Nema povrede člana 104.
Ako je potrebno u ovom trenutku da naglasim da smo svedoci svi mi, učesnici ove sednice, da se vodi jedan važan dijalog vezan samo indirektno za amandman koji je u toku.
Dakle, svi narodni poslanici koji budu želeli da dodaju, da dodatno protumače, imaće pravo na repliku. Tome služi primena člana 27, uključujući sve poslaničke grupe koje smatraju da mogu da doprinesu, kao što je to i do sada bilo.
Narodna poslanica Nada Kolundžija ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, ne razumemo mi vas pogrešno, ono što mi samo razumemo jeste da je ono što predlažete nešto što nije prihvatljivo, bar za nas.
Dakle, mi smatramo da kao što ste vi malopre prava penzionera nazvali fiktivnim pravima, opet vas vraćam na 2001. godinu, kada smo odlučili da sva ta prava država mora da preuzme na sebe i da ispuni prema tim građanima. Tada smo odlučili, pre toga penzionerima su kasnile 20 i nešto penzija, dobijali su tri marke penziju. Tada je država rekla ne, to su prava na koja oni polažu puno pravo i država je obavezna da to ispuni.
Od tada pa do sada na istom smo tragu jedne iste politike u kojoj smatramo da to nije socijalna kategorija i da država jeste obavezna, bez obzira na stanje u kojem se nalazi, da prema tim ljudima iskaže maksimum odgovornosti.
Ono što je za nas neprihvatljivo da je celina našeg problema u tome. Mislimo da naš ceo problem nije u tome što postoji ova disproporcija, kada je budžet u pitanju i kada su u pitanju sredstva koja se izdvajaju za penziju. Potpuno se slažemo s vama. Imamo ozbiljan problem. Tom problemu treba ozbiljno pristupiti. Postoje mnoge stvari koje je neophodno uraditi.
Mogu čak da prihvatim da neke stvari koje je trebalo već uraditi, postojali su dobri trenuci u neposrednoj našoj prošlosti, kada je moglo ozbiljno da se izvrši restrukturiranje javnih preduzeća. Postojali su dobri trenuci. To nije urađeno.
Ovo je činjenica da sada nije dobar trenutak za tu vrstu akcije, ali samo želimo da kažemo da, čak i kada bismo usvojili vaš amandman, u suštini problem koji ova država ima, i opet neću da se vraćam, nasleđivan je godinama i decenijama, ne bi bio rešen. Samo bismo odlučili da jednoj kategoriji stanovništva u odnosu na neke druge kategorije uskratimo nešto na šta ona ima pravo.
Druga je stvar da li država solidarno, odnosno da li smo svi spremni solidarno da podnosimo taj teret. To je potpuno druga stvar, ali oni na to imaju pravo. To nije nikakvo fiktivno pravo. To je realno pravo koje su oni ostvarili svojim radom. Samo se o tome radi.
Ne sporimo mi da postoji problem, ne sporimo da je taj problem veliki i da on u budućnosti mora da se rešava sistemski. Potpuno smo saglasni s tim. Samo mislimo da način na koji je ovo problematizovano i rešenje koje se nudi nije adekvatno i da to rešenje ne donosi zaista boljitak zbog kojeg uopšte i vodimo zaista vrlo važnu raspravu.

Narodni poslanik Nikola Krpić je bio prijavljen u elektronskom sistemu. Da li želite reč? Želite. Izvolite, pa narodni poslanik Čedomir Jovanović, pa narodni poslanik Ivan Andrić.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, rasprava po amandmanu svakako je potakla i mene iz prostog razloga što je to jedan veoma seriozan problem i ako uzmemo demografiju u pomoć, a istorija je majka nauke, reći ću nešto o tome.
Kada sam započinjao svoju karijeru u radnom odnosu, uplaćivao sam doprinose za penziju koja je išla starijim generacijama koje su to pravo stekli.
Svaka mlada generacija kod nas mora da ulaže uplaćujući doprinose za generaciju koju je zatekla, koje su stare.
Demografija danas govori sledeće, da je Srbija jedna od četiri zemalja sa najstarijim stanovništvom u svetu. Iza nas ili sa nama su Moldavija, Ukrajina i ne znam četvrta koja je, i Srbija. Sigurno da ovaj problem koji je nasleđen od prethodnih generacija ne može čarobnim štapićem, danas na ovoj raspravi koja je visokostručna, koja je i objektivna, da reši probleme penzionera.
Svakako kada se kolege obrate PUPS-u, moraju da shvate da se partija penzionera formirala baš što je na vreme videla ovaj problem, dok drugi taj problem nisu baš sagledavali u momentu kada se stvarao. Iz prostog razloga, verujem u ovu vladu.
Verujem da je ova vlada u ovim godinama rešavala ove probleme i slična rasprava je bila tamo u onoj donjoj Skupštini, kako je mi zovemo, o budžetu kada se raspravljalo. Bilo je toliko sumnji da nećemo uspeti ništa.
Nažalost, verujući u poteze Vlade i ministarke koja je ovde prisutna, penzioneri danas u ovoj zemlji primaju penzije pravovremeno, svakog meseca, istog datuma bez ijednog dana zakašnjenja. Zašto sada ne bi verovali takvoj politici Vlade, a i ovde je gospođa ministarka koja je i prošle godine to isto govorila.
Prema tome, PUPS je spremna za svu raspravu i svakako, koristeći ovu današnju raspravu, spremni smo da sednemo i van ove institucije, u bilo koje vreme i bilo gde, da sagledamo seriozno ovaj problem, da pozovemo i pravnike i ekonomiste u pomoć, jer danas, raspravljajući o ovom amandmanu i donoseći noviji zakon o socijalnom osiguranju i penzijama, svakako koristićemo pomoć svih onih koji su danas ovde učestvovali i svi su doprineli ovome.
Verujem, još jedanput ponavljam, verujem u ljudskost, u humanizam, ali verujem i u odluke vlade. Sigurno ću glasati za ovo kada bude bilo na tapetu.

Zahvaljujem. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe PUPS je iskorišćeno.
Pravo na repliku, razjašnjenje, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, prosto morate razumeti činjenicu da niste u pravu kada ovaj amandman definišete kao amandman kojim se praktično samo penzionerima ispostavlja račun za reformu u Srbiji. To nije tako.
Pre ovog zakona smo raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici. Ovde je gospođa Dragutinović. To smo uradili upravo kao država, sa ambicijom da sprečimo. To ne možete nazvati zloupotrebom, ali snalaženje porodice u ovakvim nenormalnim vremenima, pa je osnovica sa tri meseca povećana na čitavu godinu.
Pogledajte, recimo, u kom se statusu nalaze poljoprivredni osiguranici. Njihove penzije i obaveze države se prolongiraju za 2011. godinu. Vi ste između penzionera u gradu i onih koji primaju penzije po poljoprivrednim osnovama napravili već razliku. To nije uradio LDP.
Kada govorimo o društvu, onda je 2009. godina bila godina solidarnosti Srbije sa penzionerima. Podignute su penzije i da sada ne ulazimo u ove druge aspekte koliko je devalvirala, podignute su penzije za 10%.
Šta treba da se desi i kada će se desiti to, da se recimo poveća za 10% izdvajanje u obrazovni sistem, za modernizaciju naših univerziteta, srednjih škola, osnovnih škola, za poboljšanje recimo zdravstvene zaštite mladih? Kada će se izdvojiti za reformu socijalne politike, ako bi ona prestala da bude reakcija na problem, a mnogo je više kreirala ambijent u društvu u kojem će se preventivno delovati, pre nego što do ozbiljnijih problema i dođe.
Imamo stotine hiljada mladih ljudi koji rade primajući minimalne zarade, da bi poslodavci bili minimalno opterećeni po osnovu obaveze prema državi na ime poreza na zaradu.
Nije isto kada platite 60% od 10.000 dinara i 60% od 50.000 dinara, pa je onda taj bruto iznos manji, ali će za toliko biti i manja primanja sutra i prava u penzionom fondu.
Kažemo vam da je svega 19% penzionera ispunilo osnov za odlazak u penziju po punom radnom stažu. Koeficijenti koji se računaju – lični bod, opšti bod, lični koeficijent itd, oni su definisani u jednom drugom vremenu, pre tri države.
Tačno je da smo mi 2000. godine doneli jednu svesnu odluku, a to je da izbegnemo šok terapiju, da jedno izmoreno društvo oporavimo, pa smo to počeli da radimo.
Jesmo omogućili penzionerima da primaju penzije svakog prvog u mesecu. Nadoknadili zaostatke, dečiji dodatak, socijalnu pomoć, sve to, ali smo promenili Zakon o radu.
Nismo vodili demagogiju kakvu vodi ova današnja Vlada, koja je potpisala kolektivni ugovor, a onda nije imala snagu da ga sprovede. Promenili smo Zakon o radu, započeli privatizaciju, počeli da stvaramo klimu u kojoj poslodavac i privatnik i privatna inicijativa neće biti definisana kao neprijateljstvo. To se u međuvremenu sve promenilo.

        Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, pravo na repliku. Pojašnjenje.

Da, pojašnjenje.
Prvo, ko je kriv? To je pitanje koje je dominiralo. Naravno da mi ne mislimo da su penzioneri krivi. Tako nešto misliti bilo bi mnogo politički naivno. Kriva je Vlada.
Čedomir je malopre rekao da je 2009. godine, svesno ili nesvesno, bila proglašena kao godina solidarnosti sa penzionerima i upravo to je značilo obavezu Vlade da tu godinu iskoristi da pripremi reformu penziono-invalidskog fonda. Ali, to se nije desilo.
Kada govorimo o kvalitetu našeg amandmana, naravno da mi nismo politički naivni da mislimo da će usvajanje ovog amandmana rešiti ovaj problem, naravno. Ali, da ovog amandmana nije, nikad o ovom problemu ne bismo ni progovorili u Skupštini i to je prvenstveno bila naša namera.
Da vas podsetim, Predlog zakona koji je pred nama je predlog zakona kojim se penzije zamrzavaju i time održava status kvo u narednih godinu i nešto dana. To je predlog vladajuće koalicije. Nemojte sada zamenjivati teze - razumemo se mi, reforme su potrebne.
Ne, mi se razumemo, ali mi kažemo reforme su potrebne, ali reformi nema. Ima u najavi, u martu, aprilu, samo da sada prođe budžet, da prođe ova tema, pa će već onda ta politika Vlade, koja je dobro poznata - damo neko obećanje, pa ili će se okolnosti promeniti, pa će biti neke druge, ili će ljudi zaboraviti. To je jedina konstanta u radu ove Vlade.
Dakle, mi smo amandman podneli, pre svega, sa ambicijom da pokrenemo raspravu o tome. Ovde se ne radi ni o kakvom smanjenju penzija, niti o tome da svi penzioneri snose jednu vrstu odgovornosti, a drugi ni. Ali ono što su činjenice o kojima smo i malopre čuli, to je da postoji jedan veliki problem, čak velika većina penzionera koja nije ispunila pun radni staž da bi otišla u penziju.
Govorimo vam da tu postoje razlike u reformi tog fonda. Ima mesta i da se taj fond reformiše, da oslobodi malo društvo nekih stega, a i da se ispuni svaki normalni etički preduslov da niko ne bude oštećen. To vam mi govorimo.
U tom fondu postoji mesto za to. Penzioneri nisu homogena struktura da su svi visoki metar 70, radili 45 godina, svi plaćali puno osiguranje i svi imaju iste penzije. To nije tačno. Znači, mnogo je prostora tu.
Mi vam kažemo, postoji još mnogo penzionera koji mogu i moraju da rade, a obaveza Vlade je da stvori ambijent takav da mogu da rade, ne da zauzimaju mesta mlađima nego da obavljaju neke poslove da bi dopunili tu rupu koja fali iz toga da nisu radili svoj puni radni vek, a primaju penzije. To se mora tako uraditi. Nije naše društvo jedino koje se suočava s tim.
Ako se ne varam, tu je i ministarka koja prati uporednu situaciju, Hrvatska vodi veliku debatu oko penzija dobrovoljcima...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Nema veze motiv, ali je otprilike isti koncept. Ti ljudi nemaju dovoljno radnog staža, a primaju penzije. To je jako mali broj, ali opterećuje državu, da se oni moraju s tim obračunati. Mi vam kažemo, ima mesta za rešenje koje će zadovoljiti i sve građane Srbije, a neće uskratiti pravo penzionerima.

Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković, pa narodna poslanica Nada Kolundžija.

PUPS i naša poslanička grupa, da smo vodili razgovore kao što sada to radimo, ne bi se mnogo ni sporili. Gospodine Andriću, ovo o čemu ste sada govorili i o čemu je govorio gospodin Jovanović, mi prihvatamo da se otvori rasprava i nije ništa sporno, ali ne prihvatamo ono što ste su subotu govorili, ne samo vi, nego mnogi. Mi nismo prošlost.
Mi ne osporavamo vašu politiku. Obezbedite milion glasova, dođite na vlast i izvolite sa ovakvom politikom. Ništa mi tu vama ne osporavamo, nemojte ni vi nama. Imamo razlika i to je normalno, ali ne možemo pristati da vi kažete da se izdvaja 30% za prošlost, a ne znamo koliko za budućnost. To je ogromna razlika, a mislim da je to čak i uvredljivo za populaciju od milion i 600 hiljada penzionera. To morate prihvatiti.
Druga stvar, ne sporimo se u tome da je osnovno pitanje rešavanja ovog problema u ekonomskom razvoju i u energiji mladih. Ko to spori? Nijednog momenta to nećemo sporiti. Mi treba da budemo to što ste sada na kraju i kazali. Treba da pružimo odgovarajuću podršku i pomoć mladim ljudima, sa iskustvom i nekom pameću, da oni preuzmu odgovornost za državu. Tu isto ništa nije sporno.
Zašto nam to osporavate? Mislimo da bez ekonomskog razvoja, bez vraćanja privrede, ali nemojte mi sporiti, jer sam radio u jednom od najvećih industrijskih centara u bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj Srbiji, gde je bilo zaposleno, od 46.518 stanovnika, 21.812 radnika i da sam deo toga tamo, da su 8.500 penzionera koji u tom gradu žive deo toga.
To nije demagogija, kao što kažete. Molim vas, nemojte nas tim etiketama označavati. Ne pristajemo na to, još jednom kažem, da nas vređate, ne pristajemo na to da nas ucenjujete, ne pristajemo posebno na to da smo neka prošlost. Na vašu žalost, bićemo i sadašnjost i budućnost, budite ubeđeni u to.