Šest minuta i 50 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanici Donka Banović i Nikola Lazić zajedno su podneli amandman kojim predlažu da se posle člana 1. doda novi član 1a. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Nastaviću ovu priču, zato što je vrlo drastična.
U oktobru 2008. godine upozorili smo vas šta radite sa tim povećanjem od 10%. To povećanje koje je bilo fiktivno, mogu vam reći ono jeste materijalno vrlo koštalo budžet Srbije zato što ste loše proračunali, kao što ste proračunavali kada ste pravili Vladu. Izgleda da vam matematika nije jača strana.
Dakle, kada ste napravili to povećanje, vi ste linearno povećali penzije, pa su oni koji su imali 11.000 dobili 1.100, a oni koji su imali 100.000 dobili su još 10.000 na tih 100.000. To nije pravedno što govorite, to nije socijalno odgovorno, to što vi govorite da ste socijalno odgovorna koalicija, da vodite računa o svemu tome, to nije pravedno.
Drugo, imali smo pred sobom ekonomsku krizu koja je dolazila. Da bismo mogli da je preživimo morali smo da budemo solidarni. Danas sam čula deset puta reč "solidarnost", moramo da se solidarišemo, moramo ovo. Da li je solidarnost to što ste povećali svoju penziju za 10.000, a nekom dali 1.100 i rekli da je to solidarno jer će on preživeti. Nije. Nije solidarno.
Apsolutno smo tada bili u pravu i nije nam drago što smo bili u pravu. Voleli bismo da smo pogrešili i da su penzioneri zaista dobili.
U januaru prošle godine, kada ste isti taj zakon kao što je i ovaj, ponavljam ponovo, stavili pred nas, mi smo vam tada napisali jedan amandman i očekivali smo makar od poslanika koji se zalažu da oni jedini brane prava penzionera, da će podržati taj amandman.
Mi smo predložili da se kategorišu penzije i da oni koji su imali najmanje, koji su socijalni slučajevi, a znate li koliko imate, 326.000 onih koji nemaju 80 evra mesečno. Dakle, za njih je bila ta kategorija da se jednostavno njima poveća penzija 10%, da se nađe prostor u budžetu, da se onoj kategoriji iznad koja je relativno siromašna takođe poveća penzija za 5%, a da se te velike penzije smanje za toliko.
To bi bila solidarnost i to bi bilo u redu. Niste nas podržali. Zapravo, da se ogradim, ne sećam se da li ste nas podržali, mislim da niste.
S druge strane, ništa od toga niste uradili što ste obećali i sada vas ponovo podsećamo, a podsećamo vas i na ovo istraživanje, podsećamo vas na istraživanje koje je "Ju-end-di-pi" uradio kada je zagovarao socijalne penzije. Dramatične podatke imate u slobodnom istraživanju. Imate knjigu koja je izašla, brošuru koja je izašla iz tog istraživanja. Kaže se - oni ne mogu da čekaju. O tome se radi, gospodo. Prihvatite naš amandman.
U januaru kada smo obrazlagali ovakav amandman, gospođa ministar finansija koja je i danas ovde, imala je potpuno isti stav prema tom pitanju i iz nekog razloga, a taj razlog može biti jedino da ste se unutar vaše koalicije nagađali, ne pitajući ženu koja je stručna za ovo što jeste, a to je budžet, i da je ona morala da proguta sve ovo da bi bio mir u koaliciji, da bi Vlada opstala.
Znači, ponovo dajemo priliku i Vladi Srbije i vladajućoj većini, ne obraćam se nikom posebno, nijednoj partiji posebno, pomozite najsiromašnijim penzionerima, grupi koja ima najmanje prava da se buni, a to smo mi ovde danas, poslanici, moramo da nađemo načina da podignemo ruku i da glasamo za amandman koji je podnela DSS, jer će tim amandmanom najsiromašniji penzioneri dobiti 10% povećanja. Neće im biti zaleđene penzije.

Iskorišćeno je četiri minuta vremena  poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
U prijavi su narodni poslanici Momo Čolaković i Siniša Stamenković. Nemate vreme na raspolaganju, pošto je iskorišćeno i vreme poslaničke grupe i vreme za ovlašćenog predstavnika. Razloga za replike u izlaganju narodne poslanice nije bilo. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Momo Čolaković.

Pozivam se na član 104.
Javno da kažem da lično podržavam amandman DSS na ovaj zakon. Ali, da u vezi sa objašnjenjima nešto kažem. Godine 2005. je donet Zakon o promenama Zakona o invalidsko-penzijskom osiguranju. Zna se ko je bio ministar i tada je kriterijum bio 98 meni, a vama dva. To je bio ekonomski kao održiv zakon. Mislim da nije.
Slažem se i sa tim da treba reformisati. U prethodnoj raspravi smo to kazali.
Nešto oko linearnog povećanja. Tada smo razgovarali, a vaš amandman nismo mogli da prihvatimo zato što bi ceo sistem bio urušen.
Dokazali smo vam da onaj ko ima penziju 15 hiljada i imao 10% - 19,5, a onaj ko ima 15 hiljada i jedan dinar, radio je duže pet godina i ulagao više u fond i imao je 17 hiljada. To je neodrživo. Zbog toga nismo podržali taj amandman. Isto to sada važi.
Zato smo podržali da kažemo da je država i opština, i grad, i pokrajina i da oni moraju da vode brigu o svojim građanima, i o penzionerima, i o socijalno ugroženim porodicama, i o Romima, i o deci i o mladima itd. Onda da tražimo rešenje u tom smislu. Sistem se mora očuvati, a socijalne mere i socijalne dimenzije na drugu stranu i da kažemo da oni ne mogu od toga da žive i mi smo spremni da izdvajamo kao što radimo (Predsedavajuća: Dva minuta.), kao što radi Jagodina, Ruma itd.

Nema povrede člana 104. U vašem obrazloženju nije bilo ni obrazloženja kada bi takva promena bila načinjena.
Narodna poslanica Milica Vojić-Marković. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe 14 minuta i 20 sekundi.

Hvala, gospodine Čolakoviću. Vidim da se dešava ista situacija kao i u januaru. Jako dobro pamtim. I u januaru ste nas isto na rečima podržali, ali na glasanju niste. Vidim da i sada ima jedno veliko - ali.
S druge strane, moram da kažem da se naš amandman odnosi na celokupan period dok traje kriza, ne samo 2010. godinu, nego na celokupan period dok se ne reši pitanje krize u ovoj zemlji.
To što ste vi rekli, opet neka loša matematika. Naši matematičari računaju drukčije i ovo što smo mi predložili je upravo plod ljudi koji su jako dobro radili svoj posao i te 2005. godine. Penzije su tada bile niske, istina je, ali je sistem bio održiv. Znate, ta razlika, samo mala, postoji. Sada imamo problem što sistem nije održiv i pada Vlada i pada država, pada budžet. Samo taj problem nam je različit.
Druga stvar koju ste rekli, a na koju moram da reagujem, predložili ste da lokalne samouprave i pokrajine takođe brinu o svojim penzionerima. Molim vas, gde to ima? Dolazim iz Valjeva. Valjevo je jako siromašan grad. Da li je penzioner iz Valjeva, moja komšinica, moja majka, u boljem položaju ili u gorem položaju, zato što živi u tom gradu, nego neko ko živi u Beogradu? To je smešno. To je kategorija o kojoj mora da brine država. Nema tu ništa lokalna samouprava i nema tu ništa pokrajina.
To što radite je druga priča. Pokušavate da skupite glasove, pa računate da je Beograd veliki, budžet je veliki, pa tu ćemo dati malo penzionerima, tamo još negde gde može po Srbiji, a to je jako malo, jer su vam Srbija, Jagodina i još neki drugi gradovi, u Srbiji je bankrot opština, onda je to pitanje sasvim drugo.
To pitanje je znači pitanje nekog vašeg prioriteta kako ćete da se borite za glasove, a da to košta građane Beograda, Srbije, Valjeva, Užica i ostalo. Ne može lokalna samouprava da bude odgovorna za svoje penzionere, ne može. To je pitanje države.
Oni nisu uplaćivali u fond u lokalnoj samoupravi, nego u državni fond, znate. Ako ćemo sad da pričamo tu priču - pa mi ćemo njima iz milostinje da damo. Nije to milostinja, oni ne zaslužuju milostinju, to njih boli više nego sve drugo. Nije stvar u tri hiljade ili u četiri hiljade koje će im dati, nego je stvar u tome što su to ljudi koji imaju svoje ime i prezime, svoj radni status, svoj vek koji su proveli u nekoj firmi.
To su ljudi koji imaju svoje lično dostojanstvo. To je njihova penzija, u tome ste potpuno u pravu. Oni na to imaju pravo i ne može to da im odlučuje neko - mi smo odlučili 2001. da ćemo biti. To je stečeno pravo, gospodo, to je zakonska kategorija. Ne zavisi ni od mene, ni od vas, ni od bilo koga drugog.

Iskorišćeno je dva minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Siniša Stamenković je ponovo prijavljen. Nemate na raspolaganju vreme ni poslaničke grupe, ni ovlašćenog predstavnika. Molim vas da ne zloupotrebljavamo pravo na povredu Poslovnika.
Pravo na repliku se daje i tokom ove sednice i inače, onda kada pravo na repliku je sasvim očigledno osnovano. U ovom slučaju nemate pravo na repliku, s obzirom da u izlaganju narodne poslanice nije učinjeno ništa što bi zahtevalo dodatna objašnjenja, osim onoga što vi imate kao utisak za to, a to nije dovoljan razlog za repliku. Molim vas da ne zloupotrebljavamo pravo na povredu Poslovnika.
Narodni poslanik Siniša Stamenković, povreda Poslovnika.

Zloupotreba Poslovnika, to nije svojstveno ovoj političkoj opciji u ovom parlamentu. Ako se neko obraćao sa uvažavanjem drugim narodnim poslanicima i prisutnim zvaničnicima, to su bili poslanici grupe PUPS. Poslovnik je povređen u članu 104, dostojanstvo Skupštine. Ne može narodni poslanik govoriti o socijalnim grupama i davati kvalifikacije onako kako su date kod prethodnog učesnika u raspravi.
Grupa penzionera koja je primila socijalna davanja preko određenih budžeta lokalnih samouprava je duboko utemeljena u Zakonu o socijalnim davanjima, nije to volja socijalnih grupa samih ili je to volja nekakve lokalne samouprave koja je imala para da pomogne najugroženiju grupu penzionera koja ima primanja ispod osam ili ispod 12 hiljada dinara.
Činjenica je da tih 13 hiljada penzionera koje je primilo dvokratnu pomoć smatra da ih ne boli, nego da im je i te kako trebalo da bi bila rešena problematika koju su imali. Prema tome, ne možemo reći da njih to boli ili vređa, naprotiv, to je samo jedna kompenzacija za onaj problem u kome su se našli.
S druge strane, hteo bih da dodam da mi takođe podržavamo i ovaj amandman, ali nemojte ispuštati činjenicu iz vida da ste vi oterali 200.000 ljudi kada ste bili na vlasti u penziju, da ste oterali 150.000 ljudi na biro rada, da ste osam hiljada ljudi primili u upravama da rade i dan-danas, a sada se svi skupa bijemo u glavu kako da rešimo tu grupu ljudi. Hvala i oprostite.

Nema povrede člana 104, da ga je bilo, narodna poslanica bi bila upozorena, pa opomenuta. Nečije neznanje ne mora da bude uvredljivo.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

Ova rasprava danas je interesantna, mada je ovaj zakon o dopunama Zakona stvarno kratak, praktično ima samo jedan član, ali je rasprava interesantna iz prostog razloga što Vlada mudro ćuti, a neke poslaničke grupe se prepoznaju kao reprezentativni predstavnici nekih politika.
Teško da će da se penzioneri zadovolje ovom raspravom, a pogotovo oni gladni da se najedu od ovih dobrih reči i ove velike brige o tome ko je prošlost, ko je budućnost itd. Ono što je važno, oba ova važna amandmana koja su podneta na ovaj predlog zakona, koja imaju za cilj da uđu u materiju ličnog prava, ne rešavaju problem.
Podnosioci tih amandmana su svesni te činjenice, ali ono čega moramo biti svi svesni, a pogotovo oni koji vrše vlast, jeste da kako koja godina bude dolazila, sve više i više ima da se javlja potreba da u ovoj oblasti obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja država kao garant interveniše budžetskim sredstvima da bi sanirala nedostatke sredstava u fondovima penzijsko-invalidskog osiguranja.
To ne može da se kaže da je trend, to je nešto što je neminovno, mora da se desi. Zašto? Zato što u postojećem sistemu, koji je nešto modifikovan u odnosu na sistem iz 1974. godine ili neke godine oko te 1974. godine, sve uplate u fond penzijsko-invalidskog osiguranja nekada su bila društvena svojina, sad su državna svojina, a kada se koriste neka prava, pa to bude materijalna osnova, onda važe neka druga pravila.
Ta veza između nekadašnjeg zaposlenog koji je navodno uplaćivao i njega sada kao penzionera je svojevrsna transmisija sistema fikcija. Zato su potrebni drugi i treći stub penzijsko-invalidskog osiguranja, ali ova vlast nije sposobna to da uvede.
Šta je sposobna ova vlast da uradi? Ona je sposobna da pregovara sa MMF, da vrlo rado dobija od njih naloge kako treba da se smanji izdvajanje za penzije, onaj deo iz budžeta, i da traži modalitete kako da dođe do nekog uravnoteženja, da bi se što manje iz budžeta izdvajalo, a što realno znači manje penzije.
Usvajajući ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, većina u stvari glasa za to da se realno smanje penzije. To je neminovna posledica nečega što je zamrznuto još oktobra 2008. godine. Zato penzioneri odlaze u selo, odlaze u vikendice, bave se poljoprivredom, rade.
Moram da vam kažem da i u toj EU malo-malo pa možete da naiđete na čoveka koji ima dva ili tri posla, iako je u radnom odnosu. To je sad tekovina u EU. Otkad je došao evro, većina ne živi samo od jednog posla, od jedne plate, od jednog radnog odnosa, nego traže dopunske izvore. Neko je posle podne taksista, neko je uveče moler. Snalaze se ljudi i tamo i dovijaju, jer liberalni koncept ekonomije je doživeo totalni fijasko.
Vidite da i predstavnici najliberalnijih ekonomija posežu za državnim intervencijama, i u SAD, gde je stub individualizma. Obama samo štampa pare i šalje u banke itd. Doduše, tamo se svašta dešava, dobija i Nobelovu nagradu za mir i odmah pošalje 30.000 vojnika u Avganistan. Ali, hajde, sve to može danas da prođe.
Samo bih vas zamolio da kada budete radili ovu reformu penzijsko-invalidskog sistema ipak napravite neku ideološku osnovu za to, napravite nešto što su programska načela, napravite nešto šta su ciljevi, šta želi da se postigne i ako je moguće izbegnite da iznosite kontradiktorne stavove. Neću sad da pominjem imena, ali tu su se stvarno čule neke nebuloze.
Penzija jeste socijalna kategorija, pogotovo u sistemu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja. Neprihvatljivo je da čovek koji je ostvario pravo na penziju treba da ide na dopunske oblike socijalne zaštite prema državi.
Ako dođemo u tu situaciju da to mora da se radi, onda penzijski sistem ne valja, nije pravedan, nije realan.
Smatra se da kada je čovek otišao u penziju da je dobijanjem penzije materijalni izraz tog njegovog prava rešenje za sve njegove socijalne probleme. On nema potrebe da ide u Narodnu kuhinju, nema potrebe da ide u Centar za socijalni rad da traži jednokratnu pomoć ili neko materijalno obezbeđenje itd.
Ta vrsta socijalne pomoći i socijalne zaštite koju pruža država namenjena je za bolesne, za one koji ne rade, koji su u teškom materijalnom položaju, ali nije za penzionera. Za njega se podrazumeva da penzija koju prima rešava njegove socijalne potrebe.
Prosto se plašim da neki ministar finansija i neki ministar za rad i socijalna pitanja, suočen sa problemom kako da se smanje javni troškovi i kako da se sačuva budžet, da jednostavno država ne bankrotira, da bude potpuno drugačiji proces u odnosu na ono što se predlagalo amandmanima, da dođe do redukcije penzija, jer neko će posumnjati da je penzija veliki trošak za državu, a troškove treba kresati.
Sve je moguće u ovoj Srbiji. Pre nekoliko godina smo imali u budžetu suficit, sećate se, pa je čovek dobio odlikovanje, nagradu, najbolji ministar finansija u Evropi, svih vremena. Sledeće godine deficit, propadosmo.
Šta je to ljudi, šta se to desilo preko noći? Vidite koja je turbulencija, salto mortale u Srbiji, i to sve demokratski, i to sve sa punim pozivanjem na legitimitet, jer to rade ljudi koje je narod birao na izborima.
Jeste, sa jednom parolom su išli na izbore, drugu sprovode kada maksimalno demonstriraju svoj koalicioni kapacitet, da mogu sa svima, samo da bi napravili Vladu. Ovo je normalna posledica logike 126 - možemo sve. Ovo je normalna posledica. Ovo je prava zakonomernost.
Amandmanima da se nešto izmeni, nemoguće je. Zapamtite, od oktobra 2008. godine do decembra 2010. godine, to 26, 27 meseci, neko će da živi sa istim iznosom penzije. Da li mislite, da kada je taj čovek izlazio na glasanje, da je on glasao za to? Nije on glasao za to. On je verovao da ima pravo na usklađivanje njegove penzije, kako je napisano u zakonu?
Nije zadovoljan, ali neka se poštuje zakon. Vi to ne možete da obezbedite. Za vas je nagrada na kvizu - svetska ekonomska kriza, kao vrlo ozbiljan izgovor zašto nešto nije moguće. To je naš problem, što nema novih radnih mesta, što nema novih investicija, što ima zaduženja. Ima zaduženja za infrastrukturu, ali ima i zaduženja za poresku administraciju, za javne finansije, da se nauče knjigovođe, neracionalni trošak. To je naš problem.
Da nije tih penzionera, selo bi bilo mrtvo, da znate. Oni se vratili tamo, oni nešto obrađuju tu zemlju. Od te crkavice nekako mogu da prežive u selu, u gradu ne bi mogli. I trpe ljudi. Čekaju opet neku prevaru, opet će neko da ih prevari i glasaju protiv sebe, nesvesno.
Znači, šta možemo da očekujemo? Svake godine će se penzija, u onom delu u kojem država dotira iz budžeta, javljati kao veći trošak. Zašto? Zato što je perspektiva da se smanji to otvaranje novih radnih mesta, povećanje plata, nema je, to ste rekli.
Rekli ste - 200.000 novih radnih mesta, na kraju mandata ove Vlade, tamo negde 2012. godine. Sada je u fazi otpuštanja 10.000 do 20.000 svakog meseca.
Haos je u sudstvu, haos u državnim organima itd. Stvarno se plašim da ne dođe neki ministar i kaže - veliki trošak, menjamo Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, nema usklađivanja, režemo to, usklađivanje jedanput u 10 godina ili ovo što je Zoran Ostojić pričao kako je u BiH. Ima različitih tipova kako se to radi, da ne trošim ovo vreme za te stvari. Ali, materijalna pretpostavka za normalne finansije u zemlji ne postoji.
Prebacili ste platni promet u banke, neće banke da prihvate da one uslovljavaju neku isplatu time da bi se prethodno isplatio doprinos. Ta vrsta uslovljavanja nije bankarski posao. Ladno vas pomeraju. Sada pravite neku novu instituciju koja će da vodi evidenciju, a vi nemate sistem. Ko guske u magli, a ovamo, a onamo.
Nema narod više strpljenja za ovu vrstu improvizacije. Sve vam je na vreme rečeno šta može da se desi i, nažalost, sve što vam je rečeno da će da se desi, desilo se zato što ste tvrdoglavo krenuli jednim putem, nekritički gledajući kamo vodi taj put. Sada ovo ne može da se popravi amandmanima, ne može.
I ova dva suštinska amandmana su podneta samo u znak revolta, besa, da se otvori pitanje, jer u ovoj zemlji jedina stvar koja se nikad ne otvara jeste pitanje odgovornosti. Znate, ono što čovek razmišlja, to je njegovo bogatstvo, ali ono što on kaže, kao javna ličnost, on to ne mora da robuje, to ga obavezuje.
Nadam se da prolazi to vreme da neko može da da lažna obećanja, prevari građane, da li sa kesom, da li sa ovim, da li sa onim, osvoji nešto, dođe na vlast i promeni za 180 stepeni politiku u odnosu na ono što je obećavao. To se kod nas dešava u kontinuitetu, ne od 2001. godine, i ranije se dešavalo, ali to negde mora da se prekine.
Razmislite malo u kakvoj će poziciji biti onaj čovek koji ostvaruje pravo na penziju u, recimo, oktobru 2010. godine, statusno, u odnosu na penzionera koji je ostvario pravno na penziju septembra 2008. godine. Jeste li razmišljali malo o tome, vi u Vladi? Niste napravili sistemsku diskriminaciju ljudi koji pod relativno istim uslovima, kada kažem istim uslovima, mislim - iste godine staža osiguranja i relativno ista odvajanja koja su bila, istu platu koja je godinama evidentirana, da mogu biti u startu neravnopravni. Ne, to vas ne interesuje.
Vama je zadatak da date dokaz MMF da se socijalna politika preko budžeta vodi na istom nivou kao 2009. godine. To je uslov za jedan od ovih zakona o zaduženju koji treba da se ratifikuje u Narodnoj skupštini. Vas to rukovodi, vi ne vidite pravo penzionera.
Vi ne vidite tog čoveka, kao pojedinca, da li on može u poljoprivredi sa 6.000, ovi drugi sa 12.000, 20.000, 30.000 da li mogu da žive, ne. Onda ubacujete u priču neku međugeneracijsku razliku. Zašto to radite?
Cilj i san svakoga koji danas radi jeste ta penzija, kao odraz sigurnosti. Nema te podele. Pitanje je samo vremena kada će svi da budu penzioneri. Nemojte da otvarate dilemu tamo gde ne treba da bude dileme.
Po nalogu MMF, vi ne smete da dirate nivo socijalne zaštite, da bude na istom nivou kao što je bio tokom 2009. godine i u 2010. godini, a koliko će to da košta, vi ćete njima da se opravdate, jer je važno da uzmete ovaj zajam od 70 miliona za javne finansije. Ti vaši partneri iz MMF i ovih banaka neka razmisle s kim rade i s kim sade tikve. U ovim poslovima za živu glavu ne bih sa vama ušao u bilo kakvu koprodukciju. Znate li zbog čega? Znam ja dobro vas.