Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o kome mi danas raspravljamo je, nažalost, još jedan u nizu zakona koje je vlast donela, a koji se ne primenjuju.
Ovo je danas jedna od najvažnijih tačaka dnevnog reda na ovoj sednici Skupštine, ali je u isto vreme ovo jedan od najlošijih zakona koje ova Skupština donosi. On je pun konfuznih odredaba, on je pun jednostavno nepreciznosti, nejasnosti. On se, nažalost, kvalifikuje kao zakon koji stvarno, možemo da kažemo, zaslužuje da se vrati predlagaču i da se uputi jedan valjan tekst ponovo pred nas da o njemu zauzmemo svoj stav.
Koliko je samih konfuznih odredaba u ovom zakonu sadržano, nejasnih, najbolje potvrđuje činjenica da amandmane koje smo mi podneli na ovaj predlog zakona i odsustvo svake mogućnosti da predlagač ovog zakona shvati suštinu amandmana. Moram da pokažem svoje iznenađenje da danas, kada smo dobili mišljenje Vlade, vrlo sam iznenađena što nije nijedan amandman, pa čak ni onaj koji je bio tehnički, nije prihvaćen. Naravno, nismo očekivali nijedan suštinski amandman da bude prihvaćen, ali bar onaj tehnički, bilo je osnova za to.
Koliko je konfuzan zakon najbolje ću pokazati ukoliko prođem kroz par odredbi ovog zakona. Odmah na početku, to je član 15, gde se kaže da direktor Agencije daje mišljenje i uputstva za sprovođenje ovog zakona. Da li je to normalno? Valjda je intencija svakog predlagača zakona da zakon bude, pored toga što treba da bude smislen, a ovaj to nije, da bude i jasan, da izbegnemo raznorazna tumačenja koja možda nekad mogu da budu toliko oprečna da dovode samu primenu zakona u pitanje, kao što je slučaj sa ovim zakonom.
Mogu da tumačim ovu odredbu na dva načina. Na jedan način, da je sam predlagač shvatio koliko je ovaj zakon konfuzan, da je morao da predvidi ovakvu jednu odredbu, a drugi razlog zbog čega to vidim i zašto je to predviđeno jeste taj da se na samog direktora Agencije prebaci odgovornost i da on odluči da li se na, izvinite zbog izraza, ali sitnog profitera, sa ogromnim ucenjivačkim potencijalom, ovaj zakon primenjuje. Ovo je jedna potpuno besmislena odredba, ali nažalost nije jedina.
Dalje, ukoliko krenemo po samom tekstu zakona, nailazimo odmah na član 28. Predloga zakona. I u načelnoj raspravi sam govorila da je ovo ključni član, po mišljenju DSS, kojim se, protivno Ustavu, ozakonjuje sukob interesa.
Osnovna namera ovog člana 28. jeste da se pokrajinskim poslanicima omogući da vrše sve druge funkcije, sem funkcije koja je predviđena u Ustavu, odnosno sem funkcije narodnog poslanika. Time se samo stvara privid da se nešto u Vojvodini rešava. Time se samo stvara privid da oni nisu u sukobu interesa. Sam predlagač zakona ovom odredbom potpuno jasno staje na stranu kršenja samog Ustava.
Moram da kažem da ovaj član 28. kaže u stavu 2. da funkcioner izabran na javnu funkciju neposredno od građana može, bez saglasnosti Agencije, da vrši više javnih funkcija na koje se bira neposredno od građana, osim u slučajevima nespojivosti utvrđenih Ustavom.
Ponoviću, jer očigledno nije bilo mnogo jasno, da u ustavno-pravnom sistemu Srbije postoje samo četiri položaja na koje se građani biraju, odnosno funkcioneri, neposredno od samih građana. To je odbornik, pokrajinski poslanik, narodni poslanik i predsednik Republike.
Ustav tretira samo jednu stvar, poziva se na narodnog poslanika. Ostale funkcije ne dira, već daje mogućnost samom zakonu da reguliše ovu materiju. Zakonodavac, odnosno predlagač zakona se, protivno Ustavu, odriče te mogućnosti. Sada imamo situaciju da ta situacija nije rešena. Faktički, mi nemamo ni u ovom zakonu, a ni u samom Ustavu mogućnost da predvidimo koje su to situacije koje jednog funkcionera podvode pod sukob interesa.
Sam član Ustava, mislim da se radi o članu 6, predviđa da sukob interesa reguliše i Ustav i zakon. Koji to zakon reguliše sukob interesa? To nije ovaj koji danas donosimo, zato što se on samo poziva na nešto što je već regulisano samim Ustavom.
Moram da napomenem da u praksi imamo situaciju da nijedan pokrajinski poslanik nije narodni poslanik. Tu je očigledno uslov potpuno ispunjen, ali postoje činjenice koje kazuju da su većina pokrajinskih poslanika u sukobu interesa zato što su na mnogim funkcijama u izvršnoj vlasti.
Ovde prvenstveno mislim na pokrajinske sekretare, mislim na predsednik upravnih odbora raznih javnih preduzeća, mislim prvenstveno na članove upravnih odbora. Šta se dešava s njima? Da li ovaj zakon, o kome mi danas raspravljamo, govori o njima? Po mom mišljenju, apsolutno ne, a volela bih da čujem i suprotno mišljenje.
Dalje, idemo na sledeći stav člana 11, gde se u stavu 2. kaže da funkcioner koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu funkciju i očigledno namerava da vrši više funkcija, sada traži saglasnost od same Agencije za tako nešto, ali u onom trenutku kada je on već stupio. Znači, imamo situaciju da on već vrši dve funkcije i da zakon takvu mogućnost predviđa.
Zar nije bilo normalno da on samu saglasnost da li će da stupi na tu funkciju traži pre samog stupanja na samu funkciju? U takvoj odredbi bi se onda tačno videlo da predlagač zakona ima jasnu želju i cilj da spreči gomilanje funkcija, odnosno da spreči eventualni sukob interesa. Od toga se odustalo, to više u zakonu kao mogućnost ne postoji.
Dalje, stav 8. Moram prethodno da se pozovem na stav 7. istog člana, gde kaže da funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju suprotno odredbama ovog zakona, kasnija funkcija prestaje po sili zakona.
Sledeći stav ovaj prethodni stav razrađuje. Da li je uopšte normalno da ga razrađuje, kada je stav potpuno jasan? Ovde se sada odstupa od norme da ona kasnija funkcija na koju je funkcioner stupio prestaje po sili zakona, već se kaže da onaj organ koji je izabrao funkcionera donosi odluku o tome da li je on u sukobu interesa.
Postavlja se pitanje same pravne prirode takve odluke. Ona može da bude samo deklarativnog karaktera i da kaže da ona po sili zakona prestaje, a ne da se donosi nova odluka, jer se onda potpuno prethodni stav čini ništavim.
Naravno da se sama suština ovog zakona izigrava i time što se direktoru Agencije, ne samoj Agenciji, podzakonskim aktima daje mogućnost da pobroji sve javne funkcije koje funkcioner obavlja bez saglasnosti Agencije. Zar nije sama suština zakona da on predvidi mogućnost da ne dođe do sukoba interesa, da dođe do deakumulacije funkcija, a ne da ga još nagrađuje zato što će mu ''možda'' Agencija uskratiti pravo da neku funkciju obavlja.
Sada dolazimo i do onog ključnog člana o kojem je danas mnogo toga rečeno, a to je član 82. kojim se predlaže retroaktivna izmena. Taj član se menja, tačnije menja se onaj koji je bio vrlo jasan i koji je predviđao da do 1. aprila funkcioneri, koji su u očiglednom sukobu interesa, moraju da se opredele za funkciju koju će da zadrže, odnosno koje će da se odreknu.
To niko nije uradio, uradila je nekolicina funkcionera. Naravno, ono što je najstrašnije, niko za to nije odgovarao, niko nije snosio sankciju za tako nešto.
Sada se predviđa druga situacija, određuje se naknadni rok od 1. septembra, ali ne da se oni odreknu funkcije za koju se smatra i za koju svi znaju da su u sukobu interesa, nego se njima predviđa novi rok gde kaže samoj Agenciji, a to Agencija ne zna, koje oni funkcije sve vrše.
Podsetiću ministarku pravde da je svaki funkcioner prilikom podnošenja prijave o svojoj imovini dužan da navede koju funkciju obavlja. Znači, Agencija već poseduje informacije na kojim funkcijama se nalazi funkcioner. Zašto izigravati samu suštinu zakona?
Šta je predlagač ovog zakona želeo da postigne, svima je nama jasno i svi mi to znamo, ali nemojmo da se zavaravamo i da bilo ko, kako od strane vladajuće koalicije, tako i od strane ministra, na bilo koji način brani bilo koju odredbu ovog zakona, jer ona je potpuno neodbranjiva.
Na kraju da kažem i to da član 82, čija se retroaktivna izmena traži, nije u skladu sa članom 197. stav 2. Ustava, kojim se predviđa da pojedine odredbe zakona mogu da imaju povratno dejstvo samo u onoj situaciji kada za to postoji opravdan opšti interes i kada je to utvrđeno prilikom donošenja samog zakona. Prilikom donošenja zakona takav razlog nije ni postojao, zato što je bilo jasno i svako od nas je to smatrao za obavezu da će 1. april biti krajnji rok kada ćemo završiti sa pričom o sukobu interesa.
Sada ovom odredbom, koja je ovde predviđena, i propisivanjem tog člana autoritet same Agencije je bitno narušen, da ne kažem da je potpuno iščezao. Ona nije bila u stanju, a nije imala ni snage da sprovede ovaj zakon u delo, prvenstveno mislim na ovu odredbu, pa joj se ovom odredbom pruža još jedna šansa. Njoj se veštački vraća autoritet. Autoritet Agencije je, nesprovođenjem ovog člana u delo, faktički izgubljen.
Pozvaću se još na jedan član, koji takođe zaslužuje komentar, a to je član 56, gde se kaže da državni službenik može da podnese prijavu Agenciji samo ukoliko je u dobroj nameri i ako opravdano veruje da postoji korupcija u organu u kome radi.
Na ovaj način se, faktički, lica koja rade u organu onemogućavaju da podnesu krivičnu prijavu, odnosno da pokrenu postupak. Zašto ovo kažem? Zato što je potpuno jasno da će oni ovakvim diskriminatorskim stavom imati strah od toga da li uopšte ispunjavaju uslove da u dobroj nameri podnose krivičnu prijavu i da postoji opravdana vera da postoji sama korupcija. U krajnjem slučaju, ko je taj koji procenjuje da li je došlo do samog ispunjenja ovih uslova?
Mislim da je ova odredba koja, nažalost, nije trebala da stoji u ovom zakonu, kao što sam to navela i u drugim odredbama zakona. Ovo je, kao što sam rekla, jedan jako loš zakon koji korupciju podstiče, koji je ne sprečava, a moramo da se setimo da samo tolerisanje sukoba interesa predstavlja, nažalost, temelj same korupcije.

Iskorišćeno je 13.30 minuta vremena ovlašćenje predstavnice.

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković ima reč, 55 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice i ukupno vreme poslaničke grupe.

Prijavljena sam još od javljanja gospođe Nade Kolundžije, jer želim da prokomentarišem njen način, a pretpostavljam i ostatka vladajuće većine, oko tretmana zakonskih akata koji se ovde razmatraju i amandmanskih intervenisanja na njih.
Znači, ovaj zakon će proći, ali će doći neki sledeći i opet će se postaviti pitanje na šta to poslanici imaju pravo da intervenišu kada im Vlada, kao neko ko je, po evidencijama koje imate u proceduri, predlagač 90% onih zakona koje predstavljate javnosti, a koje smo ovde imali prilike da razmatramo.
Ni jedan jedini predlog drugih predlagača, sem poslanika vladajuće većine, a u dogovoru sa Vladom, nisu bili predmet razmatranja u ovom domu. Znači, pravo poslanika da predlažu zakone i druga akta je nesporno na papiru, u praksi ono se ne primenjuje i neka neko kaže da preterujem kada kažem da se ovde privremeno formira jedna monarhija, u kojoj 126 ruku može sve, a oni koji nemaju tu većinu ne mogu čak ni zakonski projekat da stave na dnevni red.
To znači da se takvim načinom nameću teme razgovora, ne samo zakoni, nego kada nam kažete da amandmanima možemo da reagujemo samo na one članove zakona koje je Vlada predložila da menja, vi nam namećete i temu za razgovor.
Ograničenje tema za razgovor postoji u štampi, u svim drugim medijima, pa da li je i Skupština to mesto gde treba da se ograniči broj tema o kojima treba da se razgovara? Čime se to pravda? Nametanjem neophodnih pravila, jer bi u protivnom bio haos. Citirala sam doslovce gospođu Kolundžiju.
Iz toga izvlačim jedini mogući zaključak. Ili da poslanici opstrukcijom podnošenja amandmana na sve moguće članove zakona koji se menja ili dopunjuje, umesto samo na one koje vi predlažete, jer su u najmanju ruku nedovoljno pametni, pa žele da pričaju tek onako bez veze o svemu. Ili, drugi mogući zaključak, da zakoni apsolutno ne valjaju i da ćemo mi kada vi podnesete predlog izmene i dopune pričati baš o svakom članu zakona koji taj zakon ima, na primer, od jedan do 239 članova.
Morate da priznate da u tim krajnostima nije suština. Niti smo mi spremni za opstrukciju, niti smo mi nesvesni situacije u kojoj se nalazimo, niti su zakoni do te mere potpuno loši da bi mi trebalo da intervenišemo na svaki član zakona. Zaista nije u redu da se tako izvrgava ruglu i karikaturalno slikaju naša nastojanja da popravimo zakone koji se u ovoj proceduri pojavljuju.
Moram da priznam da se ovakvim načinom tretiranja zakonskih procedura dovodi u pitanje stvaranje zajedničkog kapaciteta za promenu ove države, administrativnih kojima raspolaže ova skupština, političkih, a to smo svi mi ovde, i intelektualnih potencijala kojima raspolaže ova država. Čemu vam onda služi u Poslovniku ona odredba javnog slušanja, a to su u stvari javne rasprave, gde se istaknute pojedinci stavljaju u poziciju da pomažu izradi zakona?
Gde je sva ta energija koja postoji u ovoj državi i koja treba da dovede do pozitivnih promena, ako je ovde jedini predlagač Vlada, a poslanici mogu da intervenišu jedino na članove zakona koje Vlada želi i uz ograničenja vremena koje su dovedena do perfekcije da u sekundama moramo da vodimo računa šta govorimo? Verujem da to nije cilj. Ako vama jeste, platićete cenu za to.
Ono što želim da zaključim povodom člana 82, koji je SNS podnela, i člana 28. o kojem se govori i člana 11. i usredsređivanja ovog zakona na položaj direktora Agencije i njegovog zamenika, koji je, proverite, uzgred budi rečeno, u debelom sukobu interesa, jer je uzeo otpremninu iz fonda PIO, o čemu postoji evidencija, pa se onda zaposlio kao zamenik, možda je to i rezultat sukoba trenutnog sa direktorkom, ali to nije važno, ta kumulacija funkcija nije jedini problem sukoba interesa. Ali jedno da znate, mi se zalažemo za princip jedan čovek – jedna funkcija.
Kumulacija je sistemska mogućnost za korupciju, za nameštanje poslova, za prikrivanje interesa i za zloupotrebu javnog interesa u privatne svrhe. Pod dva, samo Skupština, samo ovaj dom može da donese propis kojim nekoga obavezuje da vrši još neku drugu funkciju.
Sećate se primera gospodina Škundrića. Potpuno opravdano je tada Ivica Dačić rekao – čovek je zakonom obavezan da vrši funkciju predsednika skupštine, a sada mu pripisuju da je u sukobu interesa. Znači, samo Skupština je vlasna da donese koju to funkciju može neko da pod obavezom vrši. Nema daljih podzakonskih i drugih akata koja mogu da prave ovakvu kumulaciju.
Odobrenje za drugu funkciju, ako se njeno obavljanje ne može ni na koji drugi način obezbediti, obavlja se na način kako smo mi vama predložili izuzetkom u članu 82. Zašto samo takvim izuzetkom? Ne mogu da se spajaju nespojive funkcije, ali ne možete reći, vrlo lepo koristite obrazloženje koje SNS već dva dana javno promoviše, da je u sukobu interesa odbornik u nekom malom mestu i onaj ko je u školskom odboru.
Kakvog tu sukoba interesa ima? Ali u Beogradu je to nešto drugačije, jer u Beogradu člana školskog odbora imenuje Skupština grada, a odbornik je u nekoj drugoj proceduri imenovan kao neko ko je direktno izabran od ljudi koji treba da obavljaju neku funkciju.
Od 37 podnetih amandmana koje ste odbili, 15 je podnela SNS, uložila veliki trud, pokušavajući da vam onemogući da pozitivne propise i izuzetke, koji su potrebni kada ugledni profesori, mudri ljudi sa mnogo iskustva rade, na primer, u državnim ustanovama ili fakultetu, treba da budu članovi nečega što se može tretirati sukobom interesa, odnosno kumulacijom funkcija.
Tu je potrebno da ne direktor, nego odbor donese mišljenje, odnosno stav da li je to dopustivo. To je sva filozofija koja se mogla rešiti izmenama ovog zakona, za šta vi niste pokazali ni dobru nameru, ni dobru volju.
Ovaj zakon je gori od samog osnovnog zakona. Ovaj zakon je nasledio nekoliko projekata borbe protiv korupcije koji se mogu svesti na jednu rečenicu: stvarate uslove za korupciju, a onda ustanovljavate organe i tela da se bore protiv korupcije, i to na teret građana. Neka vam služi na čast.

Iskorišćeno je sedam minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe i iskorišćeno je ukupno vreme ovlašćene predstavnice, a 55 sekundi je narodna poslanica imala vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Da li se još neko javlja za reč u raspravi u pojedinostima o Predlogu za dodavanje novog člana? (Ne.)

Na član 1. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Saša Maksimović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli se odnosi na definiciju sukoba interesa i njime se u članu 1. Predloga zakona dodaje stav 2. koji glasi da se alineja 6. menja  i glasi: ''Sukob interesa'' je situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes ili drugu funkciju, koji mogu da utiču ili izgleda kao da utiču na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije, odnosno službene dužnosti na način kojim se ugrožava javni interes, ili prava i slobode i na zakonu zasnovani interes građana i pravnih lica.''
Ono što smo mi hteli je da se ovim predloženim amandmanom praktično menja definicija izraza sukob interesa i to u alineji 6. člana 2. Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, radi njenog usklađivanja sa članom 6. stav 1. Ustava.
Sadašnjim tekstom tačke 6) nije obuhvaćen sukob interesa koji nastaje zbog vršenja druge funkcije, iako je to definisano članom 6, kako rekoh, Ustava Republike Srbije.
Takođe nije obuhvaćeno ugrožavanje prava i sloboda građana kao zabranjena posledica sukoba interesa, već samo javnog interesa, pa je odredba dopunjena i u tom smislu, čime je u stvari usklađena i sa međunarodnim konvencijama.
Moram da dopunim gospođu Jorgovanku Tabaković, a u stvari dopunjava je i Vlada kroz obrazloženje za odbijanje ovog amandmana i tvrdi da je u stvari ovde opozicija u pravu kada ima pravo da menja članove koji nisu predloženi zakonom o izmenama i dopunama Zakona. Konkretno u obrazloženju stoji da se amandman odnosi na alineju koja nije obuhvaćena Predlogom zakona, tačka. Znači, to jeste konstatacija.
Međutim, Vlada je onda dalje dostavila obrazloženje da ne prihvata amandman iz razloga što smatra da je rešenje iz člana 2. alineja 6. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kojim je određeno značenje itd, dovoljno jasno i precizno usaglašeno sa međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti.
Vlada priznaje pravo poslanika da menja, odnosno da predlaže, pretpostavljam da se vi ne slažete s tim, ali je svakako Vlada dostavila mišljenje da amandman ne prihvata iz određenih razloga, ali svakako priznaje pravo poslanika da predloži izmenu i dopunu člana zakona koji nije predložen zakonom o izmenama i dopunama zakona.

Trideset sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Srđan Spasojević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, rasprava u pojedinostima.
Nova Srbija je podnela nekoliko amandmana, ali s obzirom da su se i mnogi predstavnici drugih političkih stranaka uključili na samom početku, praktično idu član za članom i prinuđeni su da tako tumače. Mnogo je kontradiktornosti i čekati jednostavno amandman po amandman, suština ne bi baš mogla građanima Srbije da bude jasna.
Siguran sam da smo, moram da kažem figurativno, mi umetnici da jednu dobru ideju svi zajedno, jedan dobar zakon, koji smo u principu, uz neke sitne izmene 2008. godine amandmanima pokušali da popravimo, praktično upropastimo na startu. Agencija za borbu protiv korupcije ovakvim predlogom izmena zakona praktično devalvirana je u samom startu.
Postaviću pitanje jedno koje nisam čuo da je neko od kolega postavio. Da li će bilo ko od javnih funkcionera biti sankcionisan ukoliko nije na vreme priložio svoju imovinsku kartu? Zašto bi, gospođo ministre, zašto bi neko bio sankcionisan ukoliko ovi ljudi koji su imali rok do 1. aprila da se izjasne za neku od funkcija neće biti sankcionisani, kako je gospodin Martinović rekao, period od dva tri meseca je prošao i mi donosimo zakon.
Bio bih dovoljno mudar da sam na suprotnoj strani da ovakvu izmenu i dopunu zakona uradim 21. marta. Cela prošla godina je prošla u priči Agencija se sprema, Agencija počinje da radi, Agencija će biti rigorozna.
S obzirom da Agencija ima pravo, praktično čak i vrlo oštre sankcije prema nekom ko nije podneo imovinsku kartu, čak i zabrana bavljenja politikom u nekim drugim javnim funkcijama u nekom periodu, postavljam pitanje: do ove izmene zakona da li će neko biti sankcionisan? Šta ćemo sa periodom april, maj, jun i ovih 20 dana jula? To je osnovno pitanje.
Kozmetika je sada da li će oni da se izjasne ili neće, kao što su i moje kolege rekli, oni će morati sada do septembra samo prijave sve te svoje da podnesu, pa će taj rok naravno biti jako dug, da se Agencija izjasni i verovatno će tu doći do nekih izbora. Prema tome, smisao Agencije je obesmišljen.
Nije ovo dobro, pogotovo nije dobro ako se jedan predstavnik Agencije, koga je Skupština praktično izabrala, danima upustio u polemiku, mislim osnovano, da javni funkcioneri u Vojvodini i neki koji se nalaze u Srbiji nisu po Ustavu u mogućnosti da od 1. aprila obavljaju dve javne funkcije i da moraju da se izjasne.
Ako smo mi tog čoveka ovde izabrali, mi treba da poštujemo njegovo mišljenje, a upravo ovakve izmene zakona praktično njemu stavljaju flaster na usta, da jednostavno mora da ćuti u budućnosti, inače će brzo, ako se suprotstavi nekoj vladajućoj koaliciji ili nekoj političkoj stranci, nekom političkom interesu, doći do promene zakona, zato bolje da ćuti.
Moje osnovno pitanje jeste, javna funkcija je javna funkcija, da li je neko izabran po proporcionalnom sistemu ili po većinskom sistemu to je potpuno irelevantno za samu situaciju ili činjenicu javne funkcije. Zašto bi neko, recimo sutra, recimo i ti gradonačelnici oko kojih je bilo sporno, zašto bi oni sada morali da se odreknu neke funkcije samo zbog toga što su birani po proporcionalnom sistemu, a neko ko je biran po većinskom sistemu moći će da zadrži svoje pravo?
Kakva je razlika u takvim javnim funkcijama? Javna funkcija je javna funkcija. Postavljam pitanje, da li bi neko od građana Vojvodine glasao za te ljude po većinskom sistemu da je znao da će bi ljudi biti tako beskrupulozni i da će moći da imaju dve-tri funkcije? Da li bi oni bili izabrani? Da li bi bili izabrani da toliko imaju funkcija, a da toliko ne mogu da se posvete možda svom gradu ako su u parlamentu Vojvodine ili obrnuto? Verovatno da ne bi bili izabrani.
Prema tome, mi moramo pre svega da poštujemo i građane Srbije koji na ovaj ili onaj način biraju. Mi smo imali i većinski sistem za izbor gradonačelnika, i kada se to nekom učinilo da nije dobro, jer u mnogim gradovima pobeđuju možda neke stranke, konkretno u Kraljevu predsednik, pokojni dr Miloš Babić je pobedio sa 75% glasova građana Kraljeva, a mi smo tada kao Nova Srbija imali samo tri odbornika.
Hajde brže-bolje, ne kažem da je to zbog Kraljeva, nego zbog nekih verovatno drugih stranaka koje su shvatile da je to vrlo opasno, hajde brže-bolje da vratimo proporcionalni sistem, možda ćemo imati više šansi. Na okruglom stolu sa Milanom Markovićem, ministrom, prošle godine u Sava centru smo imali žustru polemiku oko toga. Lično smatram da gradonačelnici treba da se biraju po većinskom sistemu, jer oni predstavljaju gradove.
Da li svi predsednici opština treba tako da se biraju, to možemo da polemišemo, to su neke manje sredine itd., ali gradonačelnici apsolutno moraju da budu po većinskom sistemu jer su to veliki gradovi i treba narod da se izjasni za autentičnog predstavnika koji će da predstavlja taj veliki grad.
Dakle, mislim da je od oktobra 2008. do sada jula 2010. godine prošlo puno vremena i da sigurno neke amandmane koje NS podnela, kao što sam rekao u raspravi u načelu, da su bili prihvaćeni, mi danas ne bi imali ove izmene i dopune ovog zakona. Mislim da se u tom trenutku olako držalo, da 1. april 2010. godine nikad neće doći. Eto, vidite kako vreme brzo prođe, a onda zbog ovakvih nelogičnosti moramo da opterećujemo i nas i građane Srbije da menjamo nešto u principu za šta smo svi tad rekli da je to dobro, da Srbija dobije jedan ovakav zakon, da je dobro da se praktično obavlja jedna javna funkcija i da ne može biti više javnih funkcija.
Naravno, kao što su kolege rekle, ima tu nekih nelogičnosti, da li je neko u školskom odboru ili na nekoj drugoj funkciji, da li je to sukob interesa. Vidite, gospođo ministar, smatram da je jedan veliki sukob interesa, ništa lično, kad ste vi, ne vi, nego kad je neki od predstavnika poslanika, predsednik Odbora za pravosuđe, pa je predstavnik, a to smo govorili kad smo govorili o Visokom savetu sudstva, kad obavlja posao advokature, kad direktno utiče na izbor sudija ili tužilaca u ovoj zemlji.
Za mene je to sukob interesa, a elegantan način da se izađe iz toga je da se u periodu, ako želite da obavljate toliki broj funkcija i da direktno birate sudije u voj zemlji, da u tom periodu zamrznete svoj status. Ako ćemo mi uskoro doneti neki zakon o advokaturi ili bilo šta, da sudija koji je u svom gradu bio sudija, neće moći tri godine ili pet godina da obavlja svoju dužnost, uporedite mi težinu tog sukoba interesa i ovog o kome pričam.
Ne kažem da tu ima bilo kakve zloupotrebe itd., ne želim da kažem, ali smatram da bi to bilo prirodno, jer ne vidim nikakvu razliku između vas i gospodina Boška Ristića, da vi ne možete u ovom trenutku da se bavite advokaturom. To je po istom osnovu, možete i vi da budete ministar, ako ste potpuno od autoriteta, ako ste nepristrasni i možete da radite taj posao, da budete ministar, jer i vi, i on ste članovi Visokog saveta sudstva. Naravno, vi niste u tome ali dajem jedno poređenje i sigurno da je ovo za neko razmišljanje u budućem periodu.
Naravno, kada govorimo o direktorima Agencije, potpuno mi je zasmetalo, moram da vam priznam, ova mogućnost da sada odbor bira tri člana, odnosno neka tri kandidata za izbor direktora, da direktor posle iz tog bira svog glavnog saradnika.
Znate šta, niste izmislili toplu vodu. Takva stvar je već viđena u Vladi, kod ovih koji oglašavaju konkurse, kadrovska služba ili već kako se zove, nebitno. Oni isto tako sprovode konkurs u Vladi, predlažu tri kandidata i onda Vlada postavlja direktora ili neko postavljeno lice. To nije nikakva novina.
Jedino ne vidim razlog, a i tada sam kada smo donosili ovaj zakon, dao jedan predlog amandmanom, da bi potpuno bilo logično da zamenik direktora, baš se sećam, taj amandman je bio da treba da bude iz redova opozicije. Da opozicija predlaže, ne da bude stranačka pripadnost, nego da opozicija predloži tog zamenika direktora, jer bi uzajamno bila kontrolna funkcija i direktora i zamenika Agencije. To bi bilo smisleno i takav jedan zakon bi svi podržali.
Kada prođe određeni period vremena, vidi se da neki možda takvi predlozi ubuduće treba da budu prihvaćeni, jer ta agencija je u interesu svih, u interesu građana Srbije i normalno je da direktora ima sutra na predlog Odbora, da isto na predlog opozicije tom odboru bude zamenik. To je jedna uzajamno kontrolna funkcija. Ne vidim ništa loše u tome. Naravno, morao bi zakon da se menja, da se uslovi menjaju, ali…

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Zahvaljujem. Da li još neko želi reč?

Ako ne, na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Miroslav Petković. Da li neko želi reč? Reč ima Milica Vojić Marković.

Gospođo ministar, dakle, na član 3, odnosno član 7. podneli smo amandman. Predlagač je napisao: "Odbor Agencije bira i razrešava direktora Agencije, odlučuje o uvećanju plate direktora". Smatrali smo da ovo "odlučuje o uvećanju plate direktora" mora da se briše.
Obrazložiću zašto smo to smatrali. Predlagač zakona, odnosno Vlada Srbije u ovom slučaju, nekako je smetnula sa uma, zaboravila kakvo je stanje u Srbiji i političko stanje, a naročito ekonomsko i socijalno, koje zaista može da se sažme u tri reči – siromaštvo, siromaštvo, siromaštvo. I s druge strane, rasipanje gde god to može. To vređa građane Srbije i treba da se kaže nešto o tome.
Skoro milion ljudi je u ovoj zemlji nezaposleno. U mandatu ove vlade je 158 hiljada ljudi ostalo bez posla. Stopa nezaposlenosti je 40%. Plate i penzije, neprekidno pada njihova vrednost i one ne mogu da pokriju ni osnovne troškove građana Srbije. Privrede nemamo. Svaki deseti građanin Srbije je ekstremno siromašan, gospođo ministar.
Predlog zakona, dalje, sadrži odrednicu koja jasno govori o tome kolika treba da bude visina plate direktora Agencije i to se kaže da je visina plate sudije Vrhovnog kasacionog suda. To je prilično visoka plata i zaista nema smisla ostaviti mogućnost da se ta plata još i uvećava zato što ste ostavili mogućnost da se uvećava još naknadno 20%.
Ovo je jedna priča i jedna pozicija s koje možete da gledate, ali s druge strane ako pogledate stvari, one postaju još mnogo zamršenije. Način na koji smanjujete nadležnosti, uticaj i poslove Agenciji i direktoru Agencije, toliko pada i toliko je u odnosu koliko mu povećavate platu. Što manji uticaj, što manja moć, što manja mogućnost da povrede nešto što Vlada želi, to mu raste plata i to neprekidno radite.
Vlada očigledno ne bira sredstva da nezavisna i regulatorna tela drži pod svojom kontrolom. Ovo je jedan od načina, jako visoka plata, velika mogućnost da odlučuje o svojim saradnicima, date su im sve druge mogućnosti, osim one zbog koje je Agencija napravljena.
Ovo je jedan od mamaca na koji će se neko možda i upecati. Da sam u pravu, evo vam deo intervjua gospođe Zorane Marković, direktora Agencije, koja kaže: Bez obzira na nesporazume – a to su oni nesporazumi koje je objasnio državni sekretar Homen koji sve objašnjava mnogo bolje od gospođe ministar, koja zna ili ne zna, ali on to voli da objasni – do kojih je došlo, direktorka Agencije Zorana Marković decidirana je da vlast ne sabotira ovu instituciju, i to kaže vrlo suptilno, namerno kažem suptilno. Država može već sutra da donese zakon koji ukida Agenciju, ali za sada, naglasak je na "za sada", pokazuje spremnost za saradnju.

Iskorišćeno je minut i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?

Ako ne, na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? Narodni poslanik Saša Maksimović.