Iskorišćen je minut vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Milan Marković.

Već u nekoliko diskusija se u stvari polemiše sa zakonima koji su ranije doneti. To nije pitanje ovog zakona, niz stvari koje se ovde pominju već su utvrđene prethodnim zakonima, između ostalog i zakon koji je donet pre osam godina, a to je Zakon o zaštiti prava nacionalnih manjina. Jedna od tih stvari jeste i ova.
Prema tome, ta terminologija i ta definicija je utvrđena još 2002. godine i nema nikakve dileme da je dostiže manje nego premašuje, odnosno da je za nacionalnu manjinu bolje nego ovo drugo. U tom pravcu zaista mogu da kažem, čekajte, 15 je manje od 15,1, tako da smo mi u pravu. To je vezano za to.
Ovo drugo, vi loše tumačite Ustav, tu nema nikakve dileme. Ne kaže Ustav da će se zakonom odrediti koji su jezici u upotrebi i gde, Ustav kaže da će se zakonom utvrditi način na koji će se to odrediti. Prema tome, jedinica lokalne samouprave utvrđuje upotrebu službenog jezika, ne utvrđujemo mi zakonom.
Za kolegu Hajdarevića, ovo je sada u stvari osnov kada se usvoji zakon da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti statuta zbog toga što taj statut očigledno će biti nezakonit, odnosno neće biti u saglasnosti sa ovim zakonom, tako da znam za taj problem. Decentralizacija nosi sa sobom i neke efekte, pojave koje nam nisu uvek drage, a jedna od tih pojava je da imate jedinicu lokalne samouprave koja to ne želi da uradi, nešto što treba da uradi. Obzirom da je do sada to bilo da može da se uvede, sada da mora, imamo osnov da pokrenemo postupak pred Ustavnim sudom. Rešiće se taj problem i žao mi je što uopšte tamo neko nije bio dovoljno svestan i uradio ono što je trebalo da uradi.
Tako da, što se tiče koleginice Papuge, nisam učestvovao, zvao me je jedan narodni poslanik, razgovarao sam sa Đurom Mučenskim, razgovarali smo o amandmanu, pošto je najpre bio jedan amandman koji se odnosi na obraćanje pripadnika nacionalnih manjina direktno republičkim organima, pa smo utvrdili da uz najbolju volju ne možemo da prihvatimo takav amandman. Kod vašeg amandmana nam je problem bio ovo što ste sami rekli, a to je pitanje standarda.
Šta znači "tradicionalno" teško je utvrditi i onda bismo morali da dođemo u situaciju, pa smo na kraju odlučili, 15% je obavezno i mislim da je to prava mera i to u praksi nema nikakvih problema, daje dobre rezultate. SO gde živi manje od 15% iako su već to utvrdile kao nivo dostojnih prava, naravno, ne mogu to da menjaju.
Žao mi je, nisam znao da ste se i vi trudili takođe, ali mislim da je važno to da je konačno rešenje u skladu sa našim željama i intencijama i standardima koje kao država gajimo u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina.

Reč ima poslanik Đuro Mučenski.

Poštovana predsedavajuće, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovde smo kao narodni poslanici i pripadnici nacionalnih manjina koji žive u Republici Srbiji. Svi zajedno se trudimo da menjajući zakonske uslove omogućimo pripadnicima da ostvare svoja prava.

Svi imamo dobru nameru da ta prava dobro i praktično realizujemo kroz zakone koje donosimo i koje menjamo. Ukoliko uočimo određene nedostatke da na praktičan način koji će biti primenjiv u praksi to i ostvarimo. Upravo to i jeste intencija našeg rada bila ovde.

Takođe, to jeste dokaz da su svi pripadnici i većinskog, a i pripadnici nacionalnih manjina, razmišljali na taj način da unapredimo kvalitet i da ne samo to stavimo u zakonski okvir nego da to bude primenljivo i u praksi. To je bila svrha dogovora podnošenja amandmana u različitim tekstualnim oblicima. Normalno je da to nekada sa gledišta narodnog poslanika ima jednu viziju. Mora se imati u vidu realnost našeg života i potrebno je izvršiti određene konsultacije da bi jedna ideja kroz praktičan amandman i zaživela u prirodi.

To jeste bila svrha amandmana koji je podnet preko Odbora za pravosuđe jer je postojala određena opasnost da podnošenjem amandmana, gde bi se omogućilo pripadnicima nacionalnih manjina da se obrate republičkim i drugim organima na državnom nivou, napravimo nešto što ne bi praktično moglo da zaživi.

Zajedno sa svojim kolegama učestvovao sam u konsultacijama sa gospodinom ministrom Milanom Markovićem i gospodinom ministrom Svetozarom Čiplićem, da bismo to pravo koje stoji i koje je prilično neprecizno bilo definisano u dopuni izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika, omogućili na praktičan način da se pripadnici nacionalnih manjina obrate republičkim organima na svom jeziku. Šta to praktično znači i kako bi to izgledalo? Želeo bih da pojasnim.

Naime, želeli smo da iskoristimo postojeće kapacitete opština, tj. lokalnih samouprava gde je jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi i da se pripadnici nacionalnih manjina preko tih kapaciteta, tj. preko lokalne samouprave obrate republičkom organu a lokalna samouprava će biti u obavezi da taj deo poslova organizuje i da snosi troškove samoga prevođenja teksta i upućivanja praktično tog teksta nadležnom organu.

Znači, imaćemo zakon koji će biti efikasan i koji će biti primenjiv u praksi, a nećemo stvarati nepotrebne troškove u ovakvoj ekonomskoj situaciji kakva jeste.

Zadovoljan sam što je ovakva forma amandmana prošla, jer smo dobili ono što smo hteli. Omogućili smo pripadnicima nacionalnih manjina da se obrate, a istovremeno to neće dodatno opterećivati državu i mi smo svi zajedno postigli cilj, a to je da radimo na unapređenju sloboda i prava nacionalnih manjina u Republici.

Tri minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Narodna poslanica Judita Popović želi reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, volela bih samo da se nadovežem na ove prethodne dve diskusije u vezi određenog amandmana koji je podneo Odbor za pravosuđe i lokalnu samoupravu. Evo o čemu se radi.
Konkretno, u zakonskom predlogu, u članu 4. koji u stvari menja član 11, posle stava 7. dodaje se novi stav 8, s obzirom da se dosad pričalo o ovom amandmanu, a da se nije konkretizovalo i nije objasnilo o čemu se tu radi, volela bih da vam pročitam taj amandman, koji glasi: "Pripadnici nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije ne dostiže 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku preko jedinice lokalne samouprave u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi, pri čemu jedinica lokalne samouprave obezbeđuje prevođenje i snosi troškove prevođenja dopisa upućenog republičkom organu i odgovora tog organa". Dakle, ovo je amandman.
Podsetila bih na stav 7. zakonskog predloga koji kaže da pripadnici nacionalnih manjina, čiji broj ukupno stanovništvo Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva, mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku.
Dakle, faktički ovaj stav 8. u stvari samo se nadograđuje na stav 7. potpuno nepotrebno. Umesto da se taj stav 7. promeni i jednostavno izbriše taj limit od 2%, mi sad komplikujemo zakon i dodajemo novi stav koji faktički anulira onaj prethodni limit od 2%.
Možda ni tu ne bi bio problem, dakle može da prođe i u tom smislu popravljanje jednog lošeg rešenja u zakonu. Međutim, šta je tu problem? Problem je recimo u tome što se ovde uzimaju jedinice lokalne samouprave uopšteno, dakle tamo u kojoj je jezik te nacionalne manjine u službenoj upotrebi.
A šta ćemo u slučaju ukoliko je neko pripadnik nacionalne manjine, a recimo živi u Negotinu, a radi se, recimo, o pripadniku nacionalne manjine mađarske, šta ćemo onda da radimo, da li ćemo onda obavezati po ovom zakonu neku lokalnu samoupravu u Vojvodini gde je, recimo, u službenoj upotrebi mađarski jezik, kako ćemo mi obavezati tu lokalnu samoupravu da sprovede ovo rešenje iz zakona?
Dakle, nepotrebno komplikujemo, čak i kada imamo veoma dobre namere, u tom smislu da izađemo u susret pravima nacionalnih manjina, što je jako dobro. Ta pozitivna diskriminacija uvek ide u prilog nacionalnim manjinama, ali u ovom slučaju mi pravimo probleme na drugoj strani. Pre svega ne vidim mehanizme kako će te lokalne samouprave biti primorane, odnosno na koji način će one zaista da realizuju ovo na šta ih zakon obavezuje.
Da li i po kom sistemu će se birati koja lokalna samouprava, ako imamo više lokalnih samouprava gde je taj jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi, kako ćemo odabrati odgovarajuću lokalnu samoupravu da je izložimo, recimo, još nekim dodatnim troškovima, jer vidimo da i troškove snosi ta lokalna samouprava.
Zar nije bilo mnogo jednostavnije ukoliko je taj organ koji je doneo odluku već u obavezi da je dostavi nekoj lokalnoj samoupravi na dalju obradu prevođenja i slično, da ujedno taj organ preuzme na sebe jednu sasvim običnu obavezu da nađe sudskog tumača, tumača za jezik te nacionalne zajednice i da u tom smislu realizuje nešto što se želi ovim predlogom zakona. To je najjednostavnije rešenje.
Dakle, nije potrebno da taj organ zaposli nekog tumača za jezik nacionalne manjine, ali može uvek honorarno da angažuje nekog tumača. Uostalom, i budžetom su predviđena ta sredstva za usluge po ugovoru. Često se te usluge po ugovoru i koriste potpuno neracionalno, a ovo bi bio jedan veoma racionalan razlog zbog kojeg bi se ti troškovi pravili.
Pored ovog slučaja kada se nepotrebno komplikuje zakon, nadovezala bih se i na diskusiju kolege Kenana Hajdarevića, koji je obrazlagao amandman poslanika iz Liberalno demokratske partije, kojim smo imali samo jednu dobru nameru da zakonski predlog uskladimo sa postojećim Zakonom o Narodnoj skupštini, jer član 9. stav 2. ovog zakona, recimo, ne predviđa limit u slučaju da se neko od poslanika želi obratiti na svom maternjem jeziku koji je jezik nacionalne manjine.
Onda nepotrebno komplikujemo i ovim zakonskim predlogom, jer stavljamo limit, a Zakon o Skupštini, gde ustvari u parlamentu će taj narodni poslanik i da se obrati auditorijumu, odnosno poslanicima, i nepotrebno stavljamo taj limit od 2%.
Dakle, radi se samo o tome da treba da se usklade međusobno zakoni, da ne dođemo do neke kolizije potpuno nepotrebno. Pisanje zakona je komplikovan posao. Predlaganje zakona je komplikovan posao. Uvek trebamo da imamo u vidu koji se rezultati očekuju od tog zakona, na koji način mislimo da sprovodimo te zakone.
Ukoliko su amandmani svrsishodni, celishodni, mislim da bi trebalo dva ili tri puta da se razmisli o tome da li će ili se neće prihvatiti, pa u slučaju ukoliko neki amandman i ima neku logiku i poboljšava tekst zakona, zaista je potrebno da se konsultuje poslanik koji je taj amandman podneo, pa eventualno da taj amandman ispravi. To je ta neka saradnja između predlagača i narodnih poslanika koji su ovde da odlučuju o predloženim zakonima.

Iskorišćeno je 7 minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Milan Marković, pa narodni poslanik Munir Poturak.

Kada su u pitanju ova 2% za Narodnu skupštinu, mi smo podneli amandman kojim brišemo to zato što to treba da bude materija Zakona o Narodnoj skupštini, ali je to tako bilo u Saveznom parlamentu, pa smo to preuzeli kao nivo dostignutih prava. Dobro je da to ide korak dalje i normalno je da ne postoji nikakav limit, jer narodni poslanik je narodni poslanik, govoriće na jeziku koji je njegov jezik, pretpostavljam da tu nema nikakve dileme.
Ne slažem se s vama. Razmišljali smo o tome da prihvatimo taj amandman i da se svako može obratiti republičkim organima na svom jeziku. U ovom momentu u Srbiji imamo više od 20 jezika koji su u službenoj upotrebi. Od pisarnice republičkih organa, pa nadalje bi trebalo da se koriste tumači dok dođe u Ministarstvo, da se u Ministarstvu raspodeljuje putem tumača, to je krajnje komplikovano, da se zatim angažuje po ugovoru neki tumač.
Da li za taj jezik ima tumača, nema, da li je slobodan, da li nije, treba da dođe taj tumač i da se njemu plati jer to nisu male pare. Njegovo tumačenje jednog lista košta verovatno kao cela plata onoga ko to radi u lokalnoj samoupravi. Ne znam kolike su sada tarife sudskog tumača, ali pretpostavljam, ko je ovde aktivan advokat, da zna da su tarife ogromne.
Angažovati sudskog tumača da vam prevede tekst sa albanskog na srpski od tri strane, pa da onda napišemo na srpskom, pa on ponovo da prevede na albanski jezik, pa da pišemo neka objašnjenja pisarnici, to je sve jako komplikovano. Moj strah je bio, to sam rekao i kolegi Mučenskom – nemoj, kolega, da pišemo u zakonu nešto za šta postoji opasnost da se neće sprovesti.
Nikakav problem nije za pripadnika nacionalne manjine da pošalje bilo kojoj jedinici lokalne samouprave gde je u službenoj upotrebi taj jezik da ona obavi taj prevod. To ne košta ništa tamo, jer tamo rade već ti prevodioci, primaju platu koliku primaju i da to ide. Tako smo to procenili. Mislim da nismo zakomplikovali već da smo otvorili jednu novu mogućnost za pripadnike nacionalnih manjina.
Verujte, razmišljao sam mnogo. Ne vidim kako bismo u državnoj upravi obezbedili prevođenje 20 i nešto različitih jezika, da to bude blagovremeno, da bude jeftino.
Najjeftinije bi bilo stvoriti jednu novu službu u Vladi. Bila bi nova služba Vlade sa nekih 20-30 prevodilaca itd. Mi u ovom momentu nismo u mogućnosti. Pitanje je da li bi našli kadra. Prevodioci neće da rade za plate koje mi nudimo, to je 40.000 dinara itd. Dakle, sve ovo bi bilo mrtvo slovo na papiru, a time se devalvira pravni poredak.
Mislim da je važno kada pišemo zakon da napišemo ono što je realno i što će se ostvariti, da ne bi kompromitovali državu. Što se tiče 2%, to je standard koji je ustanovljen, da mogu direktno na svom jeziku.
Ovi koji imaju ispod 2% mogu preko organa jedinice lokalne samouprave, ali reći ću vam još nešto. Praksa je pokazala da evo pripadnici mađarske nacionalne manjine ne koriste ovu pogodnost, iako mogu da je koriste. Koriste je, ali vrlo retko. Verujem da će se i ovo relativno retko koristiti, više možda ponekad neko uputi taj dopis preko jedinice lokalne samouprave.
Zato smo se usredsredili na ovo. Dakle, najskuplji je predlog koji ste vi dali i najkomplikovaniji. Drugi po redu je osnivanje posebne službe Vlade, ali je on jednako komplikovan, jer pitanje je da li bismo mogli mi to u narednom nekom razumnom periodu da organizujemo.
Ovaj treći predlog ne traži nikakav novac, a kolega Đuro Mučenski ili Pavel Marčok sad mogu na svom jeziku da se obrate, samo proslede jedinici lokalne samouprave. Sad vi kažete - ko će naterati jedinice lokalne samouprave? Vidite, jedinice lokalne samouprave i ne rade po principu teranja i kažnjavanja. Jer, ako bismo ušli u tu materiju znate li koliko poslova koje rade jedinice lokalne samouprave nije snabdeveno nikakvom, nikakvom sankcijom, apsolutno nikakvom sankcijom?
Naravno ona jedinica lokalne samouprave koja uđe u to da ne ispoštuje Zakonom propisane obaveze, ona može da bude kažnjena putem transfera, može da joj se oduzmu poslovi koje obavlja, sa poslovima da joj se oduzmu pare i sve je to jedna ružna priča koja se na svu sreću u Srbiji ne dešava.
Jer, jako retko se dešava da imamo sukobe u pogledu izvršavanja onoga što je definisano republičkim zakonom. Mi imamo drugu vrstu problema u lokalnim samoupravama. To je kvalitet obavljanja posla itd, ali nemamo i ne verujem da je moguća situacija da recimo sada neko uputi Subotici dopis na mađarskom i da Subotica odbije da to prosledi Ministarstvu. Moram priznati i prosto ne verujem da će se to desiti. Morate znati još jednu stvar.
Ovde se ne radi o postupcima – postupci su nešto drugo. Ovde se radi o dopisima koji se odnose na obaveštenja, na tumačenja, na mišljenje na Zakon o državnoj upravi itd. Žao mi je što kritikujete ovo rešenje, mislim da je ovo zaista dobro i kvalitetno rešenje i da će u praksi dati dobre rezultate.

Narodni poslanik Munir Poturak ima reč.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, prosto vezano za ovaj amandman o korišćenju jezika nacionalnih manjina voleo bih da uputim jednu informaciju mojim građanima iz Sandžaka.
Vezano za sam Priboj i primenu bosanskog jezika u Priboju, zbog pozitivne diskriminacije je više od 20% stanovnika bošnjačke nacionalnosti na tom prostoru, hoću da znaju da je početkom 12. meseca upućen dopis od strane Sandžačke demokratske partije Zaštitniku građana, o primeni bosanskog jezika za građane, odnosno u školama. Stigao je odgovor da će se u roku od 60 dana izmeniti statut opštine, u kojem će se regulisati pravo i primena tog jezika u Priboju.
Ovaj amandman reguliše da se više neće bukvalno ni pitati ni predsednik opštine, ni institucije, nego će biti obavezujuće za sve institucije, jednoobrazno na celom prostoru Srbije za bilo koju nacionalnu manjinu gde ima određen broj kako je zakonom predviđeno i to više neće biti problem, što je najvažnija stvar i ovog amandmana i Zakona sa ovim izmenama.
Druga stvar, često se manipuliše politički – kako lična dokumenta, pa na jeziku određene nacionalne manjine? Uveren sam i znam, i video sam na prostoru gde živim, u Novom Pazaru, na zahtev svakog čoveka koji želi da mu se izda dokument na jeziku kojim on govori, kojim želi, naravno latinicom, u tom smislu se izdaje bez problema, samo je u jednom momentu bio tehnički problem zato što ni sam program. tehnički nisu bili opremljeni naši u MUP-u da bi izdavali takva dokumenta.
Na ovaj način hoću samo da pošaljem poruku da nije problem ni do onih ljudi koji rade u institucijama koje takva dokumenta izdaju, prosto što kažu tehnološki je bio problem. Ovog trenutka bez problema to može da se završi i na lični zahtev tu uvek može da se izađe u susret svakom čoveku. Samo bih na ovaj način želeo da se ne vrše zloupotrebe kad je nešto primereno, da kažem, ono što mi ovde radimo kao poslanici, i kao što radi u pravcu ovih zakona Ministarstvo. Hvala.