država preuzima sve one mere kojima će podizati ekonomske kapacitete zemlje, kojima će otvarati nova radna mesta, kojima će ubrzanjem procesa evropskih integracija i pretpristupnim fondovima naći mogućnost da se stvore uslovi, da se stvara nova vrednost, kako bi i oni koji dolaze kao mlade generacije imali šansu da se zaposle i imaju mogućnost da vode ekonomiju sopstvenog života, da ne zavise od roditelja, ali da se istovremeno i ona kategorija stanovnika koji su svoje penzije zaradili i koji nisu socijalni slučajevi, čak i kada se država ponaša tako da daje samo onoliko koliko može, poštujući sopstvene granice potrebe da imamo ekonomsku stabilnost, prosto mislim da ta vrsta konfrontacije je nešto što bi u interesu svih nas bilo dobro da izbegnemo i da govorimo o modelima kako da stvorimo uslove da se pitanje prava koja penzioneri nesumnjivo imaju ne postavlja kao pitanje ničije dobre volje ili posebnog razumevanja uloge i odgovornosti države.

Reč ima poslanik Ivan Andrić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da intervenišem, pre svega, iz razloga što se pogrešno interpretira ono što je tražila LDP i na šta je želela da ukaže. Mi smo i u načelnoj raspravi govorili o tome da ako 30% budžeta ide u subvencionisanje penzionog fonda, to znači da je to trenutno najveći problem u ovoj državi. Ako svi možemo da se složimo da je jedini spas u ovoj državi i da vidimo da ona ide nepovratno u pravcu propadanja, taj da se poveća izvoz, da se strukturno reformiše i da se smanji potrošnja, u svakoj diskusiji ovde nije bilo sumnje da je to osnovna ideja koja Srbiju treba da vodi.
Ono što smo mi rekli, ne sami, konsultujući se sa najvećim ekonomskim ekspertima u ovoj zemlji, mi vam kažemo da je to nemoguće, takva strategija je nemoguća ukoliko se prvo ne reši problem subvencionisanja penzionog fonda. Tu ima još mnogo stvari, ali ovo je osnovni problem zato što je to i najveći problem.
Nije to antagonizam prema jednoj određenoj grupi stanovništva, to nije tako, ali ako pogledate budžet, vrlo je jasno šta je prvi najveći problem, drugi najveći problem i treći najveći problem. Prvi je subvencionisanje penzionog fonda. Drugi je subvencionisanje propalih javnih preduzeća. Treći je javna potrošnja, odnosno pre svega potrošnja o kojoj su govorili predstavnici vladajućih koalicija, na moje veliko iznenađenje, potrošnja u javnim nabavkama, red u javnim nabavkama, ali vi ste deo te koalicije. To stvarno nije način da se vi obraćate poslanicima opozicije, pokušavajući da manipulišete onim što mi govorimo da biste skrenuli pažnju sa onoga što je suštinska tema. Vi imate način da to uradite. Ne obraćam se sada jednoj stranci, obraćam se svim strankama vladajuće koalicije.
Nije nama potrebno vaše priznanje da bismo znali da je u kategoriji javnih nabavki veliki nemar i nered. To nama nije potrebno. Mi smo to videli iz vašeg odbijanja da stavite na dnevni red izveštaj Državni revizorske komisije, kao osnovni ili prvi korak u otkrivanju tog nereda, da bi se mogao postići red u tom sektoru.
Ono što je neprihvatljivo za nas, to je da demagoškim putem pokušavate da izbegnete i da skrenete pažnju sa suštine onoga o čemu vam mi govorimo, tako što ćete jedno za drugim izlaziti i optuživati nas da smo mi za to da penzioneri nestanu sa lica zemlje. To je možda vaše političko pravo, to ne znam, ali vi nemate moralno pravo na to.
Jedno pitanje je odgovornosti gde su pare tog fonda, ali taj fond ne funkcioniše odvojeno od našeg društva. Moji su roditelji danas u penziji, ali dok je deda bio živ, moj deda je bio penzioner, pa ne bi on primao penziju da bi oštetio mene, nijednog trenutka, moje školovanje, moje pravo da se lečim. On to ne bi pristao nijednog trenutka i tako svaki od desetina i stotina hiljada penzionera.
Nije krivica sada u tome samo da je to stanje zatečeno danas. Gospođo Kolundžija, vi kažete da je 2000. godine počet jedan plan, slažem se, mi smo bili tada zajedno deo te koalicije. Prvo što je uradila ta koalicija i time pokazala da je ovo što mi govorimo tačno, to je da je omogućila da penzioneri prvi put nakon nekoliko godina primaju penziju svakog meseca.
To je bio prvi korak, ali to je podrazumevalo da se u isto vreme uđe u strukturne promene tog istog penzionog fonda, zato što je takav put nemoguć u periodu od tri, četiri ili pet godina. Mi danas vidimo jednu mnogo bržu reakciju, trudim se da pričam što razumljivije za građane, ali jednu mnogu bržu reakciju u monetarnoj politici ili fiskalnoj. Kada vi dignete penzije 10% vama za tri ili šest meseci već dođe do reakcije na tako nešto.
Šef naše poslaničke grupe vam je rekao direktno o tome, da je taj uslov koji je vladajuća koalicija prihvatila direktno, najdirektnije oštetio sve građane Srbije, uključujući i unuke tih istih penzionera i zbog toga oni nemaju bolje torbe za školu, bolje knjige, bolje cipele. Hoćete tako da pričamo? Zato što je devalvirao dinar 30% zbog političkog demagoškog zahteva, koji u svojoj suštini nije čak ni realan, zato što su same te penzije manje danas nego pre nego što je taj zahtev uspostavljen. To smo vam i rekli.
Mi ne želimo da penzioneri žive gore, ali vam kažemo da je jedini način da svi u ovoj zemlji, uključujući i penzionere, žive bolje, da se konačno napravi realan plan koji će podrazumevati i rekonstrukciju tog fonda, ali i pokretanje proizvodnje, takve da ona može da izvozi, stvaranje uslova za to.
To je nemoguće ako je 30% budžeta usmereno samo na jedan fond. To vam i govorimo. Ne postoji način da se to uradi. Ruke su vezane.
Slažem se i uzdamo se svi mi u pretpristupne fondove EU. Svi se u to uzdamo, ali kada će taj novac doći? On neće doći sledeće godine. Doći će 100 miliona evra pozajmice. To je ništa u odnosu na ovaj problem koji imamo. Da li će doći 2011. godine? Ne verujem. Pravi novac iz pretpristupnih fondova koji služe upravo za ovakve stvari neće doći za kraće vreme od tri ili dve godine. To fizički nije moguće.
Dakle, i taj argument ne može da stoji u tom obimu u kojem biste želeli da nam predstavite. Jedini način je da se uzdamo u svoje snage. Ako vi kažete – tražite od društva da štedi, vi morate pokazati zašto treba da štedi. Zašto treba da štedi bilo koji građanin koji ne sedi u ovoj skupštini ili u Vladi? On mora da ima motiv, a motiv za to može da bude jedino ako vidi jasan put kako će ta lična štednja doprineti da svako od nas sutra živi bolje. Ne može se nijedna kategorija, nažalost, izuzeti iz ovoga o čemu pričam.
Bez obzira što se slažem da je novac tih istih penzionera upotrebljen za sve to što ste vi rekli, to je tačno, ali su se u međuvremenu desili ratovi, desila se hiperinflacija, desile su se sankcija, politička cena za to je plaćena i došlo je do promena, ali nemojte se vi praviti naivni i reći nam da je već 2001. godine moglo sve da bude bolje.
Posledice vladavine Slobodana Miloševića ćemo plaćati još decenijama. Kada kažete tako nešto recite ko je kriv i zašto. Uporedite državu kada je Slobodan Milošević došao na njeno čelo i kada je otišao sa njenog čela i tu ćete videti rezultat njegove vladavine, a posledice tog rezultata će osećati i vaši unuci.
Ono što vam mi govorimo, to je da mi nismo ovu temu načeli ni na jedan način koji je demagoški. Mi smo vam rekli – postoji obaveza ove skupštine da kaže – ovakav sistem je neodrživ, on možda može da prođe tako što će vladajuća većina glasati za to i svi ćemo se praviti ludi i čekati da se nešto desi sledeće godine, ali je kao sistem neodrživ.
Znači, jedini način da ova zemlja krene dalje, jeste da beskompromisno nastavi na putu svojih evropskih integracija i time sebe prilagođava civilizovanom svetu i sa druge strane uđe i nastavi oštre reforme od 12. marta 2003. godine.
Prvi korak je bio da svi primaju penzije svakog meseca, ali to nije bio i zadnji korak. Neophodno je u ovom trenutku, najveći je možda prioritet reforma penzionog fonda. Mi bismo mogli da kažemo i privatizacija javnog sektora, ali smo svesni da je jako loš trenutak za to, ali država ne sme da čeka, ona mora nešto da radi. Zbog toga što je loš trenutak za ovo drugo i zbog toga je prioritet na reformi penzionog fonda.
Pokušavam da vam dajem političke argumente zašto smo mi to rekli. Nije naša ambicija bila da dođemo ovde i kao mladi ljudi napadnemo penzionere i da tražimo da studenti odu i napadnu staračke domove, kako vi to pokušavate da predstavite. To je laž. Mi to nismo rekli, ali tražimo od svakog poslanika u Skupštini da kada govori da bude ozbiljan, jer ovo je najveći problem.
Da je neki drugi, mi bismo pričali o nekom drugom. Sa 30% budžeta koji mora da ode, inače nema Vlade, ova zemlja ne može ništa da uradi. Trećina svih prihoda svakog prvog se otpiše, plus te nabavke o kojima ste govorili, plus Vlada od 27 ministara i hiljada pomoćnika, državnih sekretara, čuda, vozača, audija, plus sve to, a to je sve mali procenat.
Ovo je 30% svih prihoda u državi, 30%. Mi vas još jedanput molimo, nemojte dolazite ovde sa namerom da nas ubedite u nešto u šta je nemoguće bilo koga da ubedite. Ako vam nešto kažemo, probajte, probajte da ne manipulišete time što smo vam rekli tako da izgubimo sledeće izbore i mi i vi. Budite pošteni i bar prihvatite istinu onoga o čemu govorimo.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da deo današnje sednice sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine prati grupa učenika srednjoškolaca, članova đačkog parlamenta "Prve tehničke škole" iz Kragujevca, koji se danas nalaze u poseti Domu Narodne skupštine.
Na galeriji su sledeći učenici: Milena Rajković, Nikola Lazarević, Novak Nikolić, Đorđe Jovanović, Ivana Velisavljević, Katarina Radosavljević, Andrijana Ćirić, Bojan Dimitrov, Vesna Mitrović, Miroslav Andrić, Đorđe Jeftić, Nikola Đorđević, Nevena Šarac, Irena Stanković, Dijana Šarac, Tamara Martić, Adrijana Gajić, Marijana Radosavljević, Filip Stevanović, Vladimir Marjanović, Luka Jovanović, Nemanja Tokić, Radiša Stevanović, Marko Petronijević, Petar Gojić, Jovan Golijanin, Dejan Janković, Dušan Miloradović, Dalibor Tvrdišić, Aleksandar Ružić, Ana Bulatović, Saša Đorđević, Momčilo Lazarević, Dušan Knežević, Jasmina Stojković, Miljan Božović, Dušan Panić i Nikola Mladenović.
Dobrodošli u vašu kuću, u Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, ne osećam uopšte da se odnosilo na ono što sam govorila, da sam bilo koga optužila za ono što je ovde izrečeno, zaista ničim to nisam učinila.
Ono što želim da kažem jeste da nije problem u tome što mi polemišemo o problemu koji postoji. I mi i oni koji su podneli ovaj amandman i koji se za njega zalažu smo svesni da taj problem postoji. Dakle, postavlja se pitanje i ono u čemu se mi razlikujemo jeste različito viđenje kako taj problem može da se reši, kao i različito viđenje uzroka tog problema, očigledno se i u tome razlikujemo.
Dakle, nema nikakve dileme da je reforma penzionog fonda nešto što mora da se uradi, oko toga nema razloga da se sporimo. Imamo različito viđenje oko toga da ukoliko budžet učestvuje u tom procentu u isplati penzija, da tada država ima problem. Dakle, ni to nije sporno, ali se postavlja drugo pitanje.
Ako je stanje kakvo jeste, a možemo da se vratimo unazad koliko god je potrebno da bismo utvrdili koji su sve razlozi da je stanje ovog trenutka takvo kakvo jeste, bez želje da bilo koga optužujemo na tom putu, ono što imamo sada jeste mogućnost izbora između toga da jednu kategoriju ljudi koja je svoje pravo ostvarila diskriminišemo tako što ćemo reći - ne, ne možete dobiti ni deo onoga što ste ostvarili jer je to veliki teret za državu i veliki je teret za druge korisnike, odnosno za druge oblasti koje je neophodno ovim budžetom namiriti.
Ili ćemo reći - u redu, podelićemo na neki način teret cele ove situacije, pa će i oni koji su možda imali pravo i očekuju s pravom veće penzije, sigurno veliki procenat građana ima pravo da očekuje veću penziju, jer je doprinos koji je dao kroz radni staž takav da bi trebalo da ima veću penziju, pa ćemo solidarno podeliti teret ove krize i reći - u redu, svi će pomalo da se odreknu, kako bismo kroz ovo prošli što je moguće bezbolnije.
Da li je najveći problem ovog društva činjenica da imamo toliko penzionera i tako malo zaposlenih? Tačno je. Da li su za to krivi penzioneri? Nisu. Da li je istina da je broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih nesrazmeran za društvo koje može da računa na ekonomski napredak? Jeste nesrazmeran, ali za to nisu odgovorni penzioneri.
Dakle, ono o čemu mi samo želimo da razgovaramo jeste koji su to instrumenti, koji su to mehanizmi kojima mi možemo tu disproporciju menjati. Mislim da je u tome odgovornost države. Dakle, država mora da stvara uslove, Vlada mora da stvara ekonomski ambijent u kome će biti većih investicija.
Mi znamo da je činjenica da je svetska ekonomska kriza pogodila sve zemlje, pa i Srbiju, nešto što ostavlja ozbiljne posledice i nešto što menja čitavu projekciju koju smo mogli da imamo pre nego što se kriza desila. Ovo je sada Vlada koja sanira posledice krize i nema mnogo prostora da pravi ozbiljne projekcije razvoja, s obzirom na to da je i svetska ekonomija u krizi.
Ono što mislim da je važno, oko čega da se usaglasimo, jeste da vidimo koji su to načini da se pojača ekonomije, da se dovedu strane investicije, da se otvore nova radna mesta i da onda samim tim će ta disproporcija u budžetu biti drugačija.

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je četiri minuta i 20 sekundi. Reč ima narodni poslanik Nikola Krpić. Vreme na raspolaganju je minut i 30 sekundi. Posle njega je narodni poslanik Čedomir Jovanović, pa narodni poslanik Ivan Andrić.
Narodni poslanik Čedomir Jovanović želi da govori o povredi Poslovnika.

Gospođo Čomić, prosto, ako govorimo, dajete da budemo konkretni. Ovde je reč o novcu i mi smo vrlo jasni. Kada kažete da neko antagonizuje društvo, a raspravlja se o našem amandmanu, podrazumeva se da mislimo na LDP.
Bio sam, gospođo Kolundžija, šef parlamentarne većine koja je branila budžet i uvek sam se trudio da u argumentaciji opozicije pronađem neki smisao. Obično opozicija napada, i to je suština opozicije u Srbiji, napada vlast, tako što kaže - male su penzije, malo je za zdravstvo, malo je za školstvo, vi ništa ne radite, vozite skupe automobile, kradete na sve strane. Mi nismo takva opozicija. Mi vam nešto drugo govorimo.
U Beogradu je usvojen završni račun za 2008. godinu, sa izveštajem o izvršenju, u junu ove godine, na insistiranje LDP. Beograd je izdvojio dodatno dve milijarde dinara za pomoć najsiromašnijim penzionerima, to je činjenica. To je gradska vlast koju podržava LDP, između ostalog, preduzeće "Beograd put", u kome je afirmisan koncept profesionalnog upravljanja i rukovođenja, uštedeo 30% u odnosu na prethodnu godinu, a veći su efekti rada i rezultati.
O nečemu drugom se radi. Vi govorite o stečenim pravima. Izvinite, moja politička karijera je duga 15 godina. Savremenik sam tri države koje su propale, jedna je Socijalistička Jugoslavija, pa Savezna Republika Jugoslavija, pa državna zajednica, pa nas evo sada u Srbiji.
Sve može da propadne, a sva ona fiktivna prava se prenose kroz te države i one su nesporne. Taj sistem u kome su ta prava stečena je propao. Sto posto penzija se isplaćuje iz novca koji se stvori u našem realnom životu. Nema fonda i nekog novca koji je u tom fondu ostao.
Mi samo na jedan problem ukazujemo, mislim da se tu savršeno razumemo sa ministarkom finansija, da nema drugog dela Vlade koji vodi računa o tom socijalnom aspektu.
(Predsedavajuća: Dva minuta.) Još 30 sekundi.
Moramo preuzeti odgovornost za zemlju i reći joj istinu. Ako volimo Srbiju, nemamo pravo da je varamo. Ne možemo da je branimo tako što ćemo dići penziju za 10%, a srušiti dinar za 30%.

Narodni poslaničke, niste naveli koji je član Poslovnika povređen.

Član 104.