Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Podneo sam amandman u odnosu na član 2. da se u stavu 3. reči "ili drugim propisom" briše. Zašto? Vidite, ovo je jedna mogućnost gde će doći do brojnih zloupotreba, a s druge strane, ovim putem se unosi pravna nesigurnost.
SRS jeste za to da se međunarodni ugovori, čak i presude o kojima je govorio gospodin Zoran Krasić moraju objavljivati, ali kako? Te presude, kako je rekao Krasić, mi ne prihvatamo da budu objavljene u "Službenom glasniku". Da li ima retroaktivnosti? Da li uporedno ima da je ijedna država u Evropi ijednu presudu koja se odnosi na ljudska prava doneta u Srbiji da je bila objavljena i u jednoj članici EU?
Nemam ta saznanja i mislim da nije. Ovim se unosi pravna nesigurnost. Reći ću vam na jednom primeru – objavljivanje ili drugim propisom. Ovi drugi propisi mogu biti i propisi mesne zajednice ili opštine, ili lovačkog društva, ili da ne nabrajam.
Dakle, u "Službenom glasniku Republike Srbije" mogu biti objavljeni međunarodni ugovori, oni koji su utvrđeni zakonom, a ovo drugi propisi mislim da unosi pravnu nesigurnost. Ovi drugi propisi i podzakonski akti ugrožavaju pravni poredak Republike Srbije.
Oni često derogiraju i osnovne zakone. To vam je slučaj recimo – ministar zdravlja ili direktor zdravstvenog i penzionog fonda Republike Srbije donese pravilnik i tim pravilnikom stavi van snage Zakon o zdravstvu i Zakon o osiguranju. To vam je bio primer do sada da građani južnog Banata i Pančeva nisu imali pravo, niti su imali mogućnosti da se izbore da dođu da se leče u Beograd.
Prema tome, ovo je veliki problem ako se da nekome da uredbom ili na neki drugi način, nekim drugim podzakonskim aktom reguliše neku materiju koja spada isključivo u zakonodavnu regulativu. Ostajem kod ovog amandmana, ne bih oduzimao vreme mojim kolegama, ali smatram da je ovako rešenje apsolutno neprihvatljivo i ostajem kod amandmana i predlažem da ga usvojite.

Gospodin Zoran Krasić ima reč.

U suštini, amandman gospodina Palalića i ovaj amandman Petra Jojića (Predsednik: SRS-u je ostalo 43 minuta.), u suštini to je sličan amandman, da ne kažem identičan i otvara pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje (Predsednik: Izvinite, 41 minut.)... Dobro. Hvala vam.
Pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje tajni i javni sporazumi, verovatno je jasno, ako je neki tajni sporazum onda se on ne objavljuje, jer ako bi se objavio ne bi više bio tajni sporazum. U istoriji postoji mnogo tih tzv. tajnih sporazuma. Nažalost, i na ovim našim prostorima ovde, kako su to nekada pričali, bilo je i previše tajnih međunarodnih sporazuma.
Da se vratimo onome što je glavna tema. Skoro svakodnevno se u ovoj skupštini suočavamo sa nečim što se zove ratifikacija, odnosno potvrđivanje međunarodnog sporazuma. To je neki put memorandum, deklaracija, konvencija, ugovor, protokol itd. To je sve u rangu međunarodnog ugovora, ukoliko je jedna od strana ugovornica RS, a druga da li neka država, pa se radi o bilateralnom sporazumu, ili neka međunarodna organizacija ili skup država, koje su multilateralni sporazumi.
Od kada je veka, od Bečke konvencije naovamo zna se da se čin ratifikacije obavlja u formi zakona. U Srbiji je to oduvek tako bilo. Donosi se zakon o ratifikaciji, zakon o potvrđivanju. Član 3. tog zakona je uvek nalog da se međunarodni ugovor objavi u "Službenom glasniku".
Dok je bila Savezna Republika Jugoslavija, to je bilo u saveznoj nadležnosti, pa je bilo u "Službenom listu". Od kada je stvorena ova konstelacija onda je "Službeni glasnik RS", posebno izdanje "Međunarodni ugovori", gde se objavljuju svi potvrđeni i ratifikovani međunarodni ugovori.
Ne postoji drugi propis u kome bi bio nalog o objavljivanju. Ne postoji. Znači, postoji Ustav, postoji svaki konkretni zakon o potvrđivanju nekog sporazuma i po pravilu član 3. i član 4. Neki put član 3. može da bude ograničenje, isključenje primene određene konvencije, određenog ugovora na određenoj teritoriji u pogledu nekih pitanja, jer u zavisnosti od nivoa pregovora dozvoljava se državama članicama, potpisnicama neke međunarodne konvencije da ograniče primenu konvencije na delu svoje teritorije ili da proberu šta hoće iz nomenklature ponuđenih rešenja da tu državu obavezuje.
Uvek u tom zakonu o potvrđivanju stoji nalog o objavljivanju u "Službenom glasniku". Zašto? Zato što se vezuje sa stupanjem na snagu.
U praksi i na ovoj sednici imamo nekoliko takvih zakona o potvrđivanju nekih međunarodnih ugovora. Imamo situaciju da se u samom tekstu međunarodnog ugovora navodi prevremena i privremena primena tog ugovora pre nego što se izvrši ratifikacija, što ne sme da se dešava.
Sećate se čuvenog sporazuma koji je Vuk Drašković zaključio sa Amerikancima o prolasku njihovih trupa itd. Počelo je da se primenjuje odmah čim je potpisano, a na ratifikaciju je čekalo nekoliko godina. Tako je bilo.
Danas imamo u pravnom prometu nekoliko sporazuma koji su svakako u rangu međunarodnih, gde je naše tužilaštvo zaključilo sa nekim tužilaštvima. To nikada nije došlo u Narodnu skupštinu na potvrđivanje. To je ono Vukčević u Zagrebu, Vukčević u Sarajevu itd.
Sada da se vratim na samu suštinu ovog amandmana. Znači, nalog o potrebi objavljivanja ili o obavezi objavljivanja može da stoji samo u zakonu o potvrđivanju odgovarajućeg međunarodnog ugovora. Zato su ove reči – ili drugim propisom, nema taj drugi propis.
Taj drugi propis bi mogao da bude Zakon o inostranim poslovima. Taj drugi propis bi mogao da bude o spoljnim poslovima, kako bi trebalo sada pravilno da se zove i tim zakonom da se predvidi čitava procedura kako se dolazi do međunarodnog ugovora, koje su faze, kako se pravi platforma, ko pregovara, ko platformu odobrava, prvi krug razgovora, drugi krug razgovora, šta Vlada odobrava, šta Vlada ne odobrava, ko zastupa, ko potpisuje.
U ovoj zemlji sad svako potpisuje međunarodni ugovor. I državni sekretari su počeli da potpisuju međunarodne ugovore u ime države. Naravno, imaju uvek zaključak Vlade da ih ona ovlašćuje da u ime države potpišu. Tu stoji ta glavna opasnost u ovih nekoliko reči, tri reči – ili drugim propisom. Nema tog drugog propisa. To je Ustav i zakon o potvrđivanju nekog međunarodnog sporazuma.
Kada se stavi ovako nešto, pa se još slepo brani taj stav, onda s pravom Palalić može da sumnja. S pravom svi možemo da sumnjamo. Da li ima nekih tajnih sporazuma? Ima sigurno, ali su tajni zato što nisu objavljeni i oni nikada neće ni biti objavljeni i to nije tema ovog amandmana.
Tema amandmana je da nema tog propisa kojim se daje nalog ili propisuje obaveza objavljivanja u "Službenom glasniku", osim zakona o potvrđivanju određenog međunarodnog ugovora.

Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.)

Ovde je situacija vrlo jednostavna. Kada se donosi Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, Zakon o službama, materijalnoj, radnoj itd, to ide u "Službeni glasnik".
Mi imamo i ''Vojni službeni glasnik RS". Onda se postavlja pitanje – šta se u njemu objavljuje? Samo smo tražili da se izvrši odgovarajuća terminološka intervencija – ukazi i drugi akti predsednika Republike, pošto je on vrhovni komandant, to mora, propisi i drugi akti Vlade, mora, zato što je podeljena nadležnost između predsednika, ministarstva i Vlade, odnosno ministra nadležnog za odbranu, sve je to u redu. Ovde sada stoji – koji se odnose na Vojsku Srbije.
Mi kažemo – koji se odnose na pripadnike i službu. Želimo da definišemo šta se to tamo objavljuje, jer bi neko mogao da protumači da se tamo objavljuje sve i svašta.
Ima nekih stvari koje se nikad ne objavljuju. To su oni planovi tajni itd, ali unapređenje, podzakonski akti koji se tiču statusa lica u oružanim snagama itd, to treba u tom listu da se objavi, ali po svojoj definiciji, ti opšti akti su uski i primenjuju se na ono što je sektor Vojske i sektor odbrane. Na to se primenjuje. To nema potrebe da ide u Službenom glasniku nego da bude u specijalnom vojnom listu.
Mi smo samo pokušali da definišemo kakav bi bio karakter tih opštih akata, doduše ima tu i pojedinačnih akata koji se objavljuju, ukazi o postavljenju komandanata, načelnika službi itd, i to sve treba da se objavljuje, ali ovako kad se kaže šta se odnosi na vojsku to je preširoko i u tom velikom širokom tumačenju može da se desi da se neke stvari i ne objave, a neophodne su za funkcionisanje vojske i sistema odbrane.
Eto, to je ta bila svrha ovog amandmana. Ništa drugo nije bilo. Svesni smo činjenice da takav list mora da postoji i da on, pre svega, svi akti koji se tu objave direktno se tiču službe i pripadnika vojske. Ne tiču se običnih građana, ne tiču se direktno njih. Mogu biti interesantni. Ono što se tiče svih građana, što je obaveza, to je Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, o službama, ono što smo već doneli ovde u Narodnoj skupštini, bezbednosti itd. To ide u Službeni glasnik.
Ovde se govori o aktima vrhovnog komandanta, Vlade i Ministarstva, po pravilu su to sve podzakonski akti i želimo da definišemo da se ti podzakonski akti odnose na pripadnike vojske i na funkcionisanje službi unutar vojske. Samo da pokušamo da definišemo da se ne bi desilo da u tom službenom glasniku vojnom se objave recimo sastav generalnog sekretarijata predsednika Republike. Možda ima neke dodirne tačke sa vojskom, možda ima neke, u istoj zgradi se nalaze, a nema nikakve druge, eto zbog toga.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Sreto Perić, Petar Jojić i Mirko Munjić. Gospodin Mirko Munjić ima reč. Izvolite.

        Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo sad zarad javnosti da pročitam samo šta piše u članu 4, dakle ono što smo mi tražili amandmanom da se briše.
"O objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Republiku Srbiju stara se ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava". Dakle, našim amandmanom mi smo tražili da se ovaj član briše.
Postavlja se pitanje koji je pravni osnov za unošenje ovakve odredbe u jedan ovakav zakon? Kada ste govorili o ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona, vi ste kazali da je ustavni osnov sadržan u odredbi člana 97. Ustava Srbije, gde se kaže da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom. Mislim da je to poslednja alineja ovog člana 97.
Dakle, ova odredba člana 97. Ustava traži, pod jedan, da se ovi odnosi, pored toga što treba da budu od interesa za Republiku Srbiju, dakle to je prvi uslov, drugi je uslov da moraju biti u skladu sa Ustavom. Obaveza da se jedna presuda objavi u Službenom glasniku mora biti konstituisana samo zakonom.
Tako, na primer, obaveza da se odluka Ustavnog suda objavi uspostavljena je Zakonom o Ustavnom sudu. U Zakonu o Ustavnom sudu jasno stoji da se odluke Ustavnog suda objavljuju u Službenom glasniku i to je sve u redu. Međutim, postavljam pitanje da li je obaveza da se presuda Evropskog suda za ljudska prava, dakle, ijedna presuda Evropskog suda za ljudska prava objavi negde?
Da li je to do sada bilo propisano bilo kojim zakonom? Nije bilo propisano nijednim zakonom. Evropski sud za ljudska prava nije nacionalna institucija, nije institucija nacionalnog karaktera. Vi ne možete upoređivati Evropski sud za ljudska prava sa našim Ustavnim sudom, sa Ustavnim sudom Republike Srbije. Ustavni sud Republike Srbije je najviša pravosudna instanca u Srbiji i presude ovog suda se objavljuju u Službenom glasniku, ali na osnovu Zakona o Ustavnom sudu.
U tom Zakonu o Ustavnom sudu to je i propisano i to je sasvim jasno. Međutim, objavljivati presude Evropskog suda za ljudska prava zajedno sa onim propisima i odlukama kako je to određeno Ustavom i zakonom je na neki način pravno nasilje kako nad Ustavom Republike Srbije, tako i nad zakonima koji to regulišu i upravo zbog tih razloga mi tražimo da se ovaj član Predloga zakona i briše.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo predsedniče, gospodin Munjić i gospodin Krasić dali su  valjano obrazloženje i istakli i obrazložili određene primedbe, šta treba objavljivati, kako treba objavljivati i da li je to od značaja za Republiku Srbiju.
Gospođo predsedniče, molim vas kao vrsnog stručnjaka iz oblasti medicine da mi dozvolite, objavio bih jednu radosnu vest za građane Pančeva kada je u pitanju zdravstveno stanje i lečenje. Malopre sam obavio razgovor sa direktorom Fonda za zdravstveno osiguranje Autonomne pokrajine Vojvodine, primarijusom gospodinom dr Cimešom Dragomirom i uvažio je sva nastojanja poslanika SRS za šta smo se zalagali, da se stavi van snage jedan pravilnik direktora Fonda republičkog za zdravstvo, a da se poštuje zakon. Koristim priliku da objavim jednu radosnu vest ponovo, uz vaše dopuštenje, da građani Pančeva od sada mogu, i Južnog Banata, Kovina, Kovačice, Bele Crkve, Vršca, Plandišta, Alibunara...