Dame i gospodo, jutros sam bio u selu Krnjevu kod Velike Plane i moji birači su mi naložili da današnje izlaganje počnem pitanjem ministru Duliću – kada će Vlada Srbije i njegovo ministarstvo ukinuti vanredno stanje, koje u tom selu traje otprilike mesec dana zbog pokušaja Vlade da u njemu skladišti opasan otpad?
Odluku da u vojnom objektu koji se nalazi na brdima iznad Krnjeva skladišti opasni otpad Vlada je donela zaključkom 25. juna 2009. godine. Istim zaključkom objekat je izuzet od Ministarstva odbrane i predat u nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja.
Da će njihovo selo biti iskorišćeno za odlaganje opasnog otpada, meštani Krnjeva su saznali slučajno od radnika koji su došli da navedeni objekat privedu nameni. Od tog dana oni su blokirali objekat poljoprivrednim mašinama, ispred njega drže 24-časovne danonoćne straže i ističu da će ih držati sve dok Vlada ne promeni svoju odluku.
Vlada je privremeno obustavila radove na objektu, međutim, ostala je pri stavu da se u Krnjevu skladišti opasan otpad.
Tražim od ministra da odgovori na jedno zdravorazumsko pitanje – kako je moguće da, pored desetina napuštenih vojnih objekata u nenaseljenim ili retko naseljenim područjima Srbije, pored brojnih napuštenih rudnika, Vlada donese odluku da opasan otpad skladišti usred Pomoravlja, bukvalno u oranicama, na rubu gusto naseljenog sela, nekoliko stotina metara od izvora iz kojih se to selo snabdeva vodom i nekoliko stotina metara od važnih kulturnoistorijskih spomenika?
Gospodine ministre, odlaganje otpada u Krnjevu ne bi predstavljalo samo trajnu opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu, nego i kršenje niza zakonskih propisa i odluka koje je donela vaša vlada. Sada ću ih nabrojati.
Protivzakonito je i suprotno dobroj domaćinskoj praksi, a svaka država bi trebalo da se ponaša kao dobar domaćin, to što su radovi na navedenom objektu otpočeli a da lokalna samouprava, opština Velika Plana i mesna zajednica Krnjevo uopšte nisu bili upoznati s odlukom Vlade da u njihovom mestu skladišti opasan otpad.
Drugo, prostorni plan u opštini Velika Plana, a taj prostorni plan je potvrđen od nadležnih organa Republike Srbije, i regulacionim planom za naseljeno mesto Krnjevo nije predviđeno da se na toj lokaciji može izgraditi objekat slične namene.
Treće, ovde imam Pravilnik o načinu postupanja s otpacima koji imaju svojstvo opasnih materija, koji je usvojila Vlada Srbije. U tački 7) stav 1. se kaže – skladište se smešta tako da udaljenost od naselja iznosi najmanje pet kilometara. Objekat koji nameravate da pretvorite u skladište je udaljen nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća.
Isti pravilnik, isti član, stav 2. – udaljenost navedenog objekta mora iznositi najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra, odnosno spomenika kulture. Navedeni objekat se nalazi nekoliko stotina metara od crkve brvnare iz 17. veka i zgrade najstarije seoske osnovne škole u Srbiji. Kao što sam rekao, skladište se nalazi u neposrednoj blizini više izvora iz kojih se pune kaptaže iz kojih se Krnjevo i osnovna škola, koju pohađa nekoliko stotina učenika, snabdevaju vodom.
Radovi na rekonstrukciji ovog objekta, koje je počelo da izvodi neko preduzeće iz Pančeva, početi su bez građevinske dozvole, i to je konstatovano zapisnikom građevinskog inspektora, koji imam ovde. Pročitaću vam član zakona koji se odnosi na izdavanje građevinskih dozvola. Član 133 – ministarstvo izdaje građevinsku dozvolu za izgradnju objekata, i to, pa tačka 11) za postrojenja za tretman opasnog otpada spaljivanjem, termičkim i/ili fizičkim, fizičkohemijskim, hemijskim postupcima, kao i centralna skladišta i/ili deponije za odlaganje opasnog otpada.
Sledeće, što je možda najneverovatnije, jeste da nije urađena procena uticaja na životnu sredinu, koja je bila obavezna po uredbi Vlade od 11. decembra 2008. godine. Danas u Srbiji ne možete da podignete običnu šupu, običnu garažu ako nemate procenu uticaja na životnu sredinu i prosto je neverovatno da Vlada kreće u ovakvu avanturu pravljenja skladišta opasnog otpada bez ove procene.
Gospodine ministre, kao što vidite, ne postoji propis koji reguliše ovu oblast a koji Vlada, u kojoj vi vodite odgovorno ministarstvo, nije prekršila.
Iz Ministarstva smo dobili odgovor da je u pitanju vojni objekat, pa se na njega ne mogu primenjivati civilni propisi. Međutim, to nije tačno. Objekat je vlasništvo Republike Srbije, bio je na korišćenju kod Ministarstva odbrane, Vlada ga je izuzela od Ministarstva odbrane i dala na korišćenje Ministarstvu zaštite životne sredine. Drugo, otpad u tom objektu će skladištiti privredno društvo, koje je pravo da skladišti otpad dobilo na tenderu. Znači, ovo obrazloženje Vlade, da je u pitanju vojni objekat i da se na njega ne mogu primenjivati civilni propisi, naprosto ne pije vodu.
Otpor meštana Krnjeva da se u njihovom mestu skladišti opasan otpad je još razumljiviji ako se ima u vidu činjenica da se nekoliko stotina metara iznad sela, otprilike na uzvišenjima gde treba da bude ovo skladište, nalazi već jedna velika deponija. Ta deponija pripada susednoj opštini Smederevska Palanka. Više puta smo kao lokalna samouprava i meštani Krnjeva upozoravali susednu opštinu Smederevska Palanka i nadležne republičke organe da se deponija ukloni, međutim, svaki put smo bili izignorisani.
Postavljam pitanje, gospodine ministre – kada država tako očigledno i brutalno u ovako važnoj oblasti krši sopstvene zakone, kada Vlada krši uredbe i propise koje je sama donela, kako možete očekivati od građana da poštuju i državu i propise koje donosi vaša vlada?

 Zahvaljujem, gospodine Mariću. Vreme za raspravu vaše poslaničke grupe je isteklo.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam – da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93? (Da.)
Gospođa Judita Popović, pa ministar. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, LDP je od početka, u toku leta kada smo raspravljali o tom famoznom Zakonu o planiranju i izgradnji, govorio o tome da je taj zakon apsolutno pogrešan. Pogrešan je iz jednog osnovnog razloga.
Prvo, sam naziv tog zakona govori da se radi o planiranju i izgradnji. Šta će onda u tom zakonu odredbe koje se odnose na konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva? Te odredbe su bukvalno na mala vrata ugurane u taj zakon i sad se gospodin ministar čudi zašto ovaj zakon svi osporavaju. A osporavaju ga svi osim skupštinske većine i njega samog, i verovatno njegovih saradnika, dok svi ostali tvrde da zakon ima očigledne mane zbog kojih stvara ogromne konfuzije.
Zašto je to tako? Zato što su te odredbe koje se odnose na konverziju bukvalno revolucionarne. Zašto? Zato što s tom konverzijom stavljamo van snage pravo korišćenja, koje je jedna socijalistička tvorevina. Socijalističkog sistema, kao takvog, više nema, ali je očigledno da su recidivi društvene svojine i socijalističkog prava korišćenja još uvek veoma snažni i otporni.
Baš iz tog razloga, jer se radi o ozbiljnom pitanju, to nije moglo da se stavi u formi nekoliko odredbi jednog zakona, a toliko specifičnog kao što je Zakon o planiranju i izgradnji. Može gospodin ministar da ima svoje mišljenje o tom zakonu i da smatra da je najbolji na svetu, ali rezultati i činjenice iz sprovođenja tog zakona govore nešto sasvim drugo.
Neka se samo pogleda šta se dešava sa građevinskom industrijom, a građevinska industrija čini 25% industrije Srbije, koja se inače pojavljuje u naznakama. Koliko znam, najmanje 700 građevinskih firmi je prestalo da postoji ili se likvidiralo zbog određenih problema koje stvara ovaj Zakon o planiranju i izgradnji.
Šta je s investicijama, stranim i domaćim? Na svakom koraku čujemo priču o tome da bez investicija nema privrednog oporavka. Evo vam ''srpski Davos'' na Kopaoniku, glavna teza su investicije, investicije, investicije. S ovakvim zakonom, koji bukvalno stavlja dva kriterijuma u pogledu konverzije prava korišćenja u privatnu svojinu, a pri tom to i retroaktivno primenjuje, investicija neće biti, a i one koje su se već dogodile su pod znakom pitanja.
Dobro je primetio gospodin ministar – šta ukoliko onaj koji ne želi da konvertuje, a radi se o nekom pravnom licu, privredniku, pa ostavi da se zaparloži ta njegova nekretnina? Odgovoriću vam – neće ostaviti da se zaparloži, on će je otuđiti ili će, jednostavno, tražiti raskid ugovora, poništaj ugovora, kako god hoćete.
Zašto? Zato što su uslovi prilikom te prodaje, prilikom privatizacije, stečaja ili izvršnog postupka, bili sasvim drugačiji od onih uslova koji se sada utvrđuju ovim Zakonom o planiranju i izgradnji. Vi sada naknadno menjate uslove za privatizaciju određenih nekretnina, za izvršenje određenih nekretnina i za nekretnine koje su bile predmet stečajne mase. Dakle, retroaktivno se radi nešto što definitivno stavlja pod znak pitanja da li u ovoj državi postoji poštovanje zakona, da li se ovde radi o pravnom poretku ili se radi o ad hok sistemu.
Dobro je gospodin ministar primetio da se u bivšim republikama SFRJ besplatno konvertovalo pravo korišćenja u pravo svojine i da, na veliko iznenađenje svih, ne znam na koga je baš mislio, u Srbiji to nije slučaj. Zašto u Srbiji to nije slučaj? Da li Srbija zaista misli to što govore njeni čelnici, da smo mi otvoreni za strane investicije, da smo otvoreni za ekonomsku saradnju sa celim svetom?
Ako je to tako, kako je moguće da se na mala vrata ponovo uvodi neki instrument kao što je podržavljenje? Jer, mi na ovaj način dolazimo u situaciju da će mnogi poslovni ljudi odustati od već kupljenih preduzeća i nekretnina jer im se možda neće isplatiti ukoliko neko nađe za shodno da proceni da su oni kupovinom objekta isti kupili za mali novac, a da zemljište vredi mnogo više.
Ovo, naravno, otvara mogućnost korupcije ogromnih razmera, jer se opet daje mogućnost činovnicima da sami utvrđuju kriterijume i način procene ko je koliko uložio ili nije uložio i koliko će da košta to zemljište nakon što se odbiju troškovi ulaganja.
Mislim da je to nedopustivo. Nedopustivo je, prvo, da jedan takav institut kao što je svojina bude na licitaciji, bude na tržištu političkih volja i bude predmet političkog voluntarizma. Nedopustivo je da se privatna svojina, koja je inače u zdravom ekonomskom svetu svetinja, stavlja pod znak pitanja i da se trguje s već ranije istrgovanim nekretninama, preduzećima itd.
Stvarno bih volela da vidim te situacije kada je neki poverilac, koji je u toku izvršnog postupka došao do određene imovine, objekta i prava korišćenja zemljišta na kom se objekat nalazi… A mogu da vam kažem, kada god se procenjuje vrednost objekta, ona uvek ide u paketu sa zemljištem, s položajem tog zemljišta i objekta. To nisu razdvojene kategorije, to je jedna kategorija. To može da vam potvrdi i potpredsednik Skupštine gospodin Novaković, koji je takođe advokat. Možete straćaru da kupite u Beogradu po veoma visokoj ceni samo zato što se nalazi na mestu gde se nalazi. Položaj te straćare određuje i tržišnu vrednosti iste. Dakle, tržišna vrednost, a ne građevinska vrednost je najčešće predmet kupoprodaje i prema tome se i određuju uslovi poslovanja.
Ako su uslovi poslovanja bili jedni, mi te uslove poslovanja nakon zaključenog pravnog posla, retroaktivno, ne možemo da menjamo. Ma koliko hteli neke nove metode da uvedemo, mi ćemo opet biti izuzetak u odnosu na sve okolne republike, bivše republike SFRJ. Mi smo ti koji ćemo da čuvamo društvenu, državnu ili već ne znam čiju imovinu samo zato da bismo podilazili onom populizmu koji viče – ne dajte, molim vas, to je društveno, to je državno, ne ispod cene, ne tajkunima.
A interesantno je, ovaj zakon napadaju svi, i tajkuni i oni koji štite društvenu svojinu, pa se postavlja pitanje – ako je ovaj zakon zaista pod takvim napadom, kako onda može biti da se još niko nije dosetio da bi eventualno morao da se promeni?
Još jedno bih posebno istakla, a to je, da vas podsetim – nije samo Beograd Srbija, nije Beograd centar sveta, nije Luka Beograd jedina bitna imovina i nekretnina u ovoj državi; postoji još jako puno imovine, preduzeća, fabrika, nekretnina koje su privatizovane, koje su prodate u postupku stečaja ili izvršnog postupka.
Prema tome, nemojmo se toliko fokusirati. Hajdemo malo da izmestimo politiku iz nekih pravnih stvari. Tamo gde bi pravo trebalo da ima najvažniju ulogu, gde bi pravobranilac trebalo da ima ulogu, gde bi sudovi trebalo da imaju najveću ulogu, meša se politika, pa se licitira oko cifara od kojih se stvarno zavrti u glavi. Da li se radi o milionima, stotinama miliona ili milijardi, mislim da je to samo stvar mašte. Realnost je nešto sasvim drugo.
Dakle, opet se potvrđuje ono o čemu LDP govori, da je nedopustivo da se sistemska rešenja (konverzija prava korišćenja u privatnu svojinu je sistemsko rešenje u okviru Zakona o planiranju i izgradnji) ne mogu na ovakav način rešavati. To mora da se radi sistemskim zakonima, na mnogo višem nivou i mnogo ozbiljnije. U protivnom dolazimo u situaciju da je zakon nesprovodiv, otvara jako puno pitanja i apsolutno sve je pod znakom pitanja.
A mi nemamo vremena i ne smemo dozvoliti da se već na prvom koraku zastane. Jer, od investicija, od stranih ulaganja, ukoliko nemate sigurnost, pravnu sigurnost poslovanja, a pre svega pravnu sigurnost privatnog vlasništva, tada nema ništa.
Ako vas napada i Agencija za borbu protiv korupcije i ako vas napadaju tzv. tajkuni i ako vas napadaju i branioci državne i društvene svojine, šta vam to govori? Šta vam govori to da je cena građevinskog zemljišta u Beogradu, u vremenima krize, nakon donošenja ovog zakona, na nivou cena u Dubaiju?
Zar je Beograd neka bolja destinacija od Dubaija? Da li je Beograd bolja destinacija od Londona, Pariza, Barselone ili bilo kog velikog evropskog grada? Prosto je neshvatljivo da cene građevinskog zemljišta u Beogradu budu toliko visoke.
Dakle, sve je to verovatno plod i rezultat jednog lošeg zakona, ovog poslednjeg, od 31. avgusta 2009. godine, a da ne pričam o pogrešnom sprovođenju tog zakona, o prilično čudnom pristupu i razmišljanju o tome šta se želi tim zakonom. Očigledno se baš i ne zna ili se krije prava istina.
Mislim da je vreme da napokon dođemo do novih zakona što se javne svojine tiče, da se novim zakonom o konverziji prava korišćenja u pravo svojine, kao i sa denacionalizacijom, restitucijom, promeni klima u ovoj državi i omogući da se zaista i proizvodi i ulaže i, samim tim, omogući bolji život za građane Srbije, a ne da se sve svede na političke igre i intrige. Jer, jedino što je ovaj zakon postigao, to je da su se intrige razmahale do vasione.

Hvala. Reč ima gospodin Dulić.

Zaista ću vrlo kratko. Mislim da smo danas imali prilike da debatujemo mnogo manje o Zakonu o državnom premeru i katastru, a mnogo više o problemima s kojima se svi mi suočavamo u društvu kao posledicom donošenja reformskih zakona.
Mi se nalazimo u procesu reformi i prirodno je da se mnogi ne slažu s tim, zbog toga što su ušuškani i sigurni u svojim zabranima, kojima su vladali decenijama, a sada se tome nazire kraj i pokušavaju da poslednjim atomima snage spreče neke procese koji su neminovni.
Više puta sam danas rekao, ko god bio na vlasti, šta god se desilo nakon nekih narednih izbora, svako ko dođe da se bavi ovim poslom, morao bi da sprovede iste ove reforme koje mi danas ovde sprovodimo i morao bi najzad da reši šta da radi s pitanjem konverzije prava korišćenja u pravo svojine, šta da radi s pitanjem opasnog otpada, šta da radi s mnogim drugim pitanjima s kojima se mi danas suočavamo i koji su vrlo teško rešivi.
Jednu stvar moram da kažem i da ispravim, prosto zbog toga što je to pogrešan navod. Cene građevinskog zemljišta u Beogradu su visoke zadnjih pet godina. One nemaju nikakve veze sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Zakon o planiranju i izgradnji je upravo, pošto je predvideo svojinu nad građevinskim zemljištem i omogućio milionima ljudi da postanu vlasnici građevinskog zemljišta, omogućio da najzad u Srbiji tržište građevinskog zemljišta zaživi. Kada zaživi tržište i kada na ponudi građevinskog zemljišta bude više nego što je bilo do sada, siguran sam da će i cene pasti.
Sama činjenica da ovaj zakon, kao što ste rekli, napadaju i tajkuni i zaštitnici društvenog kapitala i Savet za borbu protiv korupcije meni govori da smo na dobrom putu da najzad napravimo normu koja će uvesti neophodni balans. Neki ga napadaju zbog toga što imaju interesa, neki zbog toga što su verovali u model koji ste vi ovde prezentovali, a to je - da se ne bismo zaglavljivali u te birokratske zavrzlame i omogućavali administraciji da arbitrarno odlučuje, ajde da im damo sve besplatno. Vi ste, dakle, navijali za to da se zemljište udeli besplatno. Mi to nećemo dopustiti i nismo dopustili ovim zakonom.
Za neke koji napadaju siguran sam da nisu ni pročitali norme i da nisu najbolje razumeli uredbu. Mi ćemo se potruditi, kroz praksu, da pokažemo da ona ima smisla. To je jedan problem, s kojim se mi suočavamo kada u javnosti pokušamo da raspravljamo o stvarima o kojima smo već raspravljali u javnim raspravama i skupštinskim debatama.
Dakle, ja sam danas ovde prisustvovao ponovnoj javnoj raspravi i debati o Zakonu o planiranju i izgradnji, koji živi već nekoliko meseci i koji će da sprovede sve norme o kojima smo danas ovde pričali. Mi ćemo u ovoj godini pomoći građevinskoj industriji. Ona je u dubokoj krizi. Kriza građevinske industrije je počela u decembru 2008. godine. Ona nema nikakve veze sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Mi planiramo u ovoj godini da započnemo izgradnju 500.000 kvadrata stambenog prostora kroz mere subvencije projektnog finansiranja, koji ćemo omogućiti građevinskim preduzećima.
Mogu da vam kažem jednu lepu vest. Do sada se veliki broj banaka javio. Sledeće nedelje ćemo zaključiti ugovore sa bankama. Od sledeće nedelje će faktički početi građevinske firme koje imaju zemljište sa lokacijskom dozvolom da konkurišu za ove veoma jeftine i povoljne kredite za projektno finansiranje. Prema podacima kojima sad raspolažemo, već je preko 500.000 kvadrata stambenog prostora rezervisano preko Privredne komore.
Dakle, u ovom trenutku je interesovanje građevinskih preduzeća mnogo veće nego što mi u ovom trenutku imamo novca da pokrijemo trošak projektnog finansiranja. Nadam se da ćemo u nekom od rebalansa budžeta, eventualno, ukoliko se zaista pokaže da ovaj projekat pokreće i generiše građevinsku industriju, omogućiti više novca da bi svi oni koji hoće da grade bili u tome.
Tačno je da građevinska industrija generiše značajno bruto nacionalni dohodak. Ove godine, samo zahvaljujući ovoj meri Vlade, mi planiramo da ''upumpamo'' u građevinsku industriju negde između 400 i 500 miliona evra, što je, priznaćete, veoma kvalitetan projekat i značajno će doprineti sveobuhvatnoj ekonomskoj slici.
Zahvaljujem vam na raspravi. Izvinjavam se ako sam bio opširniji u objašnjavanju politike koju zastupamo, ali to radimo s uverenjem da smo na dobrom putu i da ćemo zaista uspeti da u ovoj toliko neuređenoj oblasti kao što su građevina i urbanizam u godinama koje su pred nama najzad uvedemo toliko očekivani red. Hvala vam puno.

Hvala vama.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru.
Na osnovu člana 85. određujem pauzu u trajanju od jednog sata. Nastavljamo u 17.00 sati. U elektronskom sistemu stoje prijave gospodina Dušana Marića i gospođe Judite Popović, pa će u 17.00 sati prvi dobiti reč. Hvala.
(Posle pauze – 17.00)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo rad. Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom razmatranja 15. tačke dnevnog reda, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju, pored predstavnika predlagača Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, pozvala da sednici prisustvuje i Milorad Ilić, pomoćnik ministra za infrastrukturu.
Prelazimo na 15. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O MEĐUNARODNOM PREVOZU U DRUMSKOM SAOBRAĆAJU (načelni pretres)
Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za saobraćaj i veze i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa ''Za evropsku Srbiju'' - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred, Srbijo" - 15 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS - osam minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa ''Nova Srbija'' - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju narodni poslanici: Đorđe Milićević – poslaničku grupu SPS-JS, Vladan Jeremić – poslaničku grupu SRS, Zoran Šami – poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Gospodin Dušan Marić reklamira povredu Poslovnika.

Dame i gospodo, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine. Smatram da je ministar Oliver Dulić prilikom mog prethodnog izlaganja povredio dostojanstvo Narodne skupštine. U toku većeg dela mog izlaganja o protivzakonitim pokušajima ministra Dulića i njegovog ministarstva da u Krnjevu kod Velike Plane skladište opasan otpad, čak i u trenucima kad sam mu se lično obraćao i tražio odgovore na vrlo bitna pitanja, ministar je ćaskao s gospodinom Novakovićem. Zaista smatram da to nije bilo u redu.
Drugo, smatram da je nedopustivo da narodni poslanik ministru koji je prisutan u Skupštini postavi nekoliko vrlo bitnih pitanja koja se tiču zdravlja više od četiri hiljade građana Srbije i da on ta pitanja potpuno ignoriše. U prvi mah sam bio u dilemi da li gospodin ministar ignoriše građane Krnjeva ili, jednostavno, ne zna šta se radi u njegovom ministarstvu, a sada sam ubeđen da je u pitanju i jedno i drugo.
Izneću samo još jedan vrlo bitan podatak. Ministar Dulić je odbio da dođe na jučerašnju sednicu Odbora za zaštitu životne sredine. Odbio je da sučeli svoje argumente o skladištu u Krnjevu s narodnim poslanicima, ali nije propustio priliku da se, nakon izlaska iz ove sale, obrati novinarima na vrlo uvredljiv način. Rekao je, između ostalog, sledeće – sednici su prisustvovali odbornici opozicije, ali oni nisu dovoljno stručni da raspravljaju o ovom problemu.
Smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospođa Judita Popović reklamira Poslovnik.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je replika na izlaganje gospodina ministra. Nije mi to običaj, ali moram da se javim, samo iz jednog jedinog razloga, što je izneta jedna neistina.
Rečeno je da se LDP zalagao za to da se zemljište besplatno dodeli određenim tajkunima, odnosno onima koji su nekretnine stekli (govorim o privrednim i ostalim pravnim licima) u toku privatizacije, u toku stečaja ili izvršnog postupka.
LDP nikada nije rekao da traži da se zemljište dodeli besplatno. Nikada LDP nije forsirao taj način rešavanja problema konverzije prava korišćenja u pravo svojine. Mi smo od početka tvrdili i načelno se zalagali za to da ne može jedan zakon da ima retroaktivnu snagu na određene pravne poslove. To je pod jedan.
Pod dva, rekli smo da ne mogu naknadno da se menjaju uslovi pod kojima su nekretnine stečene u ranijem periodu. Posebno smo isticali da se protivimo tome da se konverzija prava korišćenja u pravo vlasništva radi i donosi u jednom takvom zakonu kao što je Zakon o planiranju i izgradnji.
Pored toga, isticali smo da se, ako se već odlučilo da se konverzija unese u predmet i sadržinu ovog zakona, odrede precizni uslovi u tom famoznom članu 103. koji ne bi proizvodili konfuziju, a sam ministar je govorio da su sve bivše republike SFRJ uradile konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva bez naknade i nisu pravili razlike između dve kategorije sticalaca, dakle fizičkih lica koji su vlasnici stambenih zgrada i stanova i pravnih i privrednih lica koja su nekretnine stekli u privatizaciji, stečaju ili izvršnom postupku.
Od početka tvrdimo da je to veoma loša poruka za sadašnje i buduće investitore, da su posledice zaista veoma loše i da će se tek pokazati koliko je to loše rešenje, zato što bi svojina, privatna svojina morala da bude u prvom planu i da bude sistemski zaštićena, a ne na ovaj način, da stalno menjamo uslove sticanja iste.