Dajem reč gospođi Snežani Stojanović-Plavšić.

Poštovane dame i gospodo, poštovani građani, demokratija krajem 20. i početkom 21. veka nema sumnje doživljava trijumf i kao ideal i kao skup političkih institucija i prakse.
U zaključnoj izjavi svetskog samita UN 2005. godine kaže se da je demokratija univerzalna vrednost i da ona ne pripada nijednoj zemlji ili regionu izolovano. Takođe, složićemo se da je snažan parlament vitalni znak snažne demokratije.
Međutim, uprkos svemu ovome dešava se i jedan paradoks. Taj paradoks govori o tome da upravo parlamenti u vreme jačanja demokratije slabe i da njihova uloga širom sveta u većini društava gubi na značaju. Šta se dešava i kako je moguće da jedna institucija, koja bi trebalo da bude hram demokratije, praktično gubi podršku od onih koje predstavlja, od građana država u kojima funkcioniše.
To je paradoks nad kojim se svakako treba zamisliti i mislim da mi u Srbiji predstavljamo, nažalost, jedan od loših primera koliko parlament može da gubi na ugledu i koliko građani mogu da imaju nizak nivo poverenja u parlament i svoje predstavnike.
Svi smo svedoci toga, koliko sam u parlamentu za proteklih pet ili šest godina, nažalost, desilo se pet ili šest smrtnih slučajeva. Parlamentarci su umirali na svom poslu, a evo i danas smo imali primer, koji nije tako redak, da se pred očima građana parlamentarci onesvešćuju na svom poslu. Meni nije poznato da se ni u jednoj drugoj instituciji u Srbiji tako nešto tako često i na takav način dešava, što sigurno govori o tome da ovaj posao kojim se mi bavimo nije baš tako lak, jednostavan i lagodan kakvim ga doživljavaju građani Srbije.
Međutim, uprkos tome, bili smo izloženi činjenici da se gotovo čitava javnost obrušuje na parlament i na nas kao pojedince i da smo bili u prilici da bivamo nazivani imenima koja dobro vaspitano dete ili čovek u Srbiji neće sa lakoćom ponoviti. Isto tako, gotovo da i naši prijatelji i porodice počinju da se pitaju da li smo mi zaista tako neobrazovani, tako primitivni, tako nepošteni, tako lenji, kako nas čitava javnost opisuje. Naša deca saginju glave u školama pred tvrdnjama svojih nastavnika da smo mi skup korumpiranih primitivaca.
Da li je za utehu, to se ne dešava samo Srbiji. Kao što sam rekla, poverenje u parlament širom sveta u većini država opada. Opet da kažem, da li je to za utehu, ali jedno istraživanje i anketa pokazuje da recimo u zemljama EU, među institucijama čije je poverenje ispitivano, najveće poverenje ima policija, zatim vojska, zatim sudovi, zatim parlament i na kraju stranke.
U istočnoj Aziji - vojska, sudovi, policija, parlament, stranke. U zemljama koje su nedavno postale članice EU – vojska, policija, sudovi, parlament, stranke. Znači, parlament i stranke su redovno na dnu i opet kažem, nije samo u Srbiji slučaj da mehanizmi sile uživaju mnogo veće poverenje od mehanizama i institucija demokratije.
Australijski predstavnički dom izdao je jedno saopštenje pre nekoliko godina gde je rekao ovako – reklamno-propagandna delatnost, novinari i prodavci polovnih kola u Australiji mogu da odahnu, ne spadaju više u najnepopularnije profesije, prestigli su ih poslanici, koji su među 23 rangirane profesije u Australiji najnepopularnija profesija.
Zašto je to tako i zašto dolazi do ovog paradoksa demokratije, da ostavimo političkim teoretičarima. Jedan od njih, Norberto Bobio, italijanski teoretičar, kaže da se verovatno radi o izneverenim očekivanjima i izneverenim obećanjima. Filozofi mogu da raspravljaju o tome da li je uopšte ideale kakav je demokratija ili sloboda ili pravda moguće dostići.
Naš pesnik Branko Miljković poetično se zapitao da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svi mi koji smo se borili u nekom periodu svog života, a verujem da među nama ima mnogo takvih, bez obzira što nam se ideali možda razlikuju, sigurni smo da nam ideali nikada ne mogu odgovoriti istom merom.
No, da se ne bavimo politikološkim i filozofskim temama. Duboko verujem da uvek kada postoji neki problem čovek treba da krene od sebe i da se zapita – šta ja tu mogu da uradim? Isto tako, verujem da je ovog trenutka pred nama pitanje šta mi možemo da uradimo.
Uverena sam da ovim zakonom pravimo pokušaj da damo odgovor na to pitanje. Zaista, šta možemo da uradimo? Možemo da donesemo zakon, možemo da ga primenjujemo, možemo da se u svakodnevnom radu trudimo da naš parlament učinimo što je moguće više demokratskim.
Da bi parlament zadovoljio te uslove, on mora da omogući adekvatnu predstavljenost građana, mora da bude transparentan, mora da bude dostupan, mora da bude efikasan i mora da bude odgovoran, mora da polaže račune pred građanima koje predstavlja.
Šta su u pokušaju da postignu ove kriterijume radili ostali parlamenti i šta mi možemo da uradimo? Navešću nekoliko primera. Javna slušanja su svakako dobar institut koji obezbeđuje da građani uzmu učešće i da sarađuju sa parlamentarcima.
U Belorusiji, Sloveniji ili Tunisu postoje konstitutivni saveti nevladinih organizacija ili udruženja građana koji su pridruženi nekim skupštinskim odborima i stalno su u konsultativnom procesu. U Mađarskoj, pri parlamentu, postoji kancelarija za građane, gde građani mogu davati svoje sugestije, primedbe i učestvovati u procesu donošenja zakona.
Na Islandu zakonodavni odbor, recimo, traži mišljenje u pisanoj formi od zainteresovanih građana ili grupa građana kada se raspravlja o nekom zakonu. Takođe, dobri su primeri i mobilnih parlamenata, kancelarija parlamenata u unutrašnjosti ili regionalni centri koje neki evropski parlamenti imaju u svojim zemljama.
Želim da kažem i neke zanimljive primere kako parlamenti rade sa mladima ili kako pokušavaju da kod mladih razviju svest o značaju parlamentarne demokratije. Recimo, islandski parlament ima sajt za učenike uzrasta od 13 do 15 godina, gde oni mogu da komuniciraju sa crtanim likovima, uče i odgovaraju na pitanja o parlamentu i da odmah dobiju povratnu informaciju i ocenu o svojim odgovorima.
U Finskoj postoji igra "zakonodavci", u kojoj deca virtuelno donose zakone i igraju različite uloge u okviru parlamenta. U Turskoj, recimo, parlament, zajedno sa ministarstvom prosvete, učestvuje u projektu jačanja đačkih parlamenata, gde deca stiču iskustvo kako je to birati i biti biran i kako to treba predstavljati nekoga ili svoje stavove. I, recimo, nije retka praksa da predsednik parlamenta prisustvuje ovim izborima u školama, kako bi dao na značaju đačkim parlamentima.
Ovo su sve dobri primeri koje verujem da i mi možemo slediti. Mi imamo i neke od svojih mehanizama koje smo već razvili.
Kada govorimo o samom zakonu, rekla sam već, mislim da je ovo jedan od načina da jačamo parlament dalje. Naravno da zakon sam po sebi neće doprineti jačanju parlamenta, ali neki njegovi mehanizmi, u zavisnosti od toga kako ih budemo koristili, svakako mogu biti dobra polazna osnova.
Kada se govori o gardi i kritikama koje su za to vezane, moram da kažem da lično neću uživati u tom činu i verujem da nijedan pojedinac, nijedan čovek na svetu, ne može verovati da se garda postrojava zbog njega. To možda samo neki koji imaju probleme sa paranoidnom šizofrenijom mogu verovati da su oni toliko veliki da upravo zbog njih može da se postroji garda.
Međutim, ukoliko se ona postroji pred institucijom, zbog institucije i da bi instituciji dala na značaju, a samim tim i građanima Srbije, onda za mene to jeste prihvatljivo rešenje.
Mislim da je najznačajniji deo koji ovaj zakon donosi, odnosno rešenje koje on donosi, samostalan budžet Skupštine, jer to zaista jeste uslove za nezavisnost i to zaista jeste uslov za jačanje parlamenta. Znamo i iz ličnog života, i iz ekonomije i iz privrede da je prosto nemoguće biti nezavisan bez ekonomske nezavisnosti, da je nemoguće razvijati sopstvene mehanizme, da je nemoguće pratiti sopstvene programe ukoliko nemate nezavisan budžet. Verujem da je to jedno od najznačajnijih rešenja koja ovaj zakon donosi.
Ono što u njemu želim posebno da pohvalim i moram da kažem da to doživljavam kao deo lične satisfakcije za rad koji sam, verujem, predano obavljala tokom prethodnih godina u parlamentu, a to je uvođenje upravo instituta javnih slušanja i uvođenje skupštinskih kancelarija u unutrašnjosti naše zemlje.
Član 27. ovog zakona predviđa mogućnost organizovanja javnih slušanja za odbore, a član 15. govori o tome da svoju predstavničku funkciju Skupština ostvaruje i na taj način što poslanici obavljaju kontakte i razgovaraju sa građanima bilo u Skupštini, odnosno otvorena je mogućnost da se to radi i u kancelarijama u unutrašnjosti.
Sa ponosom mogu da istaknem da sam jedna od prvih poslanika koja je organizovala i javno slušanje, a isto i prva poslanica koja je otvorila poslaničku kancelariju u unutrašnjosti Srbije. Kada smo počeli sa formom javnih slušanja 2005. godine, moja koleginica Ivana Kovačević, koleginica Donka Banović i ja, u ime Odbora za siromaštvo, Odbora za rad i socijalna pitanja i Odbora za prosvetu bilo je mnogo podsmeha u Skupštini vezano za sam ovaj termin, a naravno i za način rada.
Moram da kažem da su dolazili gotovo iz svih poslaničkih grupa. Mnogi su nas pitali da li će biti i javnog gledanja, mnogi su nas pitali da li smo onda, samim tim, mi možda javna kuća, mnogi su pitali razna nesuvisla pitanja, izvrgavajući ruglu ovaj institut demokratije koji postoji u svim razvijenim demokratskim parlamentima.
Međutim, kad radite nešto u šta verujete, naravno da se ne osvrćete na to. Zašto su javna slušanja dobar mehanizam učešća građana? Zato što se parlamentarne procedure približavaju građanima, zato što građani učestvuju u parlamentarnim raspravama na odborima, zato što javna slušanja i poslanike čine odgovornijim pred građanima, a parlament legitimnijim, zato što javna slušanja doprinose otvorenosti i transparentnosti demokratskog procesa, podizanju demokratske političke kulture, unapređenju saradnje i poverenja između građana i njihovih predstavnika i omogućavaju stalni dijalog građana i parlamenta.
U tom smislu, javna slušanja su u našem parlamentu već postala praksa. Bilo ih je dosta. U ovom poslednjem sazivu, mislim, sve više i više i mislim da je jako dobro što ovoga puta i zakonom o Narodnoj skupštini potvrđujemo da su javna slušanja nešto što postaje deo parlamentarne prakse i nešto što postaje stalni mehanizam saradnje sa građanima i učešća građana u demokratskim procedurama.
Kada govorimo o kancelarijama u unutrašnjosti, već imam nekoliko meseci iskustva u radu sa građanima u ovoj kancelariji i mogu vam reći da je to zaista jedno izvanredno iskustvo, ne zato što mi je prvi put da imam kontakte sa građanima, znam da svi vi na terenu imate kontakte sa građanima, ali ovo je prosto mogućnost da građanima krenete u susret, da kancelarija bude otvorena svakog dana za njih, da vi budete dostupni građanima svakodnevno i da se veliki broj problema građana može rešiti.
Kada ne može da se reši, onda se građani i sami uvere da vi niste tako moćni kako su možda mislili, da vam se često desi da kada pred njihovim očima probate da pozovete nekog direktora nekog javnog preduzeća da on baš i nije spreman da vam se javi, da baš možda i nije spreman da vam izađe u susret i prosto se razbija taj jaz između građana i parlamenta, jaz između građana i poslanika i uverenje građana da poslanici jednostavno rade za sebe.
Dakle, pred očima građana pruža se mogućnost da se uvere u činjenicu da veliki broj nas radi upravo u javnom interesu i da veliki broj nas u stvari predano radi svoj predstavnički posao.
Sledeći misao da u novije vreme demokratija nije više pitanje slobodnih izbora, nego upravo pitanje učešća građana u demokratskim procedurama između izbora, verujem da ovaj zakon pruža dobru osnovu za tako nešto i otvara šire mogućnosti za dublju saradnju građana i poslanika, a samim tim i jača ulogu parlamenta i parlamentarne demokratije u našem društvu. U tom uverenju, poslanička grupa G 17 plus glasaće za ovaj zakon.

Reč ima gospodin Mirko Munjić.

Kada je u pitanju ovaj zakon, izgleda da našu zemlju i njene građane više ništa ne može iznenaditi kada je u pitanju ova vlast.
Kada se vlast vrši zarad nje same, dakle, zarad opstanka na vlasti, zarad pukog opstanka na vlasti koji, uzgred budi rečeno, donosi velike privilegije pojedincima koji vrše tu vlast, onda se mora reći da se ona vrši po jednom prostom, ogoljenom, makijavelističkom principu da taj postavljeni cilj – opstanak na vlasti, opravdava svako sredstvo koje se pri tom primenjuje. U prevodu – mogućnost trgovine poslaničkim mandatima postaće univerzalno pravilo jer to jednostavno dozvoljava ovaj predlog zakona.
Upravo zbog toga, ovo postaje zemlja u kojoj se stvara jedan privid nekog opšteg dogovorenog apsurda. U tom apsurdu, svaki prosečno normalan čovek zaista gubi tlo pod nogama. Jednostavno, on više ne zna ni šta je ispravno, ni šta nije, on počinje da sumnja čak i u svoj razum.
Pred naletom nekih novih kvazivrednosti, koje se čak i u predlogu ovog zakona pokušavaju nametnuti, ovde se serviraju neke stvari koje su običnom čoveku toliko strane. Međutim, te kvazivrednosti se na jedan perfidni način prezentuju kao tekovine moderne evropske civilizacije koju, u stvari, država Srbija treba da prihvati.
Pa onda je u ovoj državi sasvim normalno da crno postaje belo, da Veliki brat može da bude bolji i jači od porodice, postaje normalno da domaći tajkuni mogu da kupuju mandate, mogu da učestvuju u formiranju i radu Vlade, pa onda postaje normalno da i javno data obećanja narodu jednostavno ne znače ništa. Dakle, sve je ovo već viđeno.
Međutim, evo nam prilike da u ovom zakonu vidimo i nešto novo. Prvo, ako u istu ravan stavimo hitnost donošenja ovog zakona i razloge za tu hitnost sa jedne strane i ono što se kao tekst predloga zakona nudi ovde, dakle, što je pretočeno na ovaj papir, doći ćemo do jednog jednostavnog zaključka da ona izreka koja kaže da je "bolje tri sata prerano nego jedan minut prekasno" u pogledu ovog zakona zaista nema nikakvog smisla.
Naime, neke odredbe ovog zakona su jednostavno prepisane iz poslovnika o radu Narodne skupštine. One su nejasne, nedorečene, uz preporuku da će to biti regulisano nekim podzakonskim propisima. Neke odredbe ovog zakona su jako uopštene, pa izgleda kao da je neko hteo ili imao želju da napiše nešto što se zove ustav Narodne skupštine, a ne zakon.
Drugo, u ovoj državi i pod ovom vlašću zaista smo videli mnogo toga o čemu nismo mogli ni sanjati, naravno, negativnog. Međutim, nešto novo što nismo do sada imali prilike da vidimo jeste, u stvari, legitimno i legalno institucionalno sredstvo, a to je novi vid berzanskog poslovanja – trgovina narodnim poslanicima. To je ono što do sada nismo videli i što ovaj projekat predviđa.
Šta za vas u stvari predstavlja gaženje i nepoštovanje osnovnih ustavnih principa oličenih u članu 102. Ustava Srbije? Očigledno ništa u odnosu na, recimo, brutalno prekrajanje države, na razbijanje porodice, na uništavanje svega što je srpsko i nacionalno. Šta za vas predstavlja izborna volja građana?
Ako češće listate ovaj predlog zakona, videćete kroz neke njegove odredbe ili bar između redova neke obrise, neke konture poznatih nam lica novopečenih bogataša i budućih vlasnika poslaničkih mandata. Time ćete obesmisliti, zaista obesmisliti politički život u Srbiji.
Tajkuni više neće morati da finansiraju neke skupe i glomazne političke partije. Jednostavno, kupiće tu novu i taze robu – narodne poslanike, koji budu hteli da stave svoj poslanički mandat na berzu. Nije li ta i takva berza takođe tekovina jedne moderne evropske ili evroatlantske civilizacije?
Zaista, svako može doći u ovu Srbiju i govoriti protiv nje i protiv interesa države Srbije šta god hoće. Može delati protiv njenih vitalnih interesa, pa čak sebi možete dozvoliti da ih primite u ovu Narodnu skupštinu, da ih predstavljate kao prijatelje Srbije.
Mi tražimo da se u ovoj skupštini mogu obraćati samo oni predstavnici koji priznaju suverenitet i teritorijalnu celokupnost Srbije i koji nisu priznali Kosovo i Metohiju. Ali, vama se čini da u svemu tome što vi radite, u svemu tome što pretačete u tekstove, između ostalog i u predlog ovog zakona, imate apsolutnu podršku građana Srbije.
Međutim, vi treba da znate jedno, kad se rđavo vlada, onda se i najveća podrška izgubi.
I na kraju, verujte ne zaslužuju građani Srbije da ih nikada, bez obzira koja politička opcija je u pitanju, vode oni među kojima ima zaista previše njih koji su, kako kaže jedna fina i stara izreka, stvoreni šestog dana kada je Bog bio mnogo umoran.

Gospodin Aleksandar Jugović ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, Srpski pokret obnove je stranka koja je početkom devedesetih godina 20. veka prva krenula u borbu za demokratske vrednosti.
Da kojim slučajem nismo ubijani i rasturani od strane tadašnje tajne srpske policije, sada bi Srbija verovatno bila parlamentarna monarhija, a ratovi, beda i nesreća devedesetih bi nas mimoišli. Srbija bi sada bila dugogodišnja članica EU i ništa ovako ne bi izgledalo.
Međutim, u ovim političkim okolnostima, ovakav predlog zakona o Narodnoj skupštini je potrebno doneti, jer Skupština ima možda i najznačajniju ulogu u procesu evropskih integracija Srbije. U članu 11. zakona o Narodnoj skupštini govori se o javnosti rada srpskog parlamenta. Podsetiću da je javnost rada srpskog parlamenta demokratska tekovina 9. marta i Srpskog pokreta obnove.
U članu 13. zakona o Narodnoj skupštini govori se o himni Republike Srbije. Himnu "Bože pravde" u novijoj istoriji Srbije prvi je zapevao Srpski pokret obnove. Sa naših protesta, a posle intoniranja "Bože pravde", naši članovi i simpatizeri premlaćivani su po ulicama Srbije. Sada i oni koji su nas premlaćivali, i to je dobro, pevaju nacionalnu himnu.
Jedne od najvećih demonstracija, sa brutalnim odgovorom ondašnje vlasti, održane su 1. juna 1993. godine. U holu ove skupštine Branislav Vakić polomio je vilicu poslaniku SPO. Tada su uhapšeni i monstruozno pretučeni lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i njegova supruga Danica.
Ovo je samo zrno istorije stradanja SPO u borbi za bolju Srbiju pod režimom Slobodana Miloševićem. Iako je narod 5. oktobra ušao u Skupštinu i time označio kraj vladavine bračnog para Milošević, SPO ostao je meta, jer je piramida smrti Slobodana Miloševića preživela, a naše zalaganje za istinu opet nas je koštalo.
Zbog toga član 37. zakona o Narodnoj skupštini mora biti predmet moga izlaganja. Kada je Srpski pokret obnove 2005. godine zatražio da se otvore tajni dosijei, ondašnje pojedine državne strukture donose odluku da nam otmu deset poslanika.
U vezi sa članom 37. reći ću da je principijelan stav SPO da mandat poslanika mora pripadati političkoj partiji sa čije liste je poslanik izabran, da ne bismo došli u situaciju, kao što su neki od poslanika SPO kupljeni od strane Karića, da tajkuni kupuju poslanike i da interesne grupe, koje na izborima nisu ni učestvovale, imaju svoje predstavnike u parlamentu.
Sve ovo o čemu sam govorio, predstavlja samo kap u moru svih peripetija kroz koje je prolazio SPO, ali je to i garancija da ćemo se boriti za sve što je u interesu građana Srbije, iskreno i bezuslovno, a jak parlament je, još jednom ponavljam, potreban Srbiji da bismo postali deo EU.
Stoga treba svima da bude jasno da od efikasnosti rada srpskog parlamenta zavisi budućnost Srbije. Mora i da se zna da je uloga poslanika da stvori zakonske okvire tj. uslove da bi građani Srbije bolje živeli, a ne da menja političke partije kako bi zadovoljavao lične interese.

Tri minuta i 40 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović, posle nje narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo konačno priliku da raspravljamo o jednom dugo najavljivanom zakonu o Narodnoj skupštini koji je, po mom uverenju, po slovu zakona, po slovu Ustava i Ustavnog zakona trebalo da bude donet, pre, ako se ne varam, nešto više od 14 meseci.
Predistorija donošenja ovog zakona je duga i rekla bih, kompleksna, jer čini mi se da vladajuća koalicija nije imala jasnu viziju, nije imala jasan stav o tome šta zapravo treba da stoji u ovom zakonu, šta on sve treba da obuhvati. To potvrđuje u krajnjem slučaju i nepotrebno, rekla bih, postojanje komisije za izradu teksta zakona, koja takoreći se nije sastala nijednom u roku od godinu dana.
To je upravo bio jedan od razloga zbog čega smo mi povukli našeg predstavnika iz te radne grupe, jer nismo želeli da snosimo odgovornost za nešto u čijem sastavljanju on neće učestvovati. Vidi se da smo tom prilikom bili u pravu, jer vladajuća koalicija je na kraju dobila konačan tekst zakona koji formalno samo treba da prođe skupštinsku proceduru.
Da je vladajuća koalicija znala u tom trenutku ono što zna sada, verovatno bi taj zakon bio donet mnogo ranije. On ne donosi ništa revolucionarno, u njemu ne postoji ništa što bi predstavljalo kamen spoticanja za vladajuću koaliciju i zbog toga upravo ne vidim nikakav razlog zbog čega se to toliko odugovlačilo sa njegovim donošenjem.
Koliko se lutalo pri samom donošenju ovog zakona, najbolje pokazuju napisi koje smo imali prilike da čitamo u novinama, od toga da poslanik treba da ima platu u visini pet prosečnih, do onih privilegovnih uslova za poslaničku penziju.
Ovaj zakon čini skup prepisanih članova Ustava i Poslovnika, ali bez ikakve razrade. On zbog toga predstavlja jedan ogoljen tekst koji se, sem zalaganja za samostalni skupštinski budžet, ne osvrće ni na šta drugo. On ne donosi nama ništa novo u odnosu na ono što smo već sada imali.
Mislim da bi bilo na neki način osveženje u radu ove Narodne skupštine da je kojim slučajem u njemu napisano da se predlozi koje podnosi opozicija moraju raspravljati, pa makar i u onim skraćenim rokovima. Mislim da takva praksa postoji u drugim parlamentima širom Evrope i na taj način se daje na važnosti samoj opoziciji. Ovako smo u mogućnosti da se naši glasovi apsolutno nikad ne čuju, nego samo onda kada napadamo zakone sa kojima se apsolutno ne slažemo.
Mislim da je dobro što uopšte postoji ideja o donošenju zakona o Narodnoj skupštini, mi to pozdravljamo, jer smatramo da materija koja treba da reguliše sam rad Narodne skupštine, koja treba da se bavi pitanjima prava i obaveza narodnih poslanika, treba da bude regulisana na jednom mestu.
Sada imamo situaciju da je materija koja se bavi ovom oblašću regulisana u nekoliko zakona. Mi smo očekivali da kroz ovaj zakonski tekst sva materija da bude obuhvaćena na jednom mestu. To nažalost nije slučaj. Nismo imali priliku da to vidimo u ovom predlogu zakona.
Mi smo kao poslanička grupa 3. juna 2009. godine podneli jedan tekst zakona, Predlog zakona o Narodnoj skupštini u skupštinsku proceduru, koji se nažalost nikad nije našao na dnevnom redu. Smatram da je mogao da koristi kao dobar osnov vladajućoj koaliciji za sačinjavanje konačnog teksta zakona o Narodnoj skupštini.
Da se on tada našao u samoj skupštinskoj proceduri i da smo mi kojim slučajem tada o njemu raspravljali, to bi na neki način predstavljao jedan jako dobar korak, jer bi on bio jedan od prvih zakona koji se usklađuju sa samim Ustavom. U međuvremenu, vladajuća koalicija je imala važnija posla i samim tim inicirala i donela mnogo zakona o drugim državnim organima izvršne i sudske vlasti. Ovaj zakon, koji je trebalo da bude prvi donet, verovatno i očigledno nije bio na spisku prioriteta.
Ovo se, nažalost, sve uklapa u jednu opštu sliku o urušavanju najvažnijih državnih institucija. Zbog toga nije ni čudo što se u Srbiji jedan čovek pita za sve. Zbog toga nije ni čudo što se ova Narodna skupština pretvorila u glasačku mašinu u kojoj apsolutno ne postoji nikakva ozbiljna rasprava o zakonskim tekstovima koji su podneti.
Zato nije ni čudo što se u Narodnoj skupštini na najružniji način piše u svim štampanim medijima i nije čudo što se o samim narodnim poslanicima piše na najružniji način. Prosto se utrkuju ko će više uvreda na račun narodnih poslanika da iznese.
Dok sve tako bude, mi nećemo imati mogućnosti da živimo u jednoj jakoj pravnoj državi, sa jakim institucijama koja, u krajnjem slučaju, kao takva treba da predstavlja osnov ekonomskog prosperiteta, nešto što je ovoj državi više nego potrebno.
Koliko smo mi u krajnjem slučaju kao predstavnici zakonodavne vlasti u senci izvršne vlasti najbolje pokazuje i to da nismo imali hrabrosti, sada ovo govorim u množini namerno zato što predstavnike radne grupe doživljavam kao naše kolege i svoje kolege, nisu imali hrabrosti da u tekst ovog predloga zakona unesu jednu odredbu koja vrlo jasno treba da glasi da su direktni televizijski prenosi obaveza.
Umesto toga predstavnici radne grupe su se dovijali raznim izrazima i na kraju su našli jednu formulaciju koja kaže da se javnost rada obezbeđuje stvaranjem uslova za televizijske prenose. To uopšte ne mora da znači da će televizijski prenosi postojati. Znači, mogu da postoje, a i ne moraju. Ne postoji nigde takva obaveza.
Direktan televizijski prenos, to što je rekao kolega Jugović, rezultat je višestranačja i kao takav predstavlja važan demokratski postulat koji ova vlast, ne želi nikog da uvredi, ali u nazivu demokratska, želi da ugasi.
Zbog neodlučnosti i neimanja hrabrosti da obezbedimo Narodnoj skupštini neophodno dostojanstvo, mi se danas nalazimo u situaciji da nam Javni servis diktira i pravi raspored o emitovanju skupštinskih sednica i da u krajnjem slučaju odlučuje da li će uopšte tih emitovanja da bude.
Sada pred vama pričam u 19.30 časova, a ovo će ko zna kada da bude prenošeno, verovatno se neće ni čuti jer će biti prenošeno u vremenu kada sav normalan svet spava.
Zbog svega ovoga bilo bi mnogo bolje da su predstavnici i vlasti i opozicije zajedno radili na izradi ovog zakona, a ne da je opozicija iz rada ovog zakona bila isključena. Nažalost, moje je mišljenje i takav mi je utisak da je to postala praksa u radu ove vladajuće koalicije. Takvim ponašanjem sigurno da nećemo unaprediti rad ove institucije, niti ćemo joj obezbediti neophodno dostojanstvo i nezavisnost, bez koje i nema same parlamentarne demokratije.

Iskorišćeno je sedam minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Nenad Konstatinović nije u sali, reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, posle nje narodni poslanik Meho Omerović.
Redosled poslanika je menjan. Dakle, narodni poslanik Boris Aleksić ima reč, a posle njega narodni poslanik Meho Omerović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pred nama je veoma važan predlog zakona, Predlog zakona o Narodnoj skupštini, i upravo kao što su predstavnici predlagača rekli, došlo je krajnje vreme da parlament stekne finansijsku nezavisnost.
Problem je samo u tome što je ovo predlog koji je pisan u 21. veku, a druge države su obezbedile finansijsku nezavisnost svog parlamenta počev, recimo, od 13. veka. U Engleskoj je ta polemika postala aktuelna 1215. godine, kada je aristokratija dobila pravo da učestvuje u tadašnjem, možemo da ga nazovemo, državnom budžetu, pa preko "Magnum koncilijuma" takođe su počeli da ostvaruju određenu finansijsku nezavisnost, a mi smo došli do toga da nam sami predlagači kažu da, eto, u 21. veku napokon ćemo imati mogućnost da budemo finansijski nezavisni u odnosu na izvršnu vlast.
O čemu se ovde zapravo radi? Narodna skupština Republike Srbije ne može da funkcioniše ukoliko nije finansijski nezavisna. Preduslov za obavljanje određenih funkcija jeste finansijska nezavisnost. Dakle, indirektno vi ste potvrdili da je u stvari zakonodavno telo bilo pod kontrolom, pod upravom izvršne grane vlasti. Zaista je tako, neki put se čini da Narodna skupština Republike Srbije i njeni poslanici imaju manje prava nego članovi nekog opštinskog odbora Demokratske stranke.
Zbog čega se još donosi ovaj zakon? Veoma su interesantne njegove odredbe. Krenuću od nadnaslova glave 1, gde se pominju famozne osnovne odredbe. Mi smatramo da je ovde napravljena greška jer odmah u članu 1. se navode u stvari odredbe koje su opšte po svojoj prirodi.
To se vidi ukoliko bilo ko pročita taj član 1. da je reč o opštim, a ne o osnovnim odredbama, ali to je već stvar srpskog jezika na koju, zaključili smo ovde, predstavnici predlagača ne obraćaju pažnju.
Niste obratili pažnju takođe u članu 1. kada ste upotrebili reč "amblemi", znamenja, oznake, obeležja, simboli. Znate, reč "amblem" je reč grčkog porekla koja znači isto što i simbol. Dakle, imate pleonazam ovde. Morali ste da obratite pažnju na pravila srpskog jezika, na pravopis srpskog jezika i došli biste do zaključka, prostim uvidom u najosnovnije papire i lekcije koje se uče još u osnovnoj i srednjoj školi, da ovako ne može da se napiše član zakona, a pogotovo član ovako važnog zakona kojim se uređuje rad Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, ovo morate da izmenite. Prilika je, naravno, da se to učini amandmanima, da se ne upotrebljavaju pleonazmi.
Čuveni član 7. i polemika sa predstavnikom predlagača, gospodinom Boškom Ristićem, koji je pobrkao kontrolnu i nadzornu funkciju Narodne skupštine Republike Srbije. Kontrolna funkcija je potpunija funkcija.
Dakle, onaj ko kontroliše ide do najsitnijih detalja i pod svojom kontrolom zaista drži sve. Nadzorna funkcija je nešto drugo, nadzorna funkcija se upotrebljava i u Ustavu Republike Srbije, i naravno naš predlog i u amandmanima će biti da se umesto kontrolne funkcije upotrebi termin iz Ustava Republike Srbije, a to je nadzorna funkcija. Ovde takođe niste upotrebili reči u duhu srpskog jezika.
Član 11, napravili ste ga jednostavno da biste onemogućili direktne televizijske prenose. To je takođe jedan pritisak na poslanike i Narodnu skupštinu Republike Srbije, jer snaga javne reči je jedino što imaju narodni poslanici.
Mi ne možemo da kontrolišemo rad Vlade ukoliko naše reči ne mogu da se čuju, a vi ovo okrećete u svoju korist, u korist izvršne vlasti, odloženim prenosima u kasne sate, kao što su moje kolege i koleginice govorile, kada niko zaista ne prati ta zasedanja. Jednostavno ne mogu da prate u pet ujutru ljudi, neki se spremaju za posao, neki su se vratili, a većina spava.
Sada dolazimo do lepog pakovanja Predloga zakona o Narodnoj skupštini. Vi nama uskraćujete mogućnost da budemo nezavisni. Uskratićete pravo na direktne televizijske prenose, ali zato ćete nam omogućiti da nas dočekuje garda Vojske Srbije.
Zaista neverovatna stvar, nije predviđena Ustavom. Sada će predstavnici predlagača da maltretiraju te mučene vojnike da dolaze i da na početku redovnog zasedanja sačekuju narodne poslanike, da budu postrojeni, da čekaju po ciči zimi, da čekaju na 40 stepeni, zavisi od godišnjeg doba, sve poslanike da uđu u Narodnu skupštinu. To će biti ta simbolika, to lepo pakovanje koje ćete vi obezbediti Narodnoj skupštini.
Zaista ovo nema smisla. Počasna jedinica zna se kada treba da bude postrojena i nema nikakve potrebe da počasna jedinica garde bude prisutna na početku zasedanja Narodne skupštine. Ostavite te ljude, inače su njihove plate bedne. Inače su osuđeni da gledaju neke druge funkcionere. Zaista ne moraju još da budu maltretirani na ovim mestima.
To što sam vam naveo sada je veoma simbolično, jer vidim da su predstavnici izvršne vlasti, pre svega predsednik Republike, uveli novi način salutiranja u Republici Srbiji. Verovatno će se ponašati tako i počasna jedinica garde kada se budu pojavljivali narodni poslanici.
Po ugledu na SAD, sada se salutira bez kape, bez beretke i to smo videli na prijemima ovog meseca kada je predsednik Republike Boris Tadić salutirao i vojnicima i civilima. Čak civili, koji su savetnici ministra odbrane Dragana Šutanovca, pitanje je da li su služili vojsku, takođe su salutirali gospodinu Tadiću, što je zaista tragikomična situacija, da vam neki civil salutira, a predsednik države salutira njemu. Zaista, igrate se države, to nema nikakvog smisla.
To je ta simbolika. To će možda izgledati lepo na televizijskim prenosima, ali suština je takva da je ovaj zakon veoma problematičan.
Već smo govorili o članu 37. i predstavnik DS, gospodin Boško Ristić, potvrdio je da se DS u stvari zalaže za slobodan mandat. To je onaj mandat koji može da ide iz ruke u ruku, bez obzira što je kod nas proporcionalni sistem, što nije tako propisano ustavom, bez obzira što je članom 102. Ustava precizirano da narodni poslanik može da poveri svoj mandat stranci sa čije liste je izabran.
Bez obzira na to vi ste ovim zakonom u stvari rešili da uvedete slobodan mandat, prkoseći Ustavu Republike Srbije. Vi pokušavate da stvorite dvopartijski sistem. To je druga bitna odlika ovog predloga zakona.
Nije slučajno gospodin Boško Ristić uzeo u zaštitu naprednjake, koje sam prethodno kritikovao u mom prepodnevnom izlaganju, jer su upravo oni izabrani na listi SRS, a narod im je dao poverenje za određenu ideologiju koju su zastupali, a nakon toga, kada su dobili ogromnu količinu novca od raznoraznih tajkuna i mafijaša, počeli su da zastupaju prozapadnu internacionalu, pa da se okreću ka Vašingtonu, da se okreću ka Briselu i da rade ono što su radili naprednjaci kneza Milana, koji su bili poznati kao prozapadna, kao proaustrougarska stranka.
Tačno je kada neko kaže "nomen est omen". Nisu oni slučajno izabrali taj naziv. Zaista jesu takvi. Pomenuti su takođe od strane predstavnika te stranke izvesni denuncijanti i to je pomenuo čovek koji je Dejvidu Tolbertu, funkcioneru tribunala u Hagu, prvo u sekretarijatu tribunala u Hagu, a zatim zameniku tužioca Karle del Ponte, dostavljao podatke koji su imali za cilj da profesora Vojislava Šešelja što duže zadrže u Haškom tribunalu. Taj čovek je Tomislav Nikolić.
On se više puta sastajao sa Dejvidom Tolbertom i predstavnicima tribunala u Hagu i prenosio im određene podatke. Još tada je saradnja između njega i Tužilaštva tribunala u Hagu bila očigledna, a kasnije kulminirala kroz kontakte sa nekim drugim ljudima.
Zahvaljujem se za sada i prepustiću reč kolegama.