Gospodine Novakoviću, smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, da je povređen član 104. To smatram iz razloga što svi narodni poslanici, svih 250 nas ovde imamo ista prava i iste obaveze. Mislim da sam u svojoj diskusiji bio krajnje korektan, kao što je bila i većina naših kolega danas.
Vi ste dopuštali da se u određenim trenucima rasprava vodi, ne kažem to za svoju raspravu, već za neke druge kolege, koji su iz DS-a, neću pominjati imena, ali ću vas podsetiti da smo ovde raspravljali danas čak i o ribolovačkim dozvolama iako to s ovim zakonom nema nikakve veze. Celokupna moja diskusija je bila usmerena upravo na ovaj zakon i moram reći da sam iznenađen što je gospodin Dulić svakom poslaniku odmah odgovorio na primedbe, a ja sam prvi poslanik ovde za koga nije našao za shodno nešto tako.
Na taj način mislim da je povređeno dostojanstvo, naravno i moje, ali i dostojanstvo čitavog ovog doma, jer ministar ima obavezu da se na isti i adekvatan način ophodi prema svim narodnim poslanicima. Gospodin Dulić je, moram priznati, cenim ga kao ličnost, delovao potpuno viteški dok se sukobljavao danas s onima koji su imali nikakve ili veoma slabe argumente, ali onoga trenutka kada se suočio s pravim argumentima, s onim što najviše zanima građane Srbije, pobegao je s bojnog polja. Hvala.

Naravno, nema povrede člana 104. jer sam reč dao gospodinu ministru. Gospodin ministar je rekao šta je smatrao za shodno da kaže i time smo završili taj dijalog.
Pošto se ministar ponovo javio za reč, dajem mu reč, jer me na to obavezuje Poslovnik. Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem. Meni bi uskraćivanje mogućnosti da reagujem na ovo što ste vi izneli predstavilo veliki problem. S velikim zadovoljstvom hoću da s vama debatujem o tako važnoj temi, jer sam nekoliko puta u raspravi danas želeo da pojasnim, pre svega javnosti, a potom i narodnim poslanicima, koji, siguran sam, znaju nešto više od javnosti, samu suštinu i svrhu ne ovog zakona, nego Zakona o planiranju i izgradnji, koji je definisao pitanje pretvaranja prava korišćenja u pravo svojine.
Takođe primećujem da gospodin Šarović vežba za neki mnogo važniji nastup, a to je verovatno na nekom od tih tela grada Beograda gde se pitanje Luke Beograd raspravlja i gde treba da se raspravlja, zbog toga što je Luka Beograd samo jedna od stotine slučajeva pretvaranja prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu koja će se desiti u Srbiji u budućnosti.
U ovom trenutku u Srbiji traju debate u pokušaju da se Zakon o planiranju i izgradnji stavi van snage. Prvi koji to pokušavaju su ljudi poput gospodina Šarovića, koji, ubeđen sam, veruju da na taj način štite zakonitost i ustavnost, nemaju bilo kakav krajnji interes i misle da će na taj način pomoći građanima Srbije. To je legitimno pravo i ja navijam svaki put kada neko veruje da pomaže građanima Srbije.
Drugi koji pokušavaju da urade istu stvar, da postignu isti efekat su upravo oni koji su svoj krupni kapital koji su sticali u poslednjim decenijama ulagali u preduzeća ne zbog toga da bi nastavili proizvodnju, da bi zapošljavali ljude, da bi povećali ekonomski kapacitet zemlje i industrijalizovali dalje našu zemlju, nego da bi kroz ta preduzeća kupili jeftino zemljište.
Rekao sam danas i ponoviću to opet – kada je Zakon o planiranju i izgradnji donošen, znali smo da ćemo se suočiti sa dve grupe ljudi koji će sa potpuno različitim argumentima pokušati da postignu isti cilj, a to je da na kraju ni Luka Beograd ni mnogi drugi objekti ne budu plaćeni građanima, budžetu i državi onoliko koliko vrede.
Dakle, vi vašim nastupima ne pokušavate da naplatite više za ovu državu, nego pokušavate da srušite koncept. Mislim da takvi pokušaji nisu dobri. Mi ćemo sprovesti konverziju i potrudićemo se da realna tržišna cena, koliko danas vredi zemljište koje se konvertuje minus troškovi koji su bili u privatizaciji tih preduzeća, budu naplaćeni i da to bude potrošeno za dalji razvoj komunalne infrastrukture i za Fond za restituciju, kao što to Zakon predviđa.
Hajde sada da pričamo konkretno o Luci. Obožavam da pričam o Luci, mada, kažem, Luka nije jedino mesto gde će se dešavati konverzija.
Pokušali smo da u grupi preduzeća koja treba da plate konverziju razdvojimo dve grupe, da jedna grupa budu oni koji su kupili preduzeća da bi u njemu proizvodili dalje, koji su u međuvremenu, osim cene koju su platili za privatizaciju, uložili višestruko više iznose da bi kupili nove mašine, zaposlili nove ljude, da bi omogućavali da to preduzeće opstane na tržištu i da proširuje svoju proizvodnju.
Oni su u potpunosti izjednačeni s novim investitorima, koji danas dolaze u Srbiju i hoće da ulože pare, hoće da zaposle ljude, hoće da industrijalizuju Srbiju i mi im jednom drugom uredbom omogućavamo da zemljište dobiju ispod tržišne cene, pa čak i džabe.
Moramo da omogućimo onima koji su bili korektni prema našoj ekonomiji, koji su hteli da nastave proces proizvodnje, da ipak budu drugačiji u tretmanu od onih koji su kupili preduzeća, dinara nisu uložili, otpustili su ljude, jedva su čekali da zatvore fabriku da bi sve to porušili, da bi izmenili neki plan u nekoj opštini, omogućili da to više nije industrijsko nego zemljište za poslovno-stambene delatnosti i da tu izgrade neku zgradu i zarade novac.
Dakle, kada pričamo o toj računici, kako mi računamo da bismo zaštitili one koji su investirali, to je – procena tržišne vrednosti danas minus ukupna cena kapitala jednako je cena koja će morati da se plati.
Kada pričamo o Luci Beograd, koju god uzmemo procenu koliko danas zemljište Luke Beograd vredi, moramo prvo da se zapitamo šta je Luka Beograd. Danas se grad spori s Lukom Beograd i iz dana u dan se menja površina o kojoj pričamo.
Luka Beograd se sastoji iz tri dela. Prvi je deo koji je javna površina i javna svojina, a to je segment zemljišta koji služi za lučke delatnosti, koji ne može tek tako da se promeni i na njemu ne može bilo šta da se gradi. On se neće dirati. Drugi je deo koji se danas nalazi u pravu korišćenja grada Beograda, državno je vlasništvo i nalazi se u sporu sa Lukom. Treći deo je nesporno u pravu korišćenja Luke Beograd.
Neke TV emisije, koje se bave ovom problematikom, kažu da Luka Beograd košta 2,5 milijarde evra. Možemo da se složimo i s nekim procenama koje kažu da Luka Beograd košta milijardu evra. Možemo da napravimo procene koje se rade na osnovu uobičajenih proceduralnih i procenjivačkih mehanizama, da se uzme prosečna vrednost prometovanja zemljišta u istoj ili sličnoj zoni i da se izračuna da Luka Beograd košta možda oko 700 - 800 miliona evra, prema današnjim cenama.
Koliko god Luka Beograd koštala, od te cene će se oduzeti onaj kapital koji je uložio kupac Luke, a to je negde između 40 i 50 miliona evra, i razliku će on morati da plati. Teoretski, to će biti ogroman novac koji će se sliti u gradsku kasu za razvoj infrastrukture i u Fond za restituciju.
Ono što je takođe predvideo zakon, to se naravno ne radi odjedanput, Luka Beograd ima različite vrste parcela, u Luci Beograd postoje različiti interesi u gradnji, ali parcela po parcela, kako se bude dešavala konverzija, moraće se plaćati. Osnov za izdavanje dozvole će biti izvršena konverzija i očekujemo, u godinama koje su pred nama, najzad, da se po ovom osnovu sliju velike pare za državu.
Sad ja vama postavljam pitanje – šta je sada tu problem? Vi kažete da je to korupcija ogromnih razmera i da su srpski radikali jedini koji nešto smeju da kažu protiv Miškovića, Beka itd. Da vam kažem nešto. Mi smo njima ovim zakonom koji smo doneli i ovom uredbom, verujte mi, više problema napravili nego vi milionima reči koje izgovarate s ovoga mesta gde sedite. U to budite sigurni.
Znači, ja sam njima, u njihovim glavama, veći protivnik nego vi, zbog toga što smo uradili nešto što svakako niko nije očekivao, naplatili smo nešto što je većina ljudi smatrala da je završen posao. U bivšoj Jugoslaviji je postojalo pravo korišćenja. U većini bivših jugoslovenskih republika pravo korišćenja je konvertovano u pravo svojine bez bilo kakve naknade. Očekivalo se da će to biti i u Srbiji i da će kroz taj postupak svi doći vrlo jeftino do građevinskog zemljišta.
Mi to nismo dopustili i uveli smo jedan mehanizam za koji smo znali da će biti kontroverzan, znali smo da će biti puno optužbi da je nečastan, ali moramo taj posao da završimo jer ne možemo da ostavimo to zemljište da visi u vazduhu bez bilo kakvog svojinskog statusa.
Da kažem, na kraju, kako je zamišljen taj mehanizam. Nisam ja namerno šutnuo lopticu Poreskoj upravi. Poreska uprava je jedini organ u ovoj zemlji koja ima pravo da procenjuje vrednosti nepokretnosti, nekretnina, zemljišta itd. Pozvao sam sve one koji sumnjaju u te procene da uđu u timove koji će se baviti procenama.
Rekao sam šta je moj predlog. Moj predlog je ne da se sada lokalne samouprave i lokalne poreske uprave, za koje tvrdim da nemaju dovoljno kapaciteta, bave tako ozbiljnim poslom, ne da sada oni uzmu pa da procenjuju, jer su se te procene uglavnom pokazale da su ili previše velike ili previše male ili su, naravno, ti ljudi podložni različitim vrstama uticaja.
Predložio sam Poreskoj upravi da se formira poseban tim ljudi, posebna kancelarija, da se angažuju najbolji eksperti koji u ovom trenutku postoje u Poreskoj upravi, da se angažuju strane procenjivačke kuće koje će se baviti isključivo pitanjem koliko određeno zemljište vredi, da u taj tim uđu ljudi koji se danas bave borbom protiv korupcije.
Dakle, mi taj proces moramo da učinimo apsolutno konsekventno, jer se, u pravu ste, on dešava samo jedanput u istoriji. Onoga trenutka kada neko postane vlasnik zemljišta, to je završena priča. Zaveka je on vlasnik tog zemljišta.
Ovo je jedini način kako može da se izađe iz ovog problema. Znam da ste vi u tom Anketnom odboru veoma aktivni. Podržavam vas u vašem radu i navijam za to da izguramo što je moguće veću cenu i za Luku Beograd i za sve druge parcele, da bi ova država mogla nešto da prihoduje i da bismo mogli da obnavljamo Fond za građevinsko zemljište, koji svakako treba da se širi i razvija.
Nemojte samo, molim vas, mene lično da dovodite u bilo kakvu vezu s bilo čim što ovde pričate, jer smo zaista našim zakonom uspeli da definišemo proces ispravljanja nekih nepravdi i nekih nesavršenosti koje su se dešavale kroz postupke privatizacije.

Hvala, ministre.
Reč, na osnovu replike, dobiće gospodin Šarović, iako ga je ministar hvalio.

Gospodine Duliću, upravo ste vi odgovorni. Vi ste ministar, vi ste taj koji je, pretpostavljam, propisao i predložio ovakvu uredbu kakvu je Vlada Republike Srbije usvojila.
Pokušavate da se zaštitite nekakvim demagoškim pričama, govoreći, pre svega, kako ćete vi, na taj način što će tajkuni u Srbiji doći do jeftinog građevinskog zemljišta, sniziti cenu kvadrata. To nije tačno. Samo ćete povećati prihod tajkuna prilikom prodaje tog stambenog i poslovnog prostora. I, kada kažete da zemljište treba prodati po tržišnim uslovima, slažem se, ali, gospodine Duliću, to niste propisali ovom odredbom. To je ono što je problem. Dakle, ja nisam, gospodine Duliću protiv sistema, već sam protiv pljačke.
A da bismo shvatili o čemu se radi, kupljena je Luka Beograd za 40 miliona evra. Ne 40 ili 50, nego za 40 miliona evra. Zemljište tom prilikom nije kupljeno, jer je vrednost zemljišta, pravo korišćenja, vrednovano kao nula. Apsolutno nijedan dinar za to nije dat. Sada prelazi i zemljište u svojinu. Umesto da se plati ta svojina, kažete – ono što ste dali za fabriku (a što je takođe bilo premalo), sada ćemo vam to ponovo računati i za zemljište. To je, gospodine Duliću, ekonomski, pravno, moralno, kako god hoćete, potpuno besmisleno.
Kada govorite o kriterijumima za utvrđivanje te nadoknade, tržište kao prvo i jedino može utvrditi šta je tržišna vrednost. Vaši kriterijumi su tako napravljeni da ta navodna tržišna vrednost, koju će utvrditi Poreska uprava i Ministarstvo finansija, bude daleko ispod stvarne i realne cene. Za to ste, gospodine Duliću, odgovorni vi, kao što je odgovoran i čitav režim i Vlada gospodina Cvetkovića.
Imate pet kriterijuma, a govorite samo o jednom - tržišnoj vrednosti. Ali, gospodine Duliću, tržišna vrednost u sličnoj ili istoj urbanističkoj zoni. Iste nema. Da vidimo koja je to slična sa lokacijom Luke Beograd. To je kriterijum koji je poprilično širok. Kažete onda – srednja prometna vrednost u toj zoni u poslednjih godinu dana. Mogli ste prodati dva ara umesto ovih 200 hektara po ceni od 1.000 evra i reći – evo, prosečna cena u poslednjoj godini je 1.000 evra. To je ono što je problem, gospodine Duliću.
Veoma dobro znate da je slična lokacija marina Dorćol. Dva i po hektara su prodata za 30 miliona evra. Ukoliko bismo taj kriterijum… Zašto niste rekli prosečna cena u poslednjih pet godina? Onda bi i ovih 130.000 evra po aru ušlo u taj prosek. Za tu veličinu, za 100 hektara (da ne idemo na 117, da bismo lakše računali) po 130.000 ar, to je 1,3 milijarde, gospodine Duliću, a ne 700 ili 800 miliona. To je velika razlika.
Dalje, …
(Predsedavajući: Vreme. Molim vas, završite.)

To ne mogu da znam, ali svakako će reč dobiti gospodin Dulić.

Evo prilike za repliku, gospodine Šaroviću, samo da se ne bi stvarao utisak da se nas dvojica ovde ne razumemo oko jedne suštinske stvari, a to je pitanje da li to treba da se naplati. Slažem se, to treba da se naplati. Vi ste rekli da ste protiv pljačke. I ja sam protiv pljačke i ne postoji bilo kakva razlika između nas dvojice. Ne mislim da ste vi nepošteni, ali sam siguran da sam ja isto pošten koliko i vi.
Mi sada pričamo ovde o nečemu što bi trebalo da bude jedan proces koji se vodi i koji će svakako biti pod lupom javnosti i vi izlazite s različitim kalkulacijama šta bi bilo kad bi bilo i šta će biti. Šta će biti, to ćemo tek da vidimo.
Modele kako se proračunava tržišna vrednost ne određujem ja. To određuju ljudi koji se time bave i uredba je sastavljena od strane različitih stručnjaka. Moje ministarstvo je bilo samo jedno koje je učestvovalo u tome. To su, konkretno, dale finansije, koje se bave tim pitanjem. To je uobičajeni model kako se procenjuje tržišna vrednost bilo čega ovde.
Prometovanje u poslednjih godinu, dve, pet, koliko god, kako to neko definiše tamo, na toj ili sličnoj lokaciji, a prometovanja je bilo, naravno, na tim lokacijama puno, i to je nešto što je prosečna vrednost. Plašim se šta se dešava ukoliko uopšte nije bilo prometa, na koji način se onda to određuje, ali zbog toga postoje stručni ljudi i postoje uobičajene metode kako se to radi. Nemojte mene da pitate zbog čega je to tako. To se tako radi.
Vaš je strah da li će se ta vrednost proceniti niže. Moj strah je, ne zbog Luke Beograd, jer je Luka Beograd egzemplar oko koga će se vrteti ceo uspeh ili neuspeh ove konverzije, moj strah je šta će se desiti ukoliko se u nekim drugim gradovima i opštinama, gde to zemljište možda predstavlja jedini resurs i gde je to jedina mogućnost da se grad širi ili da se desi neka stambena gradnja, šta ukoliko se proceni mnogo više i ovaj vlasnik tog zemljišta kaže – ja neću da konvertujem, šta me briga, pa se to zemljište zaparloži i to postane užasan problem za grad, a da pri tom on, taj vlasnik, nema obavezu da izvrši konverziju a država to ne može da vrati.
Morate da shvatite jednu stvar. Vi ste u raspravi o Zakonu o planiranju i izgradnji predlagali da se uvede mehanizam ponovne, naknadne licitacije za zemljište koje se nalazi u pravu korišćenja na parcelama koje su sastavni deo fabrika koje su privatizovane. Kako vi mislite da se to uradi? Kako mislite da nekome kome ste prodali fabriku, ko je postao vlasnik fabrike, sada naknadno izvršite licitaciju i tog zemljišta da bi se utvrdila tržišna cena? Ljudi, to je nemoguće.
Mi smo dali model koji je bio jedino moguć i realan. Zbog čega se naplaćuje ukupna cena kapitala? Svaki građanin ove zemlje je kupio kuću ili stan i dobio besplatno zemljište koje se nalazi ispod toga. Lepo sam vam objasnio, samo hoću da se napravi razlika između onih koji su investirali ogroman novac u fabriku i ne smatram da sada treba da plate istu cenu kao oni koji nisu investirali ništa. Jedini način da napravimo razliku između njih jeste da računamo koliki je kapital investiran u to.
Na taj način smo izjednačili sve ljude i sva pravna i fizička lica u ovoj zemlji, jer imaju pravo da postanu vlasnici zemljišta ispod objekta, i napravili razliku između onih koji nisu investirali ništa i onih koji su investirali mnogo, jer smatram da oni mogu da potpadnu u istu kategoriju kao i novi investitori koji dolaze i od države dobijaju džabe zemljište jer, pobogu, investiraju svoj novac, otvaraju radna mesta i, najzad, reindustrijalizujemo Srbiju. To nam je najviše potrebno na svetu.
Ne znam šta bi nam sada više pomoglo nego da pokušamo da privučemo što je moguće više stranih investicija i omogućimo ono što su mnoge države već omogućile, a to je da dodeljujemo besplatno zemljište, kao "Fijatu" i svima drugima. Je l' hoćeš da dođeš da otvoriš fabriku, je l' hoćeš da zaposliš ljude? Evo ti kriterijumi, zapošljavaj ljude, evo ti zemljište. Zato što to imaju i u Rumuniji i u Bugarskoj i u Moldaviji i svugde gde odlaze ukoliko ne dođu u Srbiju.
Mislim da bi to isto trebalo da se primeni, bar u sličnom obimu, na one koji su pre pet godina kupili fabriku pa su investirali ogroman novac, da bar njima damo mogućnost da se to što su investirali računa kao vrednost zemljišta. Dakle, to je bila osnovna ideja.
Ovde se ne radi o tome da smo mi hteli s bilo kim da se ''utalimo'', da se izdogovaramo. Da je tako, ne bih imao ove krupne i mnogo ozbiljnije napade od ovog vašeg napada ovde u parlamentu da ovaj zakon pokuša da se stavi van snage, što se svakako neće desiti.
Dakle, radite vi vaš posao, pratite vi cenu Luke, kao što ćemo i mi da je pratimo, uradite sve što je neophodno da se istina sazna do kraja, ali nemojte unapred da govorite šta će biti. Mislim da je toliko prisustvo i fokus javnosti u ovom trenutku na Luci Beograd, da sumnjam da je moguće išta da se desi.
Plašim se da će na kraju to zemljište biti dato na licitaciju, tamo će se graditi, da će lučke delatnosti ostati u onom delu koji se zove javna svojina, po budućem zakonu takođe će biti prepoznato kao javna svojina, zakonu o lučkim delatnostima, i neće moći da se privatizuje, i da će ovaj segment, koji se nalazi ovde između, ostati da visi zbog toga što neće ući u konverziju, i na kraju će se pretvoriti u ruinu i mi nećemo moći da zaokružimo urbanu celinu grada.
Nadam se da će možda jednom da se desi, ukoliko investitor ne donese odluku da investira, kao što se sada dešavalo po Beogradu, da investitori nisu priveli nameni zemljište i jednostavno vraćaju zemljište gradu da bi to išlo ponovo na licitaciju.
Vrlo je komplikovana operacija. Ona je transparentna i pozivam vas da to pratite. Vi ste u gradskoj skupštini, član ste te radne grupe, nastavite komunikaciju s gradonačelnikom o tome. Mi smo, s naše strane, učinili sve da ovaj proces dovršimo do kraja najbolje što je moguće. Nije savršen, ali, verujte mi, ne postoji bolji u ovom trenutku.

Hvala. Mi smo svi protiv pljačke. Ovde niko nikog ne napada, nego je u toku jedna zdrava debata i rasprava.
Reč ima gospodin Šarović, za repliku. Izvolite.

Gospodine Duliću, najpre vas moram obavestiti da je voljom gospodina Đilasa rad ove komisije blokiran. Dakle, komisija je morala u roku od 60 dana završiti svoj posao, a kasnije je taj rok produžen do septembra 2009. godine, a od septembra 2009. godine pa do danas, i pored nekoliko pisanih zahteva članova komisije koji su imenovani ispred SRS i gospodina Mamule iz DSS-a, gospodin Randić, koji je predsednik Anketnog odbora, odbija da zakaže narednu sednicu.
Jasno je da ste se vi uplašili javnosti, ali kada kažete da mi treba da pratimo i da ne smemo govoriti o onome što će se desiti i procenjivati, tu se ne slažemo. Mislim da je naš posao upravo da procenjujemo šta će se desiti na osnovu zakonskih i podzakonskih akata koje vi donosite. Ovo što ste uradili donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji i donošenjem ove uredbe o propisivanju kriterijuma, gospodine Duliću, vi i vaša vlada, to se naziva sistemskom korupcijom. Vi stvarate sistemske uslove da se ošteti država, a posle ćete svi prati ruke i reći – sve je urađeno u skladu sa zakonom.
Podsećam vas na ono što ste vi rekli – ovo je bilo 2009. godine. Ubeđen sam da ste to rekli zato što ste smatrali da je to ispravno, i ja se s tim slažem, ali očigledno, gospodine Duliću, tada niste bili upoznati sa svim. U međuvremenu je neko došao, možda vam malo zavrnuo ruku i rekao – sada će se forsirati nekakva druga priča.
Ako govorimo o prostornim dokumentima, ukoliko govorimo o zakonu, o Prostornom planu Republike Srbije, to je zakon. Ovo je jedna od četiri luke. I vi ste to jasno rekli. Bez obzira šta ko priča, a pričamo o planskom dokumentu najvišeg reda, to je Prostorni plan, kaže – tu se nalazi Luka, ne može se planskim dokumentom nižeg reda propisati bilo šta drugo jer će izaći inspektor, pa će se voditi postupak.
Tako je, gospodine Duliću, po Generalnom planu Beograda do 2021. godine Luka takođe tu. Ali, gospodine Duliću, ja sam spreman da se opkladim s vama u šta god hoćete da će se to promeniti. Da li bilo ko, da li vi smete da garantujete ovde svojom imovinom, čašću, političkom karijerom da će do 2021. godine tu ostati Luka? Naravno da neće.
I pustite tu priču šta ako odluči investitor da se zaparloži zemljište. Onda se oduzima. Vi ste bili u obavezi, gospodine Duliću, po prethodnom zakonu, da insistirate da se oduzme zemljište koje nije privedeno nameni. Znate li kada je dato zemljište preduzeću Luka Beograd i kako je dato, pod kojim uslovima? Dao je grad Beograd besplatno na korišćenje isključivo za lučku delatnost. Nije se tamo obavljala samo lučka delatnost. Vi znate da je tamo Delta, da je tamo iDEA, da tamo ima i kancelarija i da se tamo obavlja mnogo drugih delatnosti. Nema šta nema na prostoru Luke Beograd.

Zahvaljujem, gospodine Šaroviću. Vreme za repliku je isteklo, razumeli smo.
Kao poslednji prijavljeni po redosledu, reč ima narodni poslanik Dušan Marić. Izvolite.