Dame i gospodo narodni poslanici, tema javnog duga nije nimalo jednostavna i nije nimalo naivna i svaka izmena Zakona o javnom dugu zahteva jednu, rekao bih, ozbiljniju analizu jer smo mi, po oceni Srpske napredne stranke, i društvo i privreda prezaduženi, pa i građani, čini nam se, mada ne u tolikom obimu koliko su prezaduženi u nekim drugim možda tranzicionim zemljama.
Neophodno je da se građanima, pre svega, da do znanja da mi imamo jako ozbiljan rast javnog duga, svakodnevno, da u odnosu na prethodnu godinu mislim da je rast javnog duga za nekih 600 miliona evra, znači u prethodnoj godini, da imamo ozbiljna zaduženja kada je u pitanju privreda i da se dugovi naše privrede, mislim na privatnu privredu, uvećavaju bez obzira što se ona spolja razdužuje.
Ona se zadužuje kod domaćih banaka i imamo situaciju da smo u budžetu za koji ćemo glasati u ponedeljak, kada su u pitanju garancije, sa nekih 130 milijardi dinara koliko je to bilo u prethodnom budžetu, ovaj put garancije podigli na nekih 210 milijardi.
Očigledno je da se naša država, naša privreda, naše društvo zadužuje iz dana u dan i da smo mi, bez sumnje, jedna dužnička ekonomija. Ove izmene zakona treba da omoguće i lokalnim samoupravama da mogu da povećavaju nivo zaduživanja.
Nama se čini, nama iz Srpske napredne stranke, da se država, da se zvanična statistika, pre svega Vlada, jako neozbiljno odnosi prema dugu, da se na pravi način građani ne informišu o stanju javnog duga, da se najčešće polazi od BDP-a koji se, na stranu to što je na sumnjiv način obračunat, uglavnom vezuje za dolarske iznose, da mi imamo stanje da u prethodnih šest-sedam godina inflaciju preko 300%, a da je kurs dolara faktički nepromenjen i da se stiče utisak jedne jako velike aproprijacije dinara, po kojoj smo možda i sa Rusijom zemlja vodeća u svetu, a ne u Evropi.
Kada se realno sagleda BDP, u odnosu na realni rast na kupovnu snagu, možemo da dođemo stvarno do nekih mnogo realnijih podataka koji ukazuju da naš dug uopšte nije tako naivan, da imao jednu politiku kursa koja je dugoročno održiva i koja za našu privredu može da bude pogubna u nekom narednom periodu.
Prema tome, trebalo bi mnogo više da brinemo o privredi, trebalo bi mnogo više od tih zaduženja da direktno ulažemo u proizvodnju. Podsetio bih i ovom prilikom da imamo pad proizvodnje, zvanični, a mi sumnjamo često u zvaničnu statistiku, jer ume da bude i te kako partijski obojena.
Znači, nekih 15% imamo ozbiljan pad kada je u pitanju prerađivačka industrija. Čisto sumnjamo da će u narednom periodu stvari ići nabolje.
Neophodno je da Vlada ubuduće mnogo više računa posveti privredi, da se što je moguće manje zadužuje, jer zaduživanjem faktički jedemo neku supstancu koja pripada našoj deci.
Na ovaj način, ovom politikom bezgraničnog zaduživanja, rasprodaja onih resursa koje smo nasledili, dolazimo bez sumnje u situaciju da će ove dugove vraćati naša deca i to na jedan jako ružan način. Na taj način što ćemo morati da ih šaljemo, što bi moji Jagodinci rekli, u pečalbu, da tamo kroz devizne doznake vraćamo ove dugove, a ne kroz neke gotove proizvode kojih bi trebalo da bude u Srbiji.
Mi danas, nažalost, u Srbiji nemamo šta da izvozimo. Izvozimo kukuruz, gvožđe, zavisimo od sekundarnih sirovina koje se prikupljaju po Srbiji. To su dva naša najveća izvozna artikla i stvarno je, rekao bih, i sramota i neozbiljno povećavati zaduživanje na bilo kom nivou vlasti.