U obrazloženju ovog predloga zakona o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom predlagač je naveo da se ove izmene u postojeći zakon uvode zato što postoji potreba da se štedi, zatim da ova davanja manje-više ugrožavaju realizaciju budžeta za 2010. Jednom rečju, ova vlada je rešila ne samo da štedi na najstarijoj populaciji kroz zamrzavanje penzija već drugu godinu, nego je rešila da štedi i na porodice sa decom, odnosno na deci.
Kada sam govorila u načelu o ovom zakonu, rekla sam da predlogom ovog zakona ova naša Vlada pokazuje da je veoma kratkovida, jer da nije tako, ona bi morala da bude svesna činjenice da je Srbija jedna od najstarijih zemalja, odnosno da je srpski narod jedan od najstarijih u svetu i da je procenat u ukupnom broju stanovništva dece do navršenih 18 godina svega 21% i to prema zvaničnim statističkim podacima. Dakle, ova vlada je veoma kratkovida.
Ono što smo mi ovim amandmanom hteli, to je da vratimo priču, odnosno da pokažemo da ne prihvatamo, jer DSS smatra da su ove izmene, kako su predložene, loše i da treba da se ako ima zloupotreba kroz razne inspekcije tome stane na kraj.
Kao što je kolega koji je pre mene govorio naveo i pročitao 2. član odnosno stav postojećeg člana, dakle, pošto ministarstvo i razne inspekcije nisu primenile taj stav koji je u postojećem Zakonu, onda je neobično i neodgovorno da vi sada kažnjavate celokupnu tu populaciju, zato što ste u nekim slučajevima primetili zloupotrebe.
Dakle, umesto da tu rešite problem kroz inspekcije i da one koji su zloupotrebljavali ovaj zakon do sada kaznite da to više nikad ne rade, vi menjate ovaj zakon. Na taj način kažnjavate i sve one roditelje koji koriste neka od prava koja im ovaj zakon daje, tako da vi gospodo ne vidite šumu od drveta.
Mi predlažemo, ne kako vi kažete da se utvrđuje osnovna zarada, odnosno prosečna osnovna zarada zaposlenog za poslednjih 12 meseci u mesecu koji prethodi otpočinjanju korišćenja odsustva, nego da se pogleda prethodni mesec pre otpočinjanja korišćenja odsustva, a to je upravo zakon kakav jeste.
Znači, mi smatramo da su ove vaše predložene izmene štetne i smatramo da porodilje i roditelji sa decom, koji koriste neke od ovih svojih prava, nisu državni neprijatelj, da oni korišćenjem nekih svojih prava iz postojećeg zakona ni na koji način ne ugrožavaju budžet i ekonomsku stabilnost Srbije, nego su to neki drugi problemi.

Iskorišćeno je jedan minut i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Mićo Rogović i Zoran Antić i narodni poslanik Milisav Petronijević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Nadam se da u popodnevnom delu nećete koristiti vaše diskreciono pravo da replike, zbog verovatno broja 126 poslanika koji je potreban za izglasavanje budžeta, dozvolite da su bile preko 120 minuta po 1. tački dnevnog reda, ali to je vaše diskreciono pravo i nadam se da se nećete vraćati na stari Poslovnik, a to mi je malo i previše ličilo na zloupotrebu vašeg diskrecionog prava.
Vezano za ovaj amandman istakao bih da pored nas dvojice isti amandman je podneo kolega Petronijević iz poslaničke grupe SPS, odnosno partije koja je u vladajućoj koaliciji i da je gospođa ministar, koja je prisutna ovde, a nije nažalost, a više bih voleo da je ministar Ljajić tu, verovatno bi uzeo naše obrazloženje, a nadam se da je po tom istom osnovu gospodin Milisav Petronijević dao amandman.
Pokušao bih na drugačiji način da govorim. U ovoj oblasti se verovatno u zadnjem periodu dešavaju zloupotrebe, tako da zasnivanje radnog odnosa, porodiljsko odsustvo, znano ili neznano, a u periodu od tri meseca kako je bilo u jednom periodu zakona regulisano, od šest meseci ili mesec dana, vi produžavate na 12 meseci, s obzirom da u toj kategoriji poslodavci, prilikom zapošljavanja članova svojih porodica, daju verovatno velike zarade za tih šest ili jedan mesec. Sada predlažete da ovo bude 12 meseci i tu se slažem sa konstatacijom prethodnih govornika.
Kada uzmemo strategiju borbe protiv bele kuge i situaciju malog broja ređene dece u Srbiji, postoje različiti instrumenti da se tzv. zloupotrebe u ovoj oblasti iskontrolišu i to na način i kroz delovanje inspekcije za radne odnose, za zaštitu na radu i kroz različite inspekcijske službe, s obzirom da u svim opštinama imate veći broj tih inspektora.
Mislim da bi bilo sasvim zadovoljavajuće da oni pravdaju svoju platu na način kontrolisanja ovih zakonskih odredbi, a ne da produžavate rok što i dalje pravi probleme. S obzirom na situaciju da je mali broj sklopljenih brakova, da se ta granica pomera na 37 ili 38 godina u Srbiji, zaista apelujem na predstavnika Ministarstva da se zbog svega navedenog ovaj rok smanji na šest meseci i zbog strategije protiv bele kuge da se raznorazne zloupotrebe u ovoj oblasti ne sankcionišu na način kako ste predvideli članom 3, odnosno promenom člana 11.

Iskorišćen je jedan minut vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Naravno da i ovaj amandman Vlada nije prihvatila. Međutim, dobar je trenutak da se ispriča o čitavom konceptu društvene brige o deci i to u onom delu gde se radi o materijalnim prinadležnostima.
U jednom periodu razvoja našeg društva, porodiljsko, trudničko, odsustvo sa posla radi nege deteta do određenih godina života itd. bilo je definisano kao jedno pravo koje se nastavlja na pravo iz radnog odnosa za one žene koje su u radnom odnosu, a što se tiče onih koje nisu u radnom odnosu, bio je klasičan primer socijalne zaštite, društvene brige.
S obzirom na ove negativne tendencije u društvu u pogledu demokratije, koje potiču još negde od kraja 1978, 1979. godine, kada su se javljale negativne stope priraštaja, država je morala da interveniše da dodatnim merama podstiče i očuva nešto što je prirodno, i danas možda se ta dilema još više otvara.
Ona je bila prisutna 50-ih i 60-ih godina. Samo da vas podsetim, to je period kada se veliki broj zaposlenih odricao imovine da bi ostvario pravo na dečiji dodatak dok je bio u industriji, jer ono što je država odvajala po osnovu dečijih dodataka bilo je veće od katastarskog prihoda seoskog domaćinstva na nekoj zamišljenoj površini.
Danas treba definitivno da razrešimo pitanje da li je ovaj podsticaj za rađanje i materijalno obezbeđenje koje treba da pruži država deo nekog ličnog prava, deo prava iz radnog odnosa ili odraz širi jedne socijalne politike, gde država pruža državnu garanciju, stimulišući nešto što predstavlja potrebu ovog društva. To je taj problem ovog zakona i ovog koncepta koji to reguliše, a mogu reći i ideje na osnovu koje se ovo menja. Ideja, ono što je iniciralo promenu ovog zakona, jeste nešto što zaslužuje posebnu pažnju.
Ako je stvarno tačno ono što su u načelnoj raspravi predstavnici Vlade rekli povodom ovog predloga zakona, da ima poslodavaca koji su višestruko uvećavali primanja u onim mesecima koji su relevantni i koji predstavljaju osnovicu za utvrđivanje buduće naknade, pa je čak jedan od ministara rekao da je navodno mesečna plata bila registrovana od milion dinara, izvinite molim vas, onda to nije pitanje primene ovog zakona, nego je pitanje dublje. Ako ima nečega što predstavlja zloupotrebu, verovatno potpada pod Krivični zakonik, ali ako je u pitanju neka druga operacija, onda se neminovno postavlja pitanje da li na tu zaradu su isplaćeni porezi, doprinosi?
Znači, sistem ima odgovor za tu situaciju u postojećim propisima. Naravno, izostao je i odgovor na pitanje - u koliko je takvih slučajeva to registrovano, kod kakvih privrednih subjekata? Verovatno kod privatnih preduzeća kad je u pitanju rođak ili rođaka vlasnika preduzeća, pa da prikaže veća izdvajanja, veću osnovicu za buduće porodiljsko odsustvo, porodiljsku naknadu itd, ali to je jedna dimenzija.
Međutim, u obrazloženju ovog zakona navodi se da ovim izmenama, uprosečavanjem, proširivanjem broja meseci itd, dolazi se do nečega što predstavlja opravdano sistem gde se manifestuje pravda i pravičnost.
Mislim da to ne sme tako da se obrazlaže, pre svega, jer ako društvo želi veći broj dece, onda ovo pravo treba da se izvuče, da ne bude samo akcesorno pravo iz radnog odnosa, nego jedno generalno pravo koje je priznato svakoj trudnici i svakoj porodilji, nezavisno od njenog prethodnog statusa, da li je u radnom odnosu ili nije u radnom odnosu. Zašto? Zato što neminovno postoji interes društva da se poveća broj stanovnika, da se poveća broj dece.
U tom smislu, ono treba da pređe u klasičnu socijalnu zaštitu koju garantuje država i verovatno ima nekih rešenja koja treba podržati i u postojećem zakonu. Vidim da ste to očuvali ovim izmenama. To je onaj maksimalni iznos do pet prosečnih zarada po zaposlenom, da je to neki gornji limit, ali od tog gornjeg limita kada se krene nadole treba naći otprilike neke, ako mogu tako pod navodnicima da kažem, ''platne razrede'', da svaka trudnoća bude poželjna za društvo i da ona ne zavisi od nekog prethodnog statusa.
To je ta naša intervencija koju smo mi pokušali da uradimo sa ova tri-četiri amandmana, gde smo tražili da se odgovarajući članovi ili izbrišu ili izmene ili na neki način preurede.
Dete je dete, trudnica je trudnica, porodilja je porodilja. Važan je taj njihov status, a ne ono šta je prethodilo tom statusu. Da li su bili zaposleni, da li nisu bili zaposleni? Ako su bili zaposleni, kolika je bila zarada? Da li su plaćali doprinose? Da li nisu plaćali doprinose? Te stvari.
Mislim da se nepotrebno ulazi u jednu oblast. Verovatno za ministra finansija je ta oblast važna, s obzirom da se radi o novcu, o sredstvima koja odlaze iz budžeta, ali kad je u pitanju ovaj cilj koji želi da se postigne, onda mislim da značaj tog cilja daleko prevazilazi ove stvari koje su poprilično trivijalne.

Iskorišćeno je šest minuta i 35 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman u istovetnom tekstu podneli su, sa ispravkom, zajedno narodni poslanici Mićo Rogović i Zoran Antić i narodni poslanik Milisav Petronijević. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Meni je zadovoljstvo pošto je sad gospodin Mrkonjić prisutan tu, a pošto smo u istovetnom obliku podneli amandmane Zoran Antić i ja i gospodin Petronijević iz poslaničke grupe SPS, i nije bitno da li će se ovo prihvatiti ili ne zbog poslaničke grupe, ali zaista kao što sam maločas rekao, s obzirom na izmene člana 11, odnosno već sada novog člana 3, tako je i ovaj član 5. vezan za istu priču. Znači, 12 da se skrati na šest meseci.
Još jednom napominjem da se ovakvim načinom, a kasnije ću u izlaganju vezano za druge amandmane napomenuti, zaista ne može raditi na strategiji protiv bele kuge. Zaista se ne može podržavati porodica. U Srbiji vi skoro da nemate nigde pravo da se zaposlite.
O čemu mi ovde pričamo? Pričamo o situacijama u kojima se neko zaposli da bi ostvario pravo na porodiljsko odsustvo, negu deteta ili posebnu negu dece. Zaista se zakonodavac ovde, još jednom napominjem, diskriminatorski ponaša prema toj kategoriji porodica, odnosno eventualnom pravu da se u narednih 12 meseci koristi ono što se ostvarilo u prethodnih tri-šest, odnosno predloženim amandmanom šest meseci, a vi povećavate predloženim članom na 12 meseci, što je zaista u uslovima iovako malog broja radnih mesta potpuno neostvarljivo pravo. Još i dete u kategoriji poslodavaca, kao da je samo problem kod te kategorije poslodavaca.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanica Donka Banović.

Ovaj amandman se praktično veže na prethodni amandman na član 3, gde predlagač predlaže tu izmenu da je poslodavac dužan da opštinskoj, odnosno gradskoj upravi dostavi dokaz o visini osnovne zarade zaposlenog za poslednjih 12 meseci koji prethode mesecu otpočinjanja odsustva. Mi predlažemo da se briše 12 meseci i da je poslodavac dužan da dostavi potvrdu za poslednja tri meseca.
Dakle, opet ću ponoviti, mi smatramo da nije dobro za jednu državu i narod da smatra da mora da uštedi i da se ušteda odnosi na decu. Mi smo 2003. godine, tadašnja vlada je usvojila strategiju o smanjenju siromaštva, pa se na osnovu te strategije prati smanjenje ili povećanje različitih grupa u društvu. Ono što je jako loše je da se broj ugrožene dece, dece ugrožene siromaštvom, nikada ne smanjuje. Dakle, deca su iz godine u godinu najugroženija grupa kada je reč o siromaštvu.
Smatramo da je i ovaj predlog zakona o izmenama postojećeg Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom direktno kršenje prava deteta. U ovoj Skupštini je formiran i funkcioniše odbor, odnosno pododbor za prava deteta. Tim pododborom predsedava predsednik Narodne skupštine, gospođa Đukić-Dejanović. Koliko je meni poznato, i to je jako loše, volela bih da je ona ovde prisutna pa da je pitam, ovaj skupštinski pododbor uopšte nije razgovarao o ovom predlogu zakona.
Dakle, koliko je meni poznato, na poslednjoj sednici se razgovaralo o Predlogu zakona o predškolskom obrazovanju. Kao što znate, taj zakon uopšte nije na dnevnom redu ove sednice. Dobro je i o tom zakonu da se izjašnjava taj naš pododbor. Međutim, taj pododbor je morao da razgovara i o ovom predlogu zakona, i kako ovaj predlog zakona utiče na prava deteta i koliko ove izmene ugrožavaju tu već ugroženu grupu kada je reč o siromaštvu.
U poslednjem izveštaju Zaštitnika građana za 2008. godinu, svi smo dobili taj izveštaj, Zaštitnik građana naravno prati i stanje prava deteta i dece, on kaže da je u radu na pritužbama uočio značajne probleme u primeni pojedinih zakona, pa čak i ovog postojećeg zakona i pre izmena. Tu su takođe primećena kršenja prava deteta, a tome doprinosi činjenica da su socijalni transferi koji predstavljaju svega 1,4% BDP nedovoljni i da je taj procenat najniži u regionu.
Dakle, mi živimo u jednom siromašnom regionu ili delu Evrope i u takvom regionu su transferi koje mi izdvajamo za socijalu, uključujući i ove, najniži. Dakle, mi smatramo da treba da prihvatite ovaj amandman i da nikako ne treba štedeti na ovoj populaciji i na njihovim roditeljima.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić. Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.